ĐAVO U SAPUNICI
(Odlomak iz knjige FAUSTOVSKI EKRAN: ĐAVO NA FILMU, by Dejan Ognjanović)
Satanizam fon Trirovog Kraljevstva (Riget I i II, 1994-1997) ogleda se na najmanje tri nivoa. Pre svega, tu je ikonografija konvencionalnog (filmskog) Satanizma, kroz obrnute pentagrame i Crne mise (uključujući učesnike u crnim mantijama sa kukuljicama, blasfemične i skatološke radnje i gole devojke na oltaru). Zatim, još važnije, srž zapleta tiče se pokvarenog doktora s početka veka koji je, kako izgleda, bukvalno prodao dušu Đavolu, i čiji se protivprirodno začeti potomak rađa kao svojevrsni Antihrist. Najzad, Satanizam se očitava u fon Trirovom zločestom humoru i subverziji pakovanja svih ovih motiva i prizora u formu TV sapunice i njihovom pretvaranju u 'zabavu za celu porodicu'. Ovaj treći, najindirektniji oblik 'Satanizma' ujedno je i najneprimetniji ali, retrogardno posmatrano, može se videti da Kraljevstvo stoji na začetku nove faze u opusu ovog režisera u kojoj takav pristup dominira.
Tokom te faze on je bio prevashodno posvećen poigravanju (sprdanju?) sa očekivanjima publike kroz dekonstrukciju klasičnih žanrova kakvi su melodrama (Kroz talase, Breaking the Waves, 1996) i mjuzikl (Ples u tami, Dancer in the Dark, 2000). Zajedno sa TV 'sapunicom' oni čine sveto trojstvo žanrova za (pretežno žensku) rulju, podređenih ukusu, očekivanjima, vrednostima i nazorima najšireg mogućeg pučanstva. U sva tri naslova može se, ako se pažljivo gleda, videti fon Trirovo sladostrašće u podsmevanju gledaocu koji olako pada na oveštale postupke manipulacije emocijama okoštale još u holivudskim filmovima iz pedesetih. U dokumentarcu na DVD izdanju Kraljevstva on priznaje svoj prezir prema toj manipulaciji (''Nema ništa prostije nego navesti publiku da plače!''), priznajući usput da se grohotom smejao izvan domašaja kamere dok je režirao srceparajuće deonice filma Kroz talase. Koreni takvih nastojanja jasno se mogu videti u Kraljevstvu, sapunici koja savršeno funkcioniše kao baš to, ali istovremeno i kao parodija na sapunicu. Drugim rečima, 'naivni' gledalac može je konzumirati kao još jedan uzbudljivo-zabavno-tugaljivi TV produkt uz koji će se smejati, plakati i brinuti za sudbine junaka, dok posmatrač čija su čula istančanija za metode žanrovske manipulacije može da sa demonskim smeškom posmatra dekonstrukciju klišea koji kod rulje još uvek pale, i verovatno će još dugo paliti.
Fon Trir sprovodi strategiju sličnu onoj iz Tvin Piksa (Twin Peaks, 1990-91) Dejvida Linča, gde su elementi horora i natuknice mračnih sila i perverzija takođe podmuklo utkani u inače upeglano i sladunjavo tkivo TV štiva. Otpočeta kao spoj sapunice i trilera, ova unikatna TV serija lukavo je i oprezno, na kašičicu, dodavala začine sve jače i ljuće dok se nije pretvorila u čist horor surovo podrivajući najveću svetinju svih sapunica – porodične veze. ''Ko je ubio Loru Palmer?'' pitali su se naivni gledaoci jer su dopustili da im Linč, kao vešt mađioničar, navede pogled na pogrešnu stranu dok im na ivici vidnog polja uvodi jedini moguć, jedini smislen odgovor: ''Njen otac!''
