izabrana dela

izabrana dela

субота, 01. мај 2010.

A NIGHTMARE ON ELM STREET (1984)




*****
(5)

s najvećim uživanjem reprizirao sam krejvenov original – jedan od najbitnijih, najuticajnijih, a vala i najboljih horora ikad napravljenih. prišao sam mu sa određenom dozom strepnje, budući da ga nisam baš skoro gledao, i pribojavao sam se da ću, možda, ovim mojim matorijim, smorenijim i cepidlačkijim očima morati da mu oduzmem neko parčence od ocene 5.00 koju je od mene zadugo imao.
ispostavilo se da za tim nema ni najmanje potrebe.
A NIGHTMARE… svakako nije savršen, u smislu da mu se može cepidlačiti oko ovoga ili onoga (to ću uraditi nešto niže), ali suština je ta da je ovo toliko genijalan film u onome što pred sebe postavlja i onome što uspeva da postigne da neke minorne zamerke ne mogu da ozbiljno poljuljaju gigantska postignuća maestralno ostvarena tamo gde je bitno i gde se stvarno računa.

kvaliteti:
- vanredan intenzitet strave! ho ho hoj, ovo je zaista jedan žestoko jeziv, stravičan i useravajuće napet film – pomalo zaboravljena umetnost u poslednje vreme, kada smo navikli da se strava supstituiše ili akcijom (jurnjava i makljaža s ubicom) ili splaterom (tortura! krvopljus! sakaćenje!) ili komendijom (ha ha! wink wink! knack-knack, say no more!). STRAVA, međutim, maximalno isporučuje ono što obećava, pa i više od toga: ovo je napeto jeziv i stravičan film od prve do poslednje sekunde trajanja (ok, tu ne računam cheesy 80ies hard-rock pjesmicu koja ide uz odjavnu špicu)! horor scena ima kolko ti duša oće – i to sjajno zamišljenih i ostvarenih, efektnih čak i danas, četvrt veka kasnije.


- vanredan intenzitet emocije! naravno da strave ne bi bilo da kast (a pre svega omladina) nije izvanredan, da njihovi likovi nisu tako dobro postavljeni i odglumljeni da nas je zaista briga za svakoga od njih. nije ovo puko teen slasher meso za pod nož, nekakve fufice i džokovi za koje jedva čekamo da vidimo kako će fredi da ih istranžira. iako NIGHTMARE nije nekakva dramurda, a likovi nisu ne znam koliko produbljeni, ovo što imamo ovde su neki definitivno živi, simpatični, dragi likovi za koje NE želimo da stradaju – a kad se to desi, to nosi sasvim solidan impakt. to važi i za preslatku plavušu tinu (koja strada u jednoj od meni najomiljenijih scena horor ubistava ikada – rasečena i razbacana po sobi i plafonu) i za njenog krimogenog, ali ipak dobrog dečka roda, koji zagine u zatvorskoj ćeliji, a naravno i za nepouzdanog, ali ipak džondepičnog debitanta, džonija depa koji završi u gejziru krvi (!).

- naravno, emotivni centar filma je nensi (heder langenkamp), i ona je zaista preslatka + vanredno ubedljiva u složenim emocijama koje je potresaju: ne samo što nju samu drmaju ti zajebani košmari, nego joj jedan za drugim stradaju i najbolji prijatelji, a povrh svega njena sjebana familija je ili koristi kao mamac (tatko-pajkan) ili opasno laže (polupijana keva). nensi zaista trpi veći psihološki pritisak nego mnoge heroine horora, tim pre što je i mlađa od proseka pa je time i impakt tereta veći i jači. u tome je odnos sa roditeljima, a naročito odlične scene sa majkom, posebno jako ostvaren!
- set pisovi! hot damn! A NIGHTMARE ON ELM STREET ima po jednu antologijsku scenu na svakih 5 minuta! beat that! zaista ingeniozno šta dobra mašta i dobar reditelj (uz pomoć dobrog DP-a i scenografa) mogu da naprave od štapa i kanapa! ovaj vrlo zahtevan film sa nekim elaboriranim mehaničkim efektima koštao je smešnih $1,8 milion, što je povratio već prvog vikenda prikazivanja! zaista svež (i suštastveno jeziv) koncept + gomila ingeniozno-nadrealno grozno-stravičnih scena = USPEH!

- ritam! A NIGHTMARE ON ELM STREET je jedan od najlepše, najzategnutije, najpreglednije, najekonomičnije ispričanih (a zapletenih) filmova za koje znam! ovo treba da se predaje u svakoj školi dramaturgije (a i režije): znači, tu nema ni jedan minut 'slanine' niti 'hrskavice' – samo krtnina! savršeni tajming pametno upotrebljenih 90 minuta u kojima su sve bitne informacije, bekgraundi, odnosi, problemi i ostalo ingeniozno saopšteni/prikazani na neosetan način, bez akcentiranja za debile, bez imbecilnih flešbekova, bez ikakvog zaustavljanja ili skretanja na stranputice niti narušavanja intenziteta koji kreće od samog početka i neumitno se, sve više, zalaufava prema kraju. nema ovde beskrajnih expozicija, pola sata protraćenih na beskrajna blebetanja o tome ko je koga ostavio, ko se kome sviđa, ko će s kim na maturu, dal me voli il me ne voli, dal će poći sa mnom na korzo ili neće i ostale kenjaže u teen-hororima kojima se popunjavaju dragoceno vreme i prostor. ovde sa likovima i njihovim nedužnim zajebancijama provedemo taman toliko koliko je potrebno za film i ni minut više, a i to je mudro garnirano važnim informacijama i humorom (u prvoj sceni u kojoj vidimo svo četvoro glavnih mladunaca kad idu u školu i pričaju o snovima od prethodne noći…), odnosno humorom i stravom (uvod u prvu noć horora u tininoj kući).

po narativnoj ekonomiji i dragocenosti svakog minuta, svake situacije, svake replike, A NIGHTMARE me podsetio na SRPSKI FILM. svesno ili nesvesno (višegodišnjom konzumacijom) aca radivojević je savršeno skinuo ritam odličnih B+ horora (ok, tu su ipak i reditelj + montažer sve to maximalno zategli u final cut-u), ali to je ta ista struktura, taj storiteling. nema laži, nema prevare, nema jedenja govana, nego teramo: sitnije, cile, sitnije, pokaži mi NAJBITNIJE! (istina, SF ne kreće in medias res kao NIGHTMARE, pa ima nešto malo expozicije, ali je ona izvedena vrlo efektno i bez gnjavaže).

u svetlu gornjih kvaliteta, to malo što bih mogao da cepidlačim ovom filmu zaista je efemerno, ali ajde da pomenem, da ne ispadne da mi je ves krejven stari školski drug koga ovde pimpujem iz ortačkih razloga:
- efekti maske su, generalno, vrlo-dobri pa i odlični, ali u par navrata mogli bi (uz više para) biti i bolji (skidanje kože sa fredijevog lica u jednoj kratkoj sceni je, recimo, moglo biti manje lutkasto);
- u sceni na kraju, kada zapaljeni fredi trči uz stepenice, uvek mi je smetalo što je to očigledno čovek u užasno debelom zaštitnom odelu – suviše je očigledno da je duplo 'deblji' od inače vitkog fredija (jasno, ovo se tada nije moglo bolje, bar ne s tim parama i tehnologijom koje su imali; ipak, to sada ima šmek autentičnog praktičnog efekta, koji je za svoje vreme čak bio i odličan, i tom kaskaderu doneo nekakvu nagradu);
- kamera je mogla biti malo dinamičnija (pokretljivija) u nekim scenama košmara;
- voleo bih da je finalna makljaža sa fredijem manje prizemno akciona: ok, krejven je oduvek bio fan prolongiranih direktnih pesničenja između dobrih i loših momaka i cura, sasve rvanjem, saplitanjem, guranjem, bacanjem levo i desno, padanjem niz stepenice, kotrljanjem tamo vamo itd. to je ok kad su ti protivnici ljucka bića (LAST HOUSE ON THE LEFT, THE HILLS HAVE EYES, THE PEOPLE UNDER THE STAIRS, SCREAM…) ali ovde, gde imaš onostrano-natprirodnog fredija, voleo bih da je taj okršaj nekako suptilniji. malo je bezveze (i proizvoljno) kada isprva prikazani svemoćni entitet koji bez problema krši zakone naše 3-d fizike (zove preko isključenog telefona; prolazi kroz rešetke, itd.) – ne može 5 minuta da otvori jedna jebena vrata (zašto ne prođe KROZ njih kao kroz rešetke u zatvoru?), ili se nešto strašno potresa od malo barutnog punjenja ili zategnute macole koja ga treska u trbuh. come on! jel si nindža il si mindža?
- pored izvesnog (nepreteranog) devalviranja fredija pred kraj, nisam baš najsrećniji ni tim otvorenim krajem (a, za utehu, nije ni krejven: kraj koji svi znamo nametnuo je producent da bi otvorio vrata za nastavke). naime, nensi je uradila sve po PS-u, nije bilo nikakvog brljanja, i zato je bzvz ne samo logički nego i psihološki da na kraju ispadne da je džabe krečila i kuću bubi-trepovala da bi se tukla s fredijem, ako on sve to uspešno zaobilazi, uključujući tu i foru sa 'oduzimanjem energije' putem intenzivnog neverovanja u njega. znači, loša se poruka šalje tim nalepljenim krajem. istina, ne znam dok ne vidim koliko bi krejvenov planirani hepiend bio bolji od ovoga što sad imamo… u svakom slučaju, bio bi dosledniji priči kakva nam je prezentirana.

sve u svemu, A NIGHTMARE ON ELM STREET prikazuje krejvena na vrhuncu svojih moći i kreativnog ludila, u savršenom spoju strave i splatera (pokazujući koliki su slepci oni koji insistiraju na 'less is more, no gore shown' poetici), humora i nežnosti, akcije i drame, pop-filozofije i pop-samosvesti. sve što je dobio uspehom ovog filma – zaslužio je! ne samo što je napravio jedan od najboljih (i najstrašnijih) horora ikada, nego je, o istom trošku, napravio i jedan od najboljih teen filmova (bez obzira na žanr), i svakako jedan od definišućih filmova 1980-ih (opet, nevezano za žanr).


PS: o vesu krejvenu sam obilato pisao u knjizi STUDIJA STRAVE, pa ko do sad nije, može tamo da pogleda moj mega-esej VES KREJVEN I POSTMODERNI HOROR u kome malo ozbiljnije nego ovde analiziram u sitna crevca STRAVU U ULICI BRESTOVA, NOVI KOŠMAR i VRISAK.

14 коментара:

Aleksandar је рекао...

I ja sam igrom slučaja neki dan reprizirao ovo skoro-pa-remek-djelo, pa evo nekoliko komentara: Prvo, potpisujem sve što si reko osim ovog za strašnost. ANOES meni sad kad sam omatorio više nije ništa strašniji od Guniza, Burbsa, Gremlina i sličnih filmova. To naravno ne oduzima ništa njegovom kvalitetu, ali priznajem da me pomalo iznenađuju ove tvoje tvrdnje. Mislim da je svaki prc od japanskog krša sa dugokosim prikazama strašniji od Strave, ali doduše to je vjerovatno i pitanje lične preference.
Za ritam, likove, režiju i sve ostalo - potpis. Ovde stvarno nema ni trunke kenjanja ili praznog hoda i likovi su simpatični, zapravo rekao bih neočekivano simpatični. Eto baš da vidimo kakvi će u rimejku da budu ekvivalenti Tine i Roda. Tupava bimbo plavuša i klasični krkanski džok-zezator sa idiotskim forama za koje jedva čekamo da odapnu (zapravo, za nju da se prvo skine pa odapne), pretpostavljam. Krejven je uspio odlično da istretira i te likove na kojima padaju praktično svi horori snimljeni poslije. I Heder je jedna od najboljih leading ladyja EVER.
Dalje, ko što rekoh, film mi nije strašan, ali scene sa Fredijem su uglavnom odlične. Recimo ona kad se pojavljuje njegova silueta sa oooooogromnim raširenim rukama. Isto tako sam veliki fan Hederinog košmara na času. Naravno, ono drljanje Tinom po plafonu je antologijska scena, jedna od najboljih u svim hororima.
Kraj filma: Ovakav kraj je neopjevan debilizam. Potpuno idiotski i nekonzistentno sa svime što mu prethodi (i shodno tome sa porukom koju film ima do tog trenutka). Drago mi je što čujem da to nije originalni Krejvenov kraj i bilo bi lijepo da se ima neki cut filma koji se završava bez te scene. Međutim, s druge strane, ta posljednja scena je značajno svjetlija od ostatka filma i ima neki snoliki kvalitet. Mislim da može da funkcioniše i kao nightmare sequence, neka vrsta omaža filmu Keri.
Inače, mislim da muzika nije baš najodgovarajuća. Kad fredi jurca za nekom žrtvom, a oni spiče neki cheesy 80's pop, kosa mi se diže na glavi. Mislim da se sa boljom muzikom (koju bi recimo pisao Pino Donaggio) mnogo dobilo na stravi.
Zaključak: bez sumnje fenomenalan film, ali ja bih mu dao maaaalčice nižu ocjenu :-)

NGboo је рекао...

Kao klincu, Košmar mi je bio jeziv, ali se to s godinama promenilo, pa mi je posle ponovnog gledanja, film delovao smešno (+ krvave scene koje pre izazivaju gađenje, nego strah) - a to po meni umanjuje vrednost horora. Gluma mi je, kao i u većini američkih horora 80-ih, delovala neuverljivo, pa samim tim, likove nisam mogao da vidim kao simpatične, niti da se potresem kad ih Freddy osakati :D. Osim toga, iako je obnavljanje bilo relativno skoro, jedino što mi je ostalo u sećanju je scena sa krvavim gejzirom, ostalo je nekako brzo izvetrilo... Međutim, bez obzira na sve ovo, ideja o ubijanju u snovima je genijalna. :)

Dejan Ognjanovic је рекао...

nije lako meriti 'strašnost' filma: ni ja je ne određujem prema tome koliko je film MENE uplašio, jer... mator sam ja da se od filmova plašim.
a i oguglalo se.
posle prvih 1500 odgledanih horora efekat više nije isti kao posle prvih 15... :(
u ovom slučaju, gledao sam - a) sadržaj scena; b) njihovu dužinu; c) intenzitet (audio-vizuelni); d) emocionalni impakt (srpski: da li me je briga za lik, ili mi je svejedno da li će i kako da zagine); e) kvalitet režije, uključujući uspešnost i efektnost saspensa, šoka, originalnosti, neočekivanosti...
po ovim parametrima, NIGHTMARE stoji vrlo visoko.
takođe, treba ga gledati svežim očima, ako je to uopšte moguće, posle svih nastavaka, tv serije, versus đejsona, a sad i rimejka: oguglali smo na fredijevo lice u tv reklamama, posterima, fotkama, stripovima i gde sve ne, i nije lako, danas, u njemu videti nekog/nešto jezivo... ali treba probati.
inače, alexandru se privideo neki čizi pop 80ih u filmu: nema ništa takvo tokom filma, nego samo ta užasna pesmica na odjavnoj špici.

Aleksandar је рекао...

Loše sam se izrazio - nije u pitanju čizi pop tipa Rika Estlija ili tako nečega, ali je tipična muzika iz osamdesetih kakvu možemo da čujemo npr. u Hawk the Slayer i čitavom nizu sličnih filmova, bubnjevi, basovi, sintisajzeri, dakle muzika koja po meni ne samo da ne dodaje stravi, već i oduzima od nje. Mislim da bi, čak i sa takvim tipom muzike, profitirali da ju je recimo radio Vangelis, jer je on genije da elektronske instrumente utrpa u bilo koji ambijent (kao npr. u The Bounty).
Ovo ostalo potpisujem - jasno da je Fredijev impakt bio mnogo jači prije nego što se pretvorio u parodiju (a u ovom prvom dijelu on se svakako vrlo malo pojavljuje facom, a više sjenom, makazama i smijehom).
Zaboravio sam prije da spomenem ovu tvoju zamjerku "što on ne prođe kroz zid" ili tako nešto, kad ga Heder zarobi u sobi.
Kolko sam ja shvatio, trik u njegovom izvlačenju iz sna na javu je upravo i bio u tome da sad mora da počne da se pokorava zakonima fizike, te ga je tako lakše skembati. Ako nisam nešto previdio :-(

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa, sad, ne znam baš to za muziku... ona jeste očigledno 80s type of score, but not in a bad sense. bernštajnova tema je baš creepy, i s pravom se smatra jednom od antologijskih (vidi moj izbor najboljih horor tema)!
dobro, filip glas, sajmon bosvel ili popol vuh bi to bolje, ali to što sada imamo sasvim je ok i nemam veće zamerke.
scena u zatvoru je dvosmileno a možda i nedosledno urađena. naime, u njoj rod strada, ali ne u svom snu, nego u nensinom. nensi sanja kako fredi ulazi u rodovu ćeliju, a na javi vidimo čaršav koji mu se uvija oko vrata. tehnički, kadar fredijevog prolaska kroz rešetke pripada nensinom snu, ali na javi vidimo da fredi (nevidljiv) JESTE tu, tj. da to nije 'samo' san.
u svakom slučaju, taj završni ulazak u naš svet i 'pokoravanje zakonima fizike' je vrlo pipav. ako je tu fredi podložan zakonima fizike kakvu poznajemo, onda bi umesto celog tog naklapanja o 'oduzimanju energije' bilo dovoljno da mu nensi odseče glavu - ili ga ustreli ćaletovim pištoljem!

