четвртак, 6. новембар 2014.

THE BABADOOK (2014)

**(*)
3-

            Dolijao je, najzad, najhvaljeniji pa stoga i najočekivaniji horor ove godine – samo da bi se, po ko zna koji put, ispostavilo da je hajp bio preteran, i da se radi o mestimično solidnom ali suštinski slabom, u najboljem slučaju osrednjem filmu. On je, ipak, dovoljno dobar da se može pogledati ako vas horor zanima, ali ako imate iole zahtevniji ukus – priđite mu sa smanjenim očekivanjima.
            babadook govori o ženi čiji 6-godišnji sinčić postane opsednut kreaturom iz nekakve misteriozno materijalizovane tim-bartonovske goth-slikovnice: klincu, a zatim i mami, počinje da se priviđa ta figura u crnom fraku, s cilindrom i kandžama, i da im ionako sumorno-senovitu sreću kvari…
            Da li klinac umišlja, ili je na delu emanacija natprirodnog entiteta koji dela preko dečjih slikovnica s misterioznim moćima regeneracije? Klinac je njime opsednut metaforički, ali mama možda postaje opsednuta tim stvorom doslovno. Možda! Jer, pocepana, slikovnica se vraća zakrpljena, i s još hororičnijim porukama! "The more you deny, the stronger I get!"
            Ova poruka odnosi se na podtekst, koji je u ovoj izrazito nesuptilnoj dramurdi (režirala žena!) zapravo bačen u prvi plan: siguran sam da će Frojdovci, Lakanovci i njima slični smarači dočekati ovaj film kao Second Cumming, jer sve se, zapravo vrti oko Odsutnog (Mrtvog) OCA, čiji Gubitak (odnosno Žudnja za njegovim Povratkom) obeležava i Majku i (Edipalnog) Sina. 
I što više njih dvoje pokušavaju da žive kao da Ništa Nije Bilo – to se snažnije Odsutni Otac vraća u vidu Mračno-Pervertirane Očinsko-Ljudožderske figure Babaduka. Lepo Tata kaže: "The more you deny, the stronger I get!" Ono što je Potisnuto, mora da se Vrati, pa tako i nagvaždanje o hororu kao žanru zasnovanom na Povratku Potisnutog, na Žudnji, na Porodici kao srži svega...
Avaj, to u teoriji može da prođe, ali u klimavo-nesigurnoj dramaturgiji ovog filma malo teže, jer je dinamika među likovima, a naročito između mame i sina s jedne i onih spolja s druge strane izrazito izveštačena, karikirana, pojednostavljena i neubedljiva. Mamine drugarice, komšinica, kolega s posla (surogat-tata?) i naročito socijalni radnici isto su tako dvodimenzionalni, kartonski likovi kao i Babaduk, samo daleko nezanimljiviji i u krajnjoj instanci nebitniji (tj. dramaturški irelevantniji) jer ni na koji način ne zaigraju u ovoj autističnoj (da je bolja rekao bih: beketovskoj) drami za dva lica.
Dakle, s jedne strane imamo dramu koja je izrazito jednodimenzionalna i slabo zanimljiva, pa i repetitivna (u drugoj polovini), a s druge – pokušaje horora koji su ili nemaštoviti i mlaki, ili prečesto, preeečesto u korenu ubijeni preteranim oslanjanjem na citate iz daleko boljih filmova. Ovo potonje se ogleda dvojako: kroz sam koncept koji je zasnovan na spoju REPULSION (jedna žena tone u ludilo) i THE SHINING (roditelj ludi i postaje direktna pretnja za svog sinčića: glavni saspens je u tome da li će mama da odlepi dovoljno da ubije sina), i kroz čitav niz direktnih "pozajmljenih" trejd-mark postupaka i kadrova iz previše dobro poznatih klasika.
Dok mama priča s drugaricom u parku, sin se, nedovoljno pažen, penje veoma visoko i samo čudom se ne polomi – isto kao u THE NEW NIGHTMARE.

Krevet se trese dok majka naleže na potomka u pokušaju da to spusti na pod – kao u THE EXORCIST.

Nevidljiva sila usisava levitirajuće dete i majka ga grabi nazad – kao u POLTERGEIST.

Mama bljuje crno mastilo – kao u bezbrojnim novim azijskim hororima.

Fast-motion blur levo-desno razmrdanog lica – kao u JACOB'S LADDER.

Krupni plan + vrisak + jako svetlo u facu – kao u tolikim filmovima Dejvida Linča.

I tako dalje.
Dakle, sve je tu deža vi, pa i smešno-neubedljive booby-trap skalamerije koje balavac, kao, pravi i koristi (kao Nensi u superiornom A NIGHTMARE ON ELM STREET) protiv zločeste roditeljske figure, pa najzad i dizajn Babaduka (spoj Lona Čejnija iz LONDON AFTER MIDNIGHT sa Tim Burton-style karikaturama) i njegove –priznajem, odlično, jezivo zamišljene i realizovane – slikovnice.
Film bi bio efektniji da je dvosmisleniji tj. da ne stavlja tako eksplicitan naglasak na psihozu očito poremećene majke koja zapravo postaje Babaduk: "You start to change when I get in – The Babadook growing right under your skin!"
Sve bi bilo bolje da je drama ubedljivije ukorenjena u ambijent (lokacija + prateći likovi i međuodnosi) i da nije toliko udžbenički otrcana (sa krajnje lenjim simbolima, tipa: pukotina u zidu i bube gmižu iz nje...), a da su scene strave – stravičnije i originalnije (odnosno, manje derivativne). 
Ovako kako je – režija je jača nego što bi se od jedne žene očekivalo, s većim naglaskom na dinamičnoj montaži, ali u suštini je bombastično nametljiva i neprikladna materijalu i željenom suptilnom učinku; gluma mame i sina je dobra, ali svi ostali su loši; fotografija je previše isprana od boja a ambijentacija čudna (kao da se sve, iz nejasnih razloga, ne dešava u današnjici nego par decenija ranije). 
Ima tu, uprkos svemu, nešto malo jezivih scena, dobar je zvuk Ba-ba Dook-DOOK-DOOK! dok je kraj, u suštini, izduvan balon, i idejno, i žanrovski. Da je ovo režirao muškarac, kazao bih da je kraj = limp dick. U konkretnom slučaju imamo – limp old tit.

No, baš zbog toga, ko voli staro, izakano, milf, više će u ovome uživati!


Polu-šalu nastranima, kako i zašto je BABADUK-DUK obmanuo mnoge i pričinio im se boljim nego što jeste? Razloga je više:
- Ima ozbiljne pretenzije (drama!).
- Odstupa od vladajućih debilnih trendova u žanru ("pet drugara u kombiju, u šumi / napuštenoj ludnici").
- Bavi se arhetipovima (bajke!).
- Ženocentričan: pisala i režirala žena, i to dobro; glavnu ulogu igra žena, i to dobro (a, s druge strane, nigde eksploatacije, objektifikacije i mejl gejz zumova na sise i dupe!).
- Čaša je prazna samo do pola (malo li je na ovo krizno vreme?!), pa ćemo se, žedni nečega boljeg, praviti da je polupuna.
         Iz navedenih razloga BABADUK vam se može učiniti boljim nego što jeste, pa mu zato dajte šansu, ali - oprezno!





10 коментара:

  1. Pošto mi se dopao kratkometražni "Monster" iste rediteljke (i sa identičnim konceptom), pružio sam mu šansu, i pre čitanja tvog rivjua, ali sam odustao već posle dvadesetak minuta. Glavni razlog je to što su mi i majka i sin bili užasno antipatični, a pored toga, sve je delovalo previše konvencionalno. Izgleda da nisam mnogo propustio...

    ОдговориИзбриши
  2. Тешко је бити самохрана мајка са лудим дететом које је узрок смрти вољеног (и никад прежаљеног) мушкарца. И тешко је бити син мајке која те истовремено и воли и мрзи, јер си плод љубави, али је због порођаја тата загинуо. Тешко је живети, тешко је не живети. И мајка и дете остаће заувек у том кругу из кога излаза нема. Биће психићи који ће једно друго да поједу или ће заједно да крену, кад мали поодрасте и ојача, да убијају мајке и синове. Или можда само очеве. А мали већ добро барата оружјем које сам прави - могу да замислим какве ће лудорије да смишља кад крене у трећи разред.

    ОдговориИзбриши
  3. ne znam, meni majka i sin uopšte nisu bili antipatični nimalo. a film mi je odličan baš zbog ovih razloga koji se navode na kraju, e sad da li sam obmanut ili ne...

    ОдговориИзбриши
  4. Jes vala klinac antipatičan za orden, al' ne u onom pozitivnom smislu da prija filmu nego baš obratno, više puta mi došlo da ga umlatim. Ma skroz sam se smorio a baš sam poitao da gledam. Jbga.

    ОдговориИзбриши
  5. ne znam šta ste se navrzli na siroto dete, baš je slatko, mada treba neko vreme da se priviknete na njegove crte lica koje kao da je dizajnirao egon šile.

    ОдговориИзбриши
  6. Ma bre mali je uspeo da prevaziđe antipatičnost čak i klinca iz Srpskog Filma.

    ОдговориИзбриши
  7. Samohrana majka
    Jennifer Kent pored bavljenja glumom odlučila je da se okuša i kao reditelj. Nakon rada na jednoj TV-seriji iz 2006. godine (triler tematika u stilu 'Zone sumraka'), debituje dugometražnim projektom. Po sopstvenom scenariju snimila je horor koji su zajednički producirale nezavisne filmske kuće iz Kanade i njene rodne Australije (Causeway Films & Smoking Gun Productions). Radnja je zasnovana na njenom kratkom filmu 'Monster', iz 2005. godine.
    U fokus je stavljena samohrana majka koja živi s šestogodišnjim sinčićem Samuelom. Amelia je ostala bez voljenog supruga, nastradalog u saobraćajnoj nesreći baš kada ju je vozio u bolnicu na porođaj. Porodična tragedija ostavila je ožiljke na duši unesrećene supruge i majke. Ona živi sa stvorenim osećajem krivice i to se neminovno reflektuje na odnos s detetom. Mališa je prilično nestašan, hiperaktivan za svoj uzrast, što dodatno komplikuje pokušaje Amelie da sredi sopstveni privatni život. Kada se na policama kućne biblioteke neobjašnjivo pojavila misteriozna slikovnica, počinju da se dešavaju čudne stvari. Listajući stranice slikovnice, majka i sin upoznaju zastrašujuću kreaturu - gospodina s visokim cilindrom i frakom, ispod koga vire oštre kandže. To je Babadook, zlokobna utvara (pandan opakom mitološkom biću s ovdašnjih prostora poznatijem kao babaroga) koja seje strah i preti da uništi dvočlanu porodicu...
    Horor koji zadovoljava osnovne postavke žanrovske konvencije, ali takođe ima pretenzije da ponudi i nešto više. Pre svega da bude adekvatno dramaturški obrađen. Zahvaljujući umešnoj režiji priču od starta prožima sumorna atmosfera iz koje kasnije izbijaju u prvi plan strava i užas. Postupno razvijajući interakciju između glavnih protagonista u okruženju sablasno puste kuće, rastu tenzije koje eskaliraju u završnici. Šteta samo što je rasplet ostavio bled utisak, jer objektivno slutili smo mnogo žešću makljažu s Babadookom.
    Niz pratećih detalja doprinosi da horor ipak izgleda kao istinsko osveženje u posustalom žanru. Bez obzira na skroman budžet za produkciju, korišćeni specijalni efekti opravdaju svrhu, a na to se nadovezuje vešta montaža nekolicine brzih kadrova, ispraćenih dobrim radom kamere i sugestivnom fotografijom (par dobro zamračenih kadrova izazivaju tihu jezu).
    Gluma je bez diskusije ovde glavni adut. Ako zanemarimo sporedne likove koji praktično samo prodefiluju kroz pojedine segmente filma, naglašena dramaturgija se u dobroj meri oslanja na glumu majke i deteta. A Essie Davis bravurozno je iznela rolu samohrane majke, koja dolazi do ivice ludila. Sa njenog lica lako se mogu pročitati emocije, odmah je jasno kako je ona mentalno istrošena osoba. Posebno je oduševio Noah Wiseman, jer je Samuel oslikan kao iritantan i pomalo mračan klinac (asocijalan tip), kome je uža specijalnost kidanje nerava rođene majke.
    Dosta o hvalospevima, jer da se razumemo, ovo ipak nije remek-delo horor žanra. Postoji više razloga. Tu mislim prevashodno na manjak kreativnosti, jer su vidne reference na brojne poznate klasike žanra u pojedinim scenama (npr. na igralištu dok majka ćaska s prijateljicom), a povremena upotreba flashbackova je isforsirana i deluje neubedljivo. Dakle ima nedostatke, ali ipak zaslužuje visoku ocenu. Dobro se kotira u objektivno slaboj konkurenciji savremenih horor filmova slične tematike. Pogotovo ako malo bolje sagledamo sve ono što nam svakodnevno serviraju Ameri.
    Sve u svemu, kao neko ko se odavno razočarao u horor žanr, mogu da konstatujem da me je 'The Babadook' iznenadio u onom najpozitivnijem smislu. Stoga ukoliko ga još niste pogledali, krajnje je vreme da to i učinite. Uostalom samo tako možete da donesete vlastiti sud o dometima ovog horora.

    ОдговориИзбриши
  8. The Nightingale, od iste rediteljke, je daleko bolji film od precenjenog Babadoka. Bolji je i kao horor iako, u suštini, to nije. Mislim da vredi da se pogleda..

    ОдговориИзбриши
  9. Dobar je The Nightingale (3) iako je i on u suštini patetična gomila kartuniš likova, jeftine soc-politike i žanrovskih klišea pokupljenih iz daleko boljih filmova, ima par mučnih scena koje bi ispale bolje u rukama talentovanijeg režisera, još ovaj promašeni aspect ratio pa izgleda kao neki TV film, ali svakako duplo bolji od Babaduka (2-).

    ОдговориИзбриши
  10. Pošto sam video da je izašao film Babaroga, pretražih ključnu reč Babadook i naiđoh na ovaj film koji sad tek pogledah. Šta znam, recimo da su mi 3/4 dobre, a poslednja četvrtina ne.
    Prve 3/4 filma imaju kvalitet, dok je taj ostatak totalni promašaj.
    Dobra recenzija, Ghoul, i Unknown

    ОдговориИзбриши