izabrana dela

izabrana dela

уторак, 16. јануар 2018.

LUZITANIJA – Dejan Atanacković




LUZITANIJA – Dejan Atanacković
Dobitnik NINOve nagrade za najbolji roman 2017.
Besna Kobila,
Beograd, 2017
 

            Čitanje savremene srpske književnosti za mene je kao odlazak kod zubara: nešto što izbegavam koliko god mogu, pribegavam mu samo kad me muka natera, a na kraju, kad sve prođe, srećan sam ako mogu da kažem: „Pa, dobro, to nije previše bolelo.“
            Tako je i sa romanom LUZITANIJA Dejana Atanackovića: pročitao sam ga, bilo mi je OK dok je trajalo, a na kraju balade mogu da odahnem: nije previše bolelo. A, ako time neću zvučati kao neki mazohista, dodajem: čak je, povremeno, i prijalo!
            Ovaj roman je, u srži, ako bih ga sveo na jednu ili dve glavne (srodne) teme, pohvala ludosti i pokuda gluposti. I na oba plana je prilično ubedljiv.
            Ludost je pohvaljena zato što je slobodna i nesputana (osim ludačkom košuljom), što je skrajnuta i žigosana od strane tzv. normalnih, a glupost je pokuđena zato što je to kancer koji se nemilice širi ponajviše ispod krinke tzv. normalnosti. I zaista, ako pogledate: nigde nećete naći više glupaka nego kod onih što se busaju u grudi koliko su normalni, zdravi, pravi, čitavi, koliko su u većini, mnogobrojni, statistika je na njihovoj strani, oni su, što kaže Homer Simpson, „the usual“. Oni su deca mame Prirode, oni su Norma, a ko nije sa njima, taj je otpadnik i otpadak, taj je, ukratko, nenormalan pa, implicitno ili eksplicitno, zaslužuje da ga nema...
            Roman se tiče slobodne teritorije beogradske ludnice koja je tokom I svetskog rata imala eksteritorijalni status, maltene kao država u državi (istorijska činjenica koja je okosnica i nedavnog TV filma Gorana Markovića Slepi putnik na brodu ludaka), ali zaplet (if any) teško je prepričati jer knjiga je napadno fragmentarna, i skače između početka veka (1903-1905) i vremena I sv. rata (tj. počinje 1915. a završava 1918), plus ima nekoliko narativnih tokova i likova sa upitnim međusobnim vezama – od upravnika te ludnice do jedinog srpskog putnika potopljenog broda Luzitanija... i sva je u digresijama, skokovima, elipsama, rukavcima, pričama-u-pričama...
            Roman obiluje lepo sročenim i pametnim redovima na temu razuma, nerazuma, ludila i gluposti, sa osnovnom tezom u tome da suprotnost razumu nije ludilo, nego glupost :„Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi“. Ima tu zaista sjajnih zapažanja, i moj primerak knjige vrvi od delova koje sam običnom olovkom obeležio na margini, kao npr. ovo:
„Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drukčije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama,utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje.“
Ili:
„Kada se ukoreni, glupost nikad nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona će uvek dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U ukorenjenoj gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko (a zapažanje glupog građanina ne treba u potpunosti zanemariti). Razočaran u isplativost razuma, samim tim sposoban za glupost visoke sofisticiranosti i autoriteta, poneki zastupnik prava na glupost ukazaće, s vremena na vreme, da je u gluposti suština, da je glupost najstarija, da je glupost u krvi i genima, te u prilog tome ponuditi ubedljivo glupe dokaze.“ (Italik u izvorniku)
Prema Atanackoviću, srpsko provociranje I sv. rata nije bilo ludilo nego glupost, kao i Balkanski ratovi i tadašnji „genocid“ prema Albancima („Dajte, ljudi, da ovde počistimo, da nam posle ne zanovetaju“), pa reklo bi se i veći deo (novije?) srpske istorije, te stoga on kao da idealizuje fiktivnu „državu“ Luzitaniju (eksteritorijalnu ludnicu) kao svojevrsni beg od istorije – tog večitog usuda ovdašnjeg življa, i, avaj, ovdašnje književnosti.


I kao što ovaj narod, kako neki rekoše, ima više istorije nego što može da svari, to isto važi i za književnost ovog naroda, koja od tolike istorije ne postiže kakvim drugim temama da se bavi. Jedna jedina tema svekolike ovdašnje književnosti je ISTORIJA. Kod nas postoji samo jedan književni žanr: ISTORIJSKI ROMAN. Svaki roman ovde napisan je – ISTORIJSKI. Nažalost, najčešće ne po značaju i učinku (u smislu „vredan da uđe u istoriju“) nego po tematici kojom se bavi. Teret nesagledive, nepojmljive, mučne i tužne i ružne istorije koja nas vekovima, otkad znamo za sebe, zatrpava, toliki je da jedino o tome, ovde, i umemo da grcamo. Sve drugo što nas, eventualno, tišti – pre ili kasnije se svede na istorijski usud, pa su nam zato čak i ljubavne priče (if any) drečavo obojene time ko smo i gde smo (da li je Romeo obrezan, da li je Julija komunistkinja, itsl) – praktično, metafore za kurentni društveno-istorijski trenutak.
Vizantija ili Rim, hrišćanstvo ili paganstvo, Obilić ili Branković, Karađorđe ili Miloš, Rusija ili Evropa, četnici ili partizani, kralj ili „drug“ Tito, Đinđić ili Šešelj, Putin ili Tramp, Srbenda-Vučić ili Euro-Vučić --- stalno neke dileme, rascepi, procepi, precepi, rastrzanost između Kurte i Murte, između konja i magarca... Shizofrenija kao usud! Gde da kreneš u ovo strašno doba – nemaš gde!
I onda dođu pisci da nam objasne ko smo, gde smo, šta smo i zašto smo... Mali čovek u vrtlogu velikih istorijskih gibanja: jedna i jedina tema svekolikog ovdašnjeg pisanja... Slamka među vihorove... Od Njegoša do Njeguša, stalno jedne te iste gusle...
Ne shvatite me pogrešno: nije Luzitanija loš roman; nije ni slab; dapače. Solidan je. Ima moju umerenu preporuku, s ogradama. A dve ograde su glavne.
Prva: principijelno-subjektivna, da ne kažem: žanrovska. Tiče se gorepomenutog jednoumlja domaće književnosti, koja je skoro cela, koliko je ima, sva u jednom te istom žanru - ISTORIJSKI ROMAN. I nije sporno da je ovo solidan ISTORIJSKI ROMAN, da nudi relativno svež (ili barem neobičan; „less usual“ ako ne baš „unusual“) ugao gledanja na istoriju. Umereno je zabavan, mada u poslednjoj trećini kao da izgubi dah i počne pomalo da smara. Na momente je prilično pametan, pa i vickast, na pristojan i fin način. Ukratko, ovo je, što bi reko naš narod, „good of its kind“: dobar fragmentarni postmodernistički ISTORIJSKI ROMAN koji mućka i bućka stvarne i fiktivne ličnosti i događaje na način prijemčiv ovom narodu koji će da guta SVE što samo prismrdi na neku kao ISTORIJU, od besceler fantazija Dekse Pantalejskog do, evo, NINO-nagrađenih romana.
Dakle, ovo je manje zamerka OVOM romanu per se a više SVAKOM domaćem nastalom u zadnjih neznamkolko decenija, artikulisana u duetu Džej & Koja: „Hej, ti mali, stani da te pitam: da li ti znaš za neki drugi ritam?“ Srpski pisci su kao muzikanti koji znaju da operišu samo jednom klasom muzičkih instrumenata, recimo – gudačkim. Šta god da sviraju, oni to sviraju il' na violini ili violi, violončelu ili, ako su baš ambiciozni i pompezni, na kontrabasu. Dobro, gusle se podrazumevaju. Ali, braćo Srbi, gde su vam trube, klarineti, frule? Jeste li vi čuli za klavir? Harfu? Orgulje? Ili nešto modernije – sintisajzer? Ne, uvek se, obri-okreni, sve svede na neko ćemane. Dakle, gusle.

Da nacrtam: sa istorijom kao što je naša, sasvim je prirodno da će istorijski roman (u svojim najrazličitijim varijantama) preovladavati. To je u redu, to je razumljivo, to je legitimno. Drugačije verovatno i ne može. Ali meni smeta svaka uniformnost, svako jednoumlje, svaka homogenost; voleo bih više disonantnih tonova, više komešanja, raznovrsnosti – ukratko, više svirača na nečemu što nije ćemane.

