***
3-
Priča
o ljubavi obično ugnjavi, rekao je Pesnik, a ja se složio.
Ali
ima još jedna evergrin mudrost primenjiva na ovaj film: u dobru je lako dobar
biti – na muci se poznaju junaci. Odnosno, pravi ljubavnici.
Hanekeov
najnoviji film alternira između efekta ugnjavljenosti i svežine otkrovenja, i
zbog toga od mene ima polovičnu ocenu, ni tamo ni ovamo. Obrazložiću.
Ljubav
je nešto što se marketinški plasira i eksploatiše kao stvar za decu i omladinu:
zagrljeni tinejdžeri, poljupci među omladinom, vitki mladi i glatki ljubavnici
pred zalaskom sunca... Dojke čvrste i nadignute, stomaci glatki, guzovi
loptasti, mišići tvrdi i zategnuti... draže nas sa "Volim te"
čestitki i razglednica. Uostalom, ne zaboravimo da najčuveniji ljubavni par –
sinonim zaljubljenosti – sačinjava dvoje iz današnjeg ugla kriminalno premlade
dece: 13-godišnji Romeo i Julija.
Da, za slučaj
da odavno niste čitali Šekspira, ili ste ga primili samo kroz medijaciju
Holivuda (gde su ove zaljubljenike igrali više nego punoletni glumci), poster
boy & girl za LJUBAV su, zapravo, deca. Što, na neki način, ima smisla, jer
ta vrsta izbezumljenosti potpaljene biološkim nagonima ima smisla dok je
raspiruju uzburkani mladalački hormoni, dok se posle toga obično transformiše u
nešto drugo: posvećenost, požrtvovanje, dužnost, poštovanje, naviku itd. To, u
skoro-idealnim uslovima kakvi se sreću jedva jednom u sto slučajeva. O
preostalih 99 često čitamo u novinama: preljube, razvodi, ubistva i samoubistva...
Embrouz Birs
je ljubav definisao kao "privremeno ludilo koje se može izlečiti brakom
ili sklanjanjem pacijenta od uticaja pod kojim se razboleo." U jednom od
sto slučajeva čak ni brak ne uspeva sasvim da zgasne onaj izvorni plam, i baš o
takvome govori Hanekeov film. On dekonstruiše najmanje dva opšta mesta, ili
barem klišea vezana za tzv. "ljubavne" filmove. Prvi, da je to stvar
omladine, sa omladinom, za omladinu. On za protagoniste uzima par čije udružene
godine iznose negde oko 170. Drugi kliše je onaj "a onda su živeli dugo i srećno
do kraja života." Haneke kao da kaže: "Happily ever after? E pa, neće da može! Niko ne živi srećno, a
naročito ne do samog kraja." Otud bi kao alternativni naslov ovoga mogao
poslužiti naziv jednog od meni najomiljenijih ljubavnih (?) filmova ikada: KRAJ
JEDNE LJUBAVNE PRIČE (THE END OF THE AFFAIR) Nila Džordana.
Znači, umesto
da nam, kao i 99% drugih filmadžijskih eksploatatora nagona zaljubljene
mladalačke publike za povlađivanjem njihovim hormonima, prikazuje ŠTA SE ZGODI
KAD SE LJUBAV RODI, Haneke govori o tome ŠTA SE ZGODI KAD SE ŠLOG DOGODI: kad
ljubljena žena počne da se pretvara u senilnu, moždano oštećenu i telesno
nepokretnu ljušturu a kad njen voljeni, umesto da se bori sa nenaklonjenim
roditeljima, društvenim konvencijama, njenim kretenskim dečkom (čije mesto želi
da zauzme) ili već tako nekom oveštalom preprekom iz žanra
"ljubavnih" filmova – ovde ima da se bakće sa njenim hranjenjem,
zapiranjem i menjanjem pelena za odrasle. E, na toj muci se poznaju pravi junaci.
