izabrana dela

izabrana dela

субота, 19. новембар 2022.

TERRIFIER 2 (2022)

***(*) 

4-

Veći, bolji, ambiciozniji ultra-mega-slešer – od skromnih početaka u kratkim filmovima (skrpljenim u omnibus ALL HALLOW’S EVE) preko iznenađujuće solidnog prvog TERIFAJERA došli smo do fucking fenomena, malog excentričnog nezavisnog horora nastalog u srcu horor fana i namenjenog, bez kalkulacije, za prave horor fanove, koji je uspeo da preskoči Indigogo geto i dobaci do multipleksa, i s budžetom od 250.000 $ prebaci 10 miliona u bioskopima, a na strimingu i dvd-u ko će to još izbrojati?

gledajte ga u domaćim bioskopima!

I to se ne može dovoljno naglasiti: živimo u vreme kada horore prave ili bezdušne korporacije, studiji i profiteri (od KONJURINGA do HELOVINA) ili kvazi-umetnici koji se stide reči „horor“ i koji svoje hororoide i hemoroide nude festivalima, artsy-fartsy pozerima i „angažovanim“ seratorima sa njihovim „elevated“ idejama o „hororu“ u kojima ima svega, samo ne horora.

Ideja ZABAVE skoro je potpuno ubijena u hororu danas, sve se svodi na prenošenje „poruka“, čak i ono govno HELOVINU NIKAD KRAJA je glumatalo da ima nešto strašno važno da nam poruči između dva klanja i kasapljenja – pa je tim više osveženje videti najzad horor koji, kako izgleda, nije imao na pameti ništa više i dublje od čiste žanrovske horor-slešer zabave! I ne samo da je to HTEO, nego je to i UMEO, i PRUŽIO! I pokazalo se da još uvek IMA publike koja to želi, i ume da ceni!

Prvi TERIFAJER je, kao i prvi (i jedini!) HELOVIN, veći deo filma koketirao sa misterijom prirode i motivacije svog maskiranog ubice – i, sledeći svoj uzor, tek je na samom kraju nepobitno otkrio svoje karte i ogolio da se ne radi samo o ludaku s maskom, nego o nekoj nedokučivoj natprirodnoj sili koju metak i nož ne zaustavljaju. 

I mada je, naravno, Karpo kao uzor nedostižan, mora se reći da u tom prvom delu, iza sveg tog klanja (kakvo, u tom crvenom obliku, nismo imali 1978, jer Karpu je uzor bio Hičkok a ne H. G. Luis), postoji i mestimično uspelo proizvođenje jeze – kao, recimo, u antologijskoj sceni u piceriji posle ponoći.

Drugi TERIFAJER, sad kad su karte otkrivene, prigrljuje natprirodno do koske, i meni lično to tako još više prija: klovn-ubica je sad neskriveno natprirodno demonsko biće, sličniji Frediju nego Majklu Majersu, pa je logično umesto Karpa sada očigledniji uzor Krejven – ali i Huper, sa njegovim dijaboličnim anarhičnim „ne kočim ni za koga“ humorom. 

I mada je, u svojoj suštini, ovaj film derivativan, u smislu da ima očigledne uzore na koje se naslanja i koje omažira – ipak treba reći da je ovo najinovativnija i najuspešnija reciklaža/reimaginacija klasičnog slešera koju smo imali zadovoljstvo videti još od remek-dela HAUTE TENSION!

Art klovn je još bolji u ovom nastavku: ima veću minutažu, veću koljažu, više toga da radi i facom i telom i rukama/oružjem, i sve je to besprekorno izvedeno: hvalio sam to još onomad, a sad i podvlačim, ponavljam i naglašavam: Dejvid Hauard Tornton je već sada sasvim zaslužio da stoji rame uz rame sa Dagom Bredlijem, Robertom Englundom i Bilom Mozlijem kao prvorazredna horor-ikona i živa horor legenda modernog doba.

Bez njegovih pantomimičarskih umeća, govora celog tela i ludačkog sjaja u oku Art klovn bi bio samo domišljata šminkerska zamisao, skica, beživotna maska. On joj je udahnuo ŽIVOT. Njegov Art je na istom nivou, ako ne (po meni) i bolji nego Penivajz u izvedbi Tima Karija (koji je hendikepiran time što je taj lik fundamentalno bezveznjački Kingozamišljen, i nalazi se u srednje-žalosnom TV filmu koji je bio passe još u 1990-im, a danas je doslovno negledljiv) i najjeziviji klovn još od Viktora Salve.

