PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010)

 *** 

 3+ 

ne verujem da je iole iskusnijim pratiocima ovog bloga potrebno objašnjavati ko je agusti viljaronga (ukratko: jedan od najboljih, a meni lično i najdraži, od živih španskih reditelja) niti čime je svoj ghoul-status zaslužio: ovde na blogu imate moje rivjue njegovih srednje-dobrih filmova MOONCHILD i ARO TOLBUKHIN IN THE MIND OF A KILLER kao i njegovog manje znanog horora 99.9 (1998) ali i njegovog vrlo dobrog, mračno mučnog EL MAR aka THE SEA (2000). 

svakome ko zna šta valja dovoljno je reći i ovoliko:

novi film agustija viljaronge!

i dodati: he's still got it!

rivju je, maltene, izlišan, ali ću ipak napisati par impresija.

površno gledano ovo može da deluje kao tipična dramurda rađena ciljano za nagrade: teški istorijski trenuci prelamaju se kroz oči nevinog deteta i bla bla bla: the czechs did it! kusta did it! the simpsons did it! south park did it! everybody and their grandmas did it! da, složiću se. al nije to isto kao kad ga viljaronga radi. 

da, ovo jeste njegov film najbliži mejnstrimu od svega što je do sada potpisao: štaviše, srce mi greje činjenica da je početkom godine sa ovim pokupio praktično sve postojeće GOJA nagrade (španski oskari), ispred nosa dela iglesiji, čija je TUŽNA TRUBA tužno zasvirala na kraju ceremonije, sa samo dve sporedne nagrade (za viz. efekte i šminku!) dok je viljaronga odneo šnjur sa (skoro) svim ostalim – 9 od 14 nagrada, uključujući za naj-film, naj-reditelja, naj-adaptaciju scenarija i naj-glumicu. 

međutim, CRNI LEBA zasigurno nije viljarongina 'prodaja' već, nadam se, samo mudar potez kojim će, zahvaljujući pomenutim nagradama, svoj naredni film snimiti malo brže – svoj prethodni dugometražni uradio je zajedno sa još dvoje reditelja, daleke 2002. pa se i ne može smatrati sasvim njegovim; poslednji skroz svoj film (EL MAR; glavni glumac otuda igra i ovde) uradio je –gad dem!- 2000. godine!!! sa svim ovim gojama, na naredni valjda nećemo čekati 10 godina. dajte pare čoveku, slepci, kad je već toliko puta pokazao da zna znanje!

anyway, pošto je film vrlo dobar i ima moj pečat preporuke, neću da ga spojlujem: reći ću da je u pitanju drama, i iako nema gimmick-twistove, postoje neke važne i teške tajne koje je bolje da otkrijete u samom filmu, a ne u nekakvom rivjuu. ono što je bitno reći jeste:

viljaronga je, sa svojom više puta dokazanom osećajnošću prema detinjoj vizuri (naročito u IN A GLASS CAGE i MOONCHILD) pravi čovek da uhvati srž uma i percepcije deteta suočenog sa nekim ozbiljnim užasima. zato ovde nećete videti nekog debelog malik-malik-na-govno-nalik-a, niti pak debelog dimitrija vojnova koji recituje i vergla nekakve starmale tupljavine iz uma gorana markovića, već umesto tih spodoba ovde imamo jedno nedebelo i neantipatično, čak anđeloliko DETE.

taj dečak nadasve ubedljivo, i svom dobu prikladno reaguje na zaista grozne stvari u fašističkoj španiji netom posle rata. nema tu ni sentimentalizacije a la češka škola, a ni poetizacije a la giljermo del toro (PANOV LAVIRINT), mada postoji specifična viljaronginska atmosfera sveprožimajuće i nowhere-to-run blizine zla i mogućnosti da se najgore stvari dese najboljima i najnevinijima, što kreće već od uvodne, žestoke i šokantne scene (nema u njoj explicitne krvi, ali to što se desi je tako zamišljeno, i režirano, da je teško izbrisati iz pamćenja! vilja at his violent gruesome best)! 

detinjstvo ima svojih draži, i vilja ih sjajno hvata, ali detinjstvo je takođe i doba najveće ranjivosti, i nju on hvata još bolje i upečatljivije, sa gotovo nemilosrdnim odsustvom patetike: npr. iako tu postoji neka curica, i neki zameci ljubavisanja pa zamalo i nečeg opipljivijeg između nje i dečaka u glavnoj ulozi, reditelj mudro izbegava holivudizaciju klišea 'boy meets girl', i umesto toga pruža realniji i složeniji odnos među njima, plus retko zanimljiv portret jedne neobične devojčice, ratom jače okrznute, telesno ali još više duhovno. kroz nju se, recimo, mnogo bolje vidi pogubno dejstvo rata, gde se uvek može reći 'the lucky ones died first', ali gde su prave žrtve 'preživeli' - oni kojima je duša ostala okrznuta, ili uništena…

upravo u hvatanju tih suptilnih nijansi vilja je nedostižan: njegov smisao za detalj je perfektan kao i uvek – njegovom svetu se veruje, osećaju se mirisi, boje, senke, zvuci, to je TO, a čak i poneki tipski lik (bogatašica, pajkan, baba…) kreiran je tako da odskače od klišea i funkcioniše kao živ. španski građanski rat i fašistička diktatura zaista su jedna od gadnijih stranica istorije ionako gadnog 20. veka, a ja moram reći da CRNI LEBA kao malo koji film koji videh na tu temu uspeva da zaista opipa puls tog užasa i da ga predstavi na indirektan, ali zaista time upečatljiviji način – možda čak i suviše uspelo vilja hvata taj KOŠMAR i HOROR jer, kao nepatvoreni majstor horora, on zna da ga prepozna, zabeleži i prenese. 

naglašavam: ima nešto violentnih scena, što prikazanih, što sugerisanih, ali groza nije u njima koliko u psihološkoj stravi, u patologiji likova, u odnosima i patnjama nanetim ne pesnicama niti noževima, nego rečima, odlukama, lažima, izdajama… a viljaronga je, kao retko ko – možda još samo haneke, i mestimično fon trir – imaginativan kad treba pokazati na delu kolika svinja može da bude čovek (istina, ovo je zasnovano na romanu pa ne znam koliko je njegov scenario veran tamošnjim zbivanjima, ali veština da se uhvati boleština međuljudskih odnosa, i prikaže (ne)humana štroka, tipičan je njegov talenat.

neću hvaliti očiglednu divotu slika kojima ovo ilustrujem: fotografija je (kao i uvek kod njega) besprekorna, gluma izuzetna, atmosfera – viljaronginska, priča je teška i mračna ali ne potpuno deprimirajuća (uostalom, prošarana je sa nešto poezije, nevinosti, lepote, humora, idealizma…) i sve to zajedno čini jedan od jačih radova ovog reditelja, kome od krupnijih stvari imam da zamerim jedino ponešto vezano za kraj (čiji je impakt, emotivni ali i konotativni, morao biti jači), ali ne sada i ne ovde.

uprkos tome, ovo je ozbiljan film ozbiljnog reditelja i obavezno je gledanje za svakoga ko pretenduje na filmski ukus.