izabrana dela

izabrana dela

субота, 13. јануар 2018.

THE SHAPE OF WATER (2017)


 **(*) 
 3- 

            Novi film Giljerma del Tora, Oblik vode, opšteobožavana je i svuda-nagrađivana, za-Oskara-viđena fantazija o radostima miscegenacije* između ljudi i amfibija, iliti liberalna fantazmagorija o bezuslovnom prigrljivanju Drugog -
– dokle god je taj Drugi dovoljno egzotizovan (kao iz Bajke!) i isfantaziran tako da bude suštinski nalik nama, ili barem izmaštan tako da se čak i evidentne razlike poriču ili metu pod svima očigledan tepih, kao da ih nema.
* Miscegenacija (Lat. miscere, „mešati“ + genus, „vrsta“) je mešanje različitih rasnih grupa kroz brak, seksualne odnose i razmnožavanje.
            Drugim rečima, Oblik vode je savršena fantazija za sva ona liberalna krvareća srca u fazonu “Ako je hladno vama, hladno je i njima – pustite ih unutra” – bez obzira da li su ti “oni” koje treba pustiti vrapčići, mačići, srne ili preko-pola-globusa prešavši Sirijčići. 
Biće ovo lepa bajka za sve one koji misle da su državne i druge granice samo imaginarne crte koje se mogu prelaziti bez pasoša i kontrola, bez ograničenja, i da su svi ljudi na svetu braća samo zato što, kad nam se odere koža i sljušti sve meso i žile, izvadi krv i pokidaju nervi, na nivou kostura smo „svi isti“.
A pošto su nam kosturi isti, međuoplodnja između svega i svačega je i poželjna i potrebna i treba je svuda promovisati kao biološki i svaki drugi imperativ. Del Toro nam ne pokazuje kako tačno izgleda kostur njegovog čoveka-amfibije iz ovog filma, ali sudeći po spoljašnjem mu, sasvim humanoidnom obliku, reklo bi se da je njegov kostur barem 95% sličan ljudskom, pa je prema tome sve u redu: gospođice, slobodno priđite, pipnite, pomazite, u sebe primite njegova jajašca (ili šta već ova žaba od dva metra ima u smislu oplodnje), rodite mu sina-punoglavca – hej, kosturi su nam skoro isti!
            O čemu se ovde radi? Usamljena, mutava čistačica klozeta u nekakvoj top-sekret mad-scientist laboratoriji oličenje je Potlačenog Autsajdera: em je proleter na samom dnu socijalne lestvice, em je nema (bez glasa!), em su joj dva najbolja prijatelja – pripadnici dve najmasnovnije manjine u Americi, posle proletera: jedna crnkinja (koleginica po WC četki) i jedan gej (ovde, za promenu, stariji čiča).
 E, budući da su toliko po prirodi (?) stvari skrajnuti i maltene rođeni da budu ugnjeteni, oni su takođe i predodređeni (?) da raširenih ruku reaguju na pojavu stvorenja iz Crne (sic) lagune kao na brata najrođenijeg.  
Tim pre što taj brat dolazi iz hronično potlačenih i eksploatisanih regiona (Južna Amerika), i što ga doslovno u lancima drže militaristički beli američki zlikovci, personifikovani jednim bezdušnim karijerističkim pukovnikom i jednim ludim naučnikom sa suptilnošću i umiljatošću vlasnika frik-šoua, ili barem krotitelja lavova (samo ne toliko spretnom, budući da prebrzo i prelako u gubici Frogmena ostane bez dva prsta).
Dakle, Oblik vode je levičarska bajka o tome kako smo u srcu (tj. u kosturu) svi mi braća – radnici, seljaci, poštena inteligencija, crnci, Cigani, gejevi, Sirijci, Srbi, Muslimani... – ali nam sreću kvare desničarski, obavezno Beli (i, naravno, američki) Zlikovci sa svojim falocentričnim, rasističkim i nekrofilnim militarizmom koji nameće veštačke podele, lažne granice i bezdušnu ekspolataciju i/ili uništenje svake Drugosti... 
Jer, da nije njih, planetom bi vladao sveopšti komunistički melting pot u kojem bi se u jednom loncu pomešali i beli i crni i žuti i smeđi i svi ostali što su, na nivou kostura, isti (ili bar slični), i još bi pride u čorbu uskočila i koja amfibija, Jeti, Bigfut i ostalo što na dve noge hoda a nije živina...
Zato, čistačica se zbliži sa mučenom amfibijom, hrani ga kuvanim jajima (ovde bi jaje trebalo da simbolizuje ŽIVOT, nasuprot SMRTI koju oličavaju pukovnik i „naučnik“, a ne dušu, kao u Angel Heart) i, kad vidi da se ovim zlikovcima žuri i da planiraju da Akvamena seciraju kako bi otkrili njegove (pre svega disajne) tajne, reši da zajedno sa polupismenom crnom čistačicom i nezaposlenim gej matorim prdekanjom zajebe čitav američki vojnoindustrijski kompleks i ispred nosa im iznese ovo Čudo(vište?).
Kad je del Toro shvatio da je čak i od jedne Bajke preterano očekivati da se to proguta (mislim, to da tri nesposobna nikogovića tek tako išetaju iz dobročuvane vojne laboratorije sa top-sekret robom, pa makar dve od njih i radile unutra – kao higijeničarke) tu je i deus ex machina Dobri Rus (igra ga Dobri Tata iz Call Me by Your Name), inače po zanimanju špijun, koji iznutra radi na tome da za baćuške mazne Čudovište iz Crne lagune Amerima - 

- ali kad vidi da su ove dve bliže tome od njega (sic!), on im prosto pripomogne u tome nekakvim Sport Billy džidža-midža gedžetima. Što ne može ruski špija, mogu dve dobro obučene tetkice.
I onda, posle jedne umereno napete i zabavne scene bekstva, ova ženica dovede amfibiju sebi u stan, tj. u kupatilo, strpa ga u kadu (ne obazirući se više, od tog trena, na ličnu higijenu) i drži ga tu u stilu My Own Private Amphibian. A on, onako nemoćan i jadan i krhak, samo leži, trepće škrgama i čeka da mu ona pomogne, tj. da padne kiša pa kad nadođe nekakav obližnji kanal da ga Baci Niz Rijeku (A Bio Je Život Njen).
Dozvolite mi da skratim sranje i pređem na suštinu: naivnost idejnosti ogleda se ovde u naivnosti karakterizacije i dramaturgije. Dobri momci, cure i gejevi su DOBRI, zli momci (i isključivo Momci) su ZLI, a DRUGOST, oličena u „čudovištu“, prikazana je podjednako simplicistički, naivno, ograničeno, kao platno za projekciju sopstva a ne kao autentična, autohtona Drugost.
Šta to znači? Znači da je ovaj amfibijac, ovaj Sirijac, ovaj Meksikanac, tretiran kao patetična, nemoćna figura; kao ljupka krupnooka igračkica; otvoren za komunikaciju, dobrodušan, ali podređen protagonistima koji otelotvoravaju „normalnost“ ovog filma (tetkica i njen kružok) i zavistan od njih. 
On je egzotizovana, zaslađena, ali takođe i kastrirana Drugost, čak i doslovno, pošto ova žaba nema penis – među nogama je gladak i ravan kao Barbikin Ken – iako, kad smo već kod toga, del Toro u par navrata eksplicitno pokazuje Barbikinu, tj. tetkicinu ribicu. Dakle, ona jeste sexualizovana, a On (To) nije. Drugost je, u vizuri ovih liberala, uvek nekompletna, fali joj nešto Naše da se upotpuni (pa makar to bilo i nešto tako skromno kao što je nemačko državljanstvo).
To je klasični problem u tretmanu Drugosti čak i onda kada se pokušava biti liberalan: dakle, INFANTILIZACIJA drugosti. U ovome del Toro dosledno (mada, verovatno nesvesno) sledi svog velikog uzora, Spilburgera, na čiji se E.T. ova šećerna vodica umnogome naslanja. Jeste, narode, ovaj Čovek-Žaba tretiran je suštinski isto kao Dečak-Žaba u E.T.-u. I kod del Tora i kod Spilburgera, onaj Drugi je:
-nemoćan
-pasivan/zavistan
-infantilan
-aseksualan
-slabe asertivnosti, više reaktivan nego aktivan
-aktivnost je vezana za ljudskog protagonistu, dok drugost nose okolo kao stvar
-drugi služi kao ogledalo nama, ali nema autonomno sopstvo nevezano za nas.

Takođe, u oba slučaja, bajkoviti Drugi je doslovno LEKOVIT: on vida rane, običnim dodirom njegovih krljuštavih šaka rupe u koži nestaju kao Alanom Čumakom odnesene, on je, ukratko rečeno, samo varijacija na Magične Crnce i Magične Indijance iz proze Stivena King-burgera, čista projekcija nečiste bele savesti i pokušaj da se naivno, klinački, kompenzuju određeni stereotipovi ni manje ni više nego građenjem novih stereotipova. 

Slučajno ili ne, procenite sami, ali i Iti i Čovek-Žaba u jednom trenu „poginu“, umru, skviknu, samo da bi vaskrsnuli, poput Hrista – jedino što Iti to radi na pola filma, pa Spilburger nemilosrdno cedi dečje suze letnji dan do podne (i to maestralno radi, to je takav spektakularno besramni a vešt tear-jerk da čak i ja tek najvećim naporom svih snaga jedva odolevam da na to ne zasuzim!)
S druge strane, del Torov alter-ego Ejb Sapien (jeste, to mu je čak bila i imejl adresa zadnji put kad mi je pisao!), kao, zagine, pred sam kraj, kad nema mnogo vremena za tear-jerking jer već je ispucao dva sata na melodramu, pa zato vostane ubrzo kako bi priklao zlikovca i zaplovio sa tetkicom u srećniju budućnost...
U oba slučaja, Drugi je Pojedinac: niti vidimo niti osećamo niti slutimo njegovu Kulturu i Civilizaciju; ne postoji čak ni najmanja radoznalost da se o Njima nešto sazna. Mi nemamo pojma o Itijevoj rodnoj planeti i svetu iz kojeg dolazi (kakvo mu je društveno uređenje, recimo, i gde je on u njemu; navodno je naučnik, istraživač, ali ceo film se ponaša kao nedoraslo detence – ili oživela igračka) -
isto kao što ni u ovoj bezobličnoj vodi ne znamo ništa o Amfibiji: ima li ih još, i koliko, i kako im je uređen život u toj Amazoniji, imaju li ikakvu civilizaciju, gradove, ovo-ono, ili se samo brčkaju po vodi ko neke žabe i žive u rupama i pećinama pod vodom...
Jedino čujemo da ga urođenici smatraju „bogom“, ali osim brzoplete i površne Hrist-simbolike (gorepomenute), od toga nema ništa. Izbegava se, dakle, pitanje „ko su ONI“ a sve se, detinjasto pojednostavljeno, posmatra kroz „ko je ON/TO“. Svejedno da li je iz Sirije ili sa Sirijusa.
Važno da je kostur ispod svima isti, a ovo gore – ova superstruktura – to je nebitno, to su finese, sitne razlike... Da li grliš hladnu ljigavu žabu ili dlakavog majmuna ili glatku ljudsku kožu – pih, cepidlačenje! Kostur je bitan a ne te površinske (površne?) finese!






ON/TO ionako ne postoji kao individua, nego samo kao ogledalo na kojem se odražava naša „liberalnost“, naša širokogrudost, naša otvorenost za Druge, naša humanost prema svemu humanoidnom
Pitam se, samo, kako bi ova priča izgledala da stvorenje ne hoda na dve noge i nema humanoidnu građu nego, recimo, da izgleda kao neki meduzasto-hobotničarski mini-Ktulu. To je, seko, prava Drugost, a ne ova našminkana man-in-the-suit „drugost“. Tu je Rodos, tu skoči pa zaroni u tu dubinu, tu da te vidim da li bi TO zagrlila, pa u tom leglu Onih Dubokih obitavaj među čudesima i divotama zauvek!
Pre osam decenija veliki Lavkraft je napisao svoj pregenijalni anti-miscegenacijski traktat, „Senku nad Insmutom“ o (ne)mogućem braku (i seksu!) između sisara i amfibija, i o nakaznim posledicama koje iz toga proističu kad/ako se dese. Kvaziliberalni ološ ga je osudio i dan-danas ga osuđuje i grob mu prekopava i zapišava zbog toga. 
Kvaziliberali u svojim infantilnim fantazijama misle da masovno puštanje Sirijaca usred jedne radikalno drugačije KULTURE nema nikakvih posledica po tu kulturu jer ih posmatra samo kao masu POJEDINACA – pasivnih, nemoćnih, neasertivnih, zavisnih, aseksualnih... a kad ovi posle na bazenu počnu da im vaćare decu i siluju ćerke, ah, kriv im američki imperijalizam i militarizam!
Hej, kosturi su nam svima isti, pa zato - čemu insistirati na površinskim razlikama?
Ovaj miš-meš Spilburgera (pre svega iz E.T.-a) u koktel ubacuje i krupne komade Ž.P. Ženea: mišasto ženče u gl. ulozi, gusta gama u fakturi slike, stilizacija bazirana na 1950-im... Baš kao u Delikatesnoj radnji, tako i ovde na TV-u stalno idu neki nevini crno-beli mjuzikli, a iz istog filma maznuta je i scena do vrha vodom napunjenog kupatila, i otvaranja vrata koje izaziva poplavu u stanu (s tim što je kod Ženea ta scena bolja i lepša i spektakularnija)...
Sve u svemu, ova pričica uopšte nije toliko originalna, pa ni maštovita koliko se pričinilo njenim obožavaocima – zapravo je do bola predvidiva, kako idejno tako i dramaturški, a njena fundamentalna neodrživost umotana je u debele slojeve Bajke kako ne bismo primetili njenu fizičku i fiziološku neizvodljivost. 
Uostalom, bez obzira na prizore tetkičine šumovite vagine kojima nas je del Toro častio, ova romansa je krajnje čedna, kako jedino i može i mora biti – ceo film je jedna velika predigra, i prekida se tačno onda kada bi do penetracije trebalo da dođe. I prirodno što se prekida baš tu, jer tu se dolazi do kraja ćorsokaka posle kojeg nema dalje – pošto ova amfibija NEMA PIŠU!
Na svu sreću što je tako; jer da je ima, ovaj film bi stvarno mogao biti prikvel za apdejtovanu verziju „Senke nad Insmutom“!
            P.S. Finalni twist, u kojem vidimo da je tetkica od rođenja imala rudimentarne škrge, odnosno da je bila nešto kao podmetnuto dete (changeling) – budući da nam film pošteno i na vreme kaže da se ne zna ništa o njenoj prošlosti kao ni odakle joj ti prividni „ožiljci“ na vratu – zapravo NEGIRA čitavu liberalnu idejnost filma. 
Nije ovo to što izgleda!
Naime, poruka ovog filma, takva kakva je, ima smisla jedino ako se radi o ljubavi NAS i NJIH, ljudskog bića i „čudovišta“, lepotice i zveri, pripadnika dva odvojena sveta. Jedino tako bismo imali ilustraciju polit-korektne teze o navodnoj iluzornosti granica i njihovom olakom preskakanju, kao da su one samo tamo neka žica na kakvoj livadi između Srbije i Mađarske, recimo.
Freddy was NOT here!
            ALI, sa ovim otkrićem, to više nije priča o liberalnim NAMA koji orno prigrljujemo drugačije, različite NJIH, nego je priča o tome kako ISTOG PRIVLAČI ISTO: nema ničeg zemljotresnog u ljubavi jedne poluamfibije prema drugoj amfibiji – hell, dešava se svaki dan u bari pored vas. Ovim krajem Oblik vode puca sebi i u tu jednu nogu koju, kao, ima.
            Zamislite film o mladoj Mađarici (onoj što smeta između dva Slovenca) koja se zaljubi u mladog i zgodnog Sirijca, izbeglicu i migranta kojeg Zli Orban drži u laboratoriji i bocka onom električnom motkom za stoku, 
pa mu ova pomogne da pobegne u neku mađarsku pustinju, peščaru, šta god, gde bi se ovaj osećao kao kod kuće, samo da bi ova na kraju otkrila da nije zapravo ni bila čista Mađarica, jer joj je davno nestali i nepoznati tatko ustvari takođe bio Sirijac.
            E, to vam je Oblik vode, samo sa ikonografijom B-muvija nakićenom većim budžetom i licidersko-srčanom stilizacijom.

