izabrana dela

izabrana dela

среда, 08. јул 2009.

SRPSKI PSIHO


Željko Obrenović i Aleksandar Ilić


Laguna, 2007

(Napomena: ovo je znatno duža verzija teksta originalno objavljenog u BETONU)


Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot SRPSKOG PSIHA uveriti da u rukama imate "Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!" koji, ni manje ni više nego lupa "šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti."

Ako, pak, budete dovoljno naivni da nasednete gromopucatelnom marketingu, i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu, i ogleda se u nedomišljenoj, infantilnoj, klimavo konstruisanoj i sasvim proizvoljnoj papazjaniji, sa svim boljkama koje se mogu očekivati od prvenca mladih autora, uvećanim do grotesknih razmera.

Konkretno, naći ćete:

1. Klinačku razmetljivost.

1.1. Razbacivanje latinskim: "Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar." (9) ili: " Ona je genus proximum moje elastičnosti,..." (str. 11)

1.2. Citiranje Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih stihova iz raznih hevi-metal pesama tokom čitave knjige.

1.3. Budući da jedan od autora studira matematiku, neizbežna tema razgovora su ''transfinitne indukcije preko inicijalnog segmenta ordinala" (104) i bezbrojne matematičke formule koje su tu samo radi (pogađate!) razmetanja, jer inače ničemu u romanu ne doprinose.

1.4. Klinačka razmetljivost. Tačka. "Ne znam kako sam se suzdržao da je tu pred svima ne silujem." (17)

"Rekao sam im da smo se do sada jebali osamdeset devet puta i isprobali dvanaest poza." (24)

"U liftu sam izvadio marker i na ogledalu napisao Lucifer, zatim iznad velikim slovima KURAC. Jedva čekam da vidim lica ovih paćenika od komšija kad ih deca budu pitala “A šta je to kurac?”. Mislim da će im to zgrčiti lica bar na tri dana." (25)

"Ljubimo se već dva sata i sedamnaest minuta. Ukočile su mi se vilice." (25)

"Pogledom tražim ogledalo da vidim kako mi stoji cinizam." (35)

"Istrajavanje je patnja, životarenje, kompromis. Nikada nisam pristao na kompromis, toliko sam žedan sebe." (83)

"Pošto se prva još uvek davi kurčinom, koju ne namerava da izvadi iz usta, druga se mršti, ljuta zbog toga, ili ljuta na sebe što ga nije prva ščepala. Gleda me odozdo, želeći da me ubedi da je ona podjednako dobra." (107)
1.5. Klinačka patetika: "Volim da čitam noću. Tišina i mir grade drevnu, univerzalnu atmosferu poput osećanja pri poseti Stounhendžu ili rimskom koloseumu, osim ako si tamo u ulozi žrtve. Noć, poput ovih mesta, ima težinu, prisustvo prošlosti, večnost." (57)

1.6. Klinačka samozaljubljenost:

"Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?" (154)

"Daj mi ga, hoću da se nabijem svom snagom!", izgovara sa izrazom lica osobe koja preklinje. (120)

"Ne postoji algoritam u koji bi se moje ponašanje i ja mogli uklopiti. Moji postupci se zbog toga ne mogu predvideti. Ja sam kao bolest za koju ne postoji faktor rizika – apsolutno nasumičan. Ishod je neizvestan za svakoga sa strane. Ponekad i za mene." (103)

"Za nekog sa ulice ja sam čovek sa iščašenim pogledom na svet, dijabolik... Uvek sam sebe video drugačije nego što vidim druge. Nikada se ni sa kim nisam upoređivao, ali sam zato druge poredio sa sobom. Drugi, to je prosek, sredina, to je ono gde ne pripadam, ali u šta sam urastao. To je ono gde živim, sam kao zmaj, ali ne i usamljen. Ima i meni sličnih. To su oni malobrojni, pri­jatelji. Drugi, to je pakao. Mrze me jer me se plaše, a plaše se jer me ne razumeju, ne poznaju. Ne znaju da u njima ne vidim ljude sa imenom i prezimenom, već okolinu - ono gde živim. To je zato što ne uočavaju razliku izmedu pod­smeha i smeha. Misle da su duhoviti, a u stvari... Budale." (72)
 
2. Razmetljivo-apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori završili srednju školu, ali ne i da su savladali umetnost pisanja:

" Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona." (13)

"Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje." (126)
"Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu." (61)

"Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija – moju Euridiku." (114)

"Skamenio se kao pred pogledom Gorgone Meduze." (173) (Osoba koja se ovako skamenila je izvesni pisac, R.M. Crni, mogući alter-ego R.M. Belog, koji se u romanu pojavi niotkuda, samo da bi bio razmazan o jedan zid.)

"Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom." (133)
3. Apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori gledali neke filmove:

"…odgovorio sam zamišljajući da moj glas ima boju kao Candyman ili Evicto Obscurantes iz filma “Shadowbuilder”." (20)

"Nasmejao sam se glasno kao Džoker (Džek Nikolson) u filmu Betmen (Majkl Kiton) Tima Bartona." (51)
 
4. Tragikomične situacije koje proizvodi eklektički 'ukus' autora, rastrazan između hevi-metala i klasične umetnosti:

"Otvara oči kao da se budi i počinje da izgovara reči na nekom nepoznatom jeziku. Prepoznajem neke od njih, čuo sam ih u pesmama bendova 'Morbid Angel' i 'Nile'. Čini mi se da je to sumerski jezik." (76-77)

(Za puno uživanje u nenamernom humoru prethodnih rečenica treba znati da u režanju kojim se 'peva' u MORBID ANGEL-u ni rođeni Amerikanci ne uspevaju da prepoznaju engleski jezik, a naš srpski psiho bez problema nalazi sumerske bajalice!)

"Pustio sam Biohazard “Waiting to Die” i nastavio da čitam Sartrovu “Mučninu”. Pri kraju sam. Glavni lik se zove Antoan." (26)
 
Čak i tonovi kojima se oglašava mobilni telefon glavnog junaka ocrtavaju raspon njegovog 'ukusa': u jednom času on svira Mocartov Requiem (str.57) a malo kasnije – '"Revolution is my name" zavrištao je Fil Anselmo u istoimenoj 'Panterinoj' pesmi, koja mi je trenutno melodija na telefonu." (str. 110)
 
"Obukao sam se po običaju u kombinaciju fancy i underground stvari. Preko dukserice sa kapuljačom – bež sako sa našivenim amblemom 'Morbid Angel' Altars of Madness." (str. 59)
5. Apsurdno 'nabudžene' i inkongruentne metafore:

"Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir." (str. 10) Autori krajnje dosledno, tokom čitave knjige, posežu za figurama neadekvatnim situaciji: konkretno, ovde se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom!

"Telo mi je na ivici razuma. Muči me glad." (11)

"...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu." (14)
 
" Svaki moj naredni korak je korak u prazno, neizvesno; budućnost je odsečena kao na panju; ne mogu da predvidim posledice." (78)
 
"Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls… Slušamo 'Enigmu'." (179) Primer patetike koju intruzivna referenca na kič-muziku za skorojeviće ('Aenigma'!) smesta 'preseče kao glistu'!

(o automobilima: ) "Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja." (188)

Kao što se može videti iz priloženog, na mikro-planu - nenamernog smeha ima u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana 'dramaturgija' je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji 'šoka' (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je 'zaplet' sa 'tajanstvenim' kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori 'raspliću' jeftinim i neubedljivim 'deus ex machina' krajem.

Iz ovoga sledi da SRPSKI PSIHO, na žalost, ne donosi nikakvu 'svežu krv', i 'srpski' je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam 'na prvu loptu' iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost.

9 коментара:

son of man је рекао...

"Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom." (133)

Zbog ovog se osećam ko Tito navatan sa svinjskom glavom na tavanu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Pišući ovaj komentar osećam se kao Vilijem Šekspir uhvaćen u školskom klozetu sa slepim Homerom kome sam upravo zadigao majicu Morbid Angel dok iz mojih slušalica grmi 'Seasons in the Abyss' od Slayera i uterujem mu kurčinu citirajući staru latinsku mudrost Quod licet Iovi, non licet bovi - koju on, naravno, ne razume, pošto je tupavi Grk a ne Rimljanin!

Dawngreeter је рекао...

Mislim da je ovde zasluzio da se pojavi i onaj citat gde se spominje "kuhinjska so (NaCl)", mada praksa pokazuje da je podjednako smehotresna i bilo koja druga recenica odabrana po random principu. Zapravo, knjiga mi samo tome i sluzi - povremeno je nasumicno otvorim i procitam prvu recenicu koju vidim.

Inace, ako si zaista procitao celu knjigu za potrebe recenzije, to je veca zrtva nego sto bi bilo koji recenzent trebalo da podnese i tim povodom te salutiram kao heroja mlade generacije.

Dejan Ognjanovic је рекао...

heh, ja svoj posao ozbiljno shvatam: naravno da sam stisnuo zube i pročitao SVE.
nije bilo lako, ali za Stvar, izdržao sam!
ako ništa drugo, bar je kao posledica ostao ovaj text, i sećanje na neke smehotresne momente tokom čitanja.

mnogo je mučnije kad u rukama imaš nešto što je samo NEMUŠTO DOSADNO I BEZVEZNO NEZANIMLJIVO – kao što su npr. radmilovi RAŠANI čijih 140 strana već nedeljama pokušavam da dovršim: iza tog čitanja neće ostati čak ni talog smešnih sentenci za docniju zabavu, već samo osjećaj protraćenog vremena tijekom kojega sam mogao čitati nešto što je, actually, zanimljivo!

u tom smislu čak je i čitanje dr Zoće 'zabavnije', jer na svakih par stranica imaš neki češ-češ-wtf momenat i memorabilnu bezvezariju ili smehotresnu plitku pretencioznost: nađi na searchu ovde na blogu moj prikaz POSLEDNJE KNJIGE da vidiš citate otud i kolika je bruka kad mator čovek bulazni.
ovim PSIHIMA se još i može, donekle, oprostiti na 'mlados-ludos' princip, ali da imaš mega-hvaljenog i nagrađivanog i uobraženog 'pisca' (Zoću) koji piskara kao neka srednjoškolka koja je upravo otkrila Hesea – to je stvarno patetično! :)

villa је рекао...

Hmmm...možda bi svako, ko namerava da se baci u mračne spisateljske vode, trebao da kupi ovu knjigu kao priručnik kako ne treba pisati. Plus, kupovinom dobije i taj smehotres ( kao što reče Dawngreeter )....A tebi Ghoule svaka čast. Pravi si martyr :)

Vladimir Panic је рекао...

Majko mila, tema ovog romana je žešće omašena. Ono što je činilo Bejtmena psihom je njegova sličnost sa ostatkom sveta (Menhetna), ne ubistva i fantazije, to su bili ventili. Ono što bi srpskog psiha činilo psihom je upravo ta sličnost, da je huligan, naci(onali)sta, izlazi po splavovima, jebe klinke, pije Džek, zavidi pevačima zbog (pre)skupih auta, i tako dalje, a ne neki nazovi promišljeni dripac što se bahati formulama. Koliko znam, jedan od pisaca je profesor srpskog, evo njemu kec za omašenu temu. Ako već citiraju pesme, evo i ja ću citirati (improvizaciju) pesme od Braće Bez Gaća, "Bolje da sam 'ladna govna jeo, Nego što sam srpskog psiha uzeo"

Dejan Ognjanovic је рекао...

odličan komentar - 100% si pogodio u metu!

Vladimir Panic је рекао...

Hvala, hvala. Prosto mi je žao romana, mogao je biti gigant samo da se shvatila suština knjige koja je služila kao uzor. Ali, jebi ga, onda se ne može bahatiti raznoraznim bendovima, filmovima, latinskim citatima i ostalim glupostima koji samo stvaraju iluziju "pametnog" romana. Spasi nas Dejane, napiši "Pravi Srpski Psiho", nemoj da se blamiramo ovom jadnom adaptacijom. :D

Dejan Ognjanovic је рекао...

nemam takvih ambicija, ne piše mi se takvo što, bar za sada. šansu su protraćili, a posle njih se pojavio i nekakav BEOGRADSKI PSIHO, to sam video samo na jednom sajmu knjiga u bg i nikad nigde više, pitam se da li je to neko čitao? rado bih čuo komentare: bojim se da je još gore (!) od ovog 'srpskog' pisha!