izabrana dela

izabrana dela

уторак, 29. септембар 2009.

GIALLO (2009)

*(*)

2-

arđentova dekadencija se nastavlja, i pitanje je koliko još duboko dedica može da potone pre nego što se trgne.

istina, još uvek nije dosegao DNO do koga je, svojevremeno, lučio fulči dospeo u tvorevinama (neću ih nazivati filmovima) koje je potpisivao u poslednjih 7-8 godina pred smrt – ali, s druge strane, ako pogledamo razmak između najboljih arđentovih filmova, i ovoga što danas radi, i to uporedimo sa rasponom između vrhunskih fulčijevih dometa i onih bruka i nepodopština pred kraj, može se reći da je arđento pao još dublje od fulčija, baš zato što je leteo mnogo više.

to što arđento uporno bira nekakve savršeno imbecilne, degenske 'scenarije' još i nije glavni problem – ni na svojim vrhuncima on se nije pretrzao od smislenih zapleta i likova a kamo li od dijaloga. recimo da jedino DEEP RED i donekle L'UCCELO u celom njegovom opusu imaju iole smislene i zaokružene scenarije, bez previše povoda za kolutanje očima. sve ovo ostalo je – bože me sačuvaj. s tim što je, u egzemplarnim slučajevima (SUSPIRIA, INFERNO, PHENOMENA, OPERA…), barem apsurd bivao manje više zauzdan i/ili prevladan pa čak donekle i osmišljen vanrednom rediteljskom stilizacijom, gde je iracionalnost scenarija bila komplementarna sa iracionalnošću glume, režije, vizuelnih efekata, scenografije i svega ostalog.

dok je svoje apsurdne scenarije odevao u barokno ruho visoko-koloritne fotografije, mega-pokretne kamere, nadahnute montaže, expresionističke scenografije, to je sve bilo fine & dandy. problemi su počeli da nastaju kada je deda srebrni otkrio 'realizam' i iz nikome jasnog razloga počeo da snima RUŽNE filmove –koji izgledaju jeftino čak i onda kad to nisu bili (FANTOM OPERE), sa šugavom, svedenom vizuelnošću, banalnim slikama kojima je nedostajao eye candy koji je oduvek arđenta izdvajao od ostalih italo konkurenata. sada, kad je svesno počeo da svoje filmove snima u banalnom ključu beogradske hronike, postalo je jasno da dedica nema šta da nam kaže – niti pokaže. sve što je arđento potpisao u poslednjih 10ak godina, svako njegovo zlodelo nastalo nakon traljavog, idiotskog, ali na vrlo zabavan način sumanutog STENDALOVOG SINDROMA, sve to, dakle, puke su orgije ispraznosti, taština praznine koju je mučno gledati i u kojoj su samo najzadrtiji argento-frikovi na silu i protivno svom intimnom osećaju pod mikroskopom tražili (i, kao, nalazili) tragove nekadašnjeg 'maestra'.

sorry, kids. čak i najmanje slab od tih promašaja, NONHOSONNO, izgleda kao beslovesni poludupasti pokušaj nekog mlađahnog epigona da ejpuje arđenta. od nekadašnjeg AUTORA koji je čak koketovao sa ART filmom, arđento je postao besramni, bandoglavi, nedokazani proizvođač TRASHA koji je sve dosadniji i negledljiviji čak i onima kojima trash estetika ne smeta.

decenijama je odbijao da gladnim fanovima isporuči treći deo SUSPIRIJE – a kad ga je najzad sklepao, bolje i da nije. svojim obožavaocima zafrljačio je u lice paradu eurotrash banalnosti, idiotskih scena, čak i za italo standarde očajnu glumu, nenadahnuto uslikan i nezainteresovano režiran (odrađen, otaljan) produkt. to deluje toliko neudubljeno i nerazrađeno kao da je deda reko: 'evo vam TREĆA MAJKA, jebala vas ona, a sad me pustite na miru i ne zapitkujte me više o tome!'

