четвртак, 21. јануар 2010.

Nove-stare neistine prof. Mašović

(KLIKNITE NA SKEN DA VIDITE VEĆU FOTKU)


Na Filozofskom fakultetu je za sada nemoguće pokrenuti raspravu o ovom slučaju, jer moj dopis Izbornom Veću nije ušao u materijal, a pokušaj nekih kolega da se oglase tim povodom prekinut je naglim okončanjem sednice. Pošto ni na dopise Nezavisnog sindikata niko ne reaguje, mediji su, za sada, jedino mesto za pokušaj plasiranja istine o ovom sramnom događaju.


Nakon članka u E-Novinama i priloga na niškoj TV5, napisi o ovome pojavili su se u VEČERNJIM NOVOSTIMA i BLICU.


U tim člancima se, pored ostalog, mogu naći i odlomci iz pisanog saopštenja kojim prof. Mašović jedino komunicira, u njoj omiljenom i dobro poznatom maniru jednostrane "komunikacije", gde nju niko ne pita niti propituje, i u kojoj je njena poslednja i neupitna.


Šteta, jer da se neko potrudio da malo preispita njene tvrdnje, otkrio bi neistine, proizvoljnosti, kontradiktornosti i nebitnosti koje se iza njene demagogije kriju.


Konkretno - u članku objavljenom u VEČERNJIM NOVOSTIMA (ponedeljak 28.12.2009. na str. 34) prof. Mašović kaže:

"Dejan Ognjanović je uz moju preporuku bio na Berkliju i jedan je od retkih kome se pružila ta izuzetna šansa."


Ovim se implicira da sam na Berkli otišao zahvaljujući nadaleko (čak do Berklija) poznatoj prof. Mašović.

Istina je drugačija: tu stipendiju dobio sam zahvaljujući sopstvenim kvalitetima, dobro napisanom motivacionom pismu i uspešnom ličnom intervjuu sa dva nadležna ispitivača u prostorijama American Councilsa u Beogradu.


Tačno je da su jedan od formalnih zahteva za prijavu bile i dve preporuke od strane relevantnih profesora sa institucije na kojoj kandidat radi. Te dve preporuke je mogao da potpiše bilo koji profesor književnosti. Bilo je sasvim logično i normalno, da ne kažem i kolegijalno, da jednu od njih zatražim od profesorke čiji sam asistent bio. To nisam morao: prijava bi bila sasvim prihvatljiva i sa preporukom bilo kog drugog profesora. Inače, drugu preporuku napisao mi je prof. Ratomir Ristić (sada u penziji). To što profesorka i ne pominje preporuku prof. Ristića dovoljno govori o njoj i njenom "argumentu".


Inače, isticanje ove preporuke u ovom kontekstu krajnje je licemerno od strane profesorke koja nije htela ni da čuje za moja iskustva i impresije iz Amerike, niti da se udostoji i da baci pogled na silabuse kurseva koje sam u Berkliju pohađao i koje sam joj poneo na uvid. Odbacila ih je s prezirom, i ne pogledavši ih.


Najveća ironija je što prof. Mašović u svojoj demagogiji nije čak ni dosledna. Ističući da sam ja "jedan od retkih kome se pružila ta izuzetna šansa" ona kao da ne uviđa da je tim besmislenije nekoga sa tako retkim kvalitetima tako olako najuriti s posla. Ili je ona zaista ubeđena da će neko poverovati da ja u Berkli ne bih otišao bez njenog potpisa, tj. da je njen potpis bio presudan razlog za ovako retku pruženu mi šansu?



Dalje, prof. Mašović tvrdi da je "asistentu-pripravniku više puta za 10 godina produžavan rok da magistrira."

Ovo je blatantna neistina.

Za svih ovih 10 godina, fakultetu sam se obratio samo jednom sa molbom da mi se produži rok za završetak magistarskog rada: to je bilo nakon povratka iz Amerike, kada se ispostavilo da mi se godina dana provedena u SAD ipak računa u rok od 3 godine za tadašnji moj rad, iako se nije računala u staž, koji je u knjižici za to vreme bio uredno odjavljen. Na tu moju molbu fakultet je odgovorio negativno, odnosno NIJE je uvažio, zbog čega sam i morao da prijavljujem NOVU tezu. Zahvaljujući "dobronamernom" mentoru, to čak nije bila ni slična teza, već sasvim drugačija, tako da ništa iz dotad urađenih 90-ak strana nije moglo da se iskoristi, nego sam doveden u situaciju da počinjem iznova.


Prema tome, ne da mi rok nije produžavan "više puta" nego mi nije bio produžen nijednom. Sve što sam uradio, uključujući i magistraturu, uradio sam u okvirima redovno propisanih rokova, a samo zbog gore pomenutih činilaca (birokratije Filozofskog fakulteta i nedobronamernog mentora) taj proces je potrajao 7 godina (a ne 10!): od 2002. (kada je odobrena izrada mog prvog magistarskog) pa do 2009. (kada je odbranjen moj drugi magistarski rad).


Dalje, prof. Mašović ističe: "Iza njegove magistrature stoji moj potpis." Da, to je tačno, a i sasvim normalno – jer ona je bila mentor te teze. Podsećam da zaključak izveštaja o toj tezi, ispod koga stoji profesorkin potpis, glasi:

"Magistarski rad Dejana Ognjanovića ‘Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa’ na mnogo načina predstavlja temeljnu studiju o doprinosu velikog pisca svetskoj književnoj zaostavštini. Iako analizira pretpostavljene ‘gotske motive’ i gotiku kao žanru, on svoja upečatljiva tumačenja daje tek u delovima koja premašuju uske okvire žanra i koja se mogu ali i ne moraju čitati na taj ili neki drugi sugestivan način. Istovremeno, od značaja je i opšti gotski kontekst koji je ovde iscrpno, pregledno i vrlo informativno dat kao svojevrsni prikaz neprekidnosti gotskog kroz sadejstvo sledbeništva i preobraženja i ishodišne morfologije. I, konačno, za sve istraživače Poovog dela, ovaj rad predstavlja jedno prostudirano i temeljno čitanje i dela i poetike sa kojim će se kasniji pristupi ne baš lako moći meriti a još manje odmeravati."


Ovakav zaključak teško se može pomiriti sa neizrečenom, ali jasnom implikacijom da prof. Mašović treba da budem zahvalan na svojoj tituli magistra isto kao što njoj treba zahvaljivati i za stipendiju za Berkli, i ko zna šta još. Još prostije rečeno, prof. Mašović implicira da mi je "poklonila" titulu. Voleo bih da u nekom sledećem dopisu javnosti prof. Mašović malo eksplicitnije iznese tu tezu, jer bi se onda takvim profesorom i mentorom morala pozabaviti nadležna stručna tela na Univerzitetu.


Naravno, da je prof. Mašović neko ko olako poklanja titule, ne bi njen dosadašnji akademski skor iznosio: ukupno dva proizvedena magistra (jedan udaljen iz oblasti književnosti i prinuđen da doktorat prijavi iz oblasti lingvistike, a drugi – tj. ja - udaljen i sa radnog mesta i sa posla!). I nijedan proizvedeni doktor nauka.



Jedina polu-istina u izjavama prof. Mašović nalazi se u tome da "ima studenata kojima je on predavao, a koji su za to vreme magistrirali, doktorirali, postali docenti." Ovo je očigledno preterivanje: napredak u službi ipak ne biva tako brzo, i nije mi poznato da je neko od studenata kojima sam predavao 1999/2000 uspeo da već i doktorira a kamo li bude izabran za docenta, ali neki od njih svakako jesu doktoranti. To nije sporno. Sporno je samo što prof. Mašović ne vidi nikakvu svoju odgovornost za toliko prolongiranje, odnosno za moje pisanje čak dve različite teze.


Prof. Mašović zatim tvrdi: "Brojne su nediscipline u radu, neispunjavanje obaveza." Ovo je paušalna, neargumentovana ocena iz koje nije jasno na šta se tačno misli. Čak i da načas pretpostavimo da je ona istinita, postavlja se pitanje: da li su za te navodno brojne "nediscipline u radu" bili pokrenuti bilo kakve disciplinske mere? Ima li ikakvog dokaza za ovu tvrdnju? Pošto su sve ostale optužbe od strane prof. Mašović vrlo prozirna demagogija, ovo bi moralo da bude centralno mesto i glavna optužba. Međutim, ova optužba se sada i ovde, u novinama, po prvi put javlja, i to u ovom neodređenom, nekonkretnom obliku koji može da se odnosi na ko zna šta. Na katedri, na grupi, a kamo li dalje od toga, prof. Mašović nije imala nikakvu krupnu i ozbiljnu pritužbu na moj rad koja bi bila tako velika da neminovno vodi u gubljenje posla. Nadajmo se da će u svojim narednim napisima biti konkretnija, jer iz ovde izrečenog teško je zaključiti o kakvim se uopšte "nedisciplinama" radi. (Pre će biti: nedovoljno poslušnički, nedovoljno ponizan odnos prema "veličini" prof. Mašović.)


