izabrana dela

izabrana dela

петак, 10. јул 2009.

EL NIÑO DE LA LUNA aka MOONCHILD (1989)


***

3

ovo je tek drugi po redu (dugometražni) film u, na žalost, vrlo šturom opusu jednog od najbizarnijih i najoriginalnijih živih reditelja. cena potonjih kvaliteta je, pored ostalog, i to da AGUSTÍ VILLARONGA snima retko, sa nehumanim pauzama između. za svojih 65 godina potpisao je samo 5 bioskopskih, 2 TV filma i pregršt kratkih. posle predugih 7 godina od prethodnog mu filma, vidim na IMDb-u da ima u pretprodukciji novi naslov; već i na neviđeno i bez ikakvih saznanja o zapletu i temi, moja očekivanja su velika. jer, ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987).
dakle, nakon svog spektakularnog debija (o kome ću pisati drugi put, ionako mu je to najšire poznati film za koji čak i horor-vikendaši znaju) viljaronga je napravio svoj najopskurniji i zadugo najteže nalažljivi film. nije ga dugo bilo na DVD-u, samo neki bezvezni VHS izdat ko zna gde koga su frikovi plaćali po 50 i više dolara na aukcijama, a kada se pojavio DVD, nije bilo engleskih titlova… sve do pre neki dan kada posle dugog traganja uspeh da ih lociram i film napokon odgledam kako valja.
MOONCHILD priziva najrazličitije asocijacije: ako bih ga opisao kao benignu verziju ZEDERA koja se vrlo slobodno i izokola inspiriše Crowleyevim romanom MOONCHILD u adaptaciji koncentrisanijeg i linearnijeg jodorowskog nego što smo od ovog mistika navikli – bojim se da bih stvorio preterana očekivanja koja film, na žalost, uglavnom ne doseže. a opet, teško je NE pomisliti na sve njih, i još poneke filmske majlstounove.
tu je opskurna mistično-okultna organizacija koju vode jezivi invalidi i utegnute, fašistoidne žene u mutno-evropskim lokacijama, kao u ZEDERU.
tu je zaplet o pokušajima nekih okultista da magijskim putem proizvedu dete naročitih svojstava, kao u kroulijevom romanu (gde, ipak, ima više crne magije i sektaških zamešateljstava, a dete-homunkulus čak i nije lik već samo offstage cilj ka kome se teži).
tu je naglašeno hermetična priča o dečaku davidu, u posedu naročitih svojstava, koji gazi ka svojoj sudbini uprkos svim naprima odraslih da ga u tome spreče ili skrenu na neki drugi put, sa svim usputnim referencama na predestinaciju i uticaje nebeskih tela i kosmičkih sila – kao kod jodorovskog.
tu je i viljarongino oko za arhitekturalnu simetriju, kompoziciju kadra i osvetljenje koji neke mogu podsetiti na vintage argenta (iz DEEP RED i SUSPIRIJE) iako je viljarongin vizuelni pečat još konzistentniji i sofisticiraniji od argentovog. viljaronga ima disciplinovaniju režiju i jači smisao za ritam, atmosferu i suptilne audio-vizuelne efekte, lišene argentovskih vulgarnosti i eurotrash-mirisa koji se uvlače čak i najbolje argentove radove a koji su, avaj, isplutali na površinu u punoj meri u poznijoj fazi opusa nekadašnjeg 'maestra'.
strogo gledano, zbog svoje namerno zamumuljene mistične ikonografije, dominantne simbolike punog meseca, te prizora tunela, jama, otvora i zlokobnih sekti, te dominantne plave boje, MOONCHILD može još pre nego na ranog argenta podsetiti i na soavijevu SEKTU, s kojom ne deli samo ikonografske sličnosti i vizuelnu kulturu, nego i frustrirajuće opskurantski zaplet i dvosmisleni utisak nedorađenosti koji za sobom ostavlja u gledaocu.
jer, kad sve te reference i asocijacije oljuštimo i pomnije se zagledamo u dubinu viljaronginog bunara i mesečevog odraza na površini vode, i zaronimo u to šta ovaj film jeste, vidimo zapravo jedan vrlo površan, nedomišljen, čak isprazan filmić koji koketira sa mistifikacijama, a ne sa mistikom, i koji uglavnom iritira svojom nadobudnom samozaljubljenošću i zamumuljenom simbolikom.
priča je to o dečaku kome baba kaže da je on dete meseca. šta to tačno znači i kako je baš on postao dete meseca – ne znamo.
baba mu kaže da on ima posebne moći, ali od njih u filmu vidimo samo 1) nimalo spektakularnu detinju pronicljivost da iz razgovora i ponašanja odraslih nasluti više nego što bi oni očekivali, 2) skoro natprirodnu sposobnost da se zatekne u blizini prostorija u kojima se otkrivaju važni planovi i namere (što je više plod scenarističke lenjosti nego li plod dečkovog 6. čula), i 3) sasvim minornu sposobnost telekineze, kojom uz mnogo muke pomeri jedno drvce šibice 10ak cm na stolu!
baba mu, takođe, kaže da je njegova sudbina da ode u afriku gde pleme nekakvih divljaka očekuje belo dete meseca – zašto ga čekaju, i šta to dete treba da im donese, tj. šta za njih predstavlja – ne zna se.
šta, tačno, želi da postigne neimenovana okultna organizacija sa pravljenjem svog 'mesečevog deteta' putem vrlo komplikovane (i bezvezne) procedure – ne zna se.
za šta je naš mali david dabić tačno potreban ovoj organizaciji da bi ga uzimali iz sirotišta i dovodili u svoje luxuzne mega-spektakularne operetske prostorije – ne znamo.
ako on već jeste to dete meseca, a ovima je potrebno dete meseca, kako to i zašto to da oni a) u njemu ne prepoznaju DM, nego b) pokušavaju da naprave još jedno, dok im je on tu, u šakama? ne znamo.
koja je, tačno, poenta davidovih nekoliko puta ponovljenih tvrdnji da se on rodio dvaput, tj. da su on, i 'fantomski' plod nove, okultno-indukovane trudnoće – jedan te isti entitet? ne znamo.
ne znamo skoro ništa o ključnim likovima priče i ne znamo ama baš ništa o simbolici kojom nam se sve vreme maše pred očima kao hipnotizerskim satom, u nadi da ćemo tako biti zamajani i nećemo primetiti da je viljaronga ovde ostavio previše rupa za popunjavanje a da bismo imali iole smislen odnos prema njegovom filmu izvan pukog estetskog užitka u prelepim slikama, dobroj muzici, solidnoj glumi i elementarnoj simpatiji prema detetu koje, a rebours odraslima, tera neku svoju mističnu priču – kako bi postalo vrač-šaman-poglavica-bog tamo nekog crnačkog plemena u africi! zašto baš u africi – ne znamo!
inače, jedan od glavnih razloga da ovaj film ima status kulta nije samo viljarongino ime – jedan od načina na koji neki neinicirani frik može da dozna za ovaj inače vrlo nepoznat film jeste ukoliko je ta osoba fan grupice DEAD CAN DANCE koja je potpisana kao autor muzike za film, a lisa gerrard – muzikalnija i ženskija polovina trupe – čak i igra jednu od glavnih uloga. pretpostavljam da je njena pojava ovde zabavni kuriozitet fanovima DCD-a (u koje se, btw, i ja ubrajam), ali malo je tu respektabilnog, i ona je tu više za sprdnju nego za diku: pre svega, ona ima da igra blentavu, skoro-retardiranu, trapavu alkoholičarku (!) kojoj je suđeno da baš ona bude mama na mesečevo dete. zašto baš ona, baš takva – ne znamo!
osim toga, liza ima full-frontal scenu u centralnom set-pisu filma, taslačenju pod punim mesečevim zracima, gde ulogu ljudskog sprovodnika mesečeve oplodnje ima dejvid sust (teen-osvetnik pedo-zlikovcu iz TRAS EL CRISTAL; nešto kasnije u filmu epizodu ima i švaba koji je tu igrao creepy naci-pedofila).
što se tiče muzike – ne očekujte spektakl! u prvoj polovini filma muzika je prilično neprimetna, suzdržana, i tek u drugoj polovini, kad odu u afriku, začuju se nešto više oni tonovi koje od DCD očekujemo, mada i tada ne treba očekivati nekakve DCD spotove u pustinji ili bilo šta slično: njihova muzika je stavljena u službu filma, a ne obrnuto, i MOONCHILD svakako nije vehicle za DCD promociju već svoja autentična zverka koja se na umeren, svrsishodan način poslužila DCD skorom za svoje potrebe.
ono što je zanimljivo istaći jeste to da viljaronga nekako uspeva da film režira kao da je u pitanju horor, iako on to nije. ima nešto u njegovoj kameri, u svetlu, u ritmu, u uglovima iz kojih snima, u bojama – što je vrlo hororično, čak i onda kada sami prizori nisu nužno jezivi. otud ovaj film – nominalno dečji, iako svakako nije za decu- ima prilično creepy vibe i u brojnim scenama baš ozbiljno koketira sa hororom.
sve u svemu, MOONCHILD je suviše unikatan, neobičan i lep film da bih bio prestrog prema njemu ili ikome stvarao utisak da to ne treba da se gleda.
treba! ali s upozorenjem da je zaplet konfuzan, nejasan a simbolika proizvoljna, nedorečena i –ako se malo razmisli- apsurdna. viljaronga jeste majstor da ekvilibrira između protivurečnih osećanja i kompleksnih emocija i značenja, ali njegovo igranje na žici – njegov moonwalk, ako hoćete – u ovom filmu znatno je klimaviji, nesigurniji i na ivici grotesknog klovnovanja, ni približno sigurnosti i nepokolebivosti u njegovom prvom, i još uvek najboljem filmu – U KRISTALNOM KAVEZU.
pošto slutim da široke mase još uvek nisu u potpunosti otkrile intrigantni opus viljaronge, u narednim danima osvrnuću se i na ostale njegove filmove.

7 коментара:

Milosh је рекао...

"pošto slutim da široke mase još uvek nisu u potpunosti otkrile intrigantni opus viljaronge, u narednim danima osvrnuću se i na ostale njegove filmove."

Dobra ideja. Za Moon Child si me zainteresovao, a zanima me i da pročitam koju o El Mar i Aro Tolbukhin.

NGboo је рекао...

Prvo, javno izvinjenje za moje izletanje na jednom forumu (a u vezi izvesnog teksta o pedofiliji) - nemam smisla za humor, šta ću... Sorry, ghoul.

Drugo, nisam fan DCD-a, ali sam svejedno uživao u ovom filmu. A trojka je mnogo, mnogo niska ocena, mada ne bih umeo da podjednako dobro objasnim niti iznesem čvrste argumente zašto tako mislim. Jednostavno, ovo je jedan od onih filmova gde i nema potrebe za nekim dodatnim objašnjenjima - od viška misterije glava ne boli. Znam samo da ga sa Zederom ni u ludilu ne bih poredio - taj italijanski hororčić meni nit' smrdi, nit' miriše...

villa је рекао...

Ghoule, gde si pronašao taj engleski titl? Ja imam samo ruski. :(

Dejan Ognjanovic је рекао...

NgBoo: znam, video sam da jedno pišeš ovde a drugo na tom drugom forumu.

usput, ti li si ono beše tvrdio da si 'jedno vreme bio moj komšija' i da si od mene dobio NAŽIVO?
pa, jesi li? kaži koji si, onda, jer ja takvoga ne znam.

NGboo је рекао...

Mmmm... ne bih rekao. Nisam tvrdio ni da sam bio tvoj komšija, niti da sam od tebe dobio Naživo, a nisam ni čitao knjigu. (Otkud sad pa to?!) Pomešao si me s nekim, pošto nemam običaj da izmišljam takve podatke...

A ne bih ni rekao da jedno pišem ovde, a drugo tamo. O Moonchild-u sam i tamo napisao par lepih reči, o Vinyanu sam izneo negativne utiske i ovde i tamo, za MPD Psycho sam ovde saznao, a tamo preneo lepe utiske ostalima, i ne sećam se da je bilo nekih kontradiktornosti. Podseti me.

Još jednom izvinjenje za zgražavanje nad onim tekstom, ali ovakve optužbe, čini mi se, nisu na mestu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

hm, zato sam to i kazao u formi pitanja a ne tvrdnje; neki od mojih stalnih pratilaca ovde je takvo što kazao Tamo, a tu tvrdnju nisam mogao da povežem ni sa kakvim mojim komšijom, sadašnjim bivšim, kako god.

se izvinuvam zbog insinuacijata i zgražavanjeto.

NGboo је рекао...

Nema problema. Bitno da smo se na kraju razumeli. :)