Druga: objektivna. Fali emocija, snažnije izražen etitjud, fali impakt.
Emocija je, delom, ubijena samom formom romana: čim imate postmodernistički kolaž stvarnosti i fikcije, pa još nelinearno, fragmentarno prikazan (neću reći ispripovedan, jer pripovedanje ipak podrazumeva linearnost i čvršći uzročno-posledični sled), recite odmah „ćao“ dubljem saživljavanju sa likovima, sudbinama, pričama... To je, ah, ionako prevaziđeno, tako devetnaestovekovno – navijati za likove knjige, patiti  i plakati sa njima! Ko hoće da čita sa maramicama pri ruci, neka čita Anu Karenjinu – ili Mir-Jam. Istina, neki savremeni autori se trude, i fascinantno uspevaju, da postignu takvo saživljavanje sa likovima da čitaocu tokom i nakon čitanja doslovno nije dobro, ali dobro, šta sad, nema veze. To je tamo negde u svetu a ne u Srbiji.
Ovo je roman koji se, kao i većina ovdašnje novije književnosti, pre svega obraća razumu. On je, pre svega, intelektualna igrarija. I sasvim solidna, u onom opsegu u kojem se te stvari pružaju.
Ali meni ovde fali lament nad Luzitanijom, fali mi dert zbog usuda te države i njenih stanovnika i „vladara“, fali mi osećaj melanholije – ili, bilo kakvo OSEĆANJE, na kraju krajeva, tako da sklopivši korice ostanem uzdrman, potresen, zamišljen, možda malo i zbunjen, zadivljen, pomeren iz mesta... Ali, barem za ovog čitaoca, to je izostalo. Neke stvari su se desile, neke druge su izmaštane, pa su one pomešane, i na kraju – doviđenja i laku noć, deco. Mirno spavajte.
Ali previše je to racionalno sklopljeno, previše suvoparno, previše smireno, prevelika je distanca stavljena između mene i likova i događaja. Fali mi malo „prljavosti“, iracionalnosti, ludila, fali mi strasti! Hoću književnost koja dolazi iz srca a ne iz mozga (tačnije: koja dolazi više iz srca nego iz mozga) – hoću roman koji vibrira od duboke unutarnje potrebe autora da izrazi nešto što je njemu lično strašno bitno, koji govori iz svog najdubljeg JA, a ne iz našeg najopštijeg MI.
Jeste, hoću JA-PA-JA romane, a ne MI-PA-MI romane.
Šta je JA-PA-JA roman? Pa, to su praktično svi moji najomiljeniji romani: ZAMAK, PROCES, STRANAC, MUČNINA, GOLI RUČAK, PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI, STARI MAJSTORI, BRISANJE: RASPAD...
MI-PA-MI romani su, maltene, svi viđeniji i hvaljeniji romani na ovim prostorima, od NA DRINI ĆUPRIJA pa do pisanija svih tih Gatalica, Davida, Velikića i kojekude koječemu koješta što ih kiti NINO.
JA-PA-JA roman je, recimo, i ZAVERA BUDALA, pregenijalnog (pa zato prerano-počivšeg) Džona Kenedija Tula. I mada mu srednje ime asocira na političarsko-vladarsku američku porodicu tog vremena, i mada mu je roman pisan početkom 1960-ih (a objavljen čak dve decenije kasnije, posthumno), on se ne bavi ni atentatom na Kenedija, ni Vijetnamom, ni hladnim ratom, ni neznamnijačime – ali mu to nimalo ne smeta da bude genijalan. Zašto pominjem baš ovaj roman sada? Pa, zato što i on tretira istu temu kao LUZITANIJA, odnosno istražuje vezu između LUDILA i GLUPOSTI – ali na daleko smeliji, originalniji, upečatljiviji, intimniji, prisniji, duhovitiji, dublji, neposredniji i STRASTVENIJI način. To je roman koji miriše na krv i znoj i suze i spermu svog autora: svaki red je nesuzdržano natopljen njima.
ZAVERA BUDALA istražuje vezu između ludila i gluposti IZNUTRA, autorovim pisanjem sopstvenom krvlju po sopstvenoj koži – sočno i bolno – po cenu sopstvenog života. LUZITANIJA istražuje vezu između ludila i gluposti autorovim kreativnim kompiliranjem i nadogradnjom novinskih članaka, istorijskih knjiga, knjiga iz biologije i fiziologije, raznih dokumenata – suvo i ravno – taksidermijski sklapajući mozaik od tuđih, mrtvih stvari...
LUZITANIJA je roman istuširanog, upeglanog, skockanog, sitog (dobro najedenog i dobro napijenog) i zdravog autora koji je sa košuljom i kravatom seo za tastaturu da napiše jedan umereno originalan, ali ipak predvidiv i ne-radikalan školski rad na temu koja mu je pala na pamet, a koju njegovi učitelji najviše (da ne kažem: jedino) i vole. Pošto se radi o odlikašu, čak Vukovcu, njegov domaći zadatak ima određeni engl i etitjud, i nije nepametan i okvirima svojih ambicija.
Ne, ne mislim da je roman kalkulantski, da je svesno sročen za NINA. Ali mislim da se, svejedno, uklapa u dominantne šablone mišljenja i delanja sada i ovde, i da je njegova pobeda u natjecanju za NINA predvidiva, logična, zdravorazumska, najprirodnija stvar na svetu. Ništa tu revolucionarno nema, osim što je nagrada, za promenu, otišla romanu koji se može čitati i sa umerenim uživanjem a ne samo, kako inače biva, sa umerenim respektom (u najboljem slučaju).
Budući da je, u okvirima opisane paradigme (ili šablona) ovo jedan od prijatnijih romana za čitanje, pa još sa dodatnim šmekom što dolazi od više nego autsajderskog izdavača – Besna Kobila, strip-izdavač čija je ovo tek druga objavljena knjiga proze, a o čijem sam jednom horor-delu već pisao ovde – a ne od kojekakvih Gejpoetika i Čudovišta iz Crne Lagune – LUZITANIJA je roman koji vredi i podržati i pročitati.
Naravno, sad kad ga je ovenčao NINO, ionako će ga čitati (ili barem kupiti!) hiljade i hiljade ovdašnjih pokondirenih tikava koje mu inače ne bi prišle ni na puškomet. Ali, to je neka druga priča.
Dakle, čestitke za Besnu kobilu, za autora-debitanta (ali ne baš golobradog početnika) čije ću dalje pisanje, if any, pratiti, i najzad čestitka autoru ilustracije za korice knjige (takođe Atanacković)!

5 коментара:

  1. Baš sam nekako sa umerenim nestrpljenjem očekivao sve ovo šta si i napisao ovde. Malo sam strepeo da će uslediti kanonada po redovima koje je ovaj, ne baš golobradi momčić, napisao. Ali, vidim da ti se njegovo pisanije dopalo. Čim sam pročitao o dobitniku dobio sam unutrašnji osećaj da ima šanse da je dobar. Neko od čula u kategorizaciji čula ali pod brojem kojim se pobrojava osećaj za ne pročitanu knjigu. Najviše komentarišem zbog tvoje opaske JA-PA-JA književne naracije i svega ja pa ja ostalog. To sam i ja primetio u novijoj srpskoj književnosti. Ovo "ja pa ja" nisam u glavi formulisao na ovakav način ali sam osetio nedostatak individualnosti i nedostatak identifikacije sa napisanim. Prečesto sam posmatrač sa strane ili čak neko ko pripovedano prima iz druge ruke, tako da mi se emocije teško bude. Mislim da kod nas teško može i da se objavi knjiga ako nema likova iz bliže ili dalje istorije, ako se ne preispituje srpstvo ili bar ne veliča isto. Mora da bude likova zbog kojih se busamo u patriotske grudi tetovirane motivima anđela i raznih svetaca. Sve u svemu, da ne davim, pošto se slažem sa svime sem sa osećajem oko NIN dobitnika, pošto ga ne pročitah još, stojim iza svega ostalog šta si napisao.

    ОдговориИзбриши
  2. baš je baxuz ovaj atanacković - ne dade mu se da njegov NINO-nagrađeni roman makar jedan ceo dan bude vest dana. jbg. ne može ovde, pored ovoliko budala i zlikovaca i zločinaca, jedna KNJIGA da dugo bude u centru pažnje...

    ОдговориИзбриши
  3. moj prikaz NINO-pomazane LUZITANIJE citiran je ovde - a i inače je ovo što linkujem dobar tekst i vredan čitanja. vidi: https://stanjestvari.com/2018/04/03/antonic-kolonijalna-knjizevnost/

    ОдговориИзбриши
  4. Ko bi reko da te Antonić čita i citira. Čudni su putevi Gulovi... A Sloba je po običaju jednodimenzionalan, da ne kažem zatucan. Mi jesmo kolinizirani, ali to nipošto ne znači da nagrađivani pisci (o čijim uratcima retko mislim išta dobro; meni je Basara poslednji zasluženi laureat, i možda pomalo Tišma) i NIN-ov žiri učestvuju u sveopštoj zaveri protiv srpstva, a u cilju razgradnje i zatiranja srpske istorije. To je suludo, književnost nema više takvu moć, ako ju je ikada imala. Književnost je danas prilično impotentna umetnost, bar što se tiče njene sposobnosti da interveniše u društvenoj stvarnosti. Njena je delotvornost ograničena na lični plan i privatni život pojedinca. Ali, Cobi veruje u pisanu reč i olovkom hrabro bije svoje kulturkrigove, samo što je ovog puta promašio bojište: treba da se obrati Milomiru Mariću, Željku Mitroviću, Draganu Bujoševiću etc. Cobi, doduše, neretko to i čini, na čemu mu svaka čast, premda mi je posve odbojno to njegovo srpsko stanovište na kojemu se ukotvio. U svojoj naivnosti, Cobi bi takođe voleo da vidi neki "projekat" u književnosti, samo s drugim ideološko-političkim predznakom. Taki su projekti danas prilično besmisleni. I ja tako povremeno postanem naivan i poverujem u moć pisane reči, te ondak pomislim da nama vaistinu treba srpska književnost, što će reći - književnost koja našim jezikom beskompromisno secira ono što je ovde i sada. Tada mi na pamet pada da nama u književnosti treba neka vrsta umetničkog ekvivalenta "Srpskog filma", kakvo se remek-delo, siguran sam, Cobitu nimalo ne bi svidelo.

    ОдговориИзбриши