Prvog dana kada sam
pokrenuo ovaj blog, pre punih pet godina, požurio sam, možda malo brzopleto, da
ga smesta napunim sadržajem, kako bi ljudi koji tu dođu smesta imali gomilu
toga za čitanje. U prvih par dana postojanja bloga na njega sam izručio brdo
rivjua, prethodno kačenih na internet forume. Jedan od njih bio je posvećen
apsolutno predivnom filmu koji je povod ovog osvrta – Calamity of Snakes. Ako niste na ovom blogu od prvog dana, i
ako se niste bavili proučavanjem njegove arhive (VELIKA GREŠKA!!!), onda vam je
možda promakao moj rivju. Evo ga OVDE.
U okviru akcije
proslave pet godina Kulta Gula, oglasio se jedan od saradnika koji su, u ta
pradavna vremena, povremeno takođe na ovom mestu objavljivali svoje tekstove –
čuveni i legendarni Aleksandar Janjić
(aka Harvester, aka Čovek Bez Ukusa), poznat pored ostalog i po svojoj opsesiji
zmijama, kao i po svojoj nedovršenoj noveli "Užasno prokletstvo" (coming
soon!) koja govori o zmijama. On je sada, u čast starih vremena, napisao svoj
sopstveni, samo za ovaj blog ekskluzivni rivju filma, i imam zadovoljstvo da
vam ovde predstavim i taj njegov tekst, koji se nastavlja na gorelinkovani moj.
Ono osnovno je već rečeno gore u tekstu – ovo je
vjerovatno jedini (ili bar jedini za koji ja znam) životinjski horor koji
ISPORUČUJE. Npr. u njegovom zmijskom kolegi The Killer Snakes prvih
pola sata je odvojeno za dosadnu dramu u kojoj glavni lik sakuplja svoju
zmijsku armiju, drugih pola sata na mediokritetske scene ubistava snimljene u
takvoj pomrčini da se jedva išta vidi i tek u posljednjih pola sata imamo dva
ili tri momenta gdje lijepo vidimo više od tri i po zmije na jednom mjestu.
Slično važi za The Bite, Slugs i razne druge niskobudžetne filmove koji nisu
loši, ali u principu nam ne daju u potpunosti ono po šta smo došli.
Ovde nije tako. U Calamity of Snakes ima
NEHUMANO mnogo zmija. Ima ih toliko mnogo da će vam podmiriti sve zmijske
potrebe do kraja godine. U prvih pola sata imamo nekoliko (doduše prekratkih
zbog kasapske montaže) vrlo solidnih masovki koje nagovještavaju veliki
potencijal, a dotični se u potpunosti realizuje u posljednjoj trećini (drugih
pola sata je nažalost ekstremno dosadno i ništa se ne dešava).
Tih pola sata na kraju je zmijski ekvivalent
one rasturačke završne akcione scene iz Džonvuovog Hard-Boiled – stotine i
hiljade (pravih!) zmijurina raznoraznih fela jurcaju po novootvorenoj zgradi,
upadaju u krevete, kupatila, kuhinje, ujedaju, prekrivaju sve živo i to sve
izgleda potpuno spektakularno. Ja inače u stvarnom životu zmije ne podnosim
(smatram da je postojanje bilo čega što može da se kreće po zemlji a nema noge
suprotno zdravom razumu) i kad vidim jednu blizu sam da se onesvijestim – s druge
strane, posmatranje ovolikog broja tih gmizavaca sa bezbjedne
prostorno-vremenske razdaljine mi je fascinantno.
Imate recimo scenu u kojoj zmije gmižu kroz
hodnik i ima ih toliko da su bukvalno prekrile i pod i zidove. Kao scena iz
nekog košmara. Onda glumci (pitam se koliko su bili plaćeni za ovo) koji su
nemilosrdno bačeni među stotine zmija koje ih u potpunosti obavijaju i ujedaju
i gmižu po njima, mislim strašno. Mislim da čak ni Open Water, u kome prave
ajkuletine plivaju oko glavnih glumaca, nije bio toliko stresan za snimanje.
Dobro, ja pretpostavljam da se ti ljudi manje boje zmija od mene, al opet –
kome normalnom može da bude svejedno kad gomila tih gmizavaca gmiže po njemu?
Fuj.
U svakom slučaju, a godinama sam čekao da ovo
kažem, Calamity of Snakes diliveruje ZMIJSKOST za čistu desetku i
nakon gledanja konačno me je zmijoželja minula. Na tome sam zahvalan. Pored
toga, bitno je istaći da ovo nije "normalan" zmijski film (šta god to
bilo). Ovo imate potpuno sumanute scene kao kad se neka budaletina kungfuiše sa
džinovskom boom koja je valjda predvodnik zmijske agresije, pa onda imate
ubrzane scene kad neka debela ženturača ždere neke kolače, pa onda na kraju
opet džinovska zmija koja skače po vatrogascima i sl., znači ladno izmiješana
slepstik komedija sa životinjskim hororom. Dodajte tu i potpuno blentavu
englesku sinhronizaciju prema kojoj je Kung Pow: Enter the Fist ozbiljan
film i jasno vam je bar približno kako sve to izgleda.
Nažalost, sve ove sjajne osobine pokvarene su
kretenskim nasiljem nad životinjama koje postiđuje i ostavlja u prašini čak i
onaj nesretni Kanibal Holokaust. Nema ovde specijalnih efekata – ubijanje zmija
bagerom (!), njihovo sječenje mačevima, mlaćenje lopatama, spaljivanje i sve
ostalo potpuno je autentično, a kad se ima u vidu da tako stradaju bukvalno
stotine a možda i hiljade životinja, nije teško doći do zaključka da je ovo
zapravo najkrvaviji film svih vremena. Kao da to nije dovoljno, ima scena u
kojima režiser sa perverznim uživanjem spuca krupan plan prepolovljene zmije
koja se grči u agoniji svojih posljednjih trenutaka. Već prva scena u filmu je
epski masakr nad zmijama u nekoj rupi i to je potpuno odvratno.
Grozim se tih životinja, ali ovako ih ubijati
samo zbog nekog tupavog filma je nepodnošljivo kretenski i cijelo vrijeme sam
želio da tog krmka koji je snimio film odalamim lopatom po tikvi. Na kraju
krajeva, te scene su zapravo potpuno nepotrebne i njihovo izbacivanje ništa ne
bi škodilo filmu. Prava zvijezda ovde nisu kreteni koji komadaju zmije već same
zmije koje u svojoj gmizavoj odvratnosti i do tada (i od tada) neviđenoj
masovnosti gmižu okolo i zavode teror.
Pod preplavljen zmijama - to je suština
svega i to dobijamo u ogromnim količinama. Ako kojim slučajem niste ovako
nježna duša kao ja, obavezno pogledajte Calamity of Snakes, ovo je film kakav
sigurno više nikad neće biti snimljen. Ako ste sažaljivi prema životinjama,
zaobiđite. Koliko god da sam uživao u scenama kad zmije napadaju, toliko sam
tugovao zbog besmislenog nasilja nad njima.
Evo i božanstvenog
trejlera za one koje moj i Janjićev tekst nisu ubedili!
