среда, 7. октобар 2009.

MY BIG AMERICAN ADVENTURE (6)


U ovom omnibusu naći ćete sledeće:


-izveštaj sa posete nekolikim kalifornijskim farmama


-moje vajkanje nad dosadnom studentarijom, uključujući lokalne berklijevske Srbe


-kako sam se proveo u Severnoj Karolini


-šta ima u Vašingtonu?



Ajd da ukratko opišem trip od pre 3 nedelje: opet neka rotarijanska zavera, ali ovog puta jednodnevna= za 10$ smo dobili prevoz + lunch pakete i obilazak okolnih rotari-farmera. Ništa naročito, ali rekoh, za te pare ne može da bude loše, bar ću da vidim neke nove i drugačije aspekte Amerike. Anselm je opet seo do mene, pošto se praktično i ne druži sa drugima, osim sa Anthony-jem [koji na ovo nije išao].

Bio je zabavan. Naterao me po 1. put, koliko pamtim, otkad sam u Americi da se grohotom, glasno nasmejem. Elem, on iz nekog razloga mrzi Špance i Italijane [kaže, mnogo galame i gestikuliraju]. Već smo seli u mini-bus čekajući pokret, ja do prozora, kao i uvek, a napolju stoji 1 od nekoliko Španaca koji su pošli na ovaj trip. Tip izgleda kao mlađa i mršava verzija Santiago Segure [Torente]= totalno obnoxious lik, duga ravna [hevimetalska?] kosa i bradica, baš ono - seljak. Pogledavši ga, Anselmo reče: "Spaniard."

I to je ceo fazon.

Smeška je u načinu na koji je to rekao, u boji i tonu glasa [obojenim gađenjem], u totalno dead-pan odnosu, samopodrazumevajući komentar: kao, šta još reći a ne slagati = Spaniard! Malo potom, u busu, baš sam se usekao kad zamalo da napravim gaf: elem, iako sam registrovao činjenicu da je momak koji je seo ispred nas austrijanac, na to sam skroz zaboravio kasnije kad sam se s Anselmom nešto zaneo oko žena režisera [on, jadnik, veruje da one čine 50% svih režisera!], i počeo da pričam o Leni Rifenštal. U jednom trenutku ovaj German se okrete i reče da nju u Nemačkoj ne vole baš mnogo, itsl. Ja se štrecnuh i počeh brzo da vraćam film: jebote, da li sam kazao nešto švabo-uvredljivo u mom opširnom diskursu o naci-Nemačkoj? Izgleda da nisam.


Uglavnom, ovo je bila samo prijateljska intruzija.


Krenuli smo vrlo rano, oko 8.30 h, pa nije bilo vremena za doručak. Jeo sam malo krekera i 1 jabuku u busu, i to me je držalo dok kasnije nisu podelili lunch bags. Prvo smo stali na neku farmu, opšte-povrtarskog tipa, gde je trebalo da se oduševim džinovskim žutim tikvetinama, i dr. proizvodima. Blago zabavno je bilo jedino zapažanje da Ameri ama baš sve pretvaraju u show i sightseeing-worthy= čak i na farmi imaju organizovane ture za posetioce, i ljudi stvarno dolaze, dovode decu da gledaju životinje uživo, kao u zoološkom vrtu [kad bi i gde, jadna, uživo mogla da vide kokoške, koze, konje, itd.?] i da se slikaju na tim tikvama. Gazda tog dobra je bio prezauzet da nas uopšte pozdravi, pa smo sami cunjali po uređenom delu za posetioce [a nijedan nije potpun bez ciničnog podsećanja na istrebljene indijance= ovde, kroz rekonstrukciju kolibe [od slame i pruća] i oruđa/alata koje su ovi koristili dok belci nisu došli...].


Odatle odosmo na 'farmu' [ako se to tako zove] - cveća! Big deal! Ništa naročito, uopšte nisam impresioniran- ja u avliji u Niškoj Banji imam DALEKO lepše primerke. Ako ništa drugo, ovde nas je barem vlasnik proveo kroz 2 ogromne staklene bašte i pričao o tome šta kako i zašto radi, i odgovarao na pitanja.

Potom nas odvedoše u neku vrstu hladnjače, gde su mexički radnici [dežurna radna snaga za sve prljave poslove u ovom kraju, uz ponekog, retkog azijata, i ama baš nijednog belca, celog dana, na nijednoj od tih farmi!] upravo završavali sortiranje i pakovanje jabuka na pokretnoj traci. Srećom, nisu prekinuli pre nego što me je Anselmo uslikao na tom mestu. Vlasnik nam je potom pričao o ovome i onome u vezi sa svojim poslom [hm, nisam znao da onaj natprirodni sjaj na jabukama potiče od voska! Elem, kad ih operu, sortiraju, itd, na kraju ih poprskaju nekom vrstom voska koja ih em čini lepšim/sjajnijim, em zatvara mini-rupice na njima i čini ih trajnijim].


Odosmo i u gigantsku hladnjaču, gde čuvaju sanduke sa jabukama: promena je bila drastična, jer je napolju bio izrazito topao dan [ja sam bio u shortsu i majici] a unutra vrlo blizu nuli. Razgledao sam nabrzinu vrlo zlokoban i mračan enterijer, koji me blago podsetio na katakombe Bore i Ramiza u Prištini, a onda nisam mogao više da izdržim hladnoću i istrčah napolje posle par minuta. Baš je bilo prijatno stajati na suncu potom. Šta su kog đavla ovi radili unutra bar još 5-10 minuta, nemam pojma niti želim da znam.


Odatle odosmo na ono što ispade highlight dana: ranch. Tu smo prvo pojeli svoje lunch pakete [ja sam uzeo ćureći sendvič] u prijatnoj hladovini drveća, na drvenim klupama i stolovima, dok su iza ograda šetkali prelepi konji. Tu sam se malo bolje upoznao sa Philom, jednim simpatičnim Englezom. Potom dojahaše 2 kauboja, od kojih je sedokosi neki veliki baja, šampion rodea, big deal u tom pogledu [sudeći po trofejima koje kasnije videsmo].


Nisam mnogo slušao šta su pričali jer sam bio preokupiran prilikom da po 1. put u životu pomazim vrat i glavu dobroćudnim konjima. Stvarno moćne, sjajne životinje. Na moje traženje Anselm je napravio 2 fotke mene sa konjima. Potom odosmo u obližnji koral gde je kauboj-veteran pokazivao svoje umeže u hvatanju stoke lasom oko rogova. Ništa spektakularno, ali lepo je videti konje u pokretu. Potom ih još malo pomazih dok je ovaj pričao... nešto, a onda nas ovaj uvede u kuću [očigledno bogatu- uostalom, celo imanje je veliko, konji nisu jeftini /a očigledno su prvoklasni/, a ovaj se baš nafatirao od tih priznanja, trofeja i nagrada]. Nehumana količina pehara, plaketa, sedala od kože i ko zna čega [vrlo skupo-izgledajuće stvari!], isečci iz novina o njegovim pothvatima i pobedama... Na kraju svega nam je, uz pratnju gitare, vrlo prijatnim glasom otpevao neku klasičnu kaubojsku elegičnu pesmu, što je upotpunilo doživljaj. Čiča je očito proveo život radeći to što voli, potpuno je u tome, i sad lagodno, opušteno uživa u plodovima toga. Respect.

