izabrana dela

izabrana dela

недеља, 6. март 2022.

HEROJI (2022)


Srbija, 2021, 71’

R: Goran Nikolić

 

**

2+

 

Jedan mladi čovek u odeždi srednjovekovnog viteza i jedan njemu pridruženi poludivlji dečak u iznenađujuće čistim krpama i s maramom preko jednog oka lutaju po nekim livadama i šumama i zajebavaju se, valjaju po travi, zajedno pišaju, jedu i spavaju.

Sad, to bi sve bilo neznatno podnošljivije da je zaplet zapravo „Kako sam s mojim blesavim ujakom koji se pali na viteški kozplej zalutao nakon viteškog turnira u Manasiji i kako smo potom danima lutali po šumama jer je debil izgubio mobilni, ali nema veze, lepo smo se zezali i jeli kokoške zalutale u šumi (sic)“.

Majušni problem nastaje što nam se ovo uvaljuje kao zaplet „Jedan srpski ratnik pretekao iz Kosovskog boja ide pešice neverovatno pustom i nenastanjenom Srbijom u kojoj nigde druma, nigde sela, nigde čoveka, i vraćajući se kući nabasa na klinca koji mu valjda vraća njegovu ljudskost, dušu, ili tako nešto simbolično.“

Iz nekog razloga oni uopšte ne govore: možda reditelj misli da će mu tako film biti pregnantniji značenjem (jer u prazninu je lakše nešto projektovati, kao na belo platno); možda je sumnjao u sposobnosti današnjih srpskih glumaca, a naročito dece glumaca da izvedu nešto složenije od recitovanja naučenog teksta; a možda je bio svestan svojih sopstvenih ograničenja, pa se namerno suzdržao od ikakvih dijaloga, sledeći staru maksimu: „Bolje je ćutati, makar vas i smatrali za budalu, nego progovoriti i razvejati svaku sumnju“…

Ako ništa drugo, ovaj klinac barem u jednoj sceni repuje, ili kako se to već zove među današnjim mladima, ono: BUM-KŠŠ, BUM-KŠŠ. Kad se već tako smelo nije držalo plota zvanog istorijska autentičnost i realizam, moglo se i moralo u stilizaciji ići i dalje od toga, pa i na nivou skora, npr. do nekog domaćeg etno-blek metala ili tako nečega, umesto prilično konvencionalnih ženskih etno popevki.

Da se ne zajebavamo: ovo s Kosovom nema nikakve veze. Niti sa Srbijom. Odbacite tih par rečenica u natpisu na samom početku i slobodno ih zamenite nekim drugim, recimo: „Godina je 1288: slavni finski junak Gudnitur Fjordimidontur vraća se kući iz bitke kod Boromira“, ili „Godine 1312. mladi vitez, Vaclav Pšibiševski, vraća se kući iz okršaja kod Zvlzlave“ – i imaćete još uvek isti ovaj nefilm.

Da se u njemu bilo šta zanimljivo dešava ova bi mu okolnost bila solidna marketinška osnova, jer bi se onda lako mogao prilagoditi svakom tržištu. Nema šta da se titluje (osim malo naracije) niti da se dabuje (ali ima da se dab-stepuje). Može ovo da bude i Bugarska, i Albanija, i Mađarska i Rusija (ok, pustimo sad Rusiju, ona je kanselovana) i šta god oćete. Nažalost, ne znam šta bi tačno moglo privući gledaoce, bilo koje, iz ma koje zemlje, ovom epskom projektu.

Da, epskom. Ovo je stvarno epski film: najduži kratki film koji sam ikada gledao. Filmić od max 15-ak minuta koji je rastegnut na čak 65, plus 5-6 min. odjavne špice. Da sam ovo gledo na Jor-Festu, možda bih čak glasao da mu se da Koskar. Za nešto. Ovako, sa svim tim palamuđenjem oko Kosovskog boja, ratnika, heroja, kuraca, palaca, teško mi je da budem nežan. Bolje da nema tog natpisa na početku, ili ako baš mora da ga ima, neka stoji: „Godine 1366. Dimče Trpelkovski se vraća iz boja kod Velikog Trnova“ ili tako neko sranje.

OK, neka to bude „univerzalna“ priča, apstrahovana od bilo čega lokalnog. OK, pustimo Kosovo i Srbovanje, pustimo istoriju, i geografiju, ajmo direkt u mit, u bajku, šta god: ali i u bajkama treba nešto da se DEŠAVA. A sve što ovde vidimo je prilično besciljno lutanje i infantilno blesavljenje. Lepo uslikano NIŠTA.

Inicijalna tenzija između čoveka i dečaka razreši se prebrzo i neubedljivo na samom početku, i oni brzo postanu neproblematičan par. Nikakve tenzije nema među njima. A tenzije nema ni između njih i PRAZNOG okruženja: ni divljih zveri, ni divljih ljudi okolo. Drama gde je onda?

ovaj kadar nesrećno asocira na neku vrstu tenzije

Gde je saspens vezan za njihovu egzistenciju u tom naprasno još gorem i opasnijem ambijentu, sad, posle Kosovskog boja: gde je doom & gloom i osećaj predstojeće apokalipse i propasti Srbije kakvu smo poznavali? Nema. Ovo je jedan vedar, razdragan, mladalački, čak klinački film kakav bi bio mnogo više OK da ga je na letnjem raspustu snimao neki tinejdžer kao svoju vizit kartu za prijem na FDU ili neku sličnu školu. Međutim, njegov reditelj nije baš tako mlad, a činjenica da je bar 3-4 godine radio ovaj epski kratki film dugog trajanja nije baš mnogo obećavajuća.


