izabrana dela

izabrana dela

недеља, 07. фебруар 2010.

ZOMBI (1979)

Zombi 2
aka Island of the Living Dead
aka Zombie (USA)
aka Zombie Flesh-Eaters (UK)

***
3+
Nastao iz oportunističkih razloga (eksploatacija pomame za Romero-Arđentovom ZOROM MRTVACA, koja se u Italiji i većini Evrope prikazivala kao ZOMBI), Fulčijev film je uspeo da se izbori za svoj identitet i da, čak, bude originalan u odnosu na uzor. Umesto urbanog ambijenta, smešten je na antilsko ostrvo gde vudu vračevi i ludi naučnici istovremeno oživljavaju mrtvace. Umesto relativno svežih, modrih Savinijevih kreatura, mrcine koje je kreirao Đaneto de Rosi trule su, raspadnute i crvljive, gnjile i odurne u meri koju se nijedan dotadašnji zombi film nije usudio da prikaže. Umesto satire i društvene kritike, Fulči nam nudi senzacionalističku akciju začinjenu obilatim krvoliptanjem na nivou Savinijevih ekscesa, a u nekoliko scena uspeva i da ih nadmaši. Umesto Romerove drame profilisanih likova Fulči nam nudi površne karikature čija je jedina svrha da pretrče od tačke A do tačke B trudeći se da usput ne budu raskomadani. Naravno, većini to ne uspeva, na zadovoljstvo gledalaca.
Umesto čvrste i linearne priče, ZOMBI je iscepkan na samodovoljne fragmente i set-piece-ove; budući da Fulči i ne pokušava kreaciju koherentnog zapleta, film mu je strukturisan kao zbirka izolovanih, preteranih horor-gegova. Među njima se ističu: izvanredan početak sa naizgled napuštenim brodićem nadomak Njujorka gde se par policajaca suočava sa zastrašujućom zombi-grdosijom; često citirana scena u kojoj zombi hvata ženu za kosu i nabija joj oko na komad slomljene drvenarije (ranjivost ovog konkretnog dela fizionomije Fulči će eksploatisati i u brojnim svojim budućim filmovima, ali retko gde će prići visceralnosti ove antologijske scene); ustajanje mrcina sa groblja konkvistadora (jedna od najboljih scena voskresenija u istoriji zombi filma, tim efektnija što se zbiva usred dana); i naravno, besmislena, neverovatna i apsolutno ludačka scena u kojoj zombi, na dnu mora, napada omanju ajkulu i bori se s njom, pokušavajući da je ugrize!
Poslednje navedena scena savršen je primer strategije 'anything goes' koju Fulči ovde po prvi put primenjuje: naime, nakon niza horor-trilera u kojima je bio sputan prividom logike i smisla, počev od ZOMBIJA ovaj režiser se bez stida i srama okreće 'logici' iracionalnog, u kojoj je sve moguće, svako može da strada u bilo kom trenutku i na bilo koji način: sve opcije su otvorene, niko nije siguran, a svaki oblik predvidivosti možete da bacite kroz prozor. Naravno da ovakav pristup nije masovno popularan, i za većinu publike odgojene na američkom zdravorazumskom pristupu dramaturgiji fulčijevski ekscesi mogu da deluju kao besmislena preterivanja. Istini za volju, u ZOMBIJU se on još uvek oprobava u novom pristupu, i film se može optužiti za neujednačenost. Pored toga, nakon efektnog početka, film se skoro pola sata gega i rasteže beslovesnim scenama u Njujorku u kojima antipatične karikature od 'likova' pokušavaju da se okupe i usmere ka ostrvu gde počiva prava akcija… Klimaktični okršaj sa zombijima u brvnari deluje rutinski otaljan, bez bitnije količine saspensa ili preokreta, ali poslednji prizor ipak uspeva da bude jedan od onih ikoničkih (ovekovečen i na nekim verzijama postera): horde zombija teturaju se preko bruklinskog mosta ka Njujorku čija se silueta ocrtava u daljini.
Sa svim svojim vrlinama i manama, ZOMBI je doneo nekoliko bitnih prekretnica. Kao prvo, u Fulčijevoj karijeri označio je prelaz sa giallo-trilera na nadrealne, barokno preterane splatere kakve niko u to vreme nije pravio. U ovome mu je pomogla više nego srećna okolnost da je na ZOMBIJU oformio kvartet vrhunskih saradnika čiji će doprinosi doneti kvantni skok u kvalitetu zajedničkih filmova (i drastičan pad kada saradnja sa njima bude prekinuta). Najupadljiviji je doprinos Đaneta de Rosija, majstora za efekte koji je stvarao u svedenim budžetskim uslovima, u zemlji bez tradicije složenih efekata maske, pa opet - maltene od štapa i kanapa (i svog izvanrednog talenta) uspeo je da stvori komplikovane i nadahnute, do danas retko dostignute maske i efekte truljenja i svakojakog sakaćenja i krvoliptanja. U to spada i najlepša (po boji i gustini) filmska krv koja se ikada i igde mogla videti, sve do današnjih južnokorejskih horora.
Mnogo od ovih efekata bilo bi protraćeno da ih nije osvetlio i prefinjenom kamerom usnimio Serđo Salvati, čije kompozicije kadra, živahne boje i nadahnute igre svetla i tame znatno oplemenjuju (i gotovo transcendiraju) polazni materijal. Najzad, neshvatljivo zapostavljeni Fabio Frici, u senci precenjenih Arđentovih GOBLINA, zapravo je autor nekih od najboljih italo skorova, i svi su nastali upravo za Fulčijeve filmove. Njegove kompozicije - originalne, melodične, jezive, ponekad sa očitim špageti-uticajem, ali uvek pompezne i bogate - spadaju u sam vrh filmske horor muzike. Ovaj Trio Fantastikus kompletiran je upravo na ZOMBIJU, a njima se pridružilo i četvrto ime u vidu scenariste Dardana Saketija, koji zaslužuje zaseban osvrt.
 