Vaš odnos
prema ovom filmu zavisiće od mnogih faktora, a pored ostalih i od toga koliko
duboko i iskreno ste voleli + kontemplirali nad ljubavlju i drugim, s njom
indirektno povezanim životnim pitanjima. Ako ste do sada pretežno obitavali u
izmaglici seksualnog nagona i njegove šminke, ne misleći mnogo o tome šta
donosi sutra (a kamoli – šta donosi 30 ili 50 godina od sada), i ako ste
dopustili da vam Industrija Ljubavi Inc. ugradi svoje šablone kao većini parova
čije uzidane fraze slušamo i pavlovljevski ugrađene reflekse gledamo u emisijama
48 SATI SVADBA ili SVE ZA LJUBAV, onda će vašim holivudizovanim i
sapunskooperizovanim svestima Haneke doneti pravi ŠOK (da ne kažem: ŠLOG)
svojim filmom. S druge strane, pametnijima i promišljenijima teško da će reći
ili pokazati nešto novo. Odnosno, njegova relativna novost sastoji se samo u
suprotstavljanju oveštalim filmskim klišeima – ali teško da postoji neki
čitalac ovoga (a naročito na Balkanu, gde zbog načina života i premasne ishrane
šlog predstavlja jedan od tri glavna uzroka smrti) koji ne zna za sličnu
životnu priču iz svog najbližeg, porodičnog ili barem komšijskog okruženja.
Hanekeova
LJUBAV, dakle, razara neke oveštale klišee, ali to ne znači da sebi ne
"namešta karte" tako da proizvede jednu drugačiju vrstu veštačkog
ambijenta u kome jedino ova priča može da funkcioniše. Recimo, ma koliko
tragična ova konkretna situacija, zamislite koliko bi još mučnija bila da
protagonisti nisu imućni buržuji kojima novac nije nikakav problem? Ili da
glavni junak nije visokoobrazovani, kulturni Europejac nego tamo neki, šta ja
znam, mlekar, pekar, apotekar? Šta da oni nemaju uslova da egzistiraju u
MEHURU, u KAPSULI izlovanoj od ostatka sveta, u skoro samodovoljnom
mikrokosmosu? Čitav AMOUR, budite upozoreni, dešava se u jednom jedinom
prostranom stanu! Kako bi ova priča funkcionisala preneta u Srbiju – u prosečan
službenički stančić, u prenatrpane ambulante, u deprimirajuće čekaonice po
bolnicama, u nesnabdevene apoteke, u nemogućnost da sebe ili nekog svog iole
zalečiš ili barem lekaru približiš ako nemaš adekvatnu "vezu" ili
dovoljno para za mito? Kako? Od koje penzije? Itd itd.
Dakle, s jedne
strane imamo dobro napravljen, odlično odglumljen, umereno intrigantan film
koji teško da vas neće, bar u pojedinim scenama, emotivno dotaći: iako se lako
sprdati sa ovim zapletom (a naročito nama, mlađima, koji imamo još deceniju ili
dve do senilnosti, šloga, infarkta ili tako nekog usuda), valja priznati da je
AMOUR ipak gledljiv, sa prijemčivim junacima i pričom koji vuku na praćenje do
kraja. Takođe, sve i da vas ceo film ugnjavi do smrti (!), morate priznati da
tu postoji najmanje jedna apsolutno genijalna scena zbog koje vredi izdržati
preko dva sata ovoga – scena ka kojoj sve vodi i koja mi je, priznaću, naterala
suze na oči. Neću da spojlujem, reći ću samo: jastuk. I zamisao, i izvedba, i
impakt su izuzetni. Aplauz od mene.
S druge
strane, teško mi je da se oduševljavam prozaičnom dramaturgijom, ili odsustvom
iste – jer ovde i ne postoji pravi dramski konflikt kao jedan od preduslova za
ozbiljan zaplet. Već prva scena nam ubija nadu za hepiendom (kao da natpis: Režija – Mihael Haneke to već nije
učinio svakome ko išta zna o filmu), ali time i svaki saspens po pitanju
ishoda. Već u prvih par minuta vidimo kako će se to okončati. Takođe, nema
saspensa ni u tome da li će On da poklekne i u nekom trenutku ostavi Nju. Od
početka je jasno da neće.
Dešavanja su
prozaično linearna, a antagoniste ovde i nema, odnosno "konflikt" se
odigrava između Starca i galopirajućeg propadanja Starice što je puka biološka
činjenica protiv koje nikakva Akcija ne može baš Ništa. Iako je Haneke previše
dobar filmmejker da svoje delo svede na prepis iz novina, na banalni soc-realizam,
on je tome ovde bliže no ikada – bliže čak nego što je to bio onda kada je
doslovno ekranizovao članak iz novina (slučaj samoubilačke familije u SEDMOM
KONTINENTU). Zaplet AMURA svodi se na: Oni
se Vole. Sranje se desi. Ona propada i umire. On nemoćno gleda i čini šta može,
što je nedovoljno da bilo šta promeni. Naravno, jedina uteha, i jedina
poenta svega toga jeste u pokušaju očuvanja dostojanstva, njegovog i njenog.
