понедељак, 16. фебруар 2009.

Masters of Horror, sezona 2

Rivjuz by A. Janjić


THE DAMNED THINGr. Tobe Hooper
Onaj ko se prije gledanja ove epizode prisjetio grozomornog Huperovog doprinosa u prošloj sezoni (Dance of the Dead) mogao je samo da nervozno grize nokte i pita se čeka li nas još jedna tura imbecilnog videospotovskog iživljavanja. Srećom, to nije bio slučaj – ova epizoda režirana je znatno suzdržanije i prirodnije. Pričica (inače zasnovana na pričici Embrouza Birsa, koju sam čitao nekad davno i sad ne mogu da se sjetim koliko ima sličnosti sa ovom filmskom) o gradiću u kom se pojedini stanovnici naizgled iz čista mira pretvaraju u pomahnitale ubice ima svojih momenata, ali potencijal nije sasvim iskorišćen. Kraj je nekako nezadovoljavajući, a mora se dodijeliti plus Šonu Patriku Flaneriju za odličnu glavnu ulogu.

FAMILY
r. John Landis
Još jedan vintage Landis! Sa ovom odličnom epizodom pokazao ne samo kao najuspješniji autor u serijalu, već i kao jedan od rijetkih koji je u potpunosti uspio da zadrži svoj filmski identitet. Inače, Family prati simpatičnu porodicu sastavljenu od Georgea Wendta (još jedna vrlo zabavna uloga za njega) i nekoliko kostura, čiji se broj stalno povećava. Wendt je naime serijski ubica koji tijela svojih žrtava obradi, čuva u kući i povremeno vodi sa njima dosta burne konverzacije. Nevolja nastaje kad počne da pikira na žensku polovinu mladog bračnog para koji doseljava u obližnju kuću, ne znajući da ovi nisu baš tako naivni kao što izgledaju. Sjajna epizoda, puna odličnog crnog humora od početka do kraja, odličan glavni lik. Objektivna mana je nedostatak golotinje, a subjektivna (za autora ovog traktata) ne baš zadovoljavajući kraj.

THE V WORD
r. Ernest Dickerson
«Who the hell is Ernest Dickerson???» vjerovatno se zapitao ne jedan mladi čovjek nakon odmotavanja uvodnih kredita ove duhovito nazvane epizode s vampirima. Ispostavlja se da je dotični anonimus svoj posao obavio dosta dobro – prvih dvadesetak minuta, kad dvojica tinejdžera istražuju obližnju mrtvačnicu samo da bi se susreli sa pravim pravcatim vampirom koji hoće da ih pojede, predstavlja više nego odličan uvod, vrrrrrrrrlo mračan i napet (iako naravno koristi već odavno ustaljene konvencije snimanja takvih stvari). A kad se još ispostavi da je dotični vampir Majkl Ajronsajd i da ga živo boli sjedalo za vampirsku kulturu, tako da je sav odrpan, a kad ujeda i pije krv, pravi kompletan nered, veselju nikad kraja. Nažalost, od trenutka susreta sa vampirom na scenu stupa loš scenario Mika Gerisa, koji vodi do serije nezanimljivih događaja koje neću ni da pokušavam da opišem. Sve u svemu, na kraju se ispostavlja da je ovo jeeeeeeeedva gledljiva epizoda. Apsolutno neoprostiv nedostatak jeste što vampiri nemaju vampirske zube (!?!).

SOUNDS LIKE
r. Brad Anderson
«Ponekad se pitam ko su pravi masteri horora!» pomislio je sigurno mnogi mladi mladac nakon gledanja ove epizode i nekih drugih epizoda koje su režirali npr. Džon Karpenter ili Dario Arđento. Ova epizoda, u režiji i scenariju Breda Andersona, prati čovjeka koji nakon smrti sina razvija superfenomenalan sluh (vjerovatno zbog osjećaja krivice, kao Kristijan Bejl u Mašinisti), što na kraju dovodi do tragičnih posljedica i payoffa u vidu briljantne završne scene. Fakat da naš heroj lako primjećuje jedva čujne zvuke, a oni iole glasniji proizvode pravu grmljavinu u njegovim ušima, pruža odličnu priliku za režisera i majstora zvučnih efekata da se razmahnu i realizuju interesantne scene, što oni u potpunosti koriste. Sad ne mogu da se sjetim kako se zvače glavni glumac, ali i on dobija pohvale za vrhunski obavljen posao. Strogo tehnički gledano, usudio bih se da ovu epizodu nazovem najboljom u drugoj sezoni, možda čak i u cijelom serijalu.

PRO-LIFE
r. John Carpenter
«Ponekad se pitam ko su pravi masteri horora!» mora da se upitao mnogi gledalac nakon gledanja ove epizode (u režiji Džona Karpentera), koja je imala tu nesreću da bude emitovana odmah poslije sjajne Sounds Like. Ovo je loše na mnogim nivoima, tako da je tu zapravo ponajmanji problem što uopšte ne možete da prepoznate Karpentera s druge strane kamere – ovo je ovako mogao da režira i Gorčin Stojanović. Priča je zapravo prilično intrigantna – cura je primljena na kliniku za abortuse i želi da se pomenuti (dakle abortus) što prije obavi, jer je ubijeđena da se u njoj nalazi đavolje dijete. Problem je što njenom brižnom konzervativnom tati Ronu Perlmanu na pamet ne pada da to dozvoli i radije će da pobije sto ljudi nego da dozvoli pomenuti abortus. Zajedno sa trojicom sinova on vrši brutalan oružani napad na kliniku, dok unutra počinju da se dešavaju vrlo sinister stvari. Ovako ispričano zvuči odlično. Nažalost, umjesto da se oslanja na napetu atmosferu svog očiglednog uzora (Rozmarina beba), ova epizoda kreće putem eksplicitnog prikazivanja (smiješnoizgledajućih) demonskih čudovišta. O «moralu» epizode dalo bi se mnogo govoriti, ali to ovom prilikom preskačem. Highlight je, naravno, Ron Perlman.

PELTS
r. Dario Argento
Kome li je i kako palo na pamet da bi uklete rakunske kože mogle da budu interesantna tema stvarno mi nije jasno, tek ovde imamo jednu od banalnijih epizoda kompletne serije. Nije baš negledljivo, ima dosta golotinje i veoma krvavih scena (od kojih je posljednja, kad glavni lik jurca za curom i ubjeđuje je da proba njegovu najnoviju kreaciju – majicu od ljudske kože, zaista urnebesna), ali tupavost osnovne podloge je jednostavno sveprožimajuća. O tome da li se i koliko osjeća Arđentov autorski pečat ne bih da komentarišem (mada slutim da je u pitanju riječ «nimalo») jer sam gledao vrlo malo njegovih ostvarenja.

THE SCREWFLY SOLUTION
r. Joe Dante
Jedan od mojih omiljenih režisera se ponovo udružuje sa istim scenaristom kao u prethodnoj sezoni, u namjeri da ponove podvig i ponovo snime najgoru epizodu svih vremena. Ovaj put ne uspijevaju sasvim, jer ova epizoda ima koliko-toliko podnošljivu (post)apokaliptičnu priču. Naravno, sve to traje otprilike petnaestak minuta, a onda vam već postane dosadno i pitate se kad će već jednom ta budalaština da se završi. Ako ikog zanima, priča govori o tome da muškarci naprasno postanu sulude manijakalne ubice žena, što dovodi do smanjenja broja polnih odnosa, što dovodi do smanjenja broja pripadnika ljudske vrste, što dovodi do propasti iste. Ako vas ovo ne pogodi u najdublje dubine duše, onda ste potpuno bezosjećajni. Ili to ili ste zaspali tokom gledanja.

VALERIE ON THE STAIRS
r. Mick Garris
Mik Geris (koji ponovo piše scenario po priči Klajva Barkera, dok Stiven King tužno sjedi u ćošku i čeka da se neko i njega sjeti) ovim otvara sezonu osvetničkih duhova. Za divno čudo, dovijajući se na razne načine uspio je da skrpi solidnu epizodu. Odlična odluka je da duh koji se sveti bude mlada djevojka koja se često pojavljuje razgolićena, a nije loše ni to što se pojavljuju legende Kristofer Lojd i Toni Tod. Ovaj posljednji glumi nekog demonskog demona, na čiji izgled imam zamjerku jer liči na crnca koji je sad došao kući s bazena. Ukratko – ovo je petstomilionita priča o horor piscu kome dolazi glave njegova sopstvena kreacija.

RIGHT TO DIE
r. Rob Schmidt
Osvetnički duhovi udaraju opet, ovaj put u jednoj načisto fenomenalnoj epizodi koja svojom duhovitošću i sposobnošću da vas natjera da svim srcem navijate za pomenutog duha protiv živih ljudi od krvi i mesa prevazilazi skoro sve ostale epizode i dolazi ako ne na prvo mjesto, ono bar na pobjedničko postolje. Izvjesni lik se, naime, sa ženom slupao u izvjesnoj saobraćajnoj nesreći i ona je završila u komi. U početku on smatra da aparati za održavanje života treba da se isključe (u tom slučaju on dobija pozamašnu svotu novca), međutim ubrzo se javlja problem – žena nekoliko puta pada u kliničku smrt, tokom koje postaje vrlo moćan duh koji pravi totalni dar-mar. Ne baš sasvim nevini muž shvata da će da nastupi totalni haos ako ona stvarno umre, te se upušta u trku s vremenom i potragu za donatorom... tijela (!). Odlična odlična i odlična priča, koja effortlessly prikazuje ljudsku prevrtljivost, pokvarenost, pohlepu i sve ostalo i onda primjerke koji demonstriraju takvo ponašanje surovo kažnjava. Posljednja scena je zlato.

WE ALL SCREAM FOR ICE CREAM
r. Tobe Hooper
Opet osvetnički duh. Kao lik ovaj je zapravo čak i simpatičniji od prethodna dva – u pitanju je prodavač sladoleda (inače mentalno hendikepiran ili kako li se već kulturno kaže mentalno zaostao) koji gine nakon prenka koji mu prirede lokalna nasilna dječurlija. Godinama kasnije vraća se u vidu demonskog klovna koji pomenute individue ubija sladoledom. Nažalost, sve je ovo relativno neinteresantno, sa neupečatljivim likovima i prilično nezadovoljavajućim krajem.

THE BLACK CAT
r. Stuart Gordon
Vjerovatno najozbiljnija priča čitave druge sezone (možda čak i previše ozbiljna for its own good). Džefri Kombs igra lično Edgara Alana Poa koji se zlopati sa besparicom, bolesnom ženom i vlastitim alkoholizmom i sukobom sa realnošću. Raznorazni jezivi događaji i potpuno gubljenje granice između mašte i realnosti daju mu inspiraciju da napiše svoju čuvenu priču Crni mačak. Opet ne ulazeći u moral priče (gdje se insinuira, između ostalog, da je pomenuta priča plod Poove ludosti a ne njegove nesumnjive genijalnosti) jer je to ipak samo fikcija, mora se reći da je ova epizoda vrlo zanimljiva i da lijepo izgleda.

