izabrana dela

izabrana dela

петак, 10. јул 2009.

CYPHER (2002)



Kritika filma "Cypher" originalno je objavljena u Emitoru 445, koji je izašao u junu 2004.



režija: Vincenzo Natali; scenario: Brian King; uloge: Jeremy Northam, Lucy Liu, Nigel Bennett, Timothy Webber, David Hewlett; muzika: Michael Andrews


Oneobičavanje realnosti, neizostavni motiv u svakom SF filmu, ranije se postizalo najčešće preko izmaštanih kulisa nekih drugih, vanzemaljskih svetova. Međutim, poslednjih godina dvadesetog veka svemir prestaje da bude zanimljiv kao poprište fantastičnog. "Otvori oči" Alehandra Amenabara - od iskidanog i bolesnog tkiva svakodnevice ubedljivo konstruisan virtuelni košmar, anticipirao je sada već kultni "Matriks" braće Vačovski. Iste godine kada i Amenabar, kanadski reditelj Vinćenco Natali u filmu "Kocka" potpuno relativizuje mesto radnje pomerajući fokus na opipljivu paranoju koja izvire iz likova i oblikuje realnost po sopstvenom nahođenju.

Pet godina kasnije, posle filmova koji su nastavili sa dekonstrukcijom ove naše, zemaljske realnosti, ostajući pritom u okvirima žanra – Kronenbergov "eXistenZ" – ili pak odlazeći u pravcu subverzivnog mejnstrima – Finčerov "Borilački klub", i Natali se vraća omiljenim preokupacijama u vezi sa varljivim tkanjem sveta koji nas okružuje, a sve to ponovo daje kroz priču koja pulsira u ritmu paranoje. Reč je o SF-trileru "Cypher", ostvarenju koje mnogo toga duguje stvaralaštvu Filipa K. Dika.


Naime, upravo su Dikova dela poslužila holivudu da u postmatriksovskom dobu ponudi publici niz varijacija na slične teme. Ali, pošto su Dikova promišljanja o prirodi ljudske individualnosti u šizofrenom svetu ne tako daleke budućnosti očito predstavljala prevelik zalogaj za producente željne brze zarade, dobili smo tek umivene poluprodukte poput filma "Suvišni izveštaj" ili "Isplata", čije su veze sa Dikom u najboljem slučaju tek površne. "Cypher" tako postaje jedna od najvernijih slika sveta iz Dikovih romana, a da uopšte nije reč o adaptaciji konkretnog dela. Naravno, paralele je moguće povući, i nema sumnje da su i sami autori svesno koristili Dika kao polazište. Kao što je roman Ubik poslužio kao očigledna inspiracija za filmove: "Otvori oči" i "Matriks", tako je i "Cypher", i pored izostanka konkretnije SF ikonografije, moguće povezati sa romanima kao što su: "Tri stigmate Palmera Eldriča" ili "Tecite suze moje, reče policajac".

Međutim, ono što "Cypher" odvaja od prethodnika je način na koji Natali gradi svoj svet iznutra. Glavni lik Morgana Salivena (Džeremi Nortam) jeste dikovski prototip sredovečnog birokrate, pomalo smotanog i ćutljivog, sa ženom koja neprestano pridikuje, ukratko, tip junaka koji se ne uklapa u gledaočevo viđenje heroja, izgrađeno na filmovima baš kao što je i pomenuti "Suvišni izveštaj". Ubacivanje takvog junaka u nestabilnu matricu u kojoj su lažni identiteti nešto uobičajeno, a otuđenost junaka se podrazumeva, donosi filmu jedan hičkokovski senzibilitet preko motiva - običnog čoveka u nevolji – koji je u ovom slučaju tek pokretač za razrešenje misterije, čiji se ključ ne nalazi u ionako nepouzdanom, i svakako neprijateljskom okruženju, već u junaku samom. Obrti u ovako strukturisanom filmu su neizbežni, ali nisu usiljeni, oni su ti koji pokreću Salivena da dela, prisiljavajući ga da se poput kameleona prilagođava svetu oko sebe.


Džeremi Nortam, treba to istaći, krajnje je ubedljiv u svojoj ulozi, a potpomognut je i talentovanim rediteljem, koji koristi kameru poput skenera, dok hladni futuristički dizajn nepogrešivo dočarava sliku otuđenosti, poput kakve savremene verzije De Kirikovih platna. Naslov filma se doslovno prevodi kao "Šifra", ali ne treba se zavaravati kako je ovde reč o nekakavom numeričkom kodu pošto se sva enkripcija odvija isključivo na mentalnom nivou. I tu se opet vraćamo na prethodni film Vinćenca Natalija - "Kocka", jer korporacijski svet u "Cypheru" nije ništa drugo do jedna velika zamka iz koje je naizgled nemoguće pobeći.

Pa ipak, izlaz postoji, iako se on može shvatiti tek kao jedna uslovnost, razrešenje koje je samo privremeno, bez garancije da poslednji kadrovi nisu tek puka fantazija, još jedno implantirano sećanje i ništa više. Naravno, možemo i da se poput glavnog junaka prepustimo konačnom eskapizmu uvereni kako je sve konačno došlo na svoje mesto. Sve je to stvar ličnog izbora. Samo je potrebno: otvoriti oči, uzeti crvenu pilulu, prisetiti se... Zvuči lako, zar ne? Međutim, upravo je ljudski mozak najkompleksniji kompjuter na svetu, a pristupnu šifru je često nemoguće pronaći.

Нема коментара: