izabrana dela

izabrana dela

субота, 16. октобар 2010.

A NIGHTMARE ON ELM STREET (2010)

**     
2

od svih novijih promašenih rimejkova ovaj je najpromašeniji jer je najveća diskrepancija između uzora i nove verzije. mislim, jedna je stvar kad se rimejkuje PETAK 13 npr. koji ni u originalu nije bogzna šta, a sasvim druga kad kreneš da preradiš jedan skoro savršen film čiji su originalni stil, narativna ekonomija, duh i duhovitost, imaginacija, šarm, podtext uklopljeni i usklađeni magijom koja se retko viđa i inače, ne samo u hororu, i koju ni sam krejven više nikad nije ponovio.
imbecili koji su ovo radili nisu shvatili ama baš ništa u originalu, ili ih nije bilo briga: dovoljna im je bila određena proračunata masa rulje koja će za ovo ionako da kupi kartu, ili iznajmi dvd, samo na konto tog naslova i šarenog pakovanja. totalno odsustvo poštovanja prema kvalitetima originala (ili urođeno slepilo za njih?) čine ovu travestiju tim bolniju za gledanje:  
tamo gde je bila jedna od najsimpatičnijih i najdivnijih heroina modernog horora – došla je nekakva neupečatljiva, bleda, nikakva curica koju sad da sretnem na ulici – ne bih je prepoznao.
umesto njenog šarmantnog dobroćudnog ali malo šeprtljastog would-be dečka (džoni dep) – sad je nekakav negledljivo-antipatični tugaljivi emo sa pletenom kapicom usred leta čiji je jedini talenat, izgleda, da podigne svoje obrve skroz do temena u obliku obrnutog latiničnog V;
umesto demona iz košmara koji je nekada davno bio čovek – imamo stvora koji je čas patetična žrtva društva, čas gnusni pedofil, čas bau-bau čudovište, ali koji ni kao lik ni kao pojava (ikonografski) nije definisan i uz sav trud taj baja ne doseže ni do kolena kreaciji roberta englunda;
tamo gde smo ranije imali jednu ingeniozno strukturisanu i ispričanu priču koja glatko klizi, i zapetljava se, i postaje sve zabavnija i jezivija prema kraju: školski primer dobro zamišljene i veštog pripovedanja horora – sad nalazimo papazjaniju u kojoj se ne zna ni ko je glavni lik, ni koja je glavna tema, ni kuda to sve vodi, ni zašto ni krošto ni za čije babe zdravlje: skače se s lika na lik, a predugački flešbekovi samo škode filmu i strukturalno i tematski-idejno unose nepotrebne i nesvrsishodne komplikacije, a niđe veze, saspensa ili brige za bilo kog od tih manekena;
proživljen, upečatljivi i skoro dirljiv aspekt nerazumevanja između dece i roditelja, jaz između generacija, grehovi otaca bačeni na njinu decu i sve to što je krejven pregenijalno utkao u original kao tematsku srž, dosledno sprovedenu kroz čitav film, ovde je prisutno samo kao bleda senka u jednoj i po nebitnoj sceni;
umesto strave i jeze proizvedene efektnom režijom kao u malo kojem horor filmu, ovde imamo jeftine šok-skokove (BAM!!!) i idiotsku, veštačku sumornost proizvedenu filterima, mutnijim osvetljenjem, likovima koji su sve vreme natmureni, duboko zamišljeni i stalno jebeno ŠAPUĆU onim grlenim glasom za trejlere. veštiji i suptilniji filmmejker kao što je krejven stravu je vrlo uspešno izazivao u svom vrlo koloritnom, 1980s vedro uslikanom filmu, u scenama usred dana, pod vedrim i sunčanim nebom i nisu mu trebali munje i gromovi, sitna kiša što rominja, tmurno nebo, filteri i mutljage da proizvede atmosferu stalne i neizbežne pretnje.
šuplja, isprazna natmurenost pojačana je navodno 'ooooozbiljnim' podtextom kroz unekoliko pojačane implikacije fredijeve pedofilije, ali umesto da u zaplet unesu dozu svakodnevnog užasa iz vesti i novina, načinom na koji su one tretirane (kao gimmick s kojim se sve vreme poigrava: da li jeste ili nije, da li je bio kriv ili je bio nevin?) učinjene fejkerskim i da nije tužno skoro smešnim. odi da ti čika fredi da bonu. mda.
krejven nas je sa svojim likovima upoznao na jedan vedar i opušten način, vidimo ih kako se šale, kako se vole, kako se druže (i koškaju) – pre nego što krene krvopljus, koji kada se desi – gledaoca je actually briga za sudbu tih likova, i njihova pogibija ima impakt. sem toga, genijalan kasting nadopunjuje ono što ekonomično sazdan scenario nije hteo niti mu je trebalo da produbljuje, i svi ti likovi funkcionišu jer ih neki simpatični mladi momci i devojke igraju sa ubeđenjem i šarmom, sa pravom emocijom. pa jebote bog, samo scena u kojoj nensi shvati da ju je otac-pajkan upotrebio kao mamac da navata roda (nakon tinine pogibije) dirljivija je i 'teža' od svih 90 ili kolko već minuta ove nategnute isprazne neubedljive kvazihoror dramurdetine.
ovaj rimejk, međutim, nije loš samo u poređenju sa jednim od najboljih horora ikada snimljenih – loš je i upoređen sa nekim umereno finim rimejcima kao npr. jednog drugog krejvenovog čeda, THE HILLS HAVE EYES, koji uz sve mane ipak može da se pohvali potpisom ozbiljnog (kad hoće) filmmejkera. ova blasfemija je loša prosto zato što je to jedna neopisvo tugaljiva uninvolving smaračina koja je kilava i tupava na svakom zamislivom planu svog postojanja, i sem boljih efekata maske od svog niskobudžetnog uzora nema ama baš ničim da se pohvali. da paradox bude još veći, originalni set-pisovi od štapa i kanapa (npr. latex 'zid' kroz koji izlazi fredijeva faca) još uvek izgledaju bolje od cgi crteža, a živahna krejvenova režija izvlači maximum iz logistički zajebanih mehaničkih efekata (npr. ubistvo na plafonu još uvek je bolje i žešće kod krejvena nego kod ovog ovde parama i ničim drugim obdarenog odradeka).
iako je nominalno ostavljen prostor za nastavak, ovo je toliko jadno otaljano i mrtvosano da čak ni retardirana američka publika to nije progutala u masama koje su se očekivale, pa se zdušno nadam da će blasfemija ovim abortusom da se okonča, i da se fredijeve kosti nadalje ne diraju bez prave potrebe.


Нема коментара: