Stigli
smo do finiša! Mega izbor od top-100 filmova (svih žanrova) 1990-ih, koji smo
zbog obima iseckali u 4 dela, stigao je do svoje poslednje partije, sa onim što
je za kritičara Miloša Cvetkovića bio sam samcit VRH filmske produkcije
1990-ih.
Kao što već rekoh, ovo je dovoljno promišljeno i stručno da vredi pažnje i promišljanja filmofila koji na ovaj blog zalaze, ali ja povodom ove liste imam i brojne ograde, neslaganja i dopune – u šta ćete se uskoro i sami uveriti kad vam ponudim MOJU listu naj-filmova 1990-ih. Do tada, evo šta je Milošu u toj dekadi bilo najbolje.
25. Miller's Crossing (1990), režija: Joel & Ethan Coen
Prvo od mnogih remek-dela braće Koen ujedno je i njhov prvi film iz
devedesetih, dekade koju su možda najviše obeležili upravo njihovi filmovi.
"Milerovo raskršće" je jedan od onih favorita iz senke, hard-boiled
gangsterska drama na tragu najboljih dela Dešijela Hemeta ("Milerovo
raskršće" koristi neke motive iz Krvave žetve i Staklenog ključa), odnosno
slična priča koja se provlači kroz filmove još od Kurosavinog
"Jodžimba" pa do Hilovog "Last Man Standing". Pa ipak, meni
je ovo omiljena verzija. Gabrijel Bern je ovde u ulozi života kao proračunati,
cinični pa opet i pomalo romantični Tom Regan. Albert Fini je isto savršeno
kastovan kao mafijaški bos Leo, kao i Marša Gej Harden kao fatalna Verna. Scena
u šumi između Berna i Džona Tortura je antologijska, jedan od najboljih
momenata u nekom filmu braće Koen, a naročito imajući u vidu kasniji pay-off
kao i repliku koja uz pucanj stavlja tačku na sve. U sjajnoj seriji
"Fargo" provučeno je više omaža na omaj film, ali najveći je u
četvrtoj sezoni gde je jedan od glavnih junaka praktično baziran na Tomu
Reganu, a i sam zaplet ima nekih sličnosti...
24. Ravenous (1999), režija: Antonia Bird
Mislim da je ovo
najpotcenjeniji film devedesetih. Imao je problema još od početka, Milčo
Mančevski je bio originalni reditelj, ali je film na kraju režirala Antonija
Bird (RIP), i od svega što sam gledao ovo je nešto najbolje što je snimila.
Međutim, kada je film bio završen studio nije znao šta da radi sa njim, niti
kako da ga proda. Marketing je bio skoro nepostojeći, trejler užasan, i na
kraju je i gledanost bila slaba, a oni koji ga jesu pogledali uglavnom su ga
olako otpisali (kako publika tako i kritika). Ja sam na film naleteo nekoliko
godina kasnije na divxu pitajući se zašto niko ne priča o ovom remek-delu koje
je najbolja kombinacija horora, vesterna i crne komedije koja postoji.
Rediteljka je i ranije već nekoliko puta sarađivala sa Robertom Karlajlom, i on
je tada već bio dovoljno poznata faca, ali to što je u ovom filmu pokazao može
da se poredi sa Hopkinsovim Hanibalom Lekterom. Ovo je četvrti film na listi
gde je Majkl Najman komponovao muziku koja se pamti, a ovaj put mu je u tome
pomogao Dejmon Albarn. "Ravenous" jeste prilično uvrnuta kombinacija
žanrova, i nije za svačiji ukus, ali je isto tako film koji često repriziram, a
po mogućstvu sa nekim ko ga prethodno nije gledao. Svi se uvek prijatno
iznenade...
23. Reservoir Dogs (1992), režija: Quentin Tarantino
Mnogima je ovo omiljeni Tarantinov film, i mada nisam među njima potpuno ih
razumem. Za početak, ovo je njegov najkraći film, i mada je u pitanju debi, sve
na šta smo navikli kada su potonji filmovi u pitanju je tu, i kad je reč o
likovima, dijalozima, izboru muzike, nasilju... I sve je to spakovano u priču
gde objektivno nema viškova, a ispripovedano je ne samo ekonomično nego i vrlo
zanimljivo imajući u vidu nelinearnu strukturu filma. Ima ovde brojnih omaža
drugim filmovima, ali nisu toliko na prvu loptu, a od većih pozajmica su neki
elementi zapleta i strukture (Kjubrikov "The Killing" sreće Lamov
"City on Fire"). Među sjajnom glumačkom ekipom se izdvaja Harvi
Kajtel jer je Harvi Kajtel, Tima Rota sam po prvi put zapazio upravo ovde, a
Majkl Medsen (karijera RIP) je zaslužan za verovatno najpamtljiviju scenu u
filmu (maestralna režija takođe). Kasnije će se Tarantino donekle vratiti ovom
skoro pa pozorišnom formatu, samo u drugom žanru, i mada volim i taj
(objektivno predug) film, a neke druge njegove još više, ipak su mi
"Ulični psi" prvi izbor koji bih preporučio nekome ko ništa nije
gledao od Tarantina...
22. Barton Fink (1991), režija: Joen & Ethan Coen
Godinu dana nakon "Milerovog
raskršća" braća Koen su snimili svoj do tada najapstraktniji,
najhermetičniji film, ne mareći previše kako će ga (i da li će ga) publika
razumeti. Pa opet, ovo je i dalje vrlo koenovski film. Uvrnuti likovi u
apsurdnim situacijama su i dalje tu, kao i sporedni junaci koji ostaju
nedokučivi, ali i nezaboravni, poput Čarlija (sjajni Džon Gudman) koji je nešto
između dobrodušnog suseda i demona iz pakla, ma koliko to paradoksalno zvučalo.
Džon Torturo je savršen u ulozi izmučenog pisca koji pokušava da završi
scenario za svoj prvi holivudski film. "Barton Fink" se odmotova
nalik na kafkijanski košmar sa upadima koenovskog humora, i u odnosu na njihove
prethodne filmove vidljiv je izvestan odmak od realnosti. Mnoge od scena imaju
tu gotovo nadrealnu, snoliku atmosferu, koja samo dodaje na osećaju
klaustrofobije, a posebno u svim scenama u hotelu kada film deluje pomalo
linčovski. Vrhunac je u "I'll show you the life of the mind!" sceni.
Čitava ta paklena završnica nalik je na polu-upamćeni san od koga su ostale
neke upečatljive slike i opšti osećaj jeze...
21. The Usual Suspects (1995), režija: Bryan Singer
"Dežurne krivce" sam pogledao premijerno u Sava centru, tako da nije
bilo ni teoretske šanse da mi neko spojluje kraj, pogotovo što nisam ni znao da
postoji veliki obrt na kraju. Primećujem da oni koji taj film po prvi put
gledaju danas, uglavnom uspevaju da naslute u kom pravcu sve ide, ali posle
više od dve decenije gledanja Kevina Spejsija kao (filmskog) zlikovca, to i ne
treba da čudi. Ali ovo je sjajan film i pre poslednje scene. Kliše sa filmom
koji počinje od kraja dok neko priča svoju priču u policijskoj stanici danas je
toliko otrcan da samo oni najgori C filmovi posežu za tim, ali tada je to još
bilo dovoljno sveže i intrigantno, kao dobar način da se baci udica za publiku.
Ono što na posletku uspeva da proda ovu priču i posle više od četvrt veka jeste
mogućnost da se uživa u kraju i kada film gledate po peti, šesti put. To je ona
vrsta uživanja u trenutku kada završni element slagalice klikne gde treba, čak
i kada možete da vidite kompletnu sliku... Sve zasluge za to ne pripadaju samo
reditelju Brajanu Singeru, već i scenaristi Kristoferu Mekveriju, kao i Džonu
Otmanu (fenomenalna muzika i montaža) od ekipe iza kamere, odnosno kompletnoj
glumačkoj ekipi. Nekima je ovo bila prva velika uloga, a nekima kao Stivenu
Boldvinu bukvalno jedini bitan film u karijeri...
20. Eyes Wide Shut (1999), režija: Stanley Kubrick
Kao i većina filmova Stenlija Kjubrika "Eyes Wide Shut" je naišao na
nerazumevanje kada se pojavio. Umesto ultimativnog stavljanja tačke na karijeru
koja je trajala gotovo pola veka i srazmerno malo filmova, od kojih su većina
remek-dela, publiku i kritiku je dočekao film koji se nije mogao lako
kategorisati / objasniti. Ovaj put nije bio u pitanju SF, horor, ratni film ili
istorijska drama... "Eyes Wide Shut" je savremena drama, koja uprkos
tome danas ne deluje ni najmanje zastarelo (baš kao i drugi Kjubrikovi
filmovi). Zavedeni marketingom, pojedinci su očekivali erotski triler (žanr
vrlo popularan devedesetih), a dobili su nešto što bi se pojednostavljeno moglo
opisati kao jedna od onih nadrealnih priča koje se odvijaju u toku jedne noći.
Ali Kjubrikov film je i u tom smislu dosta drugačiji. Noćna avantura Vilijama
Harforda (Tom Kruz) nalik je na u film pretočenu psihoterapijsku seansu, gde
sve potisnute želje i strahovi, kao i seksualne fantazije izbijaju na videlo u
progresivno sve zlokobnijem dugom putovanju kroz noć, odnosno mrak ljudske
duše. "Eyes Wide Shut" je jedan od onih filmova koji su bolji na
svako novo gledanje i što više razmišljate o njemu, čak i bez nekih velikih
učitavanja...
19. 12 Monkeys (1995), režija: Terry Gilliam
"12 Monkeys" sam pogledao u Domu sindikata, i tada sam već bio fan
Gilijema zbog "Kralja ribara", mada mislim da još uvek nisam pogledao
"Brazil". I kao što je "Brazil" jedan od najboljih SF
filmova osamdesetih, isto to važi za devedesete i "12 Monkeys". Oba
se ujedno takmiče za najbolji Gilijemov film, ali ja blagu prednost dajem
potonjem. "12 Monkeys" je onoliko mejnstrim film koliko je za
Gilijema to moguće, a da pritom ostane u potpunosti očuvan njegov autorski
pečat. Kao premisa je poslužio kratki film "La Jetee", koji je
scenarista Dejvid Veb Pipls ("Blade Runner") uzeo kao osnovu za priču
o ludilu, apokalipsi i putovanju kroz vreme. Negde u to vreme sam počeo da
čitam romane Filipa K. Dika, tako da me je atmosfera sveopšte paranoje, u
kontekstu jedne SF priče, podsetila na neka njegova dela, jer koliko je zapravo
logično da putnik kroz vreme vrlo brzo završi u ludnici? To je, između ostalog,
bio povod za jednu od najboljih uloga Breda Pita, kojom je najzad sve uverio da
je mnogo više od lepog lica (takođe mi nedostaju vremena kada je Medlin Stou
dobijala velike uloge a Brus VIlis se još trudio da glumi). Naslovna muzička
tema je ne samo savršena za ovaj film nego lepo dočarava i sumira filmove
Terija Gilijema uopšte, to je ta mračno uvrnuta estetika koja sve vreme balansira
između realizma i groteske, komičnog i tragičnog...