Ono što se nedovoljno hvali vezano za T2 jeste prinova, u vidu „Male blede devojčice“ (Ameli Meklejn), tajanstvenog entiteta koji Arta prati (i navodi?). Dizajn te maske je ingeniozno zastrašujuć, jer malo je maski u sebi spojilo detinju nevinost i detinju iracionalnost-histeriju-ludilo kao zamrznuti izraz te starmale face koja oličava, još i više nego Art, ideju nekontrolisanog, nesputanog, praiskonskog ludila, bezumlja s kojim nema pregovora i dogovora, bezumlja koje je polu-animalno a polu-božansko-demonsko. Izvedba animacije te maske i te figure takođe je vrhunska i zadivljujuća, tim pre što dolazi od devojčice na samom pragu karijere.

Takođe, prva scena u kojoj se ona javlja, u perionici (!), ujedno je i najbolja u filmu, ili svakako jedna od vrhunskih – pandan onoj iz picerije u T1. Sve je tu genijalno: posleponoćni ambijent, jeza, apsurd, iracionalnost, bliskost stvarnom životu, nadrealizam, crni humor, splater… Tek sa ovom scenom, srećom vrlo blizu početka, film se penje jednu krupnu stepenicu više, i nastavlja da se penje ka spektakularnom kraju (koji je, ipak, više razuđen, razbacan, nego što je fokusirano klimaktičan).

Dok sam još kod dece, da pohvalim i klinca, mlađeg brata glavne junakinje, koji je redak primer interesantnog lika tinejdžera u novijem hororu, a da nije emo (kao onaj u BLACK PHONE), nego je otkačen i excentričan na neki svoj način (verovatno refleksija reditelja na sopstvenu mladost).

Zaluđenik za serijske ubice i true crime, kao i za horor uopšte, simpatičan je zato što ga igra Eliot Fulam, bizarni mladunac koji, kako upravo otkrih, još od svoje 9. godine intervjuiše razne selebritije, pretežno metalce (Hetfild! Anselmo! Ghost!), a u novije vreme sve više i horordžije: imate na Jutjubu njegove razgovore sa legendama tipa Dag Bredli, na kanalu „Little punk people“ koji toplo preporučujem – to posto zrači od mladalačkog šarma, fanatizma, posvećenosti, ali i pameti (očito, uz navođenje od strane ćaleta-metalca s kojim to sve snima).

Ističe se i neobičnom fizionomijom i facom (nije tipični teen junak poput onih iz STRANGER THINGS ili pomenutog TELEFONA), dakle više je čisti geek nego jock-u-nastajanju, i daje dozu humanosti liku koji je mogao biti tek još jedna karikatura i kliše, ali ovde to nije. Jedina zamerka: ceo film nam ga namešta kao neku vrstu naslednika Artovog, potencira se njegov potencijal za Psiha (interesovanje za serijske ubice; neka vrsta skoro telepatske veze s Artom; opsesija Artom, u kojega hoće da se maskira i kostimira; porodična trauma – mrtvi otac i majka koja ga smara; veza sa mrtvim oposumom koja kao da nagoveštava Damera u nastajanju).

Avaj, na kraju od svih tih nagoveštaja ne dobijemo NIŠTA, nikakav payoff svega toga, pa se upita čovek da li je to sve, toliko mnogo, moralo da se trpa – sve te puške i pištolji nakačeni na zid u 1. činu, koji u 3. uopšte ne opale… (OK, očito je u planu barem još jedan nastavak, MOŽDA će nešto tamo da opali, ali izvin’te me što bih voleo da je ipak bar jedna kapisla, ako ne metak, opalila u OVOM ovde filmu.)

Naravno, svi hvale Sijenu, našu novu „Finalnu Đevojku“, odnosno glumicu Loren La Veru, i to s pravom: lepa je, šarmantna, ali i ubedljiva kad treba da pokaže zube – ili mač. Možda je njen kostim malko previše otkrivajući za jedan barely legal devojčurak, 

ali ako smo se već pomirili sa seksualizacijom devojčica od najranijeg doba, ako je to ta nova normalnost koju smo prihvatili, valjda je ok da i ovu polugolu skoro-tinejdžerku prihvatimo u tom helovinskom kostimu koji joj, how convenient, ogoljava poprilično od butina i grudi.

Spec. efekti klanja i masakriranja su još zahtevniji, složeniji i bolji nego u T1 i stvarno se ima u čemu uživati ovde u tom smislu: ovakav splatter odavno nije viđen nigde, a u bioskopima svakako ne. Mada, moram reći da DP nije baš najbolji, da su neke scene preosvetljene, i da to važi i za scene klanja, u kojima estetska dimenzija krvi ne dolazi uvek do punog izražaja. 

Zapravo, mutnjikavim presvetlom i bledunjavom fakturom slike koja često crvenu dovodi do nivoa narandžaste ponegde se čak i zatomi očigledno odlično zamišljen i izveden, ali ne 100% odlično uslikan efekat. Ovo nije stvar budžeta, nego znanja i umenja – videti vrhunski primer besprekorno savršeno nedostižno genijalno uslikanog low budget splatera u bilo kojem Fulčijevom filmu koji je slikao DP Serđo Salvati (ultimativno u THE BEYOND i CITY…), gde je krv nikad lepše crvenija i sjajnija, gde su rane jasne i oštre i mekane i sočne...

Što se tiče dramaturgije i značenja (if any) svega ovoga, teško je o tome sada, gledano iz ugla T2, iz ugla srednjeg dela planirane trilogije (pominje se čak da će 3. deo možda biti podeljen u dva dela): svašta se nešto tu nabacalo, nagovestilo, ali nije još jasno povezano. Ni ko je i šta je i zašto je Art, ni ko-šta mu dođe mala devojčica (tj. vidimo u filmu da je ona bila ŽRTVA nekakvog zločina u luna parku, da je bila masakrirana u njemu, ali ko je nju zaklao, Art ili neko drugi, i kako i zašto je od zaklane devojčice postala demonica, psihopomp, anđeo čuvar ili šta već?), 

ni kakve veze sa Artom ima mrtvi tatko naših teen junaka, a očito je da NEKAKVU vezu ima, jer je prorokovao (stvorio?) Arta i Malu Bledu crtajući ih u svom blokčetu… Plus, kakvu tačno vezu sa Artom ima Viktorija, preživela iz T1, i zašto se (u sceni na samom kraju: ne prekidajte odjavnu špicu!) ona naprasno na velika vrata vraća u mitologiju ovog filma?

Kao što dobro znate ako me pažljivo čitate, jer stalno to ponavljam: jedno od većih problematičnih spoticanja u hororu sastoji se u DEMONIZOVANJU ŽRTVE – ono kad neko bude nateran da još za života postane monstrum (KERI), ili kad nekoga ubiju-u smrt oteraju- pa on ili ona-ono iz zagrobnog života dođe kao neka vrsta demona radi osvete itsl. 

U T1 imali smo Final Girl koja u prologu/epilogu postaje psiho-ubica. U T2 imamo zaklanu devojčicu/demonicu, plus ne-sasvim-realizovani preobražaj geeka u psihoa, plus nejasni status mrtvog tatka (proroka ili Zlo-tvorca?) – i tek kad vidimo šta se s time htelo u 3. delu moći ćemo da ocenimo koliko to sve ima smisla i šta znači.

Do tada, T2 je zaista odličan komad nesvakidašnje, skoro zaboravljene horor zabave koji je, istina, mogao biti i 10-ak minuta kraći, ali nije baš ugušen tim svojim ambicioznim trajanjem od dva i po sata, i rekao bih da je upravo eksces, u svakom smislu i na svim nivoima (ne samo u pogledu klanja), ono što izdavaja T2 i daje mu dodatnu vrednost. 

Zato, ne kenjkajte oko sitnica ovde-onde koje su možda mogle bolje, nego uživajte u filmu kakav se retko viđa, koji ne liči ni na šta trenutno u konkurenciji, i koji je na velika vrata u panteon horora uveo ne samo Arta nego i njegovog tvorca, Demijana Leonea (scenarista, reditelj, montažer, majstor za efekte maske, zvučni dizajn), nesumnjivo pametnog i talentovanog lika koji zna šta radi i od kojega ćemo tek gledati sjajne stvari.