THE WASHINGTONIANS
r. Peter Medak
Serijal koji se zove Masters of Horror sure as hell ne bi bio kompletan bez malo old fashioned kanibalizma. Izvjesni lik, koji dolazi sa ženom i kćerkom u neku selendru na sahranu svoje babe or something, otkriva misterioznu poruku koju je pisao Džordž Vašington lično, a koja govori o gnusnom klanju djece i konzumaciji njihovog mesa (!). Ubrzo se ispostavlja da je poruka autentična i da su lokalni stanovnici vrlo zainteresovani da ona ne dospije na uvid javnosti. Toliko zainteresovani, in fact, da su spremni da pojedu sve što im se nađe na putu. Ovako blesava (u pozitivnom smislu) ideja nije mogla biti tretirana drukčije nego horor komedija i srećom tako je i sprovedena u djelo. Najbolji trenuci su, očigledno pored eksplicitnih i gnusnih kanibalskih scena, kada sporedni likovi pohlepno i sa očiglednim apetitom posmatraju mladu kćerku gore pomenutog glavnog lika. U zabavnoj sporednoj ulozi pojavljuje se Saul Rubinek, na kraju nas čeka sjajan pančlajn sa novčanicom od jednog dolara, a scenaristi su milosrdno izostavili do besvijesti izmlaćeni plot twist po kojem bi Saul Rubinek trebalo da izda naše heroje zlotvorima. Ova epizoda zajedno sa još nekoliko drugih pokazuje da su humor i horor vrlo često vrlo tijesno povezani.

DREAM CRUISE
r. Norio Tsuruta
And finally, još jednom se sezona završava japanskom epizodom. However, upravo suprotno od Miikeovog nastranog, perverznog i suludo brutalnog remek-djela, Tsurutin Dream Cruise je superbezvezna, neoriginalna i neinteresantna priča o (još jednom) osvetničkom duhu u vidu japanske prikaze koja se kreće isprekidanim pokretima, svjetluca u mraku, beči se i pravi face u kameru, a povremeno i iritantno kesla. Inače, priču je napisao Kodži Suzuki, japanski Stiven King (kako sulud naziv za nekoga ko konstantno gusla po jednoj te istoj ideji!). Svi likovi su potpuno antipatični, uključujući prikazu i zaista ne postoji nijedan razlog (osim kompletizacije) da gledate ovaj davež. Čak ni ja, koji sam poznat kao ekstremna kukavica naročito kad su japanske prikaze u pitanju, nijednom se nisam isprepadao. Razlog je pored tupave priče i prilično idiotska režija, koja osim što se zasniva skoro isključivo na džamp-skerovima (malo-malo, pa se odjednom niotkud pojavi ruka duha i cimne našeg heroja za kragnu!) besramno krade završnu scenu iz Ringua.

Masters of Horror, sezona 2

Rivjuz by A. Janjić


THE DAMNED THINGr. Tobe Hooper
Onaj ko se prije gledanja ove epizode prisjetio grozomornog Huperovog doprinosa u prošloj sezoni (Dance of the Dead) mogao je samo da nervozno grize nokte i pita se čeka li nas još jedna tura imbecilnog videospotovskog iživljavanja. Srećom, to nije bio slučaj – ova epizoda režirana je znatno suzdržanije i prirodnije. Pričica (inače zasnovana na pričici Embrouza Birsa, koju sam čitao nekad davno i sad ne mogu da se sjetim koliko ima sličnosti sa ovom filmskom) o gradiću u kom se pojedini stanovnici naizgled iz čista mira pretvaraju u pomahnitale ubice ima svojih momenata, ali potencijal nije sasvim iskorišćen. Kraj je nekako nezadovoljavajući, a mora se dodijeliti plus Šonu Patriku Flaneriju za odličnu glavnu ulogu.

FAMILY
r. John Landis
Još jedan vintage Landis! Sa ovom odličnom epizodom pokazao ne samo kao najuspješniji autor u serijalu, već i kao jedan od rijetkih koji je u potpunosti uspio da zadrži svoj filmski identitet. Inače, Family prati simpatičnu porodicu sastavljenu od Georgea Wendta (još jedna vrlo zabavna uloga za njega) i nekoliko kostura, čiji se broj stalno povećava. Wendt je naime serijski ubica koji tijela svojih žrtava obradi, čuva u kući i povremeno vodi sa njima dosta burne konverzacije. Nevolja nastaje kad počne da pikira na žensku polovinu mladog bračnog para koji doseljava u obližnju kuću, ne znajući da ovi nisu baš tako naivni kao što izgledaju. Sjajna epizoda, puna odličnog crnog humora od početka do kraja, odličan glavni lik. Objektivna mana je nedostatak golotinje, a subjektivna (za autora ovog traktata) ne baš zadovoljavajući kraj.

