FREWAKA (ROOTS, 2025)

FREWAKA na staroirskom (gaelic) znači ROOTS, odnosno korenje, i odnosi se ovde pre svega na porodično korenje, pošto film tematizuje prenošenje generacijskih trauma na metaforičkom planu, a dotiče se i doslovnog korenja, šuma, drveća, podruma, pod-nivoa stvarnosti i svesti…

            Prepričan, mogao bi da zvuči i kao generički folk horor (što vrlo snažno nije!), i kao nekakvo woke sranje (glavna junakinja je lezbejka, a njena buduća žena, inače trudna, je Ukrajinka) i šta god – ali sad kad su debili već prekinuli da čitaju rivju, ili su barem prestali da išta dobro očekuju od ovog filma, ne znam da li da se uopšte trudim zbog vas, ostalih, kojima nije bitno ŠTA koliko jeste – KAKO.

            Ipak, ukratko, kazaću vam i ŠTA: mlada žena, ubrzo nakon što joj se majka obesila (u jezivo-gnusnom prologu), biva angažovana da se kao medicinska starateljka pobrine za stariju, nedavno šlogiranu i polupokretnu ženu u jednoj izolovanoj kući u irskoj ruralnoj zabiti. Ona ode tamo, i vidi da je ta žena žrtva sujeverja, ili deluzija, ili šizofrenije – a možda, ko zna…?

            Glavno je, ipak, KAKO: kako glume te dve glumice, a naročito baba – pa to je ludilo, čudilo, fantazija, spektakl! Ako one dve ne prodaju ovu priču, niko i ništa neće, jer na svojim grbinama je nose (Ukrajinka je sporedan lik, nije tu prisutna tokom većeg dela filma).

            I KAKO je to napisano, konstruisano, ispripovedano, i KAKO je pametan ritam, nešto između slow burna i ipak stalnih horor set-pisova i low-key spektakla… I KAKO je (irski) folklor utkan u priču, postepeno, nenametljivo, bez jeftinih palp fazona, bez dodvoravanja horor fanovima… Autentično!

      I KAKO je režirano! Hej, ovo je režirala žena, pa ne očekujte arđentovsko depalmijanske egzibicije i „wow kako montira, vidi kako mrda kameru“ – dakle, režija nije nametljiva na neki očigledan način, ali zato sve što treba da radi, ona uradi tačno kako treba, a pre svega – izaziva STRAVU. (Plus, uslikano je besprekorno! Ovo je jedan od vizuelno najlepših novijih horora.)

            U tome joj pomaže ODLIČAN skor – muzika jeste ponekad i preglasna, ali Hej, ako vam to nije smetalo kod Kjubrika, neće ni ovde. ima tu, istina, par malo jeftinijih džamp skerova, ali praštam, jer nisu ti tako loši, plus – ima ovde itekakao ozbiljne STRAVE, a ovo su samo višnjičice na šlagu.

            Oh, da: za promenu, za predah, eto i to da vidimo jednom u ovoj godini: horor film koji nije o gangster akciji i bluzu i komendijašenju i kerebečenju, niti o mlaćenju i pucnjavi i šutiranju u njuške i u splateru, nego, suprajz, napravljen je za PLAŠENJE, za useravanje, za žmarce, za nelagodu, za buduće košmare…

            I kad već referišem na SINNERS: u ovoj FREVACI naći ćete daleko jeziviju, strašniju scenu iz podžanra „Ne zovi svakoga da ti ulazi preko praga“ – i šta biva kad ono-to, nepravo, ipak UĐE unutra...

            Ne mogu kraće i jezgrovitije ovaj film preporučiti nego ovako: ako volite Orfelinovu ediciju „Poetika strave“ koju vam priređuje vaš Dr Ghoul, morao bi da vam legne ovaj film: jer ovo je kao da režira vintage Pupi Avati, a piše ga neki Maken-Blekvud u spoju sa Dafne di Morije-Širli Džekson-Vernon Li, možda čak i malo manje eksplicitna Popi Z. Brajt, ali što da ne i Ted Klajn iz „Porot Farme“, recimo… pa čak ima i dvije žlice Ognjanovića iz ZAVODNIKA, ali i iz „Divlje kapele“ – uključujući Horor Usred Bela Dana, i nepouzdane pripovedače, i stilizovani kraj koji možda neće baš svakome da legne, ali kome legne – leći će ko šamar! Meni je ovaj lego 100% a inače u savremenom hororu kraj je mesto gde najčešće imam zamerke. NE I OVDE! TO JE – TO!

            Ovca mi se jagnji i nemam vremena da ovo seciram i analiziram u sitna crevca – zato, primite ovu preporuku, ili nemojte: ja sam uživao mnogo više nego što sam očekivao, pa želim s vama da podelim.

            A kad god vidim nešto ovako superiorno, prva misao mi je: „Šta je ova osoba još radila? Ima li ovoga JOŠ?“ Pa, ima, i dapače, već sam pisao na blogu o njenom prvom i zasad jedinom dugometražnom filmu. Neka vas ne pokoleba što sam joj tada dao 2+ i napisao sledeće za njen DEVIL'S DOORWAY (2017):

 

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

 

Rediteljka je ozbiljno sazrela u proteklih 7 godina, i FREWAKA je sasvim drugi nivo i rang filma od DORVEJA. Proverite, pa recite!

***(*)

4-/3+