Sledeća stanica: farma pistaća [pistaccio?]. Couldn't care less. Čak i ne volim te glupe semenke, šta li su. Koštice. Eto, sad sam video i kako izgleda farma na kojoj rastu pistaći. I čuo podatke o njihovom uzgoju, berbi, prodaji. Vrlo važno. Da, jedino blago zanimljivo u tome bilo je videti komplikovanu spravu koju koriste da tresu drvo kad ova sranja sazru: nešto kao traktor sa ogromnom 'polugom'/hvataljkom, koja stegne granu ili stablo [slično kao neka vrsta viljuškara], i onda drma. Iskoristih priliku da se izmerim na njihovoj super-preciznoj vagi= 55 kila. isto kao kad sam krenuo iz Srbije. Dakle, nisam se ugojio ni gram. To je verovatno zato što za večeru [usred noći] uglavnom jedem chipse i krekere i kolačiće, a ređe pravu sendvičoliku i iz trpezarije iznošljivu hranu [strogo krijumčarenje, pošto se to inače ne sme].


Potom je trebalo da idemo u vinski podrum i probamo vino, ali ispade da je vec 17 h, da su zatvorili, i da je kasno za to. To beše veliko razočarenje! A baš sam se nadao da malo isprobam ta vina!


Umesto toga, odvezoše nas na farmu maslina. E, ovi ljudi se bave ama baš svačim, samo da uzmu neku paru! Blago umoren dotadašnjim tripom, izvalio sam se na vrlo zelenu i prijatnu travu, u hladovini dvorišta, i dobar deo predavanja odslušao ležeći, zureći u plavo nebo, ili žmureži. Onda shvatih da je trava ipak prilično hladna/vlažna, i da za moju kičmu možda ne bi bilo pametno predugo se izlagati ovome, pa se prebacih u stolicu, dok je gazda pričao o svom ulju, i razlozima zašto je bolje od većine onog u prodavnicama. Videsmo i maslinjake. Vrlo važno. Obiđosmo mu radnju punu proizvoda od maslina, i kičastog pribora [tanjira, čaša, posuda...].


Na kraju, dođe vreme i za večeru. Baš sam bio gladan, i jedva sam dočekao taj trenutak. Ispade da su ovi rotarijanci to organizovali [iz meni jos uvek nejasnih razloga!] u neakom staračkom domu. Kao da okruženje nije bilo dovoljno gnusno [starci sa jednom nogom u grobu, vuku se na štakama, u kolicima ili sa raznim prikačenim aparatima: ja rekoh Anselmu: "This is where you end up if you don't have enough decency to die in time!"], večera je bila sasvim u skladu s njim= verovatno isto što i tim starcima daju. Špagete sa paradajz sosom i ćuftama. Previše bibera u oba. Praktično nikakav izbor/alternativa. To je bilo glavno i jedino jelo. Malo neslane i nekisele zelene salate, i to je to. Pošto sam bio baš gladan, ni neslane ćufte me nisu sprečile da pojedem 2 tanjira tih špageta.


Na kraju, iz očaja, posegoh i za 'dezertom': najobičniji suvi kolač [patišpanj] sa malom tvrtkom od šlaga na vrhu- ali mi se to nije dopalo. Nije bilo ni vina ni soka: jedina pića= obična voda i očajno nepitak čaj. Ovo mi je već pokvarilo raspoloženje. Cinični komentari koje sam razmenjivao sa Anselmom i Philom su me tek donekle uveseljavali. Tokom večere sam morao da nekom rotarijancu koji je seo prekoputa mene pričam sažetu sumaciju svoje životne priče [ko sam, odakle, kako, zašto, šta ću ovde...]: ako ništa drugo, toliko sam je puta već do sad ispričao da je svedena na rutinu koju mogu da deklamujem pod automatskim pilotom, dok su mi um i usta zabavljeni drugim problemima. Srećom, i ovi kao da su jedva čekali da nas pošalju nazad [a ne da mi se ostajalo u tom deprimirajućem okruženju!], pa nas otpratiše do vozila čim završismo s jelom. Totalno neceremonijalno. Kako drastična razlika od prethodnog Rotary tripa u Paradise Valley!


Od svih ovih stipsa koje smo ceo dan obilazili jedino što smo na poklon dobili jeste po kesa jabuka za svakoga [10-ak komada unutra]. Bilo je već veče kad stigosmo u I-House, i ja se bacih u ['popodnevni'] san. Posle koga sam se probudio gladan. Srećom, uvek imam zalihu čipseva itsl. drangulija za takve posleponoćne slučajeve.



Gde sam sad (25.XI 2003.)


Prođe skoro 4 meseca mog boravka ovde.

How do you feel?

Teško je ukratko opisati spoj uživanja, zadovoljstva, mrzovoljnosti i frustracije koje [uglavnom ne sve odjednom] osećam.

Užici su predvidivi, i o njima sam već pisao.

Ako postoji malo gorčine u mojim osećanjima, ona se tiče jezivo nezanimljivih ljudi kojima sam okružen. Sve što viđam, sve što srećem, sve što upoznajem je... tako neopisivo normalno, banalno, prozaično, doooosadno.


Osećam se, u pogledu društva, gore nego u vojsci. U vojsci sam bar imao slikovite likove, face koje da nisam sreo ne bih mogao da zamislim niti poverujem da postoje. U vojsci sam s njima imao NEKE zajedničke teme: s tim ljudima sam bio u istim govnima, isti nas jebu, iste muke muče, isti (ili slični) užici inspirišu. Sa ovima ovde nemam ništa zajedničko: ne muče me njihovi mid-terms za koje bubaju, niti moram da stalno pišem sastave i dr. domaće zadatke, niti imam i približno slične nazore, želje, background, ambicije, (ne)ukus, smisao za humor, ideju zabave... Cvrčak medu mravima. The story of my life.


Već više od mesec dana, možda i cela 2, ima od kako sam skroz odustao da uopšte glumim friendly attitude pri sedanju za sto (u trpezariji) i 'upoznavanju'. Why bother, kad već znam da ću posle 5 minuta iscrpeti sve teme za razgovor. Posle 10 neću se više ni sećati imena 'sagovornika'. Sutra ga/je na hodniku neću ni prepoznati/javiti se. Zato sad gledam da sednem što dalje od bilo koga, sam, i jedem opušteno, bez usiljenih razgovora ni o čemu (ko si, šta si, odakle si, šta studiraš, i... hmm... kako ti se čini hrana... a ovo vreme što je promenljivo... kako ti se čine kursevi koje pohađaš... itsl.).


Svaka druga osoba ovde, u IH, je neki jebeni inženjer. Mechanical engineer, environmental engineer, economic engineer, construction engineer, engineering engineer i još 16 drugih sorti. Jedno vreme sam se nosio zlobnim mislima: da se, pri upoznavanju, predstavljam kao literature engineer. Ili da ih, umesto te isprazne i 4657 puta ponovljene rutine, pitam za smisao (njihovog) života. Naravno, napustio sam to. Čemu? Ipak treba ovde da živim još 7 meseci, što da se zameram bez potrebe idiotima bez smisla za humor i gradim image koji već sad, pretpostavljam, nije najpovoljniji (weirdo, itsl, pretpostavljam).


Jedno vreme sam, takođe, često sedao s Milošem - Beograđanin koji je ovde već 5 godina unazad i studira filozofiju. On ne živi u IH, već tu samo dolazi da jede. Relativno duševan momak, sa rudimentarnim smislom za humor i izraženim mizantropsko-povučenjackim tendencijama. No, i on je počeo da me smara svojim ego-tripovima i dosadnim self-centered pričama o svojim tekućim, uglavnom srednje do ne-zanimljivim zgodama na časovima i povodom 'papera' koje piše. Rešio sam da i njega izbegavam koliko mogu. Ljilja se već podrazumeva. (Mrgud, srećom, ne živi ovde, i uopšte ga ne kontaktiram niti viđam.)


Irena je slala cirkularni mejl sa pozivom na svoj rođendan, ali to je bilo onog manga vikenda u PFA, i mo'š se kladiti između anime u bioskopu i 'srpske žurke' u nekom kafiću, za šta sam se odlučio. Jeste neuljudno i nezahvalno s moje strane što nisam ni pokušao da joj se nekako odužim za onih 4-5 dana gostoprimstva, trip u SF i pozajmljeni laptop, ali da ga jebem ako mogu sebe da nateram da je pozovem na večeru ili u bioskop osuđujuci time sebe (a i nju) na krajnje usiljeno, napregnuto i neprijatno veče s osobom s kojom nemam nikakvih tema za razgovor. Prošlog četvrtka su zakazali neku BOSS (Berkeley Organization of Serbian Students) večeru u IH - tačno u vreme kad su se u Dwinelle Hallu dešavale prezentacije završnih noir radova sa prof. Clover (i sa solidnim mezetlukom: bakalar, razne salate i peciva, torta, brownies, b/w vino...). Ni pod razno nisam pomišljao da propustim potonje zbitije, koje je kruna mog praćenja tog kursa celog semestra (iako ja, normalno, nisam bio obavezan da išta pišem).


Taj nedolazak na srpsku večeru sigurno se nije najbolje odrazio na moju poziciju u lokalnim srpskim krugovima (nisam išao ni na žurku na koju je zvao BOSS-president, Andreja, uprkos njegovoj najavi da će se od rap muzike slušati samo MC Hammer, a preskočio sam još par sličnih dešavanja - poput, recimo, projekcije OCA NA SLUŽBENOM PUTU koju su organizovali). No, sinoć su priredili Serbian Movie Night ovde u IH, i nisam imao nikakav izgovor da umaknem - a bilo bi malko i bezobrazno. Ionako nisam hteo da gledam taj ciganski film kad se davao u Srbiji, pa iskoristih priliku da sada pogledam CRNU MAČKU, BELOG MAČORA (ili obrnuto).


U 5 do pola 9 u sali je bila samo Ljiki, organizatorka događaja (usput, ona ne propušta ni jednu moguću zamislivu žurku u okolini, srpsku ili nesrpsku, stalno je nafrakana i stalno negde žuri: neko joj dolazi u goste ili ona negde ide- totalno podetinjila, iako je starija od mene; recimo, na Halloween je išla uređena kao Cruella de Ville, sa raščupanom kosom i u nekoj b/w bundi, dok sam ja za to vreme gledao PHANTASM 2 na Sci-Fi channelu u Great Hallu). Začudo, u narednih 5-10 min. nakupilo se u sali 50-ak ljudi, možda i više (Andreja tvrdi 80-ak, ali ja ne bih rekao), i što je još gore - čujno su uživali, smejali se onim Kustinim detinjarijima i idiotlucima i čak aplaudirali na kraju.


Mnogi od prisutnih Grka, Bugara, Rumuna i još nekih gledaju ga po 2. ili 3. put. Danas me u liftu srete neka nepoznata mi azijatkinja (mada, ko zna, možda smo se i 'upoznali' na nekom obroku? Imam problem i belce da pamtim, kamo li ove žute koji su mi stvarno svi isti, naročito ženskinje koje je sve crno-ravno-sjajnokoso, ovalo-liko i, u suštini, bezlično) i reče da je uživala u filmu, da je bilo super itsl (jer verovatno zna da sam Srbin, a možda i da sam organizovao prve 2 Movie Nights). Srećom, odmah po tom komentaru naiđe njen sprat, pa nisam ni imao prilike da mnogo glumim ili išta odgovaram na taj blatantni iskaz nedostatka elementarnog ukusa.


Eh, i pred ovakve svinje ja treba da bacam biserje? Na filmske večeri koje sam ja pravio i puštao BULLET BALLET & MOUSE THAT ROARED došlo mi 10-15 spodoba, a evo, na ove cigane - buljuci i rulje! (Usput, sa malim zakašnjenjem, dobio sam refund troškova za te 2 blago frustrirajuće večeri u iznosu duplo većem od traženog /46$ umesto 23$/, ne znam da li njihovom greškom ili dobrom voljom, a neću ni da pitam.)

Na film je došla i Irena, s nekom Asia drugaricom - mlaki pozdrav, pita 'Gde si ti na srpskoj večeri?' ja dadoh sažet odgovor, i to otprilike beše to. Niko nije našao za shodno da me upozna sa precednikom (to je čovek koji me pitao, mejlom, 'Te tvoje filmove da li su titlovane?' - sic), pa to ja učinih samoinicijativno posle projekcije. 'Ah, ti si taj Ognjanović. Konačno.' To nije zvučalo kao naglašen prekor, ali bi valjda trebalo tako da ga shvatim. On izgleda kao glupa i nezanimljiva osoba, a zbog mog nesrpskog ponašanja teško da je osećao dodatnu potrebu da se upušta u priču sa mnom (ili ja sa njim), pa to na tom njegovom 'Najzad' i ostade. Mislim, jedna totalna sirovina s kojom bi ja sad kao trebalo da razmenjujem životne priče samo zato što je i on Srbin. Pa još na engleskom, pošto mu je prisutna devojka Francuskinja, i ne govori srpski! Fuck that! Bio je tu (najmanje) još 1 Srbin, ali ni njemu me niko nije predstavio, pa se ja napravih nevešt i napustih Dining Hall među poslednjima, u strahu da me ne uvuku u tegljenje teškog projektora do Ostave - posle lošeg filma, zgražavanja neukusom prisutnih rezidenata, hladnog tretmana dijaspore, i male količine grickalica za uz film, osećao bih se naročito jebeno da me upregnu u to fizikalisanje. Bio sam već blago deprimiran i bez toga.



SEVERNA KAROLINA


Ovo pišem na onom izdrkanom laptopu koji mi je Irena pozajmila. Zašto? Zato što sam trenutno na sasvim drugom kraju USA= u North Carolini. Otkud tu?

Evo otkud:

Sad je ponedeljak uveče, 05.01.2004.


Američka školska godina se završila 19-og XII, a to je ujedno bio i poslednji dan 'normalnog' rada u IH. Posle toga= nema hrane. Skoro polovina rezidenta odlazi kućama - koliko god daleko one bile - IH ostaje prazan i sablastan i depresivan, i sve što uz to ide. Počinje s radom 12. januara.


Pred sobom sam imao 3 zlokobne nedelje suve hrane, velikih troškova za istu, još tanjeg društva no obično, manje stvari da se radi [jer biblioteke rade skraćeno], itd. Jedina opcija i izbavljenje iz svega toga javila se u nenajavljenom pozivu = Danica, iz Chapel Hilla, me pozvala u goste pošto i ona ostaje sama za praznike [njen cimer je onaj Nišlea, Slobodan, sa sedim repom - čak i taj krembil ide u Niš za praznike!]. Kad sam sve sabrao i oduzeo, preračunao sam da mi se to ipak isplati. Istina, gledano samo kroz $$$ možda bi mi bilo malo jeftinije da ostanem u IH, ali kad pomislim na društvo, Danicu, zezanje, nove horizonte, nove vidike, Duke University, kuvanu hranu, ovo ono, mali trošak se isplati. Ionako nisam bitnije trošio pare koje su mi preostajale od JFDP-a, a u ovom slučaju me košta samo avion do C. Hilla, pošto me Danica prima sve do Washington-konferencije, gde idem od nje, s njom, a JFDP je pristao da mi šalje kartu do Wahingtona u CH, a potom redovnu povratnu do SF-a.


Konkretno, platio sam 178$ za avion, i bio beskrajno srećan s tom cenom, jer su za prethodne i naredne dane karte bile izmedju 270-380$. Naravo, bila je to caka= jer niko [od Amera] neće da putuje baš na veče uoči Božića, a ja kupio baš za 24.XII. To je bio razlog što je cena bila tolicka= ali je to ujedno i razlog što Danica, uprkos ranijim planovima, nije našla nikog ko bi kolima došao po mene na aerodrom baš u 20h TE VEČERI. Što znači= još 42 $ za taxi od Raleigh aerodroma do njene rezidencije. No, dobro, nije mi bilo žao= tog jutra je moj preljubazi host, Stephanie, bila tako fina da me kolima [po groznom nevremenu] odveze do aerodroma u SF; i ne samo to, nego mi je, za Božić, poklonila knjigu PROFOUNDLY DISTURBING by Joe Bob Briggs! Bio sam istovremeno ganut i posramljen [što joj ništa nisam dao zauzvrat; nisam se ni setio koliko njima Božić znači, maltene sam i smetnuo s uma taj jebeni datum...].


Dakle, glupi crnja-taxista jedva nekako nađe adresu, uzme mi poslednji $ iz džepa, i ostavi pred rezidencijom za koju se, srećom, ipak ispostavi da je ta koja treba.


Danica je, inače, bila jedina osoba s kojom sam se, na orijentaciji u Minesoti, kolko tolko družio i slagao- čak smo i delili neku, kao, zajebanciju tamo, a na račun ostalih dobitnika [nad kojima smo se zgražavali]. Neću da grešim dušu = Dana je bila sasvim ok domaćica to nekoliko dana koje sam proveo kod nje - prve večeri čekalo me pečeno pile i pun frižider koječega. Posebno me obradovala [poluprazna] tegla ajvara [red pepper spread, ili kako su ga već Ameri nazvali], kupljena u nekoj ovdašnjoj grčkoj, mediteranskoj radnji [glupi Ameri ne znaju za ajvar]. To mi je bila takva poslastica da sam je koristio sa religioznim poštovanjem i suzdržanošću... Već sutradan nas je neki čiča, profesor koji je emigrirao iz Srbije bogtepita kad, odvezao u supermarket da nakupujemo hranu = i tu mi ode još 50 $ na kobasice, ćureća prsa, ketchup, majonez, pork chops, 2x12 limenki coca cole, apple juice, chips, cookies, 12 zemički i 2 vekne hleba, 1 gigantska paprika-babura [da me želja mine], i još ponešto. I ona je uzela stvari za još 30-ak $.


Tog istog dana išli smo na Christmas dinner kod njenih komšija-poznanika. Oni nam pokloniše po 1 komad luxuzno opremljene knjige o North Carolini, onda malo proćaskasmo o uobičajenom ko smo- šta smo - zašto smo- oklen smo- uz ništa-posebno slovenačko vino, a onda pređosmo u trpezariju na ručak. Na svu sreću, a za razliku od Kalifornijaca, ovi ovde ipak jedu leba uz ručak. Dobro, ne baš leba, ali neke kiflice, zemičke, šta li su, a i većina priloga uz ćurku beše sasvim prihvatljiva. Plus, kad potrošiše Slovenačko vino, otvoriše ono koje je Dana donela= iz Coppolinih vinograda, 19$ flaša, ali vidi se kvalitet - stvarno dobro!


Konverzacija je išla glatko, uglavnom sam je ja inicirao ili usmeravao, jer Daničin engleski nije bogznakako napredan. Domaćin je Majk, simpatičan čova [kasnije mi poklonio i CD sa svojom muzikom= neka vrsta kantri-balada –update: taj CD je, neraspakovan, ostao u USA zajedno sa još nekim suvišnim prtljagom prilikom mog polaska nazad]. Žena mu je Mimi, zdepasto-neprivlačna domaćica + učiteljica engleskog, za koju ispade da zna Danu profesorku, koleginicu s faxa, jer su zajedno bile na neakom seminaru u Vankuveru= pokazala mi čak i slike: Dana, sporting her usual grin. Tu su im bile i dve devojčice, vrlo slatke i ljupke, skoro da čovek pomisli da imati ćerke i nije toliko prokletstvo kako se čini= radoznale, čitaju knjige, igraju se izumitelja, ne haju za TV, pop muziku, Britni Spirs, modu i ostala govna kojima se njine drugarice trljaju. Na ručku/večeri behu i Majkovi roditelji: ćale je krupan baja, arhetipski Amer iz Texasa, bivše vojno lice [istražitelj pronevera u vojsci!] a sada član odbora biblioteke u malom mistu u Texasu, blizu Ostina, gde obitava; keva je neupadljiva žena od koje se najmanje čulo- uglavnom je dopunjavala muža. Zna svoje mesto.


