**(*)
3-
Sećate se kad je prošle godine Kevin Smit najavio da će snimiti horor film? E, pa – lagao je. Za slučaj da je iko uopšte stvarno očekivao horor od njega.
RED STATE je angažovani pamflet usmeren protiv a) radikalnih američkih religioznih fundamentola od najzadrtije (i najnasilnije) sorte i b) radikalne totalitarne američke spoljne i unutrašnje politike i njene kozistentne delatnosti kršenja ljudskih prava (bez obzira da li je predsednik crn ili beo, naravno; i nasuprot naivčinama koje su očekivale da će boja kože Vrhovnog Zlikovca nešto da promeni: pa to nema ni u Diznilendu). Zbog ideološkog slanta, film jeste pozitivan u smislu svoje kritičke svesti i angažmana, pa i hvale vredan komad hrabrosti da se uopšte pozabavi ovim akutnim pitanjima. Njegovi vanestetski dometi su, u načelu, hvale vredni.
Šteta, samo, što taj angažman nije upakovan u bolji film.
RED STATE počinje kao teen-sexy komedija, razvija se kao torture porn, a kulminira kao film opsade – sa podužim bla-bla naravoučenijem umesto jagode na tom šlagu od pucnjave. Iskustvo gledanja ovoga poprilično je otuđujuće za gledaoca koji očekuje iole konvencionalnu naraciju: ne samo što Smit smelo skače iz žanra u žanr (i to ne baš sasvim glatko, naročito u poznim deonicama) nego još smelije (luđe? samoubilačkije) krši i neka od elementarnih gledalačkih očekivanja vezanih za zaplet i likove.
Ne bih da spojlujem, ali recimo da nije lagao kada je RED STATE najavljivao kao "so bleak that it makes The Dark Knight look like Strawberry Shortcake." Ja sam poslednji koji će da se žali što je film mračan i sumoran, ali stvar je u tome što nema nikakvog svetla u toj tami u vidu likova, tema i ideja koji bi opravdali tu paradu extrema. Smit naprosto nije dovoljno pametan niti dubok da bi zaista pružio slojevit prikaz tema koje DOTIČE, pa zato ne uspeva da pruži upečatljiv ili prosvetljujuć presek stanja. On doseže tek do toga da registruje & ilustruje neka opšta mesta, ali ne može da pruži makar skicu a kamo li široko platno za prikaz RAZLOGA zbog kojih su stvari takve kakve jesu. (Istina, možda sam ja picajzla koja uvek traži VIŠE; mnogima će biti sasvim dovoljno ovo što je on NAČEO, tj. što je uopšte pokrenuo pitanja ovih američkih zala...)
U želji da nam plasira svoju kritiku današnje Amerike, Smit je suviše nestrpljiv, pa se i ne trudi da dramaturški i psihološki opravda neke od luđih preokreta, uključujući i inicijalnu premisu od koje sve kreće: naime, da će trojica naizgled sasvim prosečnih ("normalnih") srednjoškolaca da se zalete kao blesavi da taslače matorku koja im se javila preko nekog sumnjivog internet sajta. Nejasno je zašto ovi nimalo grbavi, ćoravi ili smotani jockovi sebi ne mogu da nađu mlađe, bliže i podatnije parče pice nego li da idu na blind date sa babom u jebenoj prikolici usred mračne šume!
Još više škripi dalji razvoj radnje, kad se HOSTEL-situacija pretvori u WACO-situaciju... ali da ne spojlujem previše.
Najveći horor u svemu ovome jeste što je Smit za zlikovca kao inspiraciju uzeo stvarno postojećeg fundamentola i njegovu kliku koja operiše po Americi.
According to Empire Online, the story will focus on a character based at least somewhat on controversial American figure Fred Phelps. Phelps is the founder of the Westboro Baptist Church (WBC), an independent Baptist church notorious for anti-gay protests and claims that natural disasters and terrorist attacks are God's punishment for a society that tolerates homosexuality. Phelps has been known to use the funerals of dead American soldiers as platforms to stage these protests.
A još je veći horor taj završetak u kome se, mada ne tako ubedljivo i žestoko kao kod Deodata, gledalac upita – ko su, ustvari, pravi kanibali (tj. zlikovci). Mi u Srbiji to odavno znamo – iskusili smo na svojoj koži američke "dobre namere" – ali za to vreme dok su oko nas pljuštale kasetne i ostale bombe, rakete i "Tomahavci" obični Ameri bili su preokupirani aferom Levinski i drugim tračevima, pa zato sada mora Kevin Smit da im pokazuje kakvi monstrumi im upravljaju zemljom (i većim delom ostatka sveta). A čak ni to neće uspeti da im pokaže bogzna kako, sem preko piratskih kopija koje su procurile sa VOD-a, budući da mu je Veliki Brat bioskopsku distribuciju onemogućio...
Smit je, inače, više poznat po pisanju beskrajnih "vrcavih" i napadno nesmešnih dijaloga, nego li po režiji, te zato moram reći da sam prijatno iznenađen žestinom s kojom su inscenirane pogibije u ovom filmu: iako to nije neki naročito izražen splatter, zamišljene su i realizovane tako da imaju popriličan impakt. Slično važi i za scene pucnjave i razornih učinaka koje kiše metaka proizvode po kući i nameštaju: šteta što zaplet i likovi nisu ovoliko realistični...
Istina, donekle razumem zašto je Smit morao da neke stvari ovde simplifikuje do groteske: naprosto, film kao medijum traži dramu i dinamiku i akciju i uprošćavanje, a teme sa kojima je uzeo da se hrve ne daju se baš tako lako simplifikovati – odnosno, kao rezultat daju karikaturu a ne ozbiljnu studioznu sliku.
Primer br. 1) Homofobija (i njoj srodni oblici isključivosti i netrpeljivosti) mnogo je rasprostranjenija i svoju bazu ima u širokim narodnim masama a ne u izolovanim frikovima. Čak ću ustvrditi da nisu najstrašnije dijabole poput ovakvih zlogukih propovednika ili njihove nemisleće pastve; jer, da su samo oni u pitanju, sve te stvari bile bi predmet grupice izolovanih frikova kojima bismo svi mogli da se smejemo kao nekakvim patetičnim idiotima i zabludelim lujkama. Najstrašniji su, međutim, oni što kažu: "Ja ne mrzim pedere, al' šta ima da paradiraju ulicama? Neka rade šta 'oće između četiri zida, gde im je i mesto, ja to neću na ulici da gledam, pa još da mi blokiraju saobraćaj baš kad ja oću da se po gradu vozikam – a još tolikih drugih problema ima u zemlji, pa ajd prvo da se izređaju na ulici svi ostali koji imaju VEĆI problem, a onda na kraju, kad prodefiluju trudnice, rudari, prosvetari, izbeglice, kosovari, ratni invalidi, ljubitelji mladića i karadžića, đokisti i mikisti... e, onda, nekad, možda, eventualno, nek paradiraju i pederi, koji uostalom nemaju nikakav problem, šta im fali, samo izvoljevaju nešto jer im zinulo dupe za pare koje im šalju kvazi-liberalni zlotvori ovog naroda kako bi podrili njegove patrijarhalno-pravoslavne temelje!" U takvima je BAZA homofobije (i svih kolokacionih netrpeljivosti)!
E, ovo se u filmu ne vidi. U stvarnom slučaju na koji se u filmu aludira, nekog geja su prebili ko-zna-koji na izlazu iz nekog gej bara. Ubili ga namrtvo, samo zato što je gej. U RED STATE je predstavljeno da su ga ubili sledbenici ovog Zlog Popa, što stvari ne samo simplifikuje, nego zlikovce upravo ograničava na zabran krajnje uskog kruga frikova s kojima "normalan" svet, koji "ne mrzi pedere" nema ništa.
Primer br. 2) Za punu sliku problema o kojima se ovde govori bila bi neophodna ozbiljnija kritika naših nominalno "dobrih" momaka – ove trojke srednjoškolaca koji po'itaju da za sitnu lovu karaju tetku koju su "upoznali" preko interneta. U jednom trenutku onog tetkastog dečkića iz pobačaja od NIGHTMARE rimejka krenu da razvlače prema krstu kako bi ga razapeli, a on viče: "I'm not even gay! I'm not even gay! Don't kill me!" Zli Pop mu na to kaže, otprilike, "Nemam ja šta u tebi da ubijem, ti si već mrtav u duši. Ideš sa još dva drugara da trtiš tuđu ženu, mrcino bedna..."
Istinski subverzivan i slojevit film uhvatio bi se ukoštac i sa ovim pitanjem, odnosno prikazao bi malo plastičnije tu sivu zonu između Dobrih i Loših momaka; odnosno, da MOŽDA ima bar neko zrnce istine u rečima tih frikova, i možda nešto malo krivice u delima naših anđelčića, koji bi "samo da se malo neobavezno zabave, i to je sve". Duhovna pustinja američke hedonističke pop kulture i njenih zagovornika, u koje i Smit spada kao nekritički konzument i apologeta svih tih geek stripadžija i videoigričara i sličnih zaglupljenih omladinaca, tek treba da se istraži u filmu, ali njega će morati da potpiše neko ko ima distancu, ko nije odrastao bez pitanja gutajući bljuzgu Marvel-DC-Lukas-Spilberg-King-MTV produkata. Znači, ovi omladinci zaista jesu mrtvi i pre nego što su pali šaka ovom zabludelom "Božjem Slugi", ali iako ih Smit ne idealizuje, on ih i ne kritikuje, i prećutno prihvata njihove "vrednosti" kao nešto što bi i publika trebalo da primi kao samopodrazumevajuće...
Na kraju balade, osećam potrebu da Smita malkice častim zato što mu je srce na pravom mestu kao čoveku – ako već ne baš sasvim kao reditelju – i zato mu dajem 3- za film koji je, u smislu kvaliteta koje mi je pružio, ipak bliži oceni 2+. Pored toga, ostavljam mogućnost da će mi možda na drugo gledanje biti neznatno bolji, kao i još verovatniju – da će onima kojima je pljuvanje po Americi today draže od odličnosti filma svakako još i više uživati u ovoj zaista ljutoj, besnoj, iako suštinski osrednjoj tiradi... Dakle, vredi mu dati šansu. Ja ću mu je dati još jednom, za 20-ak dana, na bioskopskoj (festivalskoj) projekciji u Beču.
Ako ništa drugo, valjalo bi i srpski homofobi da, pred upcumming Gej Paradu (if any), pogledaju film u kome je njihov drugar, istomišljenik i kolega prikazan kao ono što jeste – Monstrum. Ionako je slaba šansa da neko ovde uskoro napravi film u kome će glavno Čudovište da bude radikalni odmetnuti pop koji pridikuje protiv homosexualaca kao izvora svih zala.