Dejan Nikolic је рекао...

sto se tice rimejka ULICE BRESTOVA, film se jos nije pojavio u holandskim bioskopima pa ne mogu detaljno da komanterisem, ali u trejleru se vidi nesto interesantno - u jednom trenutku protagonist nas obavestava da ljudi koji pate od hronicne nesanice imaju ''mirko-sanjanje'' to ce reci u budnom stanju snevaju. Premda je na svrsetku originalnog filma takodje implicirano da se granica izmedju budnog stanja i sna potpuno izbrisala, ipak je ta granica bila relativno stabilna. Ovo ponovno iscitavanje stare price sugerise medjutim da se danas stalno prebacujemo iz jednog stanja u drugo (kroz razne telekomunikacione medije) i strava vise nije u skrivenom nesvesnom, posto ono vise nije skriveno, nego radije u tom nekontrolisanom i nepredvidljivom, pomalo shizofrenom, neprestanom toku.

Da l su filmadzije uspele da iz ovog ispredu nesto vise od budalastog rimejka, videcemo kad film dodje u bioskope...

dotad pozdrav od Dejana

Dejan Ognjanovic је рекао...

sudeći po nekim vrlo ubedljivo i argumentovano iznetim kritikama rimejka, izgleda da su ti 'mikro-snovi' poslužili samo za jeftine ŠOK-scene u kojima fredi IZNENADA iskoči gde ga ne očekuješ, jer misliš da gledaš javu, a ono - san!

Dejan Nikolic је рекао...

Gorespomenuto sam spomenuo zato sto mislim da savremeni horor - u onim instancama kao sto je ''House of the devil'' gde reziser zaista, a ne pro forme, baca novi pogled na stari materijal - reflektuje desavanja na filozofskoj sceni, gde trenutno raste pokret pod imenom ''objektno-orijentisana filozofija'' (o tome mozes vise da procitas na www.larvalsubjects.wordpress.com). Uopstena ideja je da se napusti tradicija dvadesetog veka po kojoj je covek centar sveta, i da se u svim interakcijama, pa tako i filmskim, uzme u obzir interakcija izmedju objekata - npr. fizicke opreme sa kojom snimas film i filmske trake ili digitalnog zapisa - jer po toj filozofiji, svi objekti imaju egalitaran status. Da nije rec o pukoj tlapnji sticem utisak upravo iz ovakvih novih naslova, gde horor dolazi iz neljudskog, ali to ''neljudsko'' (objekti) nije skriveno, locirano u nekom frojdovskom nesvesnom, nego paralelno i ovaploceno.

Porno Banda se prikazivala na Amsterdamskom festivalu fantasticnog filma. Razmenio sam par reci sa reziserom, ali nisam uspeo da ga pitam ono sto me je najvise zanimalo u filmu: on u intervjuima kaze da ''Tanatos odnosi pobedu nad Erosom'', ali meni je ovaj film bio drugaciji od svojih uzora (kao sto je John Waters) po tome sto su Tanatos i Eros neraskidivo povezani, tako da se junaci jebu i ubijaju iz iste strasti. To je negde duboko povezano sa pravoslavnom etikom, njen specifican momenat, prosvetljenje kroz krv suze i blato - ali ne iz mazohizma, ne katolicko samobicevanje; duh i telo nisu odvojeni. Ne znam u kojoj meri je reditelj svestan ove implikacije, ali ona upravo cini film posebnim, drugacijim, i ubedljivim.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Tradicija horora je od samih početaka, a naročito od E. A. Poa pa nadalje, insistirala da čovek NIJE centar sveta.
Čak i u onim Poovim pričama u kojima se čini da je tako, u pitanju je jedan zlokobni SOLIPSIZAM, dakle tragička a ne optimistička slika, u kojoj je čovek ROB svoje svesti a ne gospodar nje, pa time i sveta izvan (if any).
Naravno, čitava Lavkraftova poetika zasnovana je na tome da čovek NIJE centar sveta - ni blizu.
Frojda su u horor učitavali Frojdovci, ali horor je oduvek bio dublji od toga.

Glede mazohizma: on ni kod katolika nije cilj niti motiv, nego pročišćenje kroz krv i suze koje pominješ. Odnosno, cilj je isti, samo su metode malo drugačije, kod katolika extremnije...

Dejan Nikolic је рекао...

Naravno, čitava Lavkraftova poetika zasnovana je na tome da čovek NIJE centar sveta - ni blizu.

Ti objektno-orijentisani filozofi koje spominjem upravo su krenuli od Lavkrafta ... bio je (i jos uvek postoji) citav zbornik o Lavkraftu i Lavkrat-inspirisanom hororu, pronaci cu link te proslediti.

Originalna Strava u Ulici Brestova je frojdijanska u tom smislu sto pretpostavlja Edipalnu figuru oca koji se vraca iz nesvesnog ( u jednom momentu ima i eksplicitna referenca na Hamleta, kad u toku kosmara u srednjoj skoli neki student iscitava Sekspira); isto me zanima sta su u rimejku uradili sa tom naracijom, koja je bila najslabiji deo originala tj. kosmari su mnogo interesantniji od ''zapleta''.

Mislim da je kljucni problem kod katolika to sto njihovo prociscenje nikad ne podrazumeva oprostaj, nego kaznu ili nagradu. U Porno bandi nemas utisak da se nekome sudi, ili da neko nesto radi u ime transcendentnosti. Nekako svi su u istom svinjcu i jebarniku. Pravoslavna perspektiva specificna je u tom sto bi se reklo ljudskom momentu - carstvo nebesko nije ''tamo negde'', nego ovde, u svoj prljavstini i ruznoci zivota, u magijskom realizmu te pomesanosti.

Posle svih ovih hvalospeva medjutim ne mogu da oprostim reziseru sto je onako zivotinjski ukrao jebanje drveta iz filma ''A Dirty Shame'' by John Waters ko da Sumadija nema svoje specificne metafore. Takodje mi nije jasno kako je trandza uspela da umre posle samo sedam dana hiv-infekcije, ili se mozda sama ubila... i tako ima tu raznih detalja gde bi katolicka disciplina pomogla da film deluje ubedljivije.

Dejan Ognjanovic је рекао...

U sceni u školi čira se odlomak iz Šexpirovog Julija Cezara.
Teško je praviti film o snovima (i tinejžerima) a da ne bude, negde, i frojdovski... Klasični 'povratak potisnutog' - ali uz biblijsko: 'Gresi očeva vratiće se njihovim potomcima'.

A ovo što kažeš: ---Pravoslavna perspektiva specificna je u tom sto bi se reklo ljudskom momentu - carstvo nebesko nije ''tamo negde'', nego ovde, u svoj prljavstini i ruznoci zivota---
bojim se da nema blage veze sa pravoslavljem kakvo ja znam.
"carstvo nebesko" JESTE na nebesi - kakva prljavština i ružnoća, bre?!

Dejan Nikolic је рекао...

U sceni u školi čira se odlomak iz Šexpirovog Julija Cezara.

Ovde nisam siguran; mozda on pocinje da cita iz Julija Cezara, ali kasnije koristi odlomak iz Hamleta - ''I could be bound within a nutshell, yet count myself a king of inifnite space. If only I didn't have bad dreams.'' Takodje bi se moglo reci da je Nensino duhovno putesestvije varijanta Hamleta.

"carstvo nebesko" JESTE na nebesi - kakva prljavština i ružnoća, bre?!

pa to je diskusija koja tek treba da zazivi oko Djordjevicevog filma; mene prica podseca na Kazancakisovo 'bogohulno' POSLEDNJE ISKUSENJE HRISTA, gde je receno da je Hrist prvo i pre svega morao zajedno sa ljudima da se valja u blatu ne bi li dosao do prociscenja...o tome govorim.

Dux је рекао...

Collapse Vol. IV: Concept Horror

http://ia341337.us.archive.org/3/items/CollapseVol.IvConceptHorror/CollapseIV.pdf

Dejan Ognjanovic је рекао...

da, znam za ovo, čuči mi u folderu sa još 300-ak e-books na temu horora na filmu, književnosti i drugde koje tek treba da pročitam... nekad.
hvala na linku, ipak.
jel ima neke veze s ovom konkretnom temom, ili...?