18. Misery (1990), režija: Rob Reiner
"Misery" je jedna od najboljih adaptacija Kinga, a svakako najbolja
od svih snimljenih devedesetih. Ono što je najčudnije u svemu tome jeste to da
je ovo Robu Rajneru jedini horor film u poprilično šarolikoj i neujednačenoj
filmografiji, gde se ističe još jedna sjajna adaptacija Kinga "Stand by
Me". Roman sam pročitao tek nedavno, i mada ima većih i manjih izmena,
moram da priznam da su Rajner i scenarista Goldman obavili odličan posao,
pogotovo imajući u vidu postavku sa malo likova i lokacija. "Misery"
je jedan od onih horora koji je, slično kao i "Psycho" tri decenije
pre njega, uspeo da se poveže sa publikom koja inače nije sklona žanru. Tome su
pomogli maestralni glumci u glavnim ulogama (Keti Bejts je dobila zasluženog
Oskara za ulogu Eni Vilks, ali i dalje ne mogu da verujem da Džejms Kan nije
bio čak ni nominovan, iako praktično nosi veći deo filma), kao i akcenat na
psihološkom hororu i saspensu, uz nekoliko savršeno tempiranih i nezaboravnih
šok momenata. Iako je film relativno popularan i mnogi su ga (i njihove majke)
već pogledali, ovo je još jedan dobar kandidat da ga pustite nekom ko ga nikada
nije gledao i da čekate reakciju...
17. Goodfellas (1990), režija: Martin Scorsese
Evo filma o kojem nema potrebe da mnogo pišem. Na većini sličnih lista nalazi
se na prvom mestu ili bar u top 5, a čak i najveći fanovi Kevina Kostnera se
slažu da je tada Skorseze trebalo da dobije svog prvog Oskara. "Dobri momci"
su za devedesete ono što je "Kum" bio za sedamdesete, kao i za
gangsterski film uopšte. Skorseze je snimio epsko remek-delo u kome pratimo
uspon i pad Henrija Hila (nikad bolji Rej Liota) od sitnog kriminalca pa do
zaštićenog svedoka. I ostatak glumačke ekipe je odličan, a posebno Džo Peši kao
Tomi koji je istovremeno jeziv i urnebesan (mada nemojte mu reći da sam ovo
napisao!). Ovo je film koji me je naučio da ako hoćeš da isečeš beli luk
dovoljno tanko, onda treba da upotrebiš žilet. Jedini razlog što kod mene
"Dobri momci" nisu u top 5 već nešto niže u suštini je isti onaj zbog
kojeg bi "Kum" bio na nekom sličnom mestu na ovakvoj listi
sedamdesetih. Nisam toliko lud za samom tematikom. Ali s druge strane, oni
najbolji filmovi uspeju da vas zainteresuju za gotovo bilo šta ukoliko je sam
filmmejking na nivou, a ovde je vrhunski...
16. Crash (1996), režija: David Cronenberg
Drago mi je što sam ovaj
film pogledao u bioskopu, mada ne u punoj sali Sava centra već u sablasno
praznom Kosmaju. Balardov istoimeni roman tada još uvek nisam pročitao (ali
jesam Potopljeni svet), a Kronenberg mi je već bio (i ostao) jedan od omiljenih
reditelja. Pa opet, ovo je bio neobičan film čak i za fanove, a reakcije i
kritike su bile i ostale vrlo podeljene. Npr. BFI ga je stavio na prvo mesto na
listi 90 filmova devedesetih, a Skorseze u top 10 filmova devedesetih. Neki
drugi su pak tražili da se film zabrani za prikazivanje. "Crash"
počinje jednostavno stilizovanom špicom i hipnotičkom muzikom Hauarda Šora koja
savršeno uspeva da prenese svu zavodljivost, perverznost i izvitoperenost ove
priče. Kronenbergova režija je hirurška, film je od kolorita preko pokreta
kamere hladan i intiman istovremeno. Glumci deluju kao da su u nekoj varijanti
polusna ili transa. Scene sudara su brze i žestoke, poput orgazma. Ali akcenat
nikada nije na samom šoku, iako je već sama premisa šokantna, već upravo na
radoznalosti koja razbija tabu kako bi se otkrilo šta se to skriva iza...
15.
The Matrix (1999), režija: Lana & Lilly Wachowski (Larry & Andy
Wachowski)
"Matriks" sam srećom
pogledao u bioskopu, u Takvudu, u najvećoj sali, dobro se sećam čitavog
iskustva, a sam film sam zapravo iščekivao jer sam pročitao šturu najavu još
prethodne godine, u filmskom dodatku časopisa Satelit TV Video, gde su
pobrojali sve zanimljive filmove iz 1999. Samo na osnovu tog kratkog pasusa sam
stavio "Matrix" u top ten najočekivanijih filmova. Doduše, znao sam
za obrt koji usledi posle pola sata, ali me je u svakom drugom smislu film
oduševio. Takođe, ovo je jedan od onih filmova koji ne stari. Osim nekih
aksesoara koji vrište: kasne devedesete (mobilni telefoni, naočari, kožni
mantili), sam film je bio ispred svog vremena po tome kako je režiran, i
postavio je neke nove standarde kada je reč o efektima i filmmejkingu
generalno. I mada priča nije toliko originalna u smislu da pozajmljuje teme i
motive kako od mnogih anima, tako i od Filipa K. Dika (između ostalih), opet je
način na koji je to kombinovano veoma svež, i taman je svega toga dovoljno da
se uspostavi čitava nova mitologija koja će biti elaborirana kasnije u
nastavcima (i "Animatriksu"). Ali i bez razmatranja filmova koji su
usledili, kao i ogromne pop-kulturne zaostavštine, "Matriks" je
savršeno zaokružen film, i beskrajno zahvalan za repriziranja...