Pored prekretnice u Fulčijevom opusu, drugu veliku prekretnicu ZOMBI je doneo na polju italo horora: sa giallo tematikom iznurenom tokom 1970-ih, Italijani su tragali za novom formulom pogodnom za jeftinu i brzu eksploataciju, a zombi tematika se zgodno 'namestila' kao idealna za to. Otud, počev od ZOMBIJA, na Apeninima nastaje pomama snimanja filmova o oživelim mrtvacima – čitav pod-žanr u kome, mora se priznati, niko nije uspeo da priđe ni blizu Fulčijevim bizarno-prelepim simfonijama splattera.
Najzad, ZOMBI je bio prekretnica i u tretmanu živih mrtvaca na svetskom nivou, i uticaj njegovog visceralnog, niskobudžetnog, bestidno žestokog pristupa proširio se i na ostatak Evrope (Španija, Francuska…). Ubrzo se odrazio i na američki film, najočiglednije u ZLIM MRTVACIMA (1982) Sema Reimija, ali i u drugim uticajnim zombi splaterima koji su usledili, poput REANIMATORA (1984), POVRATKA ŽIVIH MRTVACA (1985) ili MRTVIH U MOZGU (1992).

2 коментара:

Man from Valley је рекао...

Sinoć sam, nažalost, odgledao "Dead Rising 2: Watchtower" (2015).

Osim što sam video policajca zombija koji krka neko telo, ustaje, ugledavši žrtvu, i poteže pištolj (AWARD for 1st appearance zombie-IQ!!!), mada samo traljavo puca u vazduh bez ikakve preciznosti, ništa drugo nisam video. Sve je ostalo bilo tu u stereotipu: geganje, ćelavi zombiji najdominantniji, mucanje, vakcina koja ne deluje, CNNoidne voditeljke koje uspaljuju stvar, revakcina, re-revakcina, lateks maske, motorne testere, trimeri za rasecanje i svo to ludilo najekspoatisanije holivudske franšize horor filma. Zombiji su uglavnom gegajući statisti, tek dobiju neku Vis vitalis kada uđu u kadar kamere i trebaju da jurnu na glavne aktere, kad nisu u fokusu, kuliraju, razmenjuju mišljenje, a da oni nemaju mišljenje.

Što reče jedan lik u Simpsonovima iz 22 sezone: "Barte, odlučili smo da snimimo film "Angry Dad" po tvom video klipu, jer je Holivud ostao bez ideja." Matt Groening, blessed you by Entropy, because you are agnostic.



Tu je i scena zombi roditelja koji grize ostatke deteta iz one kengur nosaljke, čisto da umišljenom originalnošću scenariste ogadi natalitet populacija.

Man from Valley је рекао...

Ono što sam hteo da ovim mojim viđenjem ovog i ostalih zombi filmova, jeste:

KAKO ZOMBIJI IMAJU REFLEKS SAMO DA HODAJU, GRIZU I MLATARAJU RUKAMA, U 99,99999% FILMOVA? Ovih 0,00001% ostavljam za neki neodgledani, možda inteligentniji.