**(*)
3-
Dolijao
je, najzad, najhvaljeniji pa stoga i najočekivaniji horor ove godine – samo da
bi se, po ko zna koji put, ispostavilo da je hajp bio preteran, i da se radi o
mestimično solidnom ali suštinski slabom, u najboljem slučaju osrednjem filmu.
On je, ipak, dovoljno dobar da se može pogledati ako vas horor zanima, ali ako
imate iole zahtevniji ukus – priđite mu sa smanjenim očekivanjima.
babadook govori o ženi čiji 6-godišnji sinčić postane
opsednut kreaturom iz nekakve misteriozno materijalizovane tim-bartonovske
goth-slikovnice: klincu, a zatim i mami, počinje da se priviđa ta figura u
crnom fraku, s cilindrom i kandžama, i da im ionako sumorno-senovitu sreću
kvari…
Da li klinac umišlja, ili je na delu
emanacija natprirodnog entiteta koji dela preko dečjih slikovnica s
misterioznim moćima regeneracije? Klinac je njime opsednut metaforički, ali
mama možda postaje opsednuta tim stvorom doslovno. Možda! Jer, pocepana,
slikovnica se vraća zakrpljena, i s još hororičnijim porukama! "The more you deny,
the stronger I get!"
Ova
poruka odnosi se na podtekst, koji je u ovoj izrazito nesuptilnoj dramurdi
(režirala žena!) zapravo bačen u prvi plan: siguran sam da će Frojdovci,
Lakanovci i njima slični smarači dočekati ovaj film kao Second Cumming, jer sve
se, zapravo vrti oko Odsutnog (Mrtvog) OCA, čiji Gubitak (odnosno Žudnja za
njegovim Povratkom) obeležava i Majku i (Edipalnog) Sina.
I što više njih dvoje
pokušavaju da žive kao da Ništa Nije Bilo – to se snažnije Odsutni Otac vraća u
vidu Mračno-Pervertirane Očinsko-Ljudožderske figure Babaduka. Lepo Tata kaže: "The
more you deny, the stronger I get!" Ono što je Potisnuto, mora da se
Vrati, pa tako i nagvaždanje o hororu kao žanru zasnovanom na Povratku
Potisnutog, na Žudnji, na Porodici kao srži svega...
Avaj, to u teoriji može da
prođe, ali u klimavo-nesigurnoj dramaturgiji ovog filma malo teže, jer je
dinamika među likovima, a naročito između mame i sina s jedne i onih spolja s
druge strane izrazito izveštačena, karikirana, pojednostavljena i neubedljiva.
Mamine drugarice, komšinica, kolega s posla (surogat-tata?) i naročito
socijalni radnici isto su tako dvodimenzionalni, kartonski likovi kao i
Babaduk, samo daleko nezanimljiviji i u krajnjoj instanci nebitniji (tj. dramaturški
irelevantniji) jer ni na koji način ne zaigraju u ovoj autističnoj (da je bolja
rekao bih: beketovskoj) drami za dva lica.
Dakle, s jedne strane imamo
dramu koja je izrazito jednodimenzionalna i slabo zanimljiva, pa i repetitivna
(u drugoj polovini), a s druge – pokušaje horora koji su ili nemaštoviti i
mlaki, ili prečesto, preeečesto u korenu ubijeni preteranim oslanjanjem na
citate iz daleko boljih filmova. Ovo potonje se ogleda dvojako: kroz sam
koncept koji je zasnovan na spoju REPULSION (jedna žena tone u ludilo) i THE
SHINING (roditelj ludi i postaje direktna pretnja za svog sinčića: glavni
saspens je u tome da li će mama da odlepi dovoljno da ubije sina), i kroz čitav
niz direktnih "pozajmljenih" trejd-mark postupaka i kadrova iz
previše dobro poznatih klasika.
Dok mama priča s drugaricom
u parku, sin se, nedovoljno pažen, penje veoma visoko i samo čudom se ne polomi
– isto kao u THE NEW NIGHTMARE.
Krevet se trese dok majka
naleže na potomka u pokušaju da to spusti na pod – kao u THE EXORCIST.
Nevidljiva sila usisava
levitirajuće dete i majka ga grabi nazad – kao u POLTERGEIST.
Mama bljuje crno mastilo –
kao u bezbrojnim novim azijskim hororima.
Fast-motion blur levo-desno
razmrdanog lica – kao u JACOB'S LADDER.
Krupni plan + vrisak + jako
svetlo u facu – kao u tolikim filmovima Dejvida Linča.
I tako dalje.
Dakle, sve je tu deža vi,
pa i smešno-neubedljive booby-trap skalamerije koje balavac, kao, pravi i
koristi (kao Nensi u superiornom A NIGHTMARE ON ELM STREET) protiv zločeste
roditeljske figure, pa najzad i dizajn Babaduka (spoj Lona Čejnija iz LONDON
AFTER MIDNIGHT sa Tim Burton-style karikaturama) i njegove –priznajem, odlično,
jezivo zamišljene i realizovane – slikovnice.
Film bi bio efektniji da je
dvosmisleniji tj. da ne stavlja tako
eksplicitan naglasak na psihozu očito poremećene majke koja zapravo postaje
Babaduk: "You start to change when I get in – The Babadook growing right
under your skin!"
Sve bi bilo bolje da je
drama ubedljivije ukorenjena u ambijent (lokacija + prateći likovi i
međuodnosi) i da nije toliko udžbenički otrcana (sa krajnje lenjim
simbolima, tipa: pukotina u zidu i bube gmižu iz nje...), a da su scene strave
– stravičnije i originalnije (odnosno, manje derivativne).
Ovako kako je –
režija je jača nego što bi se od jedne žene očekivalo, s većim naglaskom na
dinamičnoj montaži, ali u suštini je bombastično nametljiva i neprikladna
materijalu i željenom suptilnom učinku; gluma mame i sina je dobra, ali svi
ostali su loši; fotografija je previše isprana od boja a ambijentacija čudna
(kao da se sve, iz nejasnih razloga, ne dešava u današnjici nego par decenija
ranije).
Ima tu, uprkos svemu, nešto malo jezivih scena, dobar je zvuk Ba-ba
Dook-DOOK-DOOK! dok je kraj, u
suštini, izduvan balon, i idejno, i žanrovski. Da je ovo režirao muškarac,
kazao bih da je kraj = limp dick. U
konkretnom slučaju imamo – limp old tit.
No, baš zbog toga, ko voli
staro, izakano, milf, više će u ovome uživati!
Polu-šalu nastranima, kako i zašto je BABADUK-DUK obmanuo mnoge i pričinio im se boljim nego što jeste? Razloga je više:
- Ima ozbiljne pretenzije (drama!).
- Odstupa od vladajućih debilnih trendova u žanru ("pet drugara u kombiju, u šumi / napuštenoj ludnici").
- Bavi se arhetipovima (bajke!).
- Ženocentričan: pisala i režirala žena, i to dobro; glavnu ulogu igra žena, i to dobro (a, s druge strane, nigde eksploatacije, objektifikacije i mejl gejz zumova na sise i dupe!).
- Čaša je prazna samo do pola (malo li je na ovo krizno vreme?!), pa ćemo se, žedni nečega boljeg, praviti da je polupuna.
Iz navedenih razloga BABADUK vam se može učiniti boljim nego što jeste, pa mu zato dajte šansu, ali - oprezno!