Posle jela nas izvedoše u kraću šetnju neimpresivnom avlijom, gde videh najbedniji excuse for a vegetable garden EVER, te kućicu za igru [sa toboganom], i prelepog sivog mačora s kojim sam se i slikao [vrlo plemenita životinja, mnogo umiljata]. Onda se vratismo unutra, na koncert- tata sa gitarom [+ pevanje], a starija ćera sa violinom. Solidno uvežban tim= iako muzika naravno nije moja šolja čaja, bilo je prijatno posmatrati opuštenu, normalnu i zdravu porodičnu atmosferu, gde roditelji podstiču kreativnost i individualnost svoje dece. Najveći deo dešavanja pratila je i njihova crna mačka sa vrha ormara [ćudljiv i, kažu, agresivan primerak kojeg ne uspeh da upoznam izbliza].


Iznesoše onda i desert = 3 vrste pite: pumpkin [koju ne volim], chocolate [koju uzeh] i borovnica [za koju, na žalost, više nije bilo mesta u mom organizmu]. Kad se već spremasmo da krenemo, oni rekoše da nameravaju da gledaju FINDING NEMO [DVD koji su poklonili decama], i pozvaše nas da im se pridružimo u tome, što sa zadovoljstvom prihvatih. Stvarno je zabavno gledati kako cela familija prati i uživa i glasno se smeje uz takav film; i ja sam uživao, sem u trenucima kada me je umor i pun stomak dovodio na ivicu dremeža. Štaviše, bili su tako dobri da nas pozovu/povezu u bioskop 2 dana kasnije, pa zahvaljujući njima pogledasmo PETRA PANA...


--- Ostatak dana kod Danice, a nakon sukoba sa Anom-Makedonkom, proveo sam mirno i opušteno.


--- Gledao više TV-a no ikad u poslednjih 10 godina, a i šire. Pretežno filmove – ništa posebno, ali gledljivo: RONIN, BILOXIE BLUES, LETHAL WEAPON, HITCHER 2, i još ko zna šta. Takođe, birao sam naslove iz HOOKED ON HORROR, i ono što sam probrao već sam naručio sa amazona. Pročitao PROFOUNDLY DISTURBING (profoundly deja vu, bez dovoljno novog materijala/pristupa…). Skoro-pročitao fotokopiju koju napravih na Djuku.


--- Išao u bioskop sa Majkom i Mimi (BIG FISH, vrlo dobro, trojka). Sa njima, takođe, išao u obilazak used book-storova, ali sa slabim plenom- kupio samo TOMBS, jer je hc/dj savršeno očuvan, za 4$. To je bilo nakon priče/potpisivanja koje je držao Orson Scott Card u nekoj knjižari, čemu smo prisustvovali jer njihove devojčice vole njegove knjige. Fin čova taj Card, ali malo sam ga čitao/upamtio da bih imao šta da pitam.


--- U ponedeljak, pred put u Vašington, odosmo najzad na njen jebeni fax, University of Chapel Hill, ne bih li pronjuškao po njinim knjiškim fondovima i iskopirao nešto za sebe. Odosmo. Bio lep dan. Platio sam taxi jer 'nije imala cash' (5 $), a potom još 2 $ dao za podizanje još casha sa ATM mašine koja nije od moje banke. To me nije uveselilo. Onda odosmo u biblioteku, i ja uzeh 4 knjige za kopiranje. Onda nastade prava frka i strka oko nalaženja fotokopirnice: u onoj koja prima pare baš taj aparat nije radio, a ova nema karticu za kopiranje (niti može da je uzme, iz komplikovanih razloga koji nisu bitni). Traženje, raspitivanje, lunjanje. Ona, shodno svom paničarsko-nervoznom karakteru postaje sve izgubljenija, nervoznija, neprijatnija, maltene krivi MENE što gubimo vreme s ovim umesto da se pakujemo za sutra, gunđa, kenja…


Dok joj ne dođe iz guzice u glavu da xerox aparat ima i u SVOM officeu, i da bi možda mogla da zamoli advajzora da to tamo uradimo. Sreća u nesreći zbog tolikog putovanja ove ideje magistralom dupe-glava bila je u tome da je, dok je njoj sinulo, njen advajzor otišao na kafu, pa zatekosmo prazan office, i ja krišom odradih 100-ak kopija za DŽ. Ako ne računam 7 $ koje dadoh da bih došao dotle. Kopirao sam delove neke knjige o žanrovima, te ROOTS OF HORROR IN HPL, i deliće iz HPL MOVIES. S tim pod miškom vratismo se (busom) doma...


-Iz raznoraznih razloga ovaj izveštaj iz North Caroline je malo iscepkan, da ne kažem cenzurisan, ali neka za sada, za širu publiku, ova verzija bude dovoljna.




VAU-ŠINGTON


Do žel. stanice nas je odvezao prijatelj Daničine ruske prijateljice, Natalije, pa nismo morali da plaćamo taxi; na stanici pojedoh napravljen sendvič; ona se združila sa Anom i Natom, što je meni dalo prostora da se bez problema izdvojim: u vozu je bilo mesta kolko hoćeš (nije organizovan u kupee, već all-together now, u 2 niza) pa odabrah najzgodnije mesto do prozora. Sve vreme puta bio sam sam. Prvo sam planirao da čitam (TOMBS), ali me je odvraćala radoznalost buljenja kroz prozor u što više Amerike koju još nisam video. Prijatni pejsaži šume za šumom Karoline a potom i Virdžinije, sve u smeđim jesenjim tonovima, golo, pod blago-zubatim suncem, ali fino za oko. Vrlo malo sam pročitao, uostalom, nisam se mnogo ni naspavao prošle noći, pa sam bio umornjikav, i radije sam pario oči kroz prozor. Sve je bilo OK, moj mood na visini, jedino me malo nerviralo kašnjenje od skoro 2 sata, kad smo morali da čekamo na pruzi dok ne poprave teretnjak ispred nas.

Uvodni prijem je već bio počeo kad stigosmo, oko 19.30 h. Ništa posebno. Linnea se, kao i uvek, topila od sreće što nas ponovo vidi itd. Posluženje na stolovima su bili biskviti, i limenke sa sokovima okolo. Kako ispade, ostali su svi stigli ranije i već jeli, a Danicu je mrzelo da lunja u potrazi za nekim fast-food jointom u okolini, pa se i ja predadoh biskvitima, a i umoru, i sa polupraznim stomakom ubrzo odoh u krevet. VRLO UDOBAN KREVET.


Moram da priznam da sam prijatno iznenađen hotelom. Embassy Suites. Holovi, bašte, terase, fontane, mnooogo zelenila svuda, baš prijatno okruženje. Liftovi sa prozirnim zidovima, tako da možeš da gledaš baštu ispod dok se penješ (ja, na IV sprat). Sobe su trokrevetne – 2 regularna velika kreveta, i 1 razvučeni dvosed. Kad sam ušao, neka dvojica su već ostavila svoje stvari, ali ih nije bilo unutra. Namerno nisam tražio cimere (iako su nam ovi iz JFDP-a nudili tu opciju), jer mi je sasvim svejedno bilo s kojim od idiota ću da delim sobu – svi su mi podjednako glupi i bezvezni. Zapala mi se 2 Azerbejdžanca. Upoznao sam ih tek sutra. Bili su pristojni, i nisu se bunili što sam zauzeo 1 od 2 pristojna kreveta (na kome, kad sam ušao, nije bilo znakova zauzetosti), i tako ih 'razdvojio'. Uglavnom su bili negde drugde, uveče, a ja ih zahvaljujući predivnim čepovima za uši nisam ni čuo kad bi se vratili. Nisam ih ni osetio, sve vreme boravka. Da sam tražio cimere, bolje ne bih našao.