Tvrdnju da su "studenti negativno ocenili njegov rad" već sam demantovao u prošlom napisu. U evaluaciji koju su studenti obavili maja 2008. godine moje ocene su približne onima koje ima prof. Mašović, a ni blizu tako loše kakve su dobile neke druge kolege – koje zbog toga nisu izgubile posao (ma, ni blizu tome). Npr. predavač koji je programirao tu evaluaciju je čak, prilikom svog reizbora, od Studentskog Veća dobio negativnu ocenu za svoj rad, što se nikada do sada nije desilo nikome (pa ni meni). Pa opet, Nastavno-naučno Veće tu negativnu ocenu nije uzelo kao naročito otežavajuću okolnost, i dotičnog kolegu je bez problema izabralo u traženo zvanje. Prema tome – čak i kada bi bila istina (a nije) da su "studenti negativno ocenili (moj) rad", jasno je da to nije dovoljno jak razlog za gubljenje posla.


O tome da sam ja "radio na ličnoj karijeri, a ne akademskoj" već sam dovoljno pisao ranije, a besmislenost ove optužbe vidljiva je pogledom na moje objavljene knjige i radove, kojih ima sasvim dovoljno u relevantnoj i referentnoj periodici i publikacijama, i koji su potiču iz oblasti iz koje su moj magistarski a sada i doktorski rad. Stoga je njihovo svođenje na nekakav privatni hobi i zanimaciju u rangu sakupljanja marki – apsurdno. Jeste, to su radovi iz oblasti žanrovske književnosti i žanrovskog filma: to je oblast kojom sam odabrao da se stručno bavim, najzad, to je oblast (gothic) koju sam potencirao i u mojoj prihvaćenoj prijavi za stipendiju, i iz koje sam na Berkliju slušao više kurseva. Samo nedobronamerna osoba ili potpuni laik, koji ne zna šta se i kako izučava u svetu, može da moje bavljenje gotikom i hororom svodi na ličnu zanimaciju koja nema veze sa akademskom karijerom.


U delovima profesorkinog saopštenja prenetim u BLICU (četvrtak 21.01.2010. na str. S8 – dodatak BLIC SRBIJA) ponavljaju se manje-više iste stvari na koje sam gore već odgovorio.


Od novih momenata, tu je recimo isticanje mog proseka tokom redovnih studija. Da, tačno je: on je iznosio 8,038. Nije spektakularan, ali je bio dovoljno dobar za upis postdiplomskih studija itd. Nije jasno samo zašto profesorka tek sada, u novinama, poteže taj prosek. Ona je znala koji mi je prosek kada me je birala za svog asistenta; znala je koji mi je prosek kada je potpisivala referate za moj reizbor; znala je koji mi je prosek kada je potpisivala superlativne preporuke; znala je koji mi je prosek kada je prihvatila da mi (dva puta) bude mentor za magistarski rad, kao i kada je potpisivala izveštaj o tom radu. Zbog toga nije jasno zbog čega prof. Mašović sada iz korpice vadi taj prosek kao nekakav novi momenat, krunski dokaz koji se pojavio u minut do dvanaest, a kako bi njime valjda opravdala moj otkaz?


Takođe je malo neobično (?) da profesorka ne pominje moj prosek sa postdiplomskih studija – dakle, onaj u koji se nisu računali ONO I DSZ, Sociologija itd. – već samo predmeti iz oblasti književnosti na koju sam oduvek bio usmeren. Taj prosek je iznosio 9,5 (zahvaljujući oceni 8 iz francuskog jezika i 9 iz trodelnog ispita)


Ne tvrdim da je taj prosek naročito bitan za ovu temu – čak i da je bio 8,5, njegovo potezanje SADA je bez ikakve veze sa mojim otkazom. Ali ako već govorimo o prosečnim ocenama, ipak pomenimo i ovu.


Što se tiče tvrdnje prof. Mašović da se nije protivila raspisivanju konkursa koliko je tražila izuzeće sebe i svog predmeta, o toj neistini sam već pisao. Njene reči koje je pred čitavom SG Anglistika izgovorila glasile su, da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, i da katedra za književnost treba naknadno da se sastane i vidi da li ima potrebe za konkursom, ili se ti časovi mogu drugačije popuniti iz postojećih kadrovskih resursa.


Na kraju su i popunjeni – koleginicom koja nema nijedan referentan rad iz oblasti književnosti, ali je dovoljno prikladna drugim, neakademskim prohtevima prof. Mašović. Svi kasniji dopisi koji su tražili raspisivanje konkursa – od mene, od Nezavisnog sindikata (nekoliko puta) – bili su ignorisani od strane prof. Mašović. Pošto je u međuvremenu postala upravnica grupe, iskoristila je tu poziciju da spreči bilo kakvu diskusiju ili glasanje o tim dopisima.


U svakom slučaju, istina o ovome ne može biti sakrivena, i neće biti sakrivena, a demagogija prof. Mašović biće raskrinkana kao neubedljiva i neargumentovana tirada osobe koja privatne animozitete i povređenu sujetu pokušava, vrlo neuverljivo, da zamaskira navodno profesionalnim razlozima.


Preporučujem da svakako pogledate komentare ispod onlajn verzije teksta na BLICOVOM sajtu.



DELLAMORTE DELLAMORE (1994)


(Dellamorte Dellamore, Italija, 1994)
Režija: Mikele Soavi
Scenario: Đovani Romoli, prema romanu i stripu Ticijana Sklavija
Uloge: Rupert Everet, Ana Falki, Fransoa Hadži-Lazaro, Fabiana Formika...


**** 
4+


Kada se govori o filmovima po stripu, obično kao prva asocijacija dolaze mišićavi momci u tesnim trikoima koji se bore protiv megalomanskih zlikovaca sa pompeznim planovima za osvajanje/uništenje sveta. Supermen, Betmen, Spajdermen... Dardevil, Catwoman... Čak i Helboj, najnekonvencionalniji od svih njih, još uvek je Dete Pakla, crvena gromada sa dugim repom i slomljenim rogovima na čelu: ukratko - 'veći od života'.

Dilan Dog, glavni junak istoimenog stripa (i predloška za ovaj film), nije ništa od toga. Običan čovek bez ikakvih specijalnih moći – sem veštine da upada i izvlači se iz najjezivijih horor avantura a da to ne ostavi vidljivijeg traga na njegovoj psihi. On nema čak ni mišiće jednog Bleka Stene, ili Zagora – u sukobu sa ljudskim protivnicima neretko dobija tvrđi kraj pesnice. Cinik i pomalo melanholik, ovaj simpatičan momak bavi se istraživanjem natprirodnih pojava (uključujući i zavođenje jednako misterioznog ženskog soja) kao jedinom odbranom od egzistencijalne teskobe i mizantropsko-nihilističkih ekstrema do čije ivice povremeno dođe.

Nakon sukoba sa svom silom vampira, vukodlaka, sablasti, mutanata itsl. povratak u 'stvarni' svet, sa svom njegovom banalnošću, ispraznim materijalizmom i prizemnom ograničenošću, ekvivalent je pravog Pakla. Zato se Dilan Dog vraća monstrumima: u njima neretko nalazi poslednje preostale tračke ljudskosti inače nestale iz 'zdravog' i 'normalnog' sveta svakodnevnice. I zato nema stalnu devojku, poput konvencionalnijeg Martija Misterije, sa kojim se ponekad susretne tokom svojih mračnih istraga. Niz kratkih i manje-više neuspešnih romansi najčešće je okrnjen upravo njegovom nekonvencionalnošću, nesposobnošću da do kraja uroni u prozaičnost. Dilan Dog je zapravo romantik i idealista, a imidž hladnokrvnog cinika je upravo to – maska.



Najveće postignuće filma O LJUBAVI I SMRTI je u tome što je uspeo da na savršen način uhvati i ovaploti duh stripa, a da se slepo ne drži likova i zapleta. U tom smislu radi se o školskom primeru toga kako treba raditi adaptaciju (stripovskog ili knjiškog, svejedno) predloška. Film je zasnovan na Sklavijevom romanu čiji su elementi prisutni i u scenariju za jednu od dužih, vanrednih epizoda stripa (na 160 umesto uobičajenih 98 strana), objavljenoj kod novosadskog DNEVNIKA kao 'Smrt, ljubav, smrt'. U strip verziji lik čuvara groblja na kome mrtvi neumorno oživljavaju dok ih on jednako neumorno upokojava metkom u čelo je sporedan.


U filmu, njemu su neosetno pridodate osobine, nazori i imidž Dilana Doga, što je tim efektnije potcrtano inteligentnim kastingom. Rupert Everet je ionako poslužio kao model za stripovskog Dilana, a sada, u ulozi Frančeska Delamortea, on na najbolji mogući način otelotvoruje lik njime inspirisan. Iz pomenute epizode je pozajmljeno nekoliko situacija i replika (poput, recimo, Frančeskovog obraćanja kipu Smrti: ''Ti i ja smo isti: ubijamo iz indiferentnosti, ponekad iz ljubavi, ali nikada iz mržnje.''); na svu sreću, izbačena je banalna glavnica strip-zapleta koja se tiče mafije, serije ubistava i eksperimenata ludih naučnika.

Hvale je vredan nekonvencionalan pristup scenariste Romolija: umesto da potencira komercijalne i opšte-prepoznatljive aspekte serijala, postavljajući temelj za eventualni serijal filmova o Dilanu Delamoreu, on situacije koje 'normalna' publika očekuje od horora sa zombijima zamenjuje nizom bizarnih, nadrealnih, groteskno-uvrnutih situacija, sve vreme nepogrešivo zadržavajući suptilno-crnohumorni ton Dilana Doga protkan egzistencijalističkim (pa i kosmičkim) užasom.


Na njegov genijalan scenario jednako uspešno nadovezuje se režija Mikelea Soavija: u njegovoj inscenaciji i nadahnutoj stilizaciji napisane stranice oživljavaju u zaista unikatnom amalgamu romantičarsko-gotičkog ambijenta, 'pomerenih' likova i dijaloga te krvavih horor prizora, a da nijednog trena romansa, humor, strava ili krv ne odnesu prevagu. U svom balansu elemenata koji su Dilana Doga učinili unikatnim među svim drugim horor stripovima (a i šire) Soavi zaista nema premca, i pokazuje da je sjajno uhvatio duh Sklavijevog strip serijala – duh gorko-slatke melanholije, svesti o užasu u korenu bivstva, i humoru i ljubavi kao jedinim (privremenim) branama od te spoznaje.


Soavi takođe na fascinantan način hvata nadrealni ugođaj, u kome je tzv. 'konsenzus-realnost' zapravo konstrukt sačinjen od čitavog niza subjektivnih stvarnosti, i iz toga izvlači maksimum klaustrofobičnog solipsizma u kome, rečima Hasana I Sabaha, 'ništa nije stvarno, a sve je moguće.' Promišljeno i dosledno sprovodeći ovaj smeli artistički koncept unutar jednog žanrovskog filma, Soavi ingeniozno transcendira ne samo pod-žanr zombi-filmova, ne samo bogatu tradiciju italijanske strave, već i žanr horora uopšte, i izdiže se iznad svega toga retko autentičnim filmskim remek delom.


Mikele Soavi je debitovao filmom POZORNICA STRAVE (Stage Fright, 1987), hiperstilizovanom apoteozom slasher horora kojom se nametnuo kao najperspektivniji mladi horor režiser u Italiji. Smesta ga je zapazio Dario Arđento, koji je producirao i učestvovao u pisanju njegova naredna dva filma: neujednačene, ali vizuelno maestralne CRKVE (The Church, 1989) i frustrirajuće konfuzne, ali atmosferične SEKTE (The Sect, 1991). U svim navedenim filmovima pokazao je vanrednu sposobnost da prevlada i najbanalniji predložak i pretvori ga u zadivljujuću orgiju filmofilskih užitaka. Njegovo slikarsko oko (Soavi se bavi i slikarstvom!) uspeva da uobliči, stilizuje i zabeleži neke od najfascinatnijih prizora modernog horora, a njihova originalnost i smelost iskoraka iz banalnih story-telling nužnosti čini ga najvećim stilistom modernog italijanskog horora – učenikom Darija Arđenta koji je evidentno prevazišao učitelja.


Rasterećen budžetskih ili kreativnih stega iz prethodnih filmova, Soavi je u O LJUBAVI I SMRTI razigran poput deteta predugo držanog u kući koje je napokon pušteno van. Plod te igre je film koji se može posmatrati kao svojevrsna mračna poema, kao horor komedija, kao splater, kao art film – ali, bilo kako bilo, pre svega kao jedan od onih krajnje retkih bisera u kojima se čitav niz dragocenih elemenata nekako poklopi u dobitnu kombinaciju i rezultira alhemijom koja krasi najveća remek-dela.
O LJUBAVI I SMRTI je jedno od njih.