Za razliku od Linča, danski režiser ne gubi vreme za uvođenje natprirodnog u svoju melodramatičnu grotesku i već u prvoj sceni prve epizode prikazuje luckastu modernu verziju fantomskih kočija: ukleta ambulantna kola! Nesputan puritanskim nazorima američkih TV stanica, fon Trir je slobodan da bude mnogo bezobrazniji, odnosno visceralniji u svojoj bizarnoj ikonografiji od američkih kolega, što koristi s merom, u kratkim ali efektnim prizorima. Tako, recimo, u njegovom Kraljevstvu možemo videti potpunu frontalnu golotinju (mušku, žensku, pa čak i dečju) kao i scene neskrivenog krvoliptanja, od kojih su neke 'opravdane' ambijentom (hirurgija izjednačena sa kasapljenjem!) dok druge pripadaju autentičnim horor prizorima (odsečena glava, kanibalizam naživo...) sa kulminacijom u pogibiji sveštenika, lica oblivenog krvlju, dok mu se nevidljiva satanska sila ruga: ''Kako hoćeš da umreš, Isusoljupče!'' ('Jesus-Lover!').
Kraljevstvo je trebalo da ima tri sezone od po četiri epizode, a snimljene su samo dve (dakle, osam jednočasovnih epizoda), pa je mnogo toga ostalo nedorečeno i nezaokruženo. Ipak, u postojeće dve trećine (bez ikakve nade da preostale četiri epizode budu snimljene)* više je nego jasna osnovna tema o sukobu racija, oličenog u nauci (još konkretnije – medicini), i iracionalnih sila, predstavljenih natprirodnim, onostranim i demonskim. U početnim epizodama naglasak je na paranormalnom, kroz lik starice koja u bolnici 'Kraljevstvo' usred Kopenhagena oseća prisustvo nesmirenih duša, pre svih devojčice Meri. Ispostavlja se da je nju ubio rođeni otac, demonski Age Kruger (uvek-fascinantni Udo Kir, čest glumac kod fon Trira), zlokobni doktor s početka 20. veka. Njegov duh je na misteriozan način uspeo da zavede i oplodi jednu od doktorki Kraljevstva, i ona u kulminaciji četvrte epizode rađa bebu-Antihrista. Zadivljujuće je fon Trirovo umeće da istovremeno bude dečački-vulgaran, bezobrazan, groteskan, duhovit, morbidan i zastrašujuć kao u toj završnoj sceni: u krupnom planu je porodiljina vagina iz koje se pomalja krvavo-sluzava lubanja odraslog muškarca - Uda Kira sa izbečenim prodorno-plavim očima...
U drugoj sezoni, odnosno u epizodama V-VIII, ima znantno više humora i preterivanja, u rasponu od slepstika do splatera (često spojenih u istoj sceni, kao npr. kada 'psihohirurg' iznenada izvadi i pojede kanceroznu jetru lekaru koji ju je s mukom obezbedio i sebi transplantirao ne bi li je proučio i proslavio se). Takođe, veći je naglasak na satanističkom i demonskom, najeksplicitniji u inscenaciji Crne mise iz Kraljevstva II : iako kratak po minutaži dugačak je po dejstvu urezanom u sećanje. Dok je ostatak serije snimljen u sepija tonovima, Crna misa je slikana u zrnastoj teksturi, sa zelenim tonovima, kao noćna vizija koja prodire u najdublji mrak. Na zidu kraj ulaza u podrum gde se misa odigrava nalazi se obrnuti pentagram u dvostrukom krugu, sa konturama jarčeve glave. Pod prostorije iscrtan je velikim belim pentagramom na crnoj podlozi, a na crnom oltaru je obrnuti krst. Gola devojka leži na oltaru raskrečenih nogu, dok okupljeni oko nje, svi u crnim mantijama, pod svetlošću nekoliko svećanjaka, kažiprstom i malim prstom čine znak satanskog pozdrava. Za kulminaciju je potrebna opatica (jer, naravno, Crna misa je nezamisliva bez katolika): ona se pomokri u posudu kojom se zatim Satanisti pričešćuju...
Pored ovakvih ekscesa, demonizam razularen u drugoj polovini serije ogleda se i kroz zločesto-melodramatičnu parafrazu Rozmerine bebe. Stvorenje rođeno od oca zloduha (Đavola?) i ljudske majke spoj je humanog i demonskog, i umesto nedvosmislene naklonjenosti tamnoj strani ono se predaje nežnoj ljubavi svoje majke i otvoreno se suprotstavlja pokušajima Age Krugera da ga privoli sebi. Beba, naime, raste i razvija se naprirodnom brzinom i uskoro doseže džinovske razmere: krupnog ali izobličenog trupa i tanušno krhkih udova, sa glavom veličine normalnog odraslog muškarca (odnosno, Uda Kira), to je jedna od najbizarnijih inkarnacija demonskog u čitavoj istoriji pokretnih slika. U kasnijim fazama rasta doktori su prinuđeni da akromegaličnu bebu smeste u posebnu metalnu konstrukciju koja je drži uspravno tako da slabe kosti udova nisu opterećene neproporcionalnom masom trupa. Što je posebno groteskno, nakazno-džinovska beba počinje da razgovetno govori već nekoliko dana po rođenju.
Nova Rozmeri, slično svojoj filmskoj prethodnici, odlučuje da prednost da materinskom instinktu: beba je za nju ipak samo beba, bez obzira na to ko je otac. Srceparajuće scene u kojima brižna majka gorke suze roni nad svojim deformisanim detetom pojačane su 'detetovim' patetičnim zavetima dobroti i ljudskosti, izrečenim između bolnih jauka i kmeketanja, a fon Trir – za slučaj da gledaoci sa jeftinijim kartama još nisu shvatili njegovu parodiju patetike – te scene podvlači tugaljivim gudanjem violine. Naravno, zadrti konzumenti sapunica primiće te prizore zdravo za gotovo i plakati, kako obično i čine, kao po komandi, kadgod na ekranu vide uplakanu majku nad bolesnim detetom dok violina svira. Demonski humor na granici neukusa (a možda i s one strane?) ispoljen je i u jednom drugom pod-zapletu vezanom za majku i dete, odnosno za devojčicu Monu kojoj je traljavom operacijom glavni neurohirurg, Stig Helmer, trajno oštetio mozak i pretvorio je u balavećeg idiota. (Vredi napomenuti da je patetizacija odnosa između majke i novorođenog ili bolesnog deteta u samoj srži njegova dva naredna filma, Kroz talase i Ples u tami).
Helmer je oličenje potpuno ljudske mračne strane: naspram Ageovom demonizmu stoji švedski neurohirurg koji kao da je moderna verzija neodoljivo pokvarenog i nekompetentnog hirurga, doktora Benveja iz romana Vilijema Barouza. Vrhunski primer lika kojeg publika voli da mrzi, on je naduveni, mrzovoljni, amoralni mizantrop spreman na sve da postigne svoje ciljeve, pretežno vezane za prikrivanje zlodela iz (bliske) prošlosti. Tragično nesvestan svoje nesvesti, on sipa uvrede i krivicu svaljuje na vascelo okruženje (poreklom iz Švedske, oko sebe vidi samo ''Danski šljam!''), ne uviđajući a kamoli priznajući sopstvene greške. Kao takav, on je –kao i u slučaju Barouzovog Benveja – oličenje savremene prepotentne racionalnosti i obezljuđene, amoralne 'profesionalnosti' čije ''uporno poricanje duhovnosti'', naglašeno u prologu svake epizode, predstavlja otvoreni izazov kapijama Kraljevstva iracionalnosti i tame. Pompezne dijagnoze i latinske fraze iza sebe samo neubedljivo prikrivaju ponore neznanja, i fon Trir se stalno iznova vraća na parodiranje lekarske nekompetencije, ne samo zbog satire na tu konkretnu profesiju, već mnogo važnije, na ono što ona simbolizuje – 'trijumf' razuma i egzaktne, primenjene nauke u službi 'čovekoljublja'.
Ključno oličenje đavolskog u Kraljevstvu u užem smislu reči jeste već pomenuti Age Kruger koga, kao i njegovog polutanskog potomka/reinkarnaciju, igra Udo Kir. Na žalost, u postojećim epizodama serije njegov lik i prošlost misteriozni su, sa najvećim otkrovenjima verovatno ostavljenim za kulminaciju koje, sticajem okolnosti, neće ni biti. Reklo bi se da se radi ili o čoveku koji je prodao dušu Đavolu i postao njegov sluga, ostavši to i nakon smrti, ili o bukvalnoj ljudskoj manifestaciji Đavola, ili o spoju te dve opcije (tj. O Đavolu koji se ispoljava koristeći oblik svog pokojnog, ali na neki način možda još uvek živog sluge). U korist potonje interpretacije svedoči scena u kojoj bakica-medijum u podrumskom hodniku 'Kraljevstva' susreće Agea. On uzbuđeno juri, držeći se za glavu, kad iz čela počinju da izbijaju dugi glatki crni rogovi slični jarčevim, blago izvijeni unazad. Proces njihovog rasta deluje bolno i neprijatno i Age ih grabi šakama i lomi sa svog čela u sceni koja kao da je pozajmljena iz stripa 'Helboj' (Hellboy) Majka Minjole. Bilo kako bilo, nije nam suđeno da do kraja ispratimo avanture Age Krigera i njegovog paklenog gospodara, niti da spoznamo sve razmere njihovih svakako pompeznih planova. Imajući u vidu nagoveštaje milenarističkih strahova iz postojećih osam epizoda, ne treba sumnjati da je fon Trir imao na umu nešto veliko na umu, možda čak i samu Apokalipsu.
Možda se ipak ultimativni 'satanizam' fon Trirovih poigravanja sa gledaocima sastoji baš u tome: stvoriti jedan kompleksan mikrokosmos nastanjen raznim egzotičnim, izmišljenim stvorenjima i naterati publiku da se saživi sa njima, a onda kada se dešavanja zapletu i dovedu do usijanja, ostaviti ih da trljaju glavu sa cliffhangerom – odnosno da zauvek vise nad ivicom provalije... bez razrešenja, bez 'spasa' u sigurnost hepienda, bez naravoučenija koje čak i Linčov otvoreni kraj Tvin Piksa ipak pruža. U nedostatku krajnje poruke u raspletu moraćemo da se zadovoljimo onom koju nam fon Trir, lično, servira na kraju svake epizode, sa đavolski uglađenim-nasmešenim licem i zalizanom kosom, u večernjem odelu: ''Uzmite svoje dobro sa nešto zla.''
Dobro i zlo neraskidivi su, poručuje nam režiser rođen baš uoči Valpurgijske noći, jedne od najvećih satanskih svetkovina u godini, i pozdravlja nas, uz đavolski smešak, podignutim malim prstom i kažiprstom. Time nas podseća na tradiciju koja seže sve do oca svih filmskih čarobnjaka, Melijesa, koji je lično igrao Đavola u svojim filmovima. Fon Trir indirektno priznaje da je svaki režiser zapravo doppelganger satanskog papet-mastera, gospodara sudbina svojih junaka, a time i gledalaca koji se sa njima identifikuju i time filmofilskoj igri prepuštaju...
* Pored paradoksalno slabe zainteresovanosti TV producenata za treću sezonu, najveći udar nadi da fon Trir ipak snimi preostale epizode bila je smrt glavnog glumca, Ernst Hugo Jaregarda. Pored njega, još nekoliko važnijih glumaca takođe više nije među živima, tako da su šanse da sada, deset godina nakon poslednje snimljene epizode, neko dovrši Kraljevstvo praktično zanemarljive. Serija je stekla kultni status na DVD-u širom sveta, a Stiven King je producirao američki rimejk koji je, sasvim predvidivo, banalizovao i trivijalizovao sve ono što je u originalu bilo unikatno.