14. Carlito's Way (1993), režija: Brian De Palma
Brajan De Palma je možda i
najpotcenjeniji živi reditelj. I mada jeste uvažavan među brojnim filmofilima,
kritičari ga nikad nisu voleli (osim eventualno Francuza), i zaradio je čak pet
nominacija za Zlatnu malinu za najgoreg reditelja (i nula nominacija za
Oskara). Nažalost, odavno nije snimio ništa iole dobro, i mada ja volim neke
kasnije filmove (kao npr. "Femme Fatale"), njegovo poslednje
remek-delo je "Carlito's Way". Ovo je i jedna od poslednjih velikih
uloga Al Paćina devedesetih, pre nego što se na neko vreme pretvorio u
autoparodiju, kao i savršena uloga Šona Pena koji igra jednog od najljigavijih
likova u istoriji filma. "Carlito's Way" je neka vrsta promišljenije
i rediteljski zrelije replike na "Scarface". Naslovni junak je ona
vrsta tragičnog heroja sa greškom za kojeg sve vreme navijate iako znate da je
unapred osuđen. Završni set piece je jedna od onih scena koje mogu da gledam
iznova i iznova, i trenutak kada je De Palma snimio nešto što može da stoji
rame uz rame sa kriminalističkim trilerima njegovog velikog uzora Hičkoka
(takođe i muzika Patrika Dojla koji ovde parira Bernardu Hermanu). Ništa od
ovoga nije bilo tada prepoznato, a jedino su Cahiers du Cinema (doduše
naknadno) proglasili "Carlito's Way" za jedan od najboljih filmova
devedesetih...
13. JFK (1991), režija:
Oliver Stone
Oliver Stoun je snimio više filmova o američkim
predsednicima, ali za razliku od ostalih ovaj nije biografski, i pre svega se
bavi Kenedijevim ubistvom. Umesto suvoparne istorije, "JFK" zalazi u
vode moderne mitologije. Živimo u vremenu kada su teoretičari zavere
sveprisutni, i od simpatičnih ludaka su postali daleko zlokobnije figure. Ali
snaga i veličina ovog filma je što uspeva da vas natera da verujete, i ma
koliko možda prezirali sam koncept sveopšte zavere, uvlači vas u paranoidni
svet u kome je sve povezano i sve moguće, ukoliko se moćnici iz senki dovoljno
potrude. Stoun ovde kombinuje dokumentarne snimke sa rekonstrukcijama, sudskom
dramom i kamernim scenama u kojima ljudi sede i razgovaraju. I uspeva da od
svega toga načini vanredno uzbudljiv film koji glatko teče sva tri sata.
Kasnije će se Stoun još više oslanjati na ekscentričnu montažu, upečatljivu
fotografiju i agresivni saundtrek, ali u ovom filmu je njegov pristup i dalje
nešto klasičniji (film je dobio Oskara za montažu i fotografiju, a zaslužio ga
je i Džon Vilijams za muziku). "JFK" predstavlja Olivera u punom
kreativnom i konspirološkom naponu, i bar za kratko obesmišljava pitanje:
Koliko je sve ovo zapravo tačno? "JFK" nije dokument, niti to treba
da bude. I fascinantniji je od postojeće faktografije koja će verovatno zauvek
ostati nedorečena...
12. Candyman (1992),
režija: Bernard Rose
Na većini sličnih lista nećete naći ovaj film, jer su
ga mnogi iz nekog razloga otpisali kao još jedan slešer, što ne može biti dalje
od istine. "Candyman" je adaptacija kratke priče Klajva Barkera The
Forbbiden koja je u filmu detaljnije razrađena i promišljeno amerikanizovana.
Bernard Rouz je pre ovog filma režirao "Paperhouse", bajkovitu
horor-dramu, te ne čudi što je njegov pristup materiji znatno ozbiljniji nego
što bi se to očekivalo. Kendimen je monstrum iz urbane legende, otelotvoren u
impozantnoj pojavi Toniji Toda. "Candyman" je film koji govori o tome
kako urbane legende nastaju i žive, i kako čudovišta iz kolektivne svesti mogu
da se materijalizuju, kako u simboličkom tako i u doslovnom smislu. Međutim,
pravi izvor strave i užasa je društvena zajednica koja je stvorila Kendimena,
odnosno legendu o njemu. Pored Tonija Toda koji dominira svojim glasom i
prisustvom, ovaj film iznosi Virdžinija Madsen u svojoj najboljoj ulozi. Rouz
film režira slično kao i neki drugi reditelji za koje je horor samo jedan od
mnogih žanrova (vidi pod Kjubrik), dok muzika Filipa Glasa uspostavlja
odgovarajuću atmosferu već od prve sekunde. "Candyman" je jedan od
najboljih horora devedesetih, ali je kao i svi drugi filmovi koji se
percipiraju isključivo kao žanrovski, u dobroj meri potcenjen...
11. Unforgiven (1992), režija:
Clint Eastwood
Mislim da je prva dodela Oskara koju sam gledao
(osnodno snimak iste), ona na kojoj je Klint Istvud pokupio dve nagrade, za
najbolji film i režiju, za svoj vestern "Unforgiven". Sam film sam
pogledao pre bilo kog Fordovog odnosno Leoneovog vesterna (možda sam video neke
fragmente), tako da mi je prvi put promaklo to koliko je Istvudov film najbolje
od oba sveta, odnosno kako je Istvud objedinio i u neku ruku prevazišao obe
tradicije. Svet u kome obitavaju likovi kao što je bivši i ostareli revolveraš
Bil Muni (Istvud) i oportunistički šerif Bil Daget (Džin Hekman) vizuelno
podseća na Fordove filmove, ali su likovi bliži onim kod Leonea. Ali opet, nisu
u pitanju puke kopije ili omaži, jer Istvud svemu dodaje jednu dozu realizma,
kako u dijalozima tako i scenama obračuna. "Unforgiven" je tako
dekonstrukcija i rekonstrukcija vesterna u isti mah. Film u kome je Istvud, kao
najlevičarskiji od svih holivudskih desničara (ovo je samo polovično šala),
uspeo da provuče i suptilnu feminističku notu, ostajući veran duhu vremena kada
se film dešava. Jedna od omiljenih scena mi je ona u kojoj Bili Daget razgovara
sa biografom Ingliš Boba i pritom potpuno razbija kaubojske mitove.
"Unforgiven" je prelepo uslikan, spor, melanholičan i opor film o
osveti i duhovima prošlosti koje je najbolje jednom za svagda zakopati...
10. Terminator 2: Judgment Day (1991), režija: James Cameron
Ako je "Matriks" bio revolucija na polju
akcije, SF-a i efekata, na kraju devedesetih, "Terminator 2: Sudnji
dan" je bio to isto, samo na početku. Tim pre je još impresivnije kada se
taj film gleda danas, pošto i posle tri decenije nije nimalo ostario. Ključ je
u tome kako je Kameron snimao akciju i koristio tada još limitirane CGI efekte
u kombinaciji sa onim praktičnim. Ovo je ujedno i jedan od dva nastavka na ovoj
listi, i to od one sorte gde će mnogi reći kako je bolji od originala (lično mi
je teško da poredim, prvi film je skoro pa SF-horor). Kameron je do te mere sve
savršeno uvezao kada je reč o priči, da niko nakon njega nije uspeo da se
nadoveže kako treba, a čak je i njegov pokušaj da u naknadnoj ediciji
izmeni/dopuni otvoreni kraj bio promašaj (kad je o Kameronovim filmovima reč,
izbačene scene je najbolje da ostanu izbačene). Zanimljivo je kako je danas,
kada su visokobudžetni filmovi ove vrste postali nešto uobičajeno,
"Terminator 2" zapravo još više cenjen pošto i danas odskače po
kvalitetu, ne samo kada je reč o vizuelnoj strani filma i efektima, već i kada
su u pitanju likovi i priča. Ovo će zauvek ostati najikoničnija uloga kako
Arnolda Švarcenegera tako i Linde Hamilton, a Robert Patrik je legitimno
zaslužio sve moguće nagrade (koje nije dobio) za ulogu T-1000, njegova moć
transformacije iz ubilačke mašine u mimikriju ljudskosti i nazad je zaista
impresivna i jeziva, čak i bez savršene muzike Breda Fidela koja ga prati u
kasnije toliko kopiranim scenama potere. Zaista ih više ne prave kao nekad...
09. Lost Highway (1997), režija: David Lynch
Prvi Linčov film koji sam pogledao je
"Dina", ali to za dotičnog baš i nije reprezentativno (mada je taj
film bio za mene bio bitniji nego "Star Wars" u nekom smislu), tako
da je prvi pravi Dejvid Linč u mom životu bila serija Tvin Piks. Tada kada sam
gledao sam bio premlad da bih sve skontao (a u međuvremeu sam shvatio da kod
Linča dosta toga i ne treba da se skonta), ali kada sam nekoliko godina kasnije
u bioskopu Balkan pogledao "Lost Highway" (ili kako su ga naši
preveli "Hotel izgubljenih duša") shvatio sam da već duže vreme čekam
upravo takav film. "Lost Highway" tehnički nije horor, ali je
hororičniji i jeziviji od većine čistih horora. Ima elemente trilera odnosno
misterije, ali bez rešenja, već vas ostavlja da se (mentalno) vrtite u krugu. U
neku ruku je i romansa, onoliko koliko je Tvin Piks bio sapunica, a scena seksa
u pustinji uz Song to the Siren u pozadini je jedan od najlepših filmskih
prizora koji je, kao i sve u ovom filmu, neobjašnjivo uznemirujuć. A kad smo
kod pesama, Bouvijeva I'm Deranged predivno uokviruje film. "Lost
Highway" je jedan od najlinčovskijih Linčovih filmova, a ujedno i jedan od
najboljih (mada konkurencija je žestoka). Siguran sam da je svako ko je gledao
"Lost Highway" kasnije ponovo sreo Misterioznog Čoveka u svojim
košmarima, čak i ako ih nije zapamtio. Sam film je pak nemoguće zaboraviti...
08. Fight Club (1999), režija: David Fincher
"Fight Club" nisam pogledao u bioskopu,
ali je zato bio jedan od prvih filmova koji sam nabavio na divxu. Te davne
1999. bio je jedan od onih filmova koji su bolje prošli u ostatku sveta nego u
SAD, a i kritičarima je trebalo malo vremena da ga skapiraju i zavole. Za tu
godinu Oskara je dobio "American Beauty", i ma koliko taj film bio
tehnički dobro urađen (i isprazan), mislim da danas nema dileme koji je
(naj)bolji film 1999. Finčeru je ovo bio četvrti film, a po mnogima je i dalje
njegov najbolji, i upravo je ovim filmom otišao korak dalje u pogledu režije.
Fluidni pokreti kamere uz upotrebu kompjuterske animacije, filteri,
subliminalni kadrovi, upotreba netipične filmske muzike... Sve to i još ponešto
Finčer je iskoristio za ovu adaptaciju istoimenog romana, koja je vremenom
postala kultni film u koji su ljudi po nahođenju krenuli da učitavaju sve i
svašta. Na neki način je upravo "Fight Club" anticipirao dvehiljadite
i postavio se kao neka vrsta pritajene proročke kritike, koja je ljudima
delovala toliko kul, da su se neki zadržali na površini. Ali čak i tako površno
gledano ove jeste izuzetno snimljen, zabavan, vizuelno zanimljiv i provokativan
film. Što se nekog dubljeg značenja tiče, za mene je ovo oduvek bio film
razočaranog idealiste o tome kako totalna revolucija rezultira potpunim haosom,
a koliko je to dobro ili loše ostaje ionako van filma, u elipsi... A poslednji
kadar sam uvek doživljavao kao genijalnu varijaciju na kliše scenu sa vatrometom
u pozadini, dok su u prvom planu dvoje zajljubljenih. Umesto vatrometa ruše se
oblakoderi, ali poenta je nekako ista. Where is my mind, indeed...
07. Trainspotting (1996), režija: Danny Boyle
"Trainspotting" sam gledao na premijeri u
Sava centru, i mislim da tada nisam imao pojma šta da očekujem. Ali nakon ovog
filma mi je svaki sledeći film Denija Bojla automatski bio među najočekivanijim
te godine ("Shallow Grave" se za dlaku nije našao na listi), bez
obzira na to o čemu je (npr. ne znam da li bih uopšte gledao film o Stivu
Džobsu da ga nije režirao Bojl, a svakako mi ne bi bio u top 20 te godine).
"Trainspotting" je jedan od onih kultnih filmova koji je gotovo istog
trenutka postao deo pop kulture, sa sve bezbrojnim citatima, odličnim saundtrekom,
pozorišnom verzijom koja se pojavila nedugo posle... Ovo je film u kome je
praktično svaka scena jedan mali ogled iz režije, i Bojl je ovde pokazao za sva
vremena (a u narednim filmovima to potvrđivao) zašto je jedan od
najkreativnijih živih reditelja, koji će svaku pojedinačnu scenu ove
narkomanske odiseje režirati drugačije, ali uvek uzbudljivo, pa bilo da je reč
o samom tripu, sceni overdouza, nadrealnom uranjanju u WC šolju ili potpunom
hororu u sceni skidanja sa heroina. "Trainspotting" je lansirao i nekoliko
glumačkih karijera, pre svega Mekgregora za koga odmah bilo jasno da ima
harizmu za glavne uloge, zatim Karlajla (koji je i pre ovog filma imao bitne
uloge mada pre svega na televiziji) u ulozi svačijeg omiljenog psihopate
Begbija, a tu je i divna Keli Mekdonald u svojoj prvoj ulozi. Džoni Li Miler i
Juen Bremner možda nisu postali tolike zvezde kao što su zaslužili, ali u ovom
filmu su kastovani bez greške...
06. Fargo (1996), režija: Joel & Ethan Coen
Kada je dve godine pošto je "Engleski pacijent"
dobio Oskara za najbolji film 1996. izašla lista Američkog filmskog instituta,
na njoj se taj film nije našao, ali zato jeste film braće Koen iz iste godine.
"Fargo" sam propustio u bioskopu, ali sam ga zato do besvesti gledao
na videu (i dalje imam negde kasetu), a kasnije i na divxu, pa sam ga uhvatio i
na nekim projekcijama po gradu... Onda se pojavila i genijalna serija kao jedno
od najsmislenijih nadovezivanja na jedan film (zapravo filmove braće Koen u
celosti) u formi serije. "Fargo" mi inicijalno nije bio njihov
omiljeni film, i to se stalno menjalo, ali je sa godinama, i svakim novim
gledanjem to postao. Nekada mi je dovoljno samo da pustim onaj početak u snegu
sa muzikom Kartera Burvela da se naježim... i poželim da ga pogledam opet. Već
sam pominjao zanimljive likove u apsurdnim situacijama kao nešto što su braća
Koen usavršili, ali u ovom filmu su to uspeli da spoje sa ugođajem koji je
dovoljno realistički da "Fargo" deluje kao najbolja adaptacija crne
hronike svih vremena, iako je sve čista fikcija... Frensis Mekdormand je za ovu
ulogu dobila svog prvog Oskara, ali ne treba zaboraviti koliko je svaka, ma
koliko mala uloga dobra u ovom filmu i koliko daje punoću i životnost svemu što
se dešava. Nije stoga iznenađujuće što su mnogi od junaka dobili elaborirane
omaže u istoimenoj seriji. Rodžer Ibert je stavio "Fargo" na četvrto
mesto filmova devedesetih, a Martin Skorseze na deveto. Ja sam negde između...
05. Pulp Fiction (1994), režija: Quentin Tarantino
Da li se sećate gde ste bili kada ste otkrili
Tarantina? U mom slučaju je svemu prethodilo (redovno?) isključenje struje
(devedesete...) nakon koga smo porodično otišli u Kozaru da pogledamo šta god
se novo davalo. Moguće je da sam prethodno video najavu, ali znam da je ovo
prvi film Kventina Tarantina koji sam pogledao (računajući i one koje je samo
pisao). I mada nisu svi članovi porodice bili oduševljeni te večeri, ja jesam.
Ovo je bilo nešto novo, uzbudljivo, drugačije. I svaka čast Zemekisu, ali
mislim da je 1994. za Oskara zakinut film koji je bolje ostario, uprkos brojnim
fanovima i imitatorima, koji su pokušavali do kraja decenije (i posle) da snime
nešto slično. Uvek me je kopkalo koliki je zaista bio udeo Rodžera Ejverija
kada je reč o scenariju, ali je zato Tarantino potvrdio narednim filmovima da
se ovaj nije slučajno desio (plus što su mnogi tek dana otrkili "Reservoir
Dogs"), iako ga za moj ukus nikada nije prevazišao. Retki su filmovi koji
su sastavljeni isključivo od scena koje su postale kult za sebe, i za svaku će
neko reći kako mu je upravo ta omiljena. Meni su najdraže one nešto mirnije
scene, zatišja bred buru... kada se Vinsent i Mia vraćaju iz izlaska i na
kratko, pre nego što sve ode dođavola, stvari deluju obećavajuće a Vinsent je
najzad opušten... kao i scena u kojoj Buč odluči da se vrati kod Zeda i kreće
da bira oružje... kao i završni Džulsov monolog u kome objašnjava kako bi sve
bilo bitno drugačije da nije doživeo prosvetljenje u međuvremenu... I priča o
satu, jer Kristofer Voken, ali to se valjda podrazumeva...
04. Leon (1994), režija: Luc Besson
Već sam napisao da je "Pulp Fiction"
zaslužio Oskara za najbolji film 1994, ali iako nije bio nominovan, moj
omiljeni film te godine će uvek biti "Leon" (poznat i kao
"Profesionalac"). Nekoliko godina posle "Nikite", koja kao
da je bila svojevrsna predigra za ovaj film, Luk Beson je snimio svoje
ultimativno remek-delo. "Leon" je film u potpunosti posvećen dvoje
glavnih junaka, a to su plaćeni ubica Leon, i devojčica Matilda koju on
pokušava da zaštiti. Jedini drugi likovi vredni pomena su uvek sjajni Geri
Oldman kao korumpirani policajac Stensfild i Deni Ajelo kao Leonov pokrovitelj
Toni. Svi ostali su tu kako bi bili ubijeni, bilo od strane Stensfilda ili
Leona. Scena masakra Matildine porodice je i dalje jedna od najboljih scena te
vrste, u kojoj glavni negativac demonstrira koliko je izopačen i opasan; i mada
smo u uvodnoj sceni videli koliko je Leon efikasan u svom poslu, jasno nam je
da za razliku od Stensfilda on ima i svojih slabosti (pošto nije psihopata).
Nakon tako postavljenih figura, veći deo filma nije nekakva igra mačke i miša,
kao što bi se možda moglo očekivati, već pratimo suživot Leona i Matilde. I
mada ima dosta interpretacija koje ovaj film tumače kao savremenu verziju
Lolite (sa pucanjem), ja se ne bih baš složio (na stranu rediteljeve privatne
fantazije i projekcije nekih gledalaca), a ovaj film sam uvek pre svega
doživljavao kao varijaciju na "Gloriju" Džona Kasavetesa. Inače, svi
Besonovi filmovi poseduju jednu dozu gotovo detinje naivnosti ("Peti element"
je počeo da piše kao dečak i to se baš vidi), a u ovom filmu se to najviše
ogleda kroz lik samog Leona, koji je iako plaćeni ubica zapravo najhumanijii
lik u čitavom filmu...
03. Starship Troopers (1997), režija: Paul Verhoeven
Ni sam više ne znam koliko puta sam pogledao ovaj
film (čak svaki put gledam reakcije na jutjubu kada neko prvi put gleda), a po
prvi put sam ga srećom video u bioskopu. Nije tada bilo mnogo pompe oko ovog
filma, prošao je osrednje u smislu gledanosti, kritičari ga tada uglavnom nisu
shvatili, a čak i kada je tehnička strana filma u pitanju, te godine ga je
zasenio "Titanik". Međutim, kako su godine prolazile tako je i
"Starship Troopers" dobijao na važnosti i ako danas kažete kako vam
je to jedan od omiljenih filmova, više vas neće gledati kao čudaka. Ne samo što
su efekti jako dobro ostarili (retkost za filmove sa kraja devedesetih), nego
je i u svakom drugom smislu ovo film koji je aktuelan. Društveno je relevantan
a istovremeno je nepretenciozna bioskopska zabava. Uz to je i izuzetno krvav
(što isto ima svoju poentu). Ukratko, ona vsta filma kakva se u Holivudu
bukvalno više ne snima od kako se Verhoven vratio u Holandiju. Mogu donekle da
shvatim fanove romana koji ne vole ovaj film, jer zaista nije reč o iole vernoj
adaptaciji, ali Verhoven i Numajer su Hajnlajnov roman iskoristili tek kao
zamajac za jedan od najboljih i najoriginalnijih anti-ratnih filmova svih
vremena. Površno gledano ovo je još jedan blokbaster, akcioni-SF film prepun
specijalnih efekata, ali i kao takav je odličan. Ujedno je snimljen poput
propagandnog filma, nalik na nešto što bi nekada režirala Leni Rifenštal.
Međutim, taj propagandni aspekt se sve vreme aktivno podriva kroz satiru koja
deluje iz drugog plana, bez namigivanja publici, čime Verhoven dekonstruiše sve
totalitarne režime kako prošlosti tako i budućnosti. "Starship
Troopers" je pored prividne jednostavnosti u smislu priče i likova zapravo
jedan od najkomleksnijih filmova na ovoj listi. Može se posmatrati iz više
uglova, ali samo jedan, potpuni uvid nam otkriva kompletnu sliku jednog
nadžanrovskog klasika koji slutim da nikada neće biti prevaziđen...
02. The Silence of the Lambs (1991), režija: Jonathan Demme
Bilo je trenutaka kada sam pomišljao da ovaj film
stavim na prvo mesto liste (i ovaj i broj jedan su mi u top 20 svih vremena).
Nisam ga gledao u bioskopu, bio sam ipak premlad za tako nešto, ali sam ga
pogledao prvi put na televiziji (i ponovo kad god se davao), a kasnije na
videu, divxu... "Kad jaganjci utihnu" je poput anomalije u svetu
filma, pojavio se početkom 1991. a onda je godinu dana kasnije dobio pet
glavnih Oskara, i postao prvi horor (ili makar film blizak hororu) koji je
uspeo u tome. Isto tako se izdvaja u filmografiji Džonatana Demija (RIP), koji
je pre toga režirao više spotova i nekoliko uspešnih, ali znatno
"laganijih" filmova, i malo šta je ukazivalo da je u stanju da snimi
jedan ovakav film. I kao adaptacija "Kad jaganjci utihnu" je
besprekoran, roman sam pročitao tek mnogo godina kasnije i zaista je u pitanju
jedna od boljih i vernijih adaptacija, odnosno jedan od izuzetnih filmova koji
su bolji od romana. Kao triler na temu serijskih ubica, ovaj film je bio jedan
od dva ključna (tokom devedesetih) za započinjanje svih mogućih trendova,
imitacija i nastavljača u tom smislu, na filmu i na televiziji. Kada je reč o
glumcima, uvek bih bez mnogo razmišljanja ove glavne uloge stavio u svoj top
pet, muških odnosno ženskih uloga. Kad god da ponovo gledam film u neverici sam
da je Entoni Hopkins u filmu svega oko 25 minuta, pošto se prisustno Hanibala
Lektera oseća sve vreme. Ted Levin kao Bufalo Bil je pružio svoju najbolju
ulogu, koja je verovatno bila previše bizarna za to vreme kako bi dobio
zasluženu nominaciju. A pomenuću i Entonija Helda kao dr. Čiltona, koji u filmu
o gnusnim serijskim ubicama uspeva da bude najantipatičniji lik. "Kad
jaganjci utihnu" nije film koji je posebno nametljiv svojom režijom, ali
je zato vrlo precizan, metodičan u svakom svom aspektu. Hopkins je reprizirao
svoju ulogu još dva puta, ali ti filmovi naprosto nisu bili ni blizu Demijevog
originala, a sam Demi je imao još jedan uspešan film ("Filadelfija"),
ali nikada više nije ni pokušao da snimi nešto ovako mračno, uzbudljivo i
izuzetno...
01. Seven (1995), režija: David Fincher
"Seven" sam pogledao prvi put u
rasprodatom bioskopu Jadran. I već od samog početka mi je bilo jasno da gledam
nešto posebno. Tako dobra najavna špica nije se mogla videti još od Hičkokovih
filmova, i uz remiks Closera tih dva minuta vizuelnog ludila nagoveštavaju kakav
nas film očekuje. Finčerov triler je uz "Kad jaganjci utihnu"
postavio osnovu za kasnije imitatore, međutim, ovaj film je direktnije bio
mnogo više kopiran upravo zbog svog stila koji predstavlja neku varijantu
apdejtovanog noara. "Seven" se dešava u neimenovanom gradu (najviše
podseća na Njujork iako u završnici vidimo aluzije na L.A.) u kome stalno pada
kiša i kriminal je sveprisutan. Vizuelno je izuzetno upečatljiv a fotografija
(Darijus Hondži) je jedan od aspekata ovog filma koji je najćešće kopiran, manje
ili više uspešno, ali niti jedan od potonjih trilera nije uspeo da reprodukuje
specifičan ugođaj "Sevena". Univerzum filma je namerno limitiran na
profesionalni i privatni život detektiva Milsa i Samerseta, i kroz sve je
postojano provučena jedna sumorna nota. Za razliku od mnogih sličnih filmova,
"Seven" nije toliko film o hvatanju ubice, zapravo nije klasični
police procedural, iako površno gledano ima skoro sve elemente istog. Naglasak
je na sukobu dva pogleda na svet, sa jedne strane je Milsov mladalački
optimizam, a sa druge je Samerset i njegov antopološki pesimizam, kome, kao da
i sam film čitavom svojom estetikom daje za pravo. I na kraju je tu neimenovani
ubica kao svojevrsni katalizator. I mada na kraju trijumfuje pesimizam
(nihilizam), nije samo Milsova tačka gledišta urušena, već i Samerset,
parodoksalno, pronalazi u porazu snagu da ipak nastavi dalje. Znam da je takav
kraj, sa sve genijalnim citatom, proizvod kompromisa između Finčera i studija,
ali nekada (retko) i iz takvih situacija nastane nešto istinski vredno.
"Seven" je jedan od prvih filmova koji sam pogledao dva puta u
bioskopu. Drugi put je to bilo na možda najprigodnijem mestu za ovaj film, a to
je bio bioskop Partizan, koji je tada na kratko otvoren kao običan bioskop
(eksperiment se nije isplatio). Nakon toga je to postao film koji volim
periodično da repriziram, a naročito u situacijama kada mi nije ni do čega... I
da završim sa pomenutim, meni omiljenim filmskim citatom: "Ernest
Hemingway once wrote, "The world is a fine place and worth fighting
for." I agree with the second part."
* * *