GIALLO, njegov najnoviji promašaj, u sličnom je stilu – kao da arđento hoće da kaže: 'celog života me poistovećujete s tim đalom – e pa, evo vam ĐALO, jebo vas on, a sad me pustite na miru i ne zapitkujte me više o tome!' ovom budalaštinom arđento se dosledno posrao i na drugi svoj masterpis – naime, ako je SUSPIRIA bila vrhunac dotadašnjeg italo supernatural horora, TREĆOM MAJKOM se arđento posrao na nju; a ako je (kao što jeste, i čik nek se neko ne složi) DEEP RED bio vrhunac i kvintesencija giallo-a, onda se sa banalno-autoreferentnim GIALLOm arđento posrao i na njega.

da li da se uopšte bavim ovim neverovatno nekompetentnim produktom? da li da seciram ovu sramotnu amaterštinu? ovaj mlakonjavi, dosadni produkt senilnog uma bez ikakvog dodira kako sa stvarnošću (ok, jebeš stvarnost) tako i bez dodira sa svojim iracionalnim, bolesnim, sumanutim izvorima nadahnuća iz kojih su, nekada, davno, izvirala sva ona barokna ludila?

ovo je idiotizam u kome u 90ak minuta vidimo celo jedno ubistvo – izvedeno krajnje banalno, ružno, i half-assovano čak i u bukvalnom smislu pošto žrtva preživi dovoljno da se, 12-ak časova kasnije, u besramnoj SEVEN-rip-off sceni, trgne iz mrtvila radi jednog jeftinog šoka + kako bi u diktafon kazala nekoliko reči koje će poslužiti kao ključ za istragu!

ovo je kretenizam u kome ubica izgleda kao nešto krupniji VUDI ALEN ofarban u žuto (!) i bez cvikera, pa sa još većim nosem, a njegovo mrmljanje i pogrbljeno teturanje i njegovo retardirano zavijanje 'BJUUUUTIFUL!' mora da se vide i čuju, jer reči su nemoćne da prenesu nešto toliko traljavo i trapavo i jadno i glupo. oskarovac adrijen brodi ovde za pod-žanr giallo čini ono što je vudi alen uradio za SF sa SLEEPERom, a emanuela sinjer izgleda kao mršavija i mlađa polupijana radmila živković-bambić.

nenamerno? teško je poverovati da su ovi ljudi ovo napravili OVAKO i verovali da rade dobar triler-horor? mora da su znali kakvo je ovo sranje! mora da je ova parodija – namerna! ali – zašto? zašto bi iko pravio parodiju na celu svoju karijeru, zašto bi zalagao svoj kredibilitet i status praveći svinjariju ovog ranga? zašto bi neko iole zdravog razuma kenjao i mazao samog sebe svojim sopstvenim žutim govnima?

ovo je svinjarija u kojoj neverovatno kretenski likovi čine iritirajuće glupe i dosadne stvari u neoprostivo linearnoj i neuzbudljivoj istrazi tokom koje nema ni trunke saspensa vezanog za spas neke fufice koju smo jedva i videli i čiji je jedini zadatak da vrišti do besvesti, a tokom čitave te sramotne orgije klišea, tupavosti, neudubljene i loše glume i debilnih dijaloga mikroskopski tračak nekadašnjeg argenta može se, ako baš napregnete svoje lupe, primetiti samo u jednoj kratkoj sceni flešbeka, sa klincem-koljačem u mesari, i to je sve. čak i taj flešbek se okonča neverovatno neubedljivom, tragikomičnom scenom o tome kako je brodi umesto mladog zatvorenika postao – pajkan!

ne, podsećanje na ovo zlodelo suviše je bolno, i ne mogu dalje. pogledao sam ga dvaput, jednom na poljskom (!) i jednom na engleskom, i to je two much! ovo je još malo pa kao da su zombi milani uzeli da naprave svoj argento-omaž, a neko im umesto trećerazrednog 'igram za siću direct to DVD' kena forija doveo oskarovca brodija i polanski-pomazanu emanuelu da prave majmune od sebe.

oh, how the mighty have fallen!

:(

Нема коментара: