среда, 21. децембар 2022.

RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM

 


Autor: Krista Flajšman

Izdavač: Red Box, Beograd

Mek povez

152 str

 

Zvanična najava:

Tomas Bernhard se neretko upuštao u televizijske intervjue, ali Kristu Flajšman je posebno cenio kao sagovornika. O tome najbolje svedoče dva poznata intervjua, koje je uradio zajedno s njom - Monolozi na Majorki iz 1981. i Uzrok samome sebi, snimljen u Madridu 1986. U ovoj knjizi se osim ova dva televizijska intervjua, nalazi i intervju iz 1984. godine povodom objavljivanja njegovog romana Seča šume.

 

Ghoul’s view:

S najvećim uživanjem sam pročitao knjigu RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM i s najsnažnijom strašću joj lupam svoj Pečat Preporuke.

Nema tu mnogo iznenađenja: Bernhard mi je jedan od desetak najomiljenijih pisaca izvan horor žanra, fascinantan lik, jedan od malobrojne nekolicine čija sam SVA dela pročitao – nažalost ili na sreću, nema ih mnogo, odnosno nisu mnogo obimna. Njegov roman u proseku jedva ako nešto malo prebaci 100-150 strana – u tom pogledu je izuzetak BRISANJE: RASPAD, po meni najbolji njegov, najžešći, najnemilosrdniji, ali upola u šali a ¾ u zbilji rekao bih da deo njegovog kvaliteta leži baš u dužini: jer, Bernhard je toliko neopisivo zabavan i drag za čitanje, da NARAVNO da će mi njegov roman od 450 strana biti draži i bolji od romana od 150 strana! Istina je da su njegovi romani, u izvesnom smislu, rađeni po principu Less is More (nabijeni, kondenzovani, bez tupljenja i davljenja gugutki), ali utoliko pre je jači i bolji onaj njegov koji, sledeći iste principe, ima dupli ili trostruki obim. If Less is More, how much More is MORE!

U svakom slučaju, ako ste fascinirani ovim piscem kao ja, proždraćete ovih 150-ak stranica RAZGOVORA kao ništa, i cvileti što nema više; a ako ste nekako uspeli da do sada ne pročitate ništa od njega (iako je, recimo, LOM prethodnih godina objavio popriličan broj naslova, ako su vam promakla ranija izdanja nekih od njih), mislim da će vas ova knjiga lepo uvesti u njegov bizarni, zavodljivi, mračni, ekscentrični, mizantropski, smoreni, osećajni, pronicljivi, otkrovenjski svet.

U ovim razgovorima on se otkriva, više kao pisac i mislilac nego kao čovek, jer ipak su ovo razgovori rađeni za televiziju, što znači da i u njima on pažljivo gradi svoju personu i teško je reći šta od izrečeno zaista misli, i da li misli baš sve ovo, i baš ovako, i do kraja, ili to baca pred publiku u pomalo začinjenom obliku, kao neku vrstu mamca, ili žvake za mozak, ili provokaciju.

Hiperbola je svakako jedna od važnih odrednica njegovih dela, i ona je vidljiva i u ovim intervjuima, u preterivanjima raznih vrsta koja često odvode stvari do ivice apsurda, ili dalje, ALI a) apsurd je temeljna istina našeg postojanja, i b) jedino u apsurdu, u iskrivljenom, preterano stilizovanom „ogledalu“ možemo, uveličanu, dobro da vidimo svoju istinu. I Bernhard nam je na svoj proročanski, hijerofantski način ogoljava – čak sa dečačkom bezobzirnošću i nehajem ukazuje baš na ono što bi tzv. zreli, vaspitani, pristojni ljudi hteli da ostane skriveno, neizrečeno. Tipično za jednog (po svemu drugome netipičnog) Austrijanca, iako su njegovi stavovi sasvim pankerski, on je skoro uvek i svuda utegnut u košulju i kravatu…

Naravno, u vreme ovih razgovora, tokom 1980-ih, Bernhard je daleko od dečaka, dapače – to je poslednja decenija njegovog života, on je na ivici groba, zreo, iskusan, ostvaren, slavan (za austrijske prilike) – ali je i dalje onaj isti provokator i zajebant, mračnjak, beskrajno duhovit, kao i uvek.

I on ne koči ni za koga, ne dodvorava se nikome, ne ublažava svoje reči kako bi bile svarljive dokonoj buržoaziji koja tiho vari večeru posle TV dnevnika. Za njega ne postoje „svete krave“ – Frojd bi rekao „svete kurave“, a o Frojdu Bernhard kaže: „Jedna od malobrojnih velikih ličnosti čija je veličina opstala uprkos tome što su imali bradu“ (str 15). O Šopenhaueru: „Što je ogorčeniji, to je smešniji… Kako možete ozbiljno da shvatate čoveka koji je bio oženjen pudlom?!“ (str. 25). O ljubavi: „Uvek završite u kiču kada opisujete ljubav, jer ljubav je sve“ (41 str).

Beskrajno je zabavan kada govori o tome koliko mu prija da se odmara u Španiji, zemlji čiji jezik ne govori, pa može sebi dopustiti „osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da pričaju samo o važnim filozofskim temama“ (str. 20). O tome u kakav ga je grohot smeha bacalo kad bi mu se baba izgorela na plotni šporeta. O užasu i gadosti rođenja, kako je prvo što je uradio njegov bratić kad se rodio bilo – da ga popiša po licu. O crkvi: „Ono što su mladima gole žene ili goli muškarci, starcima je raspeće“ (str. 49). I naravno, kad bocka Austriju, svoju domovinu, tako slatko-gorko: „To je malena zemlja sa ljupkim ljudima, ali su svi zlobni i nebitni, a pored toga su još katolici“ (str. 110).

Ponegde u svojim stavovima o ženama pomalo preteruje (neki zadrti feminista rekao bi da MNOGO preteruje), i teško mi je da poverujem da je sasvim iskren u tim trenucima, jer prilično tu omašuje, ako se doslovno shvata, npr, kad kazuje kako žene nemaju istrajnost, kako olako odustaju (str. 57), kako je nemoguće da ustanu protiv sveta muškaraca (str. 62) itd.

Takođe su kontroverzne (mada, rekao bih, bliže istini) njegove tirade protiv dotirane književnosti, bilo kakve državne pomoći piscima: „Zavisnost sakati svaku rečenicu koju napišete… Umetnicima bi trebalo potpuno zatvoriti i zaključati vrata kroz koja žele da prođu“ (str. 102).

Možda je i najdragocenije, pred kraj ove knjige, njegovo ismevanje današnje književnosti, ne samo austrijske, sa njenim kvazirealizmom i gomiletinama opisa i detalja – nasuprot tome Bernhard stavlja poetiku IZOSTAVLJANJA (dakle, brisanje zamajavanja opštepoznatim stvarima), zasnovanu na opisivanju onoga što se NE VIDI, unutrašnjih procesa a ne odela koje neko nosi ili automobila koji vozi.

Sve u svemu, u ovim razgovorima je vrlo malo ćaskanja – i oni su, kao i njegove knjige, kondenzovani, posvećeni bitnim, velikim temama, koje su obrađene sa osvežavajućom preciznošću, umećem da se u nekoliko rečenica, u jednom pasusu, sažme suština, što je jedna od najvećih veština i umeća koja beskrajno cenim.

Zbog toga, ne prebrojavajte stranice ove knjige, niti dinare u svom džepu, ova knjiga vredi svoje težine u zlatu (ako se uopšte njena vrednost mora izražavati u merilima materijalnog). Čitajte Bernharda jer to je za moj groš krajnje redak pisac koji NE UME, fizički NE MOŽE da mi dosadi: uvek je svež, zabavan, neočekivan, drugačiji, svoj. Koliko takvih znate?