Iza recepcije imaju samo 3 kompjutera sa internetom za goste. Srećom, ispostavilo se da ona pretnja o 15 minuta DNEVNO nije bila tačna: radi se o 15 minuta u cugu koje možeš da koristiš (da bi oslobodio i za druge), ali možeš da se kačiš koliko puta dnevno hoćeš; začudo, uspevao sam more often than not, i bio u kontaktu sa svima koji su mi pisali. Doručak od 7.30, a sesije počinju u 9.00. Iako su nam iz JFDP-a rekli da ručkova i večera neće biti, 2 puta smo imali 'luncheon' oko 13 h, koji je bio vrlo ozbiljan (piletina, riba, lazanja,…) i sasvim služio svrsi, pa sam tako imao samo večeru da kupujem od 90 $ koliko su nam dodelili za te svrhe. Od tih para, u Berkli sam se vratio sa 50-ak.


Sesije, zbog kojih smo tamo otišli, bile su prvog dana sasvim besmislene i nepotrebne, opšta mesta i stvari koje se ili podrazumevaju ili nisu bitne. Uglavnom sam crtkao neke gnusobe po glatkom belom kartonu ogromne fascikle koju sam tamo dobio, dok su ovi pričali. Pauze za čaj/kafu. Bla bla bla. To je trajalo do 5 pm, a onda sloboda. Te prve večeri odosmo svi zajedno u grad. Ove Vašingtonjanke su nas vodile u Georgetown (koji je oko 1 km odatle): prijatno okruženje. Svratismo u italijanski restoran, gde je najjeftinija ponuda bila pizza, pa to i naručih, kao i ostala sirotinja za mojim stolom (Mrgud, teta Rada, i neka bezlična teta Makedonka). Atmosfera je bila OK, pizza vrlo dobra, čak mi je i ostalo par trouglova. Veče, ako imam u vidu društvo, sasvim prihvatljivo. Inače, napolju je bilo hladno, negde oko nule, ali suvo. Moja jakna super radi posao i po ne-berklijevskom vremenu.


Drugog dana smo dobili bag-lunch, vrlo bogat, a onda su nas poslali u posetu institucijama relevantnim za naše oblasti delovanja. Barem u teoriji. Odosmo pešice do neakog Instituta za Amer. Studije, gde nas je primila neka mladunka, i nabrzinu rekla ko su i šta rade, te kako (teško) možemo da se ovajdimo od članstva u njinoj organizaciji. Onda odosmo do metroa, a onda i busa, koji nas je odvezao do drugog odredišta, American University. Kakvi smo laici, uspeli smo da se nigde ne izgubimo. Ulice Washingtona su sve pod pravim uglom, i nemaju imena, već slova i brojeve, pa je prilično lako naći šta ti treba. Metro radi po jednostavnim pravilima, a kartu za 6-7 vožnji smo već dobili od JFDP-a. Sve to izgleda čistije i bezbednije nego što sam očekivao (u stvari, moje predrasude su verovatno stvorili filmovi koji se dešavaju u New Yorku, što je sasvim drugi žanr).


Tamo nas dočekala čitava bulumenta predstavnika, ali avaj, to što su pričali je meni bilo apsolutno beskorisno, jer oni predstavljaju School For International Studies, ili tako neko sranje, koje se bavi vaspitanjem DECE, i upotrebom kulturoloških predmeta za učenje engleskog kod non-native speakera: džaba i slajdovi, i powerpoint prezentacije, i hrpe artije koju su nam podelili, kad mene ama baš ništa od toga ne zanima. Neke od ovih dosadnih Ruskinja je zanimalo, jer one jadne više predaju jezik, ili neku krajnje istorijsku verziju uvoda u Amer. Studije, i nemaju veze sa književnos'. Tamo sam skoro zadremao. Jedino okrepljenje došlo je od jednog crnog profesora koji je izneo slične dileme i razočarenja svojim poslom kakve i sam osećam. Stalno slušam: da su i oni pretvoreni u servis za davanje ocena i rangiranje, a ne za vaspitanje i KULTURNO uzdizanje, da imaju sistem koji podržava proizvodnju gluposti i osrednjosti, da se pruža vrlo malo pravog znanja, da su testovi loši a deca ubijene radoznalosti i želje za znanjem…

Sledeće večeri pošao sam sa ruljom, a ove Vašingtonjanke su kao i obično vodile. Nisam imao pojma gde se ide niti je to iko govorio. Bilo je jezivo hladno, od one podmukle, suve sorte: cenim da je bilo oko –5 C. Trudio sam se da ne govorim previše po toj zimi, i puštao Mrguda da otvara usta. On je, kao i obično, nešto gunđao i zamerao i gestikulirao. Podsetio me na Dabića sa izjavama u stilu: ja sam prorok, niko ne veruje mojim prognozama, a kad se ostvare, onda ja ispadnem najpametniji, jer ja znam kako stvari funkcionišu, ja vidim suštinu ispod efemernih fenomena… Njegova teza je da Srbija ne može da bude stabilna dok se ne reši status Kosova. Ja mislim da se većina Srba više i ne seća da je nekad postojalo to ''Kosovo''.


Enivej, stigosmo pred neku RUPU, koju su oni nazvali 'bistro', e ne bi li to zvučalo fancy, ali meni je to bila kafana u stilu beogradske ZORE (update: nekadašnje mesto blizu Doma Omladine, više ne postoji), samo ružnija, napučenija, i još jasnije osvetljena. Gomila ljudi natrpana za stolovima, jedni do drugih, 6 njih po kvadratnom metru, jarke sijalice odozgo… užas. Bio sam zgrožen tim izborom, i s vrata se okrenuo. Vi uživajte, rekoh, ja ovde ne ulazim. Umesto toga rekoh da se malo prošetam po okolini, sam samcit. Čisto da malo bolje ispipam puls tom velegradu, umesto da sedim u kafančini sa gomilom budala. However, nije bilo ništa impresivno u pravcu kojim sam krenuo, pa se vratih, svrnuh načas u najgoru Used Books Store koju sam ikad video (loše opremljena, skarabudžena i prljava), odoh do onog najbližeg kružnog toka, obiđoh još 2 korporativne knjižare (preskupe, pune cene) i vratih se nazad, pomalo zaobilaznim putem, ali sa vrlo malo lutanja. Večerao sam sendvič iz bag luncha, ako se ne varam.