Što je najgore, HEROJI su promašeni u samom svom fundamentu, u konceptu i scenariju. U naslovu. U idejici koju scenarista i reditelj na samom kraju oseća potrebu da nam nacrta, odnosno napiše, u natpisu pred odjavnu špicu, da nam objasni šta je hteo, da spreči da iz sale izađemo s pomišlju: „Kakva gomila NIČEGA!“ Zato na kraju stoji „šta je pisac hteo da kaže“, otprilike: posveta svim malim herojima o kojima se inače ne piše i ne govori.

Pošto su heroji u množini i u naslovu i u posveti, a film nam prikazuje samo jednog našeg ratnika, matematika je jasna: i dečak je, pored Sovilja, u vizuri ovog filma – heroj. Obojica su, znači, heroji. Mali, ali heroji.

A po čemu su oni to heroji? Šta tako herojsko urade?

Sovilj je uspeo da iz Kosovskog boja izađe samo s blagom ogrebotinom na čelu. Istina, bez konja. I bez ijednog druga. Sam samcit preživeo tako veliki boj. Koji nismo videli, pa ne znamo da li se u njemu herojski borio, pa se junaštvom i veštinom izborio za svoj život, ili ga eto tako posralo da boj preživi, ili se krio negde u zaleđini i sačekao da sve prođe pre nego što požuri pod skute svoje vrle ljube…

Ali, pošto film odabere da nam to ostavi u elipsi, u prikvelu, u maglinama povijesne zbilje, ispada da je njegov koncept herojstva –onaj koji u filmu VIDIMO– sasvim prizeman, i svodi se na PREŽIVLJAVANJE. Heroj je, ovde, onaj koji preživi. I tokom tog preživanja, ovaj, preživljavanja, sačuva dete u sebi? Meh. Toliko veliko dete da sebi ne ume da otrese slinčugu koja mu visi iz nosa pa niz bradu, bar dvajes santimetara žive sline, tokom jedno pet minuta filma…

Nigde ovde u filmu nema ni nagoveštaja nečeg većeg. Heroj je, ako mene pitate, onaj ko se bori, pa ako treba i gine za nešto veće od sebe, ideju, ideal, veru, naciju, šta god, pa makar i za nekou drugu osobu… A ovaj naš heroj uradio je samo dve stvari koje ga za tu titulu možda nominuju, jednu pre a jednu posle filma: pre, u boju, koji nismo videli, a posle, nakon finalnog (in medias res) reza. S tim što ono pre ne znamo kakvo je bilo, moramo da mu verujemo na reč da je bio mnogo zajeban borac kad je preživeo fuckin’ Boj na Kosovu sa jednom ogrebotinom. S tim što ono posle definitivno nije herojstvo u nekom ozbiljnom smislu reči, jer se svodi na OSVETU, i to ličnu… Tačnije, pokušaj osvete. Neuspeo. Jer klinja-narator izraste u Žarka Lauševića, naratora koji uglavnom kazuje nebitne, redundantne stvari, i jedino bitno što od njega saznamo, na početku filma, jeste to kakav je kraj, kojeg ne vidimo: naime, da Sovilj ima da zagine. Ovo nije SPOJLER jer to, rekoh, čujemo na početku…

Možda se ovde HTELO nešto više.

VALHALLA RISING? Samo bez te spektakularne mračne vizuelnosti, i bez tog ikoničnog glumca, i mooda, i muzike, i mitske dimenzije. Teško, jer Refnov film je o Junaku većem od života – možda i Bogu lično, a Gokijev je o nekom malom šonji nevrednom da uđe u pesmu.

META-FILM, koji se upušta u dijalog sa Šotrinim BOJEM NA KOSOVU? Tu je, navodno, autentični štit koji je u tom filmu nosio Miloš Obilić (Žarko Laušević), a tu je i Lauš kao narator. I, šta s tim? Zar je ovo omaž tom opšteismejanom filmu? Njegova re-evaluacija? Njegov sikvel? Skroz neartikulisano! (Ako se htelo BOJ omažirati, mogao je u daljini ovih srednjovekovnih brda da ostavi neki dalekovod ili bar traktor – ali NE, ne videh nijedan detaljčić te vrste.)

SAMURAJSKI FILM? Sovilj nosi dugu kosu spletenu u repče pozadi, slično samurajima i ceo film sa sobom vucara klinca. Da li je onda ovo trebalo da bude srpska parafraza BABY CART AT THE RIVER STYX? Ako jeste, to je opet trebalo artikulisati smislenije, bolje, preciznije – i obdariti s nešto uzbuđenja, akcije, intrige…

 

Da sumiram: ovo je idejno plitko, naivno i promašeno, ali vizuelno pristojno, glumački prihvatljivo, režijski uglavnom korektno na mikro-planu, ali avaj na makro-planu vrlo loše u fundamentu (silovanje kratkog filma na inkvizicijskom rastezaču sve dok se ne otegne iza 65. minuta). Nije to negledljivo ako ste nadljudski strpljivi i podljudski nezahtevni: neke fine sličice iz netaknutih delova Srbije mrdaće vam pred očima kao one razglednice-mrdalice, a mrdaće i neki mali „heroji“ o kojima niko do Gokija Nikolića nije našao za shodno da snimi film.

Kažu neki, život svakog čoveka vredan je romana.

Kažem ja, jeste, ali nije svaki roman vredan čitanja.