THE V WORD
r. Ernest Dickerson
«Who the hell is Ernest Dickerson???» vjerovatno se zapitao ne jedan mladi čovjek nakon odmotavanja uvodnih kredita ove duhovito nazvane epizode s vampirima. Ispostavlja se da je dotični anonimus svoj posao obavio dosta dobro – prvih dvadesetak minuta, kad dvojica tinejdžera istražuju obližnju mrtvačnicu samo da bi se susreli sa pravim pravcatim vampirom koji hoće da ih pojede, predstavlja više nego odličan uvod, vrrrrrrrrlo mračan i napet (iako naravno koristi već odavno ustaljene konvencije snimanja takvih stvari). A kad se još ispostavi da je dotični vampir Majkl Ajronsajd i da ga živo boli sjedalo za vampirsku kulturu, tako da je sav odrpan, a kad ujeda i pije krv, pravi kompletan nered, veselju nikad kraja. Nažalost, od trenutka susreta sa vampirom na scenu stupa loš scenario Mika Gerisa, koji vodi do serije nezanimljivih događaja koje neću ni da pokušavam da opišem. Sve u svemu, na kraju se ispostavlja da je ovo jeeeeeeeedva gledljiva epizoda. Apsolutno neoprostiv nedostatak jeste što vampiri nemaju vampirske zube (!?!).

SOUNDS LIKE
r. Brad Anderson
«Ponekad se pitam ko su pravi masteri horora!» pomislio je sigurno mnogi mladi mladac nakon gledanja ove epizode i nekih drugih epizoda koje su režirali npr. Džon Karpenter ili Dario Arđento. Ova epizoda, u režiji i scenariju Breda Andersona, prati čovjeka koji nakon smrti sina razvija superfenomenalan sluh (vjerovatno zbog osjećaja krivice, kao Kristijan Bejl u Mašinisti), što na kraju dovodi do tragičnih posljedica i payoffa u vidu briljantne završne scene. Fakat da naš heroj lako primjećuje jedva čujne zvuke, a oni iole glasniji proizvode pravu grmljavinu u njegovim ušima, pruža odličnu priliku za režisera i majstora zvučnih efekata da se razmahnu i realizuju interesantne scene, što oni u potpunosti koriste. Sad ne mogu da se sjetim kako se zvače glavni glumac, ali i on dobija pohvale za vrhunski obavljen posao. Strogo tehnički gledano, usudio bih se da ovu epizodu nazovem najboljom u drugoj sezoni, možda čak i u cijelom serijalu.

PRO-LIFE
r. John Carpenter
«Ponekad se pitam ko su pravi masteri horora!» mora da se upitao mnogi gledalac nakon gledanja ove epizode (u režiji Džona Karpentera), koja je imala tu nesreću da bude emitovana odmah poslije sjajne Sounds Like. Ovo je loše na mnogim nivoima, tako da je tu zapravo ponajmanji problem što uopšte ne možete da prepoznate Karpentera s druge strane kamere – ovo je ovako mogao da režira i Gorčin Stojanović. Priča je zapravo prilično intrigantna – cura je primljena na kliniku za abortuse i želi da se pomenuti (dakle abortus) što prije obavi, jer je ubijeđena da se u njoj nalazi đavolje dijete. Problem je što njenom brižnom konzervativnom tati Ronu Perlmanu na pamet ne pada da to dozvoli i radije će da pobije sto ljudi nego da dozvoli pomenuti abortus. Zajedno sa trojicom sinova on vrši brutalan oružani napad na kliniku, dok unutra počinju da se dešavaju vrlo sinister stvari. Ovako ispričano zvuči odlično. Nažalost, umjesto da se oslanja na napetu atmosferu svog očiglednog uzora (Rozmarina beba), ova epizoda kreće putem eksplicitnog prikazivanja (smiješnoizgledajućih) demonskih čudovišta. O «moralu» epizode dalo bi se mnogo govoriti, ali to ovom prilikom preskačem. Highlight je, naravno, Ron Perlman.

PELTS
r. Dario Argento
Kome li je i kako palo na pamet da bi uklete rakunske kože mogle da budu interesantna tema stvarno mi nije jasno, tek ovde imamo jednu od banalnijih epizoda kompletne serije. Nije baš negledljivo, ima dosta golotinje i veoma krvavih scena (od kojih je posljednja, kad glavni lik jurca za curom i ubjeđuje je da proba njegovu najnoviju kreaciju – majicu od ljudske kože, zaista urnebesna), ali tupavost osnovne podloge je jednostavno sveprožimajuća. O tome da li se i koliko osjeća Arđentov autorski pečat ne bih da komentarišem (mada slutim da je u pitanju riječ «nimalo») jer sam gledao vrlo malo njegovih ostvarenja.

THE SCREWFLY SOLUTION
r. Joe Dante
Jedan od mojih omiljenih režisera se ponovo udružuje sa istim scenaristom kao u prethodnoj sezoni, u namjeri da ponove podvig i ponovo snime najgoru epizodu svih vremena. Ovaj put ne uspijevaju sasvim, jer ova epizoda ima koliko-toliko podnošljivu (post)apokaliptičnu priču. Naravno, sve to traje otprilike petnaestak minuta, a onda vam već postane dosadno i pitate se kad će već jednom ta budalaština da se završi. Ako ikog zanima, priča govori o tome da muškarci naprasno postanu sulude manijakalne ubice žena, što dovodi do smanjenja broja polnih odnosa, što dovodi do smanjenja broja pripadnika ljudske vrste, što dovodi do propasti iste. Ako vas ovo ne pogodi u najdublje dubine duše, onda ste potpuno bezosjećajni. Ili to ili ste zaspali tokom gledanja.

VALERIE ON THE STAIRS
r. Mick Garris
Mik Geris (koji ponovo piše scenario po priči Klajva Barkera, dok Stiven King tužno sjedi u ćošku i čeka da se neko i njega sjeti) ovim otvara sezonu osvetničkih duhova. Za divno čudo, dovijajući se na razne načine uspio je da skrpi solidnu epizodu. Odlična odluka je da duh koji se sveti bude mlada djevojka koja se često pojavljuje razgolićena, a nije loše ni to što se pojavljuju legende Kristofer Lojd i Toni Tod. Ovaj posljednji glumi nekog demonskog demona, na čiji izgled imam zamjerku jer liči na crnca koji je sad došao kući s bazena. Ukratko – ovo je petstomilionita priča o horor piscu kome dolazi glave njegova sopstvena kreacija.

RIGHT TO DIE
r. Rob Schmidt
Osvetnički duhovi udaraju opet, ovaj put u jednoj načisto fenomenalnoj epizodi koja svojom duhovitošću i sposobnošću da vas natjera da svim srcem navijate za pomenutog duha protiv živih ljudi od krvi i mesa prevazilazi skoro sve ostale epizode i dolazi ako ne na prvo mjesto, ono bar na pobjedničko postolje. Izvjesni lik se, naime, sa ženom slupao u izvjesnoj saobraćajnoj nesreći i ona je završila u komi. U početku on smatra da aparati za održavanje života treba da se isključe (u tom slučaju on dobija pozamašnu svotu novca), međutim ubrzo se javlja problem – žena nekoliko puta pada u kliničku smrt, tokom koje postaje vrlo moćan duh koji pravi totalni dar-mar. Ne baš sasvim nevini muž shvata da će da nastupi totalni haos ako ona stvarno umre, te se upušta u trku s vremenom i potragu za donatorom... tijela (!). Odlična odlična i odlična priča, koja effortlessly prikazuje ljudsku prevrtljivost, pokvarenost, pohlepu i sve ostalo i onda primjerke koji demonstriraju takvo ponašanje surovo kažnjava. Posljednja scena je zlato.

WE ALL SCREAM FOR ICE CREAM
r. Tobe Hooper
Opet osvetnički duh. Kao lik ovaj je zapravo čak i simpatičniji od prethodna dva – u pitanju je prodavač sladoleda (inače mentalno hendikepiran ili kako li se već kulturno kaže mentalno zaostao) koji gine nakon prenka koji mu prirede lokalna nasilna dječurlija. Godinama kasnije vraća se u vidu demonskog klovna koji pomenute individue ubija sladoledom. Nažalost, sve je ovo relativno neinteresantno, sa neupečatljivim likovima i prilično nezadovoljavajućim krajem.

THE BLACK CAT
r. Stuart Gordon
Vjerovatno najozbiljnija priča čitave druge sezone (možda čak i previše ozbiljna for its own good). Džefri Kombs igra lično Edgara Alana Poa koji se zlopati sa besparicom, bolesnom ženom i vlastitim alkoholizmom i sukobom sa realnošću. Raznorazni jezivi događaji i potpuno gubljenje granice između mašte i realnosti daju mu inspiraciju da napiše svoju čuvenu priču Crni mačak. Opet ne ulazeći u moral priče (gdje se insinuira, između ostalog, da je pomenuta priča plod Poove ludosti a ne njegove nesumnjive genijalnosti) jer je to ipak samo fikcija, mora se reći da je ova epizoda vrlo zanimljiva i da lijepo izgleda.

THE WASHINGTONIANS
r. Peter Medak
Serijal koji se zove Masters of Horror sure as hell ne bi bio kompletan bez malo old fashioned kanibalizma. Izvjesni lik, koji dolazi sa ženom i kćerkom u neku selendru na sahranu svoje babe or something, otkriva misterioznu poruku koju je pisao Džordž Vašington lično, a koja govori o gnusnom klanju djece i konzumaciji njihovog mesa (!). Ubrzo se ispostavlja da je poruka autentična i da su lokalni stanovnici vrlo zainteresovani da ona ne dospije na uvid javnosti. Toliko zainteresovani, in fact, da su spremni da pojedu sve što im se nađe na putu. Ovako blesava (u pozitivnom smislu) ideja nije mogla biti tretirana drukčije nego horor komedija i srećom tako je i sprovedena u djelo. Najbolji trenuci su, očigledno pored eksplicitnih i gnusnih kanibalskih scena, kada sporedni likovi pohlepno i sa očiglednim apetitom posmatraju mladu kćerku gore pomenutog glavnog lika. U zabavnoj sporednoj ulozi pojavljuje se Saul Rubinek, na kraju nas čeka sjajan pančlajn sa novčanicom od jednog dolara, a scenaristi su milosrdno izostavili do besvijesti izmlaćeni plot twist po kojem bi Saul Rubinek trebalo da izda naše heroje zlotvorima. Ova epizoda zajedno sa još nekoliko drugih pokazuje da su humor i horor vrlo često vrlo tijesno povezani.

DREAM CRUISE
r. Norio Tsuruta
And finally, još jednom se sezona završava japanskom epizodom. However, upravo suprotno od Miikeovog nastranog, perverznog i suludo brutalnog remek-djela, Tsurutin Dream Cruise je superbezvezna, neoriginalna i neinteresantna priča o (još jednom) osvetničkom duhu u vidu japanske prikaze koja se kreće isprekidanim pokretima, svjetluca u mraku, beči se i pravi face u kameru, a povremeno i iritantno kesla. Inače, priču je napisao Kodži Suzuki, japanski Stiven King (kako sulud naziv za nekoga ko konstantno gusla po jednoj te istoj ideji!). Svi likovi su potpuno antipatični, uključujući prikazu i zaista ne postoji nijedan razlog (osim kompletizacije) da gledate ovaj davež. Čak ni ja, koji sam poznat kao ekstremna kukavica naročito kad su japanske prikaze u pitanju, nijednom se nisam isprepadao. Razlog je pored tupave priče i prilično idiotska režija, koja osim što se zasniva skoro isključivo na džamp-skerovima (malo-malo, pa se odjednom niotkud pojavi ruka duha i cimne našeg heroja za kragnu!) besramno krade završnu scenu iz Ringua.

Stravicna Studija na Petak 13.


Pa kad niko nece ta evo Shozo ce napisat par reci o krajnje prijatnoj februarskoj veceri u sali NKCa. Zureci da pobegnem iz simfonijskog orkestra pre nego li me kolege sa posla odvuku u kafanu na jos jednu beskrajno pijanu noc u reziji kolektiva, pitao sam se da li vredi jedno vece u alkoholisanom stanju zameniti za trezno kuturno prijatno? Ipak, ovde i nije bas postojala tolika dilema tako da Studija Strave pobedi pola litra Vinjaka. Ziveli!
Neuobicajena guzva na parkingu me je nagnala na pomisao da je sala vec dupke puna i da necu naci prazno mesto, sto naravno bese horor iluzija pomucenog uma nervoznog sofera.

Stari losi NKC !

Doceka me Dejan i ode da daje intervju pre nego se televizije razbeze. Pozdravi me i drugi Dejan pa i on ode da kaze par reci pre nego li se i novinari razjure kucama. A ja odoh gde drugde nego za sank. Ugleda me neka tetka koja brise neke case ko da je videla samog Djavola. Reko jel ima nesto da se popije ovde, znajuci da nema, al mozda nesto ipak kriju. Mog ti dam samo vodu ako oces, kafa je samo za gosti. Ja je naravno pocastih sa "Jebem ti gosti." A u sebi i sa jebem ti NKC.

Kako se direktori goje

Prvi put ugledah Srdjana Savica kao direktora i utisak je da kada kriticari postanu politicari a onda i direktori, neminovno je da sledi galopirajuca gojaznosti i menjanje kaisa za pojasom. Moj predlog je da trci malo oko institucije kojom rukovodi i tako stekne kondiciju, ako ne fizicku a ono psihicku, jer je u par navrata delovalo da ce se tokom promocije uspavati na stolici.

Twilight of our dreams

Taman da pocne promocija, a ono dve mlade i zgodne gospodjice udjose sa zakasnjenjem, te bejahu propracene zbunjenim pogledima Shoza i Ghoula, uz oblacic WTF?! A kada sam se okrenuo imam sta i da vidim, vise od polovine publike cine devojke. Koliko je tu kriv SUMRAK Stefani Majer???

Dajem rec

Izvestio se tokom godina Dejan Dabic. Od jedne zbunjene, dzigljave persone evoluirao je u sposobnog, vestog i duhovitog voditelja, urednika i sofisticiranog sagovornika. Neko ko nikad nije video esejistu Studije, verovatno bi s obzirom na mracnu pojavu, upravo upro prstom na Dabica kao autora. Ali on je ovde samo host, koji nazalost i dalje ima hronicnih problema sa kosom i treba pod hitno da promeni frizera.

Zgodni urednici

Najprijatnija osoba kao ucesnik veceri bese nasa juznjakinja Milena Stojanovic, urednica Malog Nema. Ne samo da lepo, umereno, oprezno i nadahnuto govori, vec u isto vreme pleni izgledom i pojavom. Da sam ja na Dejanovom mestu vise u zivotu ne bi imao potrebe ni zelje da trazim drugog izdavaca. Zbog ovakvih izdavaca i ja cu svoje skrivene rukopise da pustim etar, mozda. Ziveo Mali Nemo!

Pricljivi Vojvodjanin

Sloba Vladusic je prijatan sagovornik i vest kriticar. Njegovo teoretisanje o zanru uz cestu upotrebu alegorije, simolike i raznih uvijenih formi je bilo inspirativno meni, ali verovatno malo naporno mladjoj populaciji u publici, te su neke devojcice malo i saputale iza mojih ledja. Medjutim, neoprostivo je da SF stavlja ispred horora u prethodnih 10 godina, pa me cudi da Dejan nije reagovao na to da su Hari Poter ili Gospodar Prstenova u ocima Vladusica vredniji i popularniji od raznih horor serijala, te da je sam zanr zapao u svojevrsnu krizu zbog toga. Netacno. Dinamikom svog govora Vladusic sa druge strane pleni i stice se utisak da moze da govori u istom tempu satima, razvijajuci svoje teorije i kritike.

Profesor?

Veseli sagovornici su cesto koristili ovaj izraz tepajuci autoru. Zasto? Evo ja ga ne znam. Cega je on to profesor? Knjizevnosti? Stomatologije? Zastite na radu? Srpskog jezika? Violine? Klavira? Istorije? Ili oni podrazumevaju da svi mi znamo da je on Profesor Horora. Nepotrebno, neuskladjeno, van konteksta, neprecizno i nenaznaceno.

I malo o zanru

Malo se toga novog culo o samom hororu. Uglavnom je Dejan ponavljao stvari sa svojih predavanja, a mnogo toga se vec ispricalo i na prethodnim promocijama. Nije on tu bas toliko kriv. Sami sagovornici za stolom morali bi biti pa barem upola znalci koliko i on sam, za jednu iskreniju i zucnije argumentovanu raspravu. Kriva je tu i tradicionalno rezervisana publika, te se iz gomile jave samo ljudi kao Goran Stankovic ili Bata Stojanovic, koji i nisu iz horor price. Ovako na kraju ne mogu da se otmem utisku da su mi sve naredne promocije bile nalik onoj sa A. Radivojevicem na pravnom.
Ipak, opsti utisak je da horor kao zanr dobija u srpskoj reziji jos jedan znacajan dodatak, koji potencijalno predstavalja nezaobilazno stivo onima koji zele da uce ili makar upoznaju koncept samog zanra.

BEWARE THE NON-HORRORS! (1)

a da ne ispadne da gledam samo loše horore, evo i nekoliko osrednjih ne-horora na koje sam u skorije vreme traćio – vreme! :(

PROVIDENCE
ALAN RESNAIS
**(*) 3-

ovo je neka kao, 'meditacija o' – ovog puta, o stvaranju, o nadrkanim matorima autorima koji se prisećaju svojih likova (pretežno zasnovanim na parazitskom ispijanju osobina svojih bližnjih). ima tu fascinantno uslikanih momenata, utopljenih u močvari opštih mesta i prozaičnih dijaloga te napadno 'umetničkih' i 'dubokih' situacija. ovo je svakako jedan od onih filmova koji su poslužili kao uzor za američke parodije na evropske, najčešće francuske dosadne artsy hermetične filmove sa zamišljenim likovima i predugim opskurnim dijalozima. ne mogu poreći da povremeno tu ima određene 'uklete' atmosfere i ugođaja koji nije neprijatan, ali za većinu normalne publike ovo je – tu mač.

FRISK
**(*) 2+

gay serial killer: wow, em je peder, em ubija pedere, ali ne znamo zašto. još kao tinejdžer se napali na fotku kvazi-snuff orijentacije, sa nekim momkom s kesom preko glave… kasnije odraste u ubicu, ali njegovi pothvati su nesnosno nezanimljivi, a nelinearno i epizodično 'pripovedanje' je iritirajuće jer nema nikakvu 'kičmu' koja bi ga povezala, dok same izolovane epizode nisu dovoljno zanimljive same za sebe pa da se ovo gleda kao niz set-pisova. ima nešto zbrzane golotinje i nešto malo krvi koja može biti šokantna za ne-horor publiku, ali u principu ovo je prilično mlako i neubedljivo. u jednoj sceni jednu od žrtava igra alexis arket.

TRUCK
*** 3-

za korejske standarde uobičajeno dobro uslikan triler sa uobičajenom dozom uobičajenih sastojaka: patetika, bolesna ćerkica, siroti otac, zli kriminalci, preterano nasilje, zli psiho-ubica, nagli izlivi krvi, trule lešine koje neće da ostanu sakrivene/zakopane… sve je to déjà vu, a ovaj rutinski filmić rutinski preslaže izlizane kockice u jalovoj nadi da će njihov novi aranžman da sam po sebi proizvede novu triler senzaciju. umesto toga, dobijamo samo jedan kompetentan, prema kraju sve neverovatniji, usiljeniji i gluplji film, koji se ipak, u nedostatku boljeg, može nekako podneti do kraha, mada twistovi i mehanička vaskrsavanja na kraju totalno ubijaju svaki involvement.

CHOKE
**(*) 2+

nije me bilo briga niti za jedan 'lik' ili dešavanje u celom filmu; niti me je nasmejao ijedan pokušaj šale, niti me je na razmišljanje naterao ijedan od all-too-obvious satiričnih momenata na današnju konzumersku ameriku (fuck, više, bolje i pametnije to sve ima u 22 minuta south parka!), ukratko, bio sam na ivici dosađivanja i gašenja filma sve vreme, ali nekako ga izdržah do kraja, a da u meni nije ostavio nikakvog traga. možda je bar donekle problem u meni: zaista ne mogu da se unesem u priče o IMBECILIMA određene sorte, pa to ti je! po svom couldn't care less efektu na mene, ovo je uporedivo sa, recimo, većinom ekranizacija romana breta istona elisa.

LEY LINES
TAKASHI MIIKE
** 2

joooj, miike, imaš li dušu?! ala si ga smorio!

miike je ionako notoran po slabom osjećaju za ritam, čak i njabolji njegovi filmovi su predugi, a oni osrednji, poput ovog, zbog tog trajanja postaju još gori. ovo je u suštini nekakva koljevićevska soc-drama o imigrantima u japanu: sitne duše, izgubljene na ulicama grada, sitni kriminalci, sitne kurve, sitni prestupi, sitno mi bre za sve to, miike! osim nekoliko ljuto začinjenih miikeovskih scena silovanja i nasilja, sve ostalo se može propustiti ili fast-forwardovati.