Ostati Čovek u neljudskim okolnostima, u iskušenjima na kakva iluzorni
"Dobri Bog" nikoga ne bi trebalo da stavlja – a ipak to čini, na
stotine iskušenika svakodnevno, u daleko gorim okolnostima nego u ovom filmu
prikazanim.
I mada Haneke
pomalo "vara" u svojoj priči, moram priznati da je uspeo da postigne
solidan balans između otkrivanja tople vode (starost = sranje) i nečega dosad
retko viđenog, između foliranja i autentičnosti, između prozaičnog i
univerzalnog... Napokon, između nihilističkog i humanog. Uspeo je da napravi
film koji će mračnjacima, ako samo zažmure na jedno oko, potvrditi sve ono
najcrnje što uopšte mogu da zamisle o univerzumu i čovekovom neslavnom mestu u
njemu, dok će istovremeno neizlečivim optimistima i vernicima u Hramu Ljubavi, pod
uslovom da zažmure na jedno oko (a ljubav je ionako slepa), pokazati da LJUBAV (može da) nosi dozu oplemenjenja čak i u
najgorim okolnostima, i ako već ne može da pruži spas u doslovnom, životnom
smislu, može barem da omogući nekakav jadni metaforički ekvivalent, što je
slamka za koju se moramo držati, jer čvršću nemamo.
Uspešnim
sedenjem na dve stolice Haneke je postigao svoj do sada najveći uspeh, bar što
se tiče zvaničnih nagrada (Zlatna de Palma, Oskar...), iako AMOUR nikako nije
njegov najbolji film. Tu titulu, bar za mene, neprikosnoveno nosi PROFESORKA
KLAVIRA (čija se Izabel Iper ovde javlja u sporednoj, nezahtevnoj ulozi).
AMOUR, ma koliko "svež" i drugačiji delovao nekima, ipak ne donosi
mnogo toga ni na konotativnom ni na audiovizuelnom planu što bi ga činilo mnogo
boljim od blago natprosečnog. Nema tu mnogo originalnosti a kamoli
slojevitosti: kvaliteta je dovoljno za jedno gledanje, ne za više. Nema tu
misterije, nema izazova, nema WTF (a la CACHE) – sve što je imao da (po)kaže,
(po)kazao je vrlo jasno i direktno, bez mnogo mistike i metafora, u prvom
planu, a između redova nije ostalo ništa.
Za moj groš
daleko uzbudljiviji, izazovniji, u svakom smislu zabavniji, idejno i emotivno
pregnantniji, beskrajno iznova-gledljiv, a nadasve originalniji i slojevitiji
film na temu ljubavi, starenja i smrti, odnosno o iskušenjima što ih TELO sa
svojim nekontrolisanim prohtevima stavlja pred LJUBAV (ali tretirano
metaforički) jeste Kronenbergov masterpis MUVA. Now, THAT's cinema! U poređenju s tim "monster muvijem",
AMUR je tek prozaična skica, pipanje u mraku, prilog iz Beogradske hronike...
PS: AMOUR
sadrži jednu odličnu scenu čistog horora. Iako se radi o košmaru, moram reći da
spada u neke od najjezivijih scena viđenih u poslednjih par godina... Ujedno,
još jedan dokaz moje teze da su često reditelji nehorora uspešniji u pravljenju
prave, efektne strave od oveštalih žanr-majstora, a naročito ako se radi o
dokazanim mračnjacima poput Hanekea.
PPS: Ako vas
ovaj film i ovaj moj rivju bace u totalni bedak i beznađe, ima leka! Obavezno
bacite pogled na Lažni Tviter nalog M. Hanekea: neki šaljivdžija svakog dana na
Twitter kači apsolutno smehotresno genijalne postove, navodno iz ugla Hanekea,
koji ne samo što dubinski ismevaju i Hanekea i Holivud i svekoliko
filmotvorstvo i njegove hipokrizije i narcisizme, nego ingeniozno parodiraju i
samu formu te dživdžanske "društvene mreže"! Potpuno prajsles stvar –
OVDE!
Ili, ako vas
format Twittera smara, evo rekapitulacije iz poslednjih 7 dana ovde.