            A pošto ovaj film zapravo ne promoviše istinsku interakciju sa radikalnom Drugošću nego samo pozira da to čini, šminkerski, lažno (a verovatno i nesvesno, jer del Toro nije nikakav mislilac, već samo infantilni omažista ljubavima svoje mladosti) – predviđam mu sve nagrade i obožavanje ovoga (polu)sveta.

11 коментара:

Numa је рекао...

I mislio sam da je film sirovo govno uprkos nekim hvalospevima. I'll skip it. Hvala Gule sto si patio umesto nas.

Dejan Ognjanovic је рекао...

nisam mnogo patio - veću duševnu bol i smor naneo mi je, recimo, KRIMSON PIK - ovo je, što kaže naš narod "gledljivo", ali skroz neobavezna, kliše boza.

angel011 је рекао...

Možda je 'teo da kaže da smo svi mi pomalo amfibije? Ne razlikujemo se toliko koliko mislimo da se razlikujemo? Ili, (polu)amfibije su među nama?

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa to sam i rekao i nacrtao gore, više puta: teza ovoga filma je da smo svi mi (pomalo) isti kad nam se sljušte meso i nervi... možda i jesmo, ali način i smisao kako je ta teza prikazana neubedljiv je, iz goreopisanih razloga.

tinajemaslacak је рекао...

ali ima pišu, samo je sakrivena, Sally to baš lepo, slikovito objasni svojoj drugarici po metli.

Dejan Ognjanovic је рекао...

dođavola, mora da sam prespavao taj deo. ali svejedno, gmizavac sa SKRIVENIM penisom... JEBOTE! ako to možete da progutate onda verovatno gutate i vulinovu tetku!

tinajemaslacak је рекао...

hahahhaah, realno ne znam zašto su ga sakrili kad već njen muf nisu :/

Dejan Ognjanovic је рекао...

kad je poslednji put neki film sa muškom frontalnom golotinjom - pa makar i od monster sorte - dobio oskara? 'nuff said!

drat xosh је рекао...

Kvaziliberali u svojim infantilnim fantazijama misle da masovno puštanje Sirijaca usred jedne radikalno drugačije KULTURE nema nikakvih posledica po tu kulturu jer ih posmatra samo kao masu POJEDINACA – pasivnih, nemoćnih, neasertivnih, zavisnih, aseksualnih... a kad ovi posle na bazenu počnu da im vaćare decu i siluju ćerