izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 09. јул 2009.

THE THE WISDOM OF CROCODILES aka Immortality (1998)



Ovaj tekst je originalno objavljen u Emitoru 447, koji je izašao u septembru 2004. (to je onaj broj koji na naslovnici ima fotku nagrade za najbolji SF fanzin osvojene na Euroconu). U odnosu na tu verziju, mislim da je ova neznatno doterivana i nakon objavljivanja, zato što često ne mogu da ostavim stare tekstove da počivaju u miru, ali to je ipak 95% isti tekst. Namerno kažem tekst, a ne kritika, pošto je više u pitanju impresionistički osvrt na film nego li standardna filmska kritika. To, naravno, znači da je ovo i nešto najpretencioznije i samim tim i najnečitljivije što sam ikada napisao ili bar objavio, i baš zato je tekst sasvim prigodan da upravo njime započnem kratki serijal starih, iz foldera zaraslih u virtuelnu paučinu izvađenih tekstova, dok se u međuvremenu ne nakanim da napišem nešto sveže i ekskluzivno za ovaj blog.



režija: Po Chin Leong; scenario: Paul Hoffman; uloge: Jude Law, Elina Löwensohn, Timothy Spall


Tri su koraka dovoljna za susret sa tuđinskim koje se krije u nama samima, vreba u dubinama mozga, upleteno među umrtvljenim neuronima. Uspavano hiberniše u krvi, poput ćelija kancera. Sakriveno u najsitnijem delu bića, naizgled neprimetno. Ali tu je, probuđeno drevnim nagonima, ipak je tu. I gladno je...

Ljubavi...
...i krvi.
Života...
...i smrti.

„Poznajem jednog lekara, neurologa. Rekao mi je da mi nemamo jedan mozak, već tri. Jedan je ljudski, drugi je mozak sisara, a treći mozak reptila.“

...kaže Stiven Grlš, protagonista jedne, samo naizgled, obične ljubavne priče smeštene u današnji London, među usamljene i otuđene ljude željne samo malo ljubavi, malo topline... i malo krvi. Vrlo brzo, stvari dobijaju neočekivani tok, ali i pre toga, pre nego što u jednom trenutku spoznamo da ovde nije reč o jednoj običnoj ljubavnoj priči, oseća se prisustvo nečeg stranog. I kao i kod Kronenberga, tuđin ne dolazi spolja. On je tu, unutra. Čeka na svoj trenutak. Opipljiv je poput kristala emocije koji se useca u meso, poput boli što sledi, a koju je nemoguće izbeći. U jednom momentu on će svakako preuzeti kontrolu, jer ljubav zna da bude sebična, čak i nevoljno. Odnos međusobnog davanja i primanja se lako da pretvoriti u čin konzumacije, hranjenja emocijama drugog, a glad je često nemoguće utoliti. Stvari onda lako izmaknu kontroli... Ali, ko je u stvari Stiven Grlš? Da li je on tek običan...

(mozak čoveka)

...čovek. U najboljim godinama, šarmantan, istančanog ukusa, neobičnih sposobnosti i talenata koje kameleonski upija. Uvek okružen zavodljivom aurom misterije. Previše tajnovit da bi ga ijedna žena zaista upoznala, ali taman toliko kako bi se zaljubila. Međutim, kada upozna Anu, naizgled tako običnu, a opet jedinstvenu i drugačiju, taj fini balans biva narušen i on se grčevito bori sa samim sobom da zadrži masku ljudskosti koja polako spada. Jer ljubav je za Stivena nevoljna adikcija, stvar izvežbane rutine. Kada se ta rutina iznenada promeni, racio se povlači pred emocijama i sledi ono neizbežno...

(mozak sisara)

...korak naniže niz evolucionu lestvicu, zaranjanje u kolektivno nesvesno, buđenje uspavanih instikata. Mozak sisara je u stvari mozak životinje. One koja nije zauzdana milenijumima civilizacije, sputana pravilima koja idu dalje od sirovih nagona. Stiven Grlš je upravo to. Uglađena životinja koja se bori za sopstveni opstanak kada je to potrebno. U odnosu sa Anom on se za trenutak prepušta emocijama koje ga vode svesnom samouništenju. Ali istovremeno, nagoni samoodržanja se aktiviraju. Mozak čoveka i mozak životinje međusobno se udružuju, neuroni se nepovratno zapliću. U takvoj situaciji kratkog spoja ono što preostaje je konačni korak, skok u prazno, pravo u čeljusti...

(mozak reptila)

...predatora. Gde se sve ljudske emocije i životinjski instikti stapaju u neutaživu glad; trenutak pre nego što zver konačno pokaže svoje pravo lice, dok oštri krokodilski zubi prodiru u pulsirajuću venu na vratu žrtve. Stiven je ubica, to je njegov usud i jedini način okončanja svake njegove veze. Poput moderne verzije Dorijana Greja koji je izgubio sopstveni portret, pa jedinu nadu za spasenje može pronaći u potpunoj predaji. Samo čemu tačno? Nedostižnom idealu prave ljubavi možda? Međutim, on je ipak naviknut da vlada situacijom, kao i svaki grabljivac. Zato je i taj tračak nade samo obično samozavaravanje.


Da bi živeo Stivenu je neophodna krv, ali ne bilo čija. Potrebna mu je krv žene koja je u njega zaljubljena. Da bi živeo Stiven mora biti voljen, bez mogućnosti da to ikada uzvrati. Bez mogućnosti da pruži, osuđen da stalno uzima, da se hrani. Izlaz iz takvog zamršenog spleta, gde se neprestano prožimaju pa i poistovećuju ljubav i smrt, u apsurdnom maniru zmije koja grize sopstveni rep, nije jednostavan. Neretko, sastoji se u potpunoj predaji jednoj od dvema strana. U nemogućnosti da se iskupljenje pronađe u ljubavi ono se pronalazi u smrti. Jedino je pitanje čijoj.

3 коментара:

villa је рекао...

Nisam gledala film, ali nadam se da će krokodil na kraju dobiti ono što zaslužuje. Red je....
Miloše, dobar ti je text, keep writing...

FIlmski је рекао...

dobar film

Dejan Ognjanovic је рекао...

ovo je jedan od onih filmova koji su ok dok gledaš, ali ubrzo se na njih ohladiš - bar je tako sa mnom. znači, sve ja to poštujem, ali suviše je nadrkano 'artsy' i smarački da bih ga intimno voleo. zapravo, trebalo bi da ga -posle duge pauze- opet pogledam.