Dolazi PSIHO!

Drage horordžije, evo jedne lepe vesti za vas: dolazi PSIHO! I to ne ovaj sa donje slike – taj ODLAZI, nadam se što pre. A dolazi nam izvorni, originalni Norman Bejts.

            Dakle, 37. naslov u stalno-rastućoj ediciji „Poetika strave“ koju vam priređuju dr Ghoul & mr. Bodirogić, a objavljuje Orfelin, jeste temelj savremenog horora, klasični roman Roberta Bloha PSIHO.

            Radi se o opštepoznatom naslovu, zahvaljujući filmskom remek-delu zasnovanom na njemu, u režiji Alfreda Hičkoka. Film ste svi gledali, ali – koliko vas je čitalo knjigu? Koliko god film bio izuzetan, verujte da i knjiga vredi pažnje.

            Pošto ovom romanu ne treba naročito opširna najava, daću vam samo njegove osnovne parametre.

            Preveo s engleskog: prof dr Zoran Paunović, jedan od vodećih anglista u zemlji, poznat i kao mentor dr Ognjanoviću na njegovom horor doktoratu.

Bizarno je i neshvatljivo da je ovaj slavni roman na srpskom bio objavljen samo jednom, pre 30 godina (1996), u skromnoj knjižici skromne meke korice, sa skromnom ilustracijom i u skromnom tiražu od samo 300 komada. Sada će po prvi put taj prevod, sa svim prikladnim dodacima, biti plasiran kako taj roman zaslužuje.

            Spektakularne – i za Orfelin neuobičajeno eksplicitne – korice uradio je naš novi saradnik, Ognjen Pavković, čije ste umetnine već mogli videti u našem izdanju PAKLENO SRCE & KABAL.

            Knjiga ima 244 strane, a pored teksta romana između ovih prelepih korica naći ćete još i obiman stručni pogovor ko-urednika edicije, dr Ognjanovića, „Robert Bloh: Vukodlak u jagnjećoj koži“ kao i iscrpnu biografiju Roberta Bloha koju je takođe on sročio.

            Knjiga izlazi tokom septembra, a Orfelin će vam obznaniti cenu i sve potrebne detalje za njenu kupovinu. Budite u pripravnosti, to će biti VRLO uskoro…

            Podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati sledeće horor novitete:

- PSIHO – Robert Bloh

- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

- PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti

i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST o kojoj je više reči bilo u prethodnom blog postu.

            Uskoro ću vam detaljnije najaviti i preostale Orfelinke…

 

            Evo kako glasi početak mog pogovora PSIHU…

 

 

 Robert Bloh: Vukodlak u jagnjećoj koži 

 (c) Dejan Ognjanović

„Ja imam srce malog dečaka.

Držim ga u tegli, na svom radnom stolu.“

- Robert Bloh

 

 

Psiho je jedan od nekolicine horor tekstova kojima je skoro nemoguće prići. Baš kao i Frankenštajn, Drakula, Doktor Džekil i g. Hajd, isto tako je i Psiho zasenjen aurom sveprisutnosti i opštepoznatosti zbog interferencija sa filmskom verzijom: „Psiho? To svi znaju. Pa to je taj jedan horor koji je čak i moja baba gledala!“ Dakle, svako, i njegova baba pride, zna sve o Psihu. Možda nisu čitali knjigu, ali film „znaju“ čak i oni koji ga nisu gledali.

Interferencija filma sa književnim predloškom stvara oko potonjeg debeli sloj aure koja pristup tekstu čini otežanim.

Ona postoji i u drugim gorenavedenim slučajevima. Kada se npr. pomene ime Frankenštajn, neizbežna asocijacija u svačijem umu nije roman, nego Boris Karlof pod maskom koju je kreirao Džek Pirs (iako on ne igra Frankenštajna, nego njegovu bezimenu kreaturu, ali to je drugo pitanje). A to biva tako uprkos činjenici da u romanu stvor uopšte nije opisan tako kako je ovekovečen u klasičnom Univerzalovom filmu. Kada se pomene Drakula, stvar je složenija: tu je bilo više uspelih ekranizacija, pa će od osobe do osobe zavisiti da li će zamisliti Belu Lugošija, Kristofera Lija ili Gerija Oldmena u nekoj od njegovih protejskih inkarnacija, da ne pominjemo fanove Luja Žurdena, ili Šreka i Kinskog u Nosferatu-varijaciji Drakule. Jedino što je izvesno jeste da će malo ko na pomen tog imena zamišljati brkatog rumunskog plemića orlovskog nosa sa spojenim obrvama, kako je opisan u romanu (i prikazan u Egersovom Nosferatuu).  

Norman Bejts, naslovni junak Psiha (jer on je taj psiho), ima dodatni problem: njega je na nedostižno superioran način odigrao Entoni Perkins u ulozi ne samo karijere nego i života. Onako kako Lugoši nikad nije mogao da umakne senci Drakule, nego je na kraju i sahranjen u kostimu Drakule iz filma koji ga je proslavio, tako je i Perkins ostao zauvek žigosan tom ulogom, kojoj se vratio još tri puta (Psycho II, 1982; Psycho III, 1986; Psycho IV, 1990), pri čemu je treći deo serijala sam i režirao. Ni to nije pomoglo da Normana egzorcira. Jer, pored toga, dve njegove najupečatljivije uloge karijere takođe su duboko poremećeni Džekil-Hajdovski ludaci (Zločini iz strasti, 1984; Na ivici razuma, 1989), a slično važi i za uloge u B-filmovima potkraj karijere kada je sasvim kapitulirao pred faktom da se od njega samo horori očekuju. Zbog toga, na pomen imena Norman Bejts svako, neizbežno, pomišlja na nervoznog, pomalo nespretnog, mucavog, vitkog crnokosog mladića, a ne na debelog riđokosog sredovečnog pijanca kako je Norman opisan u romanu.

Da problem bude još veći, a aura oko teksta još zamućenija, filmsku verziju Psiha svojim snažnim autorskim pečatom obeležio je jedan od najvećih reditelja u istoriji filma, Alfred Hičkok. Iako se ta adaptacija prilično verno drži knjige, ona je toliko duboko prožeta njegovim stilom i tematskim preokupacijama da deluje kao da je Hičkok lično napisao scenario, od nule, iz svoje glave, bez ikakvog tuđeg predloška. Iz tog razloga skoro je nemoguće čitati roman Roberta Bloha „nevino“, bez ikakvih vizuelnih upliva iz Hičkokovog filma, ne samo po pitanju Normanovog izgleda, nego i ambijenta motela, kuće na brdu, izgleda i karakterizacije (naizgled) glavne junakinje, značenja i smisla svih dešavanja… Štaviše, ne morate biti psiho pa da vam, i protiv volje, tokom čitanja romana Psiho, u svesti ne izroni i njegov jednako antologijski saundtrek. Može li iko da čita scenu pod tušem, a da ne čuje škripave violine Bernarda Hermana?

A opet, sa svešću o tome da je sve to baš tako, da će senka Hičkoka neizbežno lebdeti nad ostatkom ovog teksta, i da ćemo mu se svako malo vraćati čak i kroz pokušaje da ga ignorišemo ili zaboravimo (što je, priznajmo to odmah, nemoguće) – pokušaćemo da proanaliziramo tekst, kontekst i podtekst romana pre svega iz ugla književnosti.

 

--- Čitajte ostatak, USKORO, u Orfelinovom PSIHU…