Voleo bih da više
ljudi može da razume ovaj jednostavni truizam: samo zato što određeno delo ima
JEDAN motiv (vampir, duh, psiho-ubica...) ili JEDAN stilski postupak (npr.
splater) koji se obično povezuje sa horor žanrom – i dalje NE ZNAČI da je, samo
zbog toga, to delo pripadnik horor žanra. Može krv da šiklja koliko hoćete, to
samo po sebi neće film činiti hororom – inače bi i SPASAVANJE REDOVA RAJANA
bilo horor. Možete da imate ove ili one kreature ili ludake, ako oni ne rade
ono što se u hororu očekuje – to delo neće biti horor. Pa, šta onda JESTE
horor? Eno, doktorirao sam na tu temu pre 6 godina i objavio knjigu
o tome pre 4 godine, pa se podsetite.
Ipak, žanrovi nisu
fiksirane kategorije; skloni su raznim variranjima i mešanjima, često do
neprepoznatljivosti, a naročito u današnje doba kada se takvim mućkanjima želi
dodvoriti što većem broju potencijalnih konzumenata. Zato se sve češće nalaze
filmovi koje nije lako klasifikovati... kao što je, npr. THE
KILLING OF A SACRED DEER (2017), koji je zaslužio zaseban osvrt.
Zato, evo mojih
kratkih osvrta na filmove koji su se premijerno mogli videti tokom 2017. godine
a koje su mnogi svrstavali u horore i mećali na liste horora, dok ih kod mene
na listi
najboljih horora niste mogli videti – iz prostog razloga što ovi
filmovi za mene NISU horor. Šta su, onda? Evo, piše ispod.
Brimstone
USA, 17
***
3
Horor vestern o tamo nekoj divljezapadnoj Mučenici
na koju se navrzo Zlikovac pa joj sistematski razara familiju, zdravlje i
život. Bizaran spoj hipertrofiranog, hiper-melodramatičnog palpa i
kvazi-gritty-realističnosti – ili, još bolje, kao da je neko uzeo jedan od onih
ženopisanih gotik romana s kraja 18. veka, pa dao Krmaku Mekartniju da ga
rimejkuje, a ovaj bio lenj pa ga samo provuko kroz neke odbačene deonice
–nedovoljno bolesne i krvave- iz svog KRVAVOG MERIDIJANA. I tako dobismo ovo
besciljno ali umereno zabavno valjanje po najgoroj prljavštini i ljudskoj
štroki sa klanjem i pucanjem i akcijanjem, a sve to sa poentom da je, izgleda,
Divlji Zapad bio tirnan Tirnaniću a kamoli Duši Blagorodnoj. Ako niste znali.
PS: Glumatanje Gaja Pirsa kao Zlotvora ostavilo me
je hladnim.
MOTHER!
USA, 17
**(*)
2+
Bog je Muško. On je Stvaralac (Pisac). U kreativnoj
blokadi. Priženjen je Majkom Prirodom. U njihov samodovoljni, izolovani Raj
dolaze Ljudi – najgori ološ koji je ikad puzao vasionom – jebo ih Onaj Ko Ih
Takve Napravi... Sledi: Haos, Rat, Silovanje Mame, njeno čerečenje i proždiranje,
Holokaust... Pa onda sve Jovo Nanovo... Tako bar kaže Aronovski u ovom klinački
naivnom i klinački mrtvoozbiljnom, neironičnom, suvoparno-tupavom kvazi-arti
filmiću koji mora da je osmislio još kad je imao 12 godina, ali tek sad je
dovoljno mator da mu neko da pare kako bi ovu infantilijadu zapravo i snimio.
Ali, nije problem što je ovaj prenaduvani
studentski film sve gluplji što više razmišljate o njemu.
Problem je što je skoro negledljivo dosadan, ružan
i glup čak i ako isključite mozak, tokom celog svog trajanja.
HIMEANOLE
JAP, 16
***
3
Samo u Japanu ekscentrične romantične komendije
izrastaju ovako prirodno, neusiljeno, glatko – u teritoriju psiho-telesne
torture i splatera! Zaplet i odnosi likova deluju pomalo proizvoljno nalepljeni
jedni na druge, ali u tome je deo korena efekta – film je nepredvidiv zato što
kao da sledi logiku iracionalnog kojom se vode poremećeni likovi. Zato ga nije
lako ni prepričati. Ali, ako tražite onaj vintage japanski ugođaj stvari koje
se otržu kontroli i tonu u Ludilo – evo sasvim lepog svežeg primerka. Nije klasik,
ali može da posluži.