TORA! TORA! TORA!
R. FLEISCHER & K. FUKASAKU & T. MASUDA
** 2

ovo sam gledao po zadatku, jer sam piso o njemu za 101 WAR FILMS knjigu koja izlazi najesen. a prijavi osam se jer sam ionako hteo da ga nekad pogledam, pošto je k. fukasaku radio na njemu. eh, malo je ovde bilo prostora za dodir starog majstora. ovo je jedna rutinska demonstracija američke sile – ovog puta, holivudske, ali začudo – sa vrlo malo holivudizovanja kakvo bi se dalo očekivati u storiji o perl harburu. nema ni traga romanse, ili romansiranja: nimalo individualizma, ništa likovi, ništa drama, samo ladno, bezdušno, kvaziobjektivno plasiranje 'fakata' kroz puppets u vidu 'likova': general taj-i-taj rekao je to i to; a onda idemo u japan da vidimo šta je admiral taj-i-taj rekao na to. taj ping-pong vremenom postane prilično zamoran, a pay-off u vidu pirotehnike dolazi prekasno i nedovoljan je da iskupi gledanje 2 sata ovog produkta američkog vojnoindustrijskog kompleksa. ako ste se ikada pitali kako bi izgledao film koji bi napisala, režirala i producirala VOJSKA – trebalo je samo da pogledate neki od domaćih partizanskih epika. a ako hoćete da to isto vidite na američkom jeziku, evo vam. torax3! smaračina.

ROOST

*
1+

nemam reči koliko je ovo promašeno, amatersko i dosadno te stoga nevredno gledanja.

odavno nisam video američki film koji na tehničkom planu i u smislu elementarne exekucije ovoliko smrdi po amaterštini i nekompetenciji, a da nije neki od onih ultra-low-budget tvorevina "skupilo se društvo ortaka, namazalo kevinom šminkom i glumilo zombije prskajući se kečapom i sve to snimalo ćaletovom starom video kamerom".

ne, ovo je producirao zlokobni lari fesenden, čije ime je zloguko: gde ga vidite (kao producenta ili reditelja, svejedno) znajte da vam je jedna stvar GARANTOVANA – a to je DOSADA!

taj čovek ne ume ni da zamisli, ni da snimi zanimljiv film, a evo dokaza da ne ume ni da ga producira.

on je kao mik geris, samo među low budget alternativcima. potpuni horor anti-talenat koji nikako da se ostavi žanra s kojim ništa ne ume da napravi.

dakle, troje mladunaca zaglavi u nedođiji zahvaljujući saobraćajki snimljenoj tako što je neko u autu malo prodrmao kameru. šetaju okolnim farmama tražeći pomoć, kad ih spopadnu slepi miševi. ne zna se zašto a nije ni bitno. bitno je da para za ćorave miševe nije bilo, pa se oni (kao i njihovi napadi) uglavnom dešavaju offscreen.

da, to je TA vrsta filma, koja apeluje na vašu imaginaciju zato što nema ni para ni imaginacije da sama nešto pametno stavi na platno.

režija se odlikuje nesnosnim produžavanjem svakog kadra (i ubacivanjem nepotrebnih) – ovo je zapravo najduži kratki film koji sam ikada video! ono što bi bilo snošljivo da je trajalo 30' (otprilike za toliku minutažu ima 'materijala') deluje kao zaista bespotrebno gubljenje vremena kada traje 80ak!

likovi oooodlaaaazeeee u mrak.

likovi se peeeeeenjuuuuuu stepenicama.

likovi laaaagaaaanim opreeeeezniiiiiim korakom prilaze ambaru i pitaju 'ima li koga?'

svaka scena traje bar minut duže nego što treba, i snimljena je na najabanalniji i najružniji mogući način.

ovo je filmski ekvivalent hana-barbera crtića (s tim što su neki od njih, ružni kao što jesu, bar imali tragove duha – čega ovde nema ni za lek).

zato, shvativši da sam odužio duže no što sam planirao, samo da poentiram: IZBEGAVAJTE OVO SRANJE!

ocena: 1+

(ima par OK gore efekata i solidnu idejicu da se oni koje miševi ugrizu pretvaraju u neku vrstu zombija)

http://www.imdb.com/title/tt0387549/

EDEN LOG

*(*)
2-

božanstveno uslikan a u manjoj meri i režiran film - klasični primer videospotovske režije, ali je bar stilizacija, sa desaturizovanom, skoro CB fotografijom, SAVRŠENA! gledaj i uči se miloše brankoviću!

avaj, scenario kao da je pisao neki 15godišnjak koji je prekjuče otkrio SF i horor (kroz video igrice) i sad odma koncipirao nekakvu banalnu, ispraznu i iritirajuće naivnu kvazi-antiutopiju pod krinkom video igrice sa nivoima koje gl. junak treba da pređe od blata na dnu do gornjih nivoa gde ga čeka Raj, or so they say.

usput sreće mutante koji mnogo laju ali malo ujedaju (solidno izvedeni, bedasto neupotrebljeni), te još neke ljude i žene s kojima se upušta u konfuzne i nezanimljive razgovore.

dijalozi su toliko drveni i neubedljivi da je očito da ih je pisao neko kome engleski nije maternji (ovo je zapravo francuski film ali na engleskom), to je sve fraza do fraze prepisana iz stripova, igrica i B-filmova, a 'glumci' ih izgovaraju sa svom (ne)unesenošću slabo-plaćenih nadsinhronizatora jeftinih crtića.

pošto sjajno izgleda, ovo ima minornu upotrebnu vrednost kao pozadinska projekcija na nekoj EBM-dark-industrial žurci, kada bi adekvatna muzika prigušila debilne dijaloge i zamela svaki pokušaj praćenja nebitne radnje.

http://www.imdb.com/title/tt1087842/