Kao što možeš da zapaziš, nisam promenio stav niti odnos prema svojim kolegama: mada smo sve vreme bili ljubazni jedni prema drugima, nešto kao ćaskali i bla bla, nisam ni pokušavao da se utapam u njihove jade za domom, priče o mega-parama koje dobijaju (ovi iz Crne Gore!), ili bezbrojnim 'projektima' u koje su uključeni, damn small minded pragmatists that they are! Tako je bilo i poslednje večeri, na 'banketu'. Toliki big deal je bio koliko će to da bude posebno i svečano i da se obavezno udesimo jer će nas slikaju (to verovatno zbog onih Uzbekistanaca i ostalih što svuda idu u patikama i trenerkama), te će budu ambasadori, te ovo ono, drž ne daj; ja se nisam primao na to. Nisam kupovao odelo (he he, neki od ovih sirovina su stvarno dolazili do izražaja tek u odelu, koje im stoji ko piletu sise) – obukao sam crne pantalone i tamnoplavu košulju, i to mi je bilo sasvim dovoljno 'svečano' što se mene tiče.


Večera se dešavala u italijanskom restoranu na drugom kraju grada; dobili smo instrukcije kako da tamo stignemo, ali je većina upicanjene gospode htela da ide taxijem. Meni se nije davalo 18-ak $ bez potrebe, jer se tamo moglo otići i metroom, za koji već imam jedva-korišćenu kartu. Zato bez mnogo muke ubedih takođe stisnutog Mrguda da pođe samnom: pešačili smo manje od 1 km do metroa, a onda lako našli i pravac i stanicu i restoran i sve. To je bilo na spratu, iznad italijanske pekare: ok mesto, ali ne previše fancy.


Pošto sam bio solidno ogladneo, bacih se prvo na švecki sto (koji je uključivao i vrlo dobar sir sa nekim zelenišem u sebi) i crno vino, i pridružih se Makedoncima koji su mi nekako bili simpatičniji od ove SCG grupe (ako ništa drugo, bar su stariji, matori ljudi, pa nisu uzbujali ko ove drčne Belgrađanke-Novosađanke i Crnogorci). Ćaskali smo dok smo posmatrali ružne, a nakinđurene Ruskinje i ostale kako poziraju sa svojim svečanim kostimima i šminkama fotografu koji ih je vekovečio ispred specijalne bele praznine. Šuplje ispred praznog, kako to divno sjaji.


Potom, kad je došlo vreme da se seda, seo sam sa njima, na skroz drugi kraj sale od SCG grupe, izuzev Mrguda koji je takođe seo sa mnom. Potom nam se i Bill Hein (1 od glavnih koordinatora) pridružio sa svojom ženicom, Bugarkom. Muzika je bila dovoljno bučna (i ne previše uho-uvredljiva, čak pristojna za te okolnosti) da nismo morali baš sve vreme da pričamo. Hrana je bila iznenađujuće jestiva: ja sam uzeo pržene račiće i neku piletinu s testom, sve to zalivao vinom koje su točili po želji, a na kraju beše i vrrrlo dobra čokolad-torta. Veći deo večeri sastojao se iz izvođevina raznih naroda i narodnosti tu zastupljenih: pevanje i sviranje, uključujući i omaž onom jadniku koji je stradao jesenas (pod nerazjašnjenim okolnostima razbio prozor, iseko ruku, i iskrvario). Ljudi su se barem spremali i trudili se.


SCG grupa je, shodno svojoj sirovosti i besnilu i idiotizmu naprasno, nenajavljeno, iskočila na binu i počela da improvizuje neke lokalne pjesme, SKROZ NEUVEŽBANO i falš. Skrnavili su nekoliko vranjansko-makedonskih klasika, uz 1 bosanski, posvećen onom antipatičnom Enesu. Bilo mi je drago što sam bio daleko od njih: jebote, koji blam! Objasnio sam Billu da su te pesme, kad ih peva neko ko ume, ustvari veoma lepe. Potom se sve to nadalo u igranje uz splet popularnih pop-sweet rock bestsellera i laganića, u čemu je najsmešniji bio onaj prof. Filip Turčinović, Crnogorac došao ovde preko Bosne, koji je 'igrao' (čitaj: skakao) kao pevač Laboratorije zvuka, svojevremeno. He he he.


Iz mog cinizma ne treba zaključiti da se nisam zabavljao te večeri, jer jesam. Posmatrao sam stvari sa distance, divio se razmerama ljudske gluposti, i hvatao beleške za buduće romane i priče… Negde oko 23.30 h zaključih da je bilo dosta. Nazad sam se vratio sa malo većom grupom: pored Mrguda tu je bila i teta Rada i još neki od Makedonaca. Opet smo išli metroom, i onda nešto malo lutali do hotela, ali ništa strašno. Zaspao sam čim sam lego.


Subota je bila dan rezervisan za obilazak grada. Imali smo organizovanu turu 9-12 h, a potom kud koji. U 9h su nas pokupili spec. autobusi ispred hotela, svaki sa vodičem koji je pokazivao šta je šta. SCG grupa je, normalno, stigla poslednja, pošto su naše ženske suviše fine da bi stizale na vreme. Ona kokoš, Ljiljana, bila je izgubljenija no inače: em je poslednja stigla i jedva našla mesto u našem mini-busu, em je morala da sa sobom nosi plastičnu šolju s kafom, koju je prosula po sebi, em je tokom vožnje nadmašivala samu sebe po imbecilnosti glupih pitanja i komentara. Npr: kad smo došli na Arlington groblje, gde je sahranjeno 300.000 američkih vojnika, plus velikani poput braće Kenedi, itd. ona reče: ''Ma šta ćemo, bolan, na groblju, to imam i ubosni, šta ću ovde gledat?'' Naravno, ubosni nema šoping centre i molove, nego je ostatak popodneva morala da ide u kupovinu sexy rublja i ostalih potrepština, od para koje je pozajmila od mene i Mrguda, jer je izgubila novčanik, ili šta li se već desilo (nisam je mnogo ni slušao, ali dao sam joj 60 $ jer sam meka srca).


Dan je bio vrlo fin: siv, kako ja volim, ali ne previše hladan. Šteta što nismo svraćali u Katedralu (po uzoru na Vestminstersku), samo je videsmo iz busa sa svih strana. Obišli smo Lincoln Memorial, kapiju Bele Kuće, spomenik USA vojnicima izginulim u Vijetnamu, i tako to. Pošto nisam kupio aparat, slikao sam se sa grupama na većini ovih mesta. Ne znam, možda je ipak trebalo da kupim digitalnu kameru…? Najbolje mi je bilo na Arlington Cemetery: velika livada sa belim krstovima, poneko drvo, i divan pogled odatle na ceo Washington. Naša voditeljica je bila uvežbana rutinerka, recitovala nam je podatke, ali je malo toga znala što bih je pitao sa strane (recimo, da li je ovo najveće groblje u Americi, i ima li veće?). Da, i raspršila je staru urbanu legendu da je Bela kuća građena od mermera sa nekog hrvackog ostrva: uopšte nije od mermera, već od žućkastog kamena iz nekog AMERIČKOG kamenoloma (zaboravih kog tačno, rekla mi je na moje uporno insistiranje), a potom je OKREČENA (otud belina, a ne od kamena). Drugo korisno saznanje od tog jutra bilo je da su veverice u stvari 'pacovi', tj da isto tako mogu da prenesu zarazu, naročito ako ujedu – dakle, nije uputno pokušavati da ih pomaziš.


Poslednja stanica bio je Kapitol Kongresa: tu smo se slikali ispred, nešto malo vrzmali, čuli par statističkih podataka, a onda nas (koji smo to hteli) ostaviše kod Smithsonian komplexa muzeja, tačnije, baš ispred Air & Space muzeja. Svi su mi preporučivali da to obavezno vidim, pa tu uđoh, i ostadoh iduća 3 sata. Išao sam u razgledanje sam, da ne bih bio ograničen tuđim željama i interesovanjima: detaljno sam zagledao Apolo module koji su leteli u svemir, skafandre astronauta, rakete i modele, razne avione, maketu (u prirodnoj veličini) onog čuda koje baš ovih dana šetka po Marsu i šalje slike otuda, te originalni avion braće Wright kojim su poleteli. Nisam mogao da odolim prilici da 1. put u životu pogledam IMAX 3D film, i to ni manje ni više no SPACE STATION. Sve i da nije 3D, dosta je što je IMAX, i što je od autentičnih snimaka nastalih u svemiru. Dobio sam spec. plastične naočare, ali izgled i princip rada je drugačiji (i bolji) od standardnog 3D sistema (crveno-plavo). Ulaz u sve muzeje u DC-ju je, inače, besplatan, ali za ovo dadoh 8 $, i uopšte mi nije žao. Bilo je to neponovljivo i neopisivo iskustvo. Istina, ima se još šta usavršavati u tom 3D sistemu, ali bilo je sasvim uzbudljivo. I sasvim dovoljno opipljivo i blisko.

Potom sam požurio u National Art Gallery gde sam se, u 2 zgrade (za klasičnu i modernu umetnost) besplatno divio originalnim slikama Manea, Van Goga (1 od autoportreta, i bele ruže), Pikasa, Grinevalda (1 od onih kadaveričnih raspeća), Boša i dr. Srce mi plače što ovi SVE zatvaraju u 5 pm, pa sam imao samo 2 sata za ova 2 muzeja, i morao sam malo da protrčavam, naročito kod modernih, ali ipak sam stigao da zagledam ono što me najviše zanimalo. Naročito Van Goga. Koji genije! Pred njegovim slikama sam bio najbliže Stendalovom sindromu, ali nisam doživeo ništa žešće od suznih očiju. Što je možda jednako izazvano pukom bliskošću koju sam osetio sa tim genijem, gledajući te poteze četkice, to lice koje me gleda sa autoportreta…


Kad sam izašao u 5 h napolje, bio je već sumrak, i počinjale su da padaju pahulje. Ipak, nije bilo hladno, a sviđala mi se okolina, tj okolne zgrade, pa sam razmišljao da se uputim u još malo lutanja-istraživanja naslepo, jer neko reče da se do hotela, uz malo više hoda, može stići i peške. Sad mi je pomalo žao što to nisam uradio. Jer, uskoro sretoh Radu i njenu Makedonku, i one me nekako ubediše da pođem s njima, busom, u Georgetown, gde idu (sasvim predvidivo) u nekakav šoping centar. Valjda sam u poslednjem trenutku pomislio da po sve jačem snegu i mraku nije najpametnije da lutam… I tako, odoh s njima, ali se brzo razdvojismo, jer sam morao da kupim nešto da pojedem (pošto nisam ništa još od jutra: žao me bilo da trošim bilo koji minut pre 5 h na jelo). Svratih u fast-food joint i uzeh sendvič. Do mene su bile 3 crnkinje koje su se nešto svađale s azijatkinjom za kasom, ali su crnkinje toliko nerazgovetno pričale da ja onako nešto (na 'engleskom') u životu nisam čuo. Trebalo je da se onda nađem sa ove dve kokoši, ali su se one zanele u šoping i nisu se pojavile u zakazano vreme, te ja krenuh nazad sam. Sneg se proredio, i bio je od vlažne sorte, bliže kiši no pravom snegu. Lutao sam, i to poprilično, dok nisam jedva nekako našao hotel, ali nije mi krivo, jer sam išao kroz oku-prijatnu okolinu.


Tako je prošao poslednji dan u Washingtonu. U hotelu se dogovorih s Mrgudom za polazak sutra ujutro, pošto su nam ovi dali karte za vrlo rani let do San Franciska- avion poleće u 8 ujutro, pa smo naručili taxi za 6.30. Ona kokoš Ljilja je bila ubeđena da avion poleće u 10h. Pomalo mi je i krivo što sam joj kazao kad stvarno kreće. Osoba skroz izgubljena u vremenu i prostoru.


Put nazad je protekao bez posebno upečatljivih momenata. Na aerodromu sam kupio sendvič i pojeo pola, plus kesu čipsa i koka kolu. Ostatak sam pojeo na presedanju i Sinsinatiju, dok je ovo dvoje pušilo u spec. sobi za te i takve. Nešto malo sam čituckao u avionu, ali nije mi se dalo. Opet sam bio dremljiv i blago umoran, a i sedeo sam do prozora, pa sam više voleo da uživam u prizorima gustih oblaka ispod mene, ili, kasnije, rastegnutih američkih prostranstava, uključujući i Grand Canyon. Potom smo presedali u Las Vegasu: ružno, kič mesto koje me uopšte ne zanima da posetim (inače obavezna stanica za sve srpske turiste). Na svu sreću, sve vreme sam imao sedišta daleko od ovo dvoje, pa nisam morao da se družim.


Na SF aerodromu je bila cela mala drama jer Ljiljin momak, Francuz, nije došao da je čeka po dogovoru (koji kreten!). Ona je bila ubeđena da će se pojaviti, pa je na kraju ostavismo da ga čeka, a Mrgud i ja požurismo da uhvatimo BART (metro) do Berklija. Ta vožnja ispade mnogo duža nego što sam mislio (skoro sat vremena), ali izdrža se nekako. Težao mi je laptop na leđima (koj li sam ga đavo secao?!), a ni jakna mi nije prijala u klimi znatno toplijoj od one koju smo tog jutra napustili na istočnoj obali.


No, sve je to bilo manje bitno pred činjenicom da sam konačno kući. Da, baš me bila uhvatila nostalgija. Ne toliko za Srbijom, koliko za Berklijem. Posle mesec dana izbivanja, radovao sam se povratku. Na Shattuck Ave. sam uhvatio bus koji me odbacio relativno blizu I-House-a, a onda poslednjim ostacima snage nekako odvukoh torbetine do doma svog. Ahhh, najzad kući. Okrepljenje.