MUSEUM
JAP, 17
***
3
Veoma krvavi i bolesni triler na samoj granici
horora – ali horor ipak nije – još jedno je od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Japanu. S tim što ovde
Psiho, nakon niza krvavih zločina i slikovito insceniranih leševa, svoj
Moralitet ima da izloži u nešto razrađenijoj formi nego stari dobri Džon Do
(čitaj: zadnjih pola sata filma, ako ne i duže!), što bi bilo bolje da je nešto
kraće, sažetije i manje predvidivo. Ipak, ovaj egzersajz iz nihilizma i torture
ima obilje svojih momenata, uključujući i sasvim finu epilog-scenu.
Hounds
of Love
AUS, 17
***
3
Sve smo ovo već videli, više puta, ali ne sa
ovolikom pažnjom na polju motivacije i psihologije ludaka koji otimaju i muče
siroto ženskinje. Eto, sad smo i to dobili. Ipak, povećani realizam je dvosekli
mač: ono što dobijamo kroz plastičnije likove pa time i jači saspens, kad se za
njih vežemo, donekle se gubi suštinski prozaičnom skaskom kojoj fali onaj Larger
Than Life momenat koji samo Umetnost donosi. Ovde imamo samo Life, spakovan
nešto lepše i bolje nego inače.
Que
Dios nos perdone
SPA, 16
***
3-
Evo još
jednog od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Španiji. Dok se sprema
dolazak pape Madrid drma serija vrlo gnusnih zločina prema babama: dva brutalno
nasilna detektiva pokušavaju da nađu Psiha uz obilje frustracije, jurnjave,
promašaja i kršenja ljudskih prava. Film je gadniji (i potresniji?) nego obično
baš zbog ciljne psihove grupe, ali i zbog bolesne mašte scenarista. Avaj, to
donekle utiče na entertainment value svega ovoga. Oprosti mi, pape.
The Love Witch
USA, 16
**(*)
3-
Period 1970-ih je rekreiran sa fascinantim
fetišističkim smislom za detalj – i pritom mislim na FILMSKI period, na ugođaj
okultnih trilera iz tog doba a ne na nekakav „stvarni svet“ te decenije – ali
čini mi se da je to ovde bilo samo sebi cilj, bez dublje poente. Dapače, javlja
mi se da su tvorci zajedno sa epohom nevoljno preneli i njene određene
reakcionarne idejne momente, uključujući tu, na kraju krajeva, i prikaz
naslovne antijunakinje. Plus, film je predug: da je nešto koncizniji i idejno
fokusiraniji, bio bi bolji.
The Limehouse Golem
UK, 17
**(*)
3-/2+
Vizuelno i atmosferično prijatna poor man’s verzija
FROM HELL, generičkija i stoga više user friendly. Viktorijanski gotik natrpan
je i likovima i motivima i temama i ambicijama, ali iako to sve uglavnom nije
loše dok traje – nakon konzumacije slabo šta ostaje.
MAYHEM
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg
bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto
bolja verzija.
The
Belko Experiment
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg
bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto
slabija verzija.
Ballad
in Blood
ITA, 16
**(*)
2+
Ruđero Deodato na ultra-niskom budžetu valja se u
đubretu, mizantropiji i eksploataciji najnižeg tipa nudeći, u suštini, malko
preopširnu ekranizaciju stvarnog zločina iz italijanskih crnih hronika – i mada
je to sve krajnje nesupstancijalno, ja sam možda pomalo nekritički fan Deodatovog dirty šmeka, jer mi ima neki ž ne se kua u njegovom besomučnom
insistiranju na tome koliki su ološ izvan svakog pojma ljudskosti „likovi“ koje
nam opisuje, kao i u potrebi da plasira golotinju mnogo više nego što je
narativno-tematski potrebna, pa makar ona bila i pretežno nekro-prirode (vezano
za goli leš ubijene devojke).
Prevenge
UK, 17
**
2+
Dobra ideja protraćena je u ovoj napadno
neduhovitoj „crnoj komediji“ o trudnici kojoj beba kanda komanduje da ubija.
Traljav spoj žanrovske stilizacije i promašenog kvazi-realizma. Neočekivano
bleda i nenadahnuta gluma inače dobre komičarke koju pamtimo iz nedostignutog
SIGHTSEERS.
---NASTAVIĆE SE.
U IDUĆEM NASTAVKU:
The Berlin Syndrome
Killing Ground
Happy Hunting
PLAC ZABAW (PLAYGROUND)
EL BAR
Death
Note
BITCH
the strange ones
spoor
V.I.P.
MOM AND DAD
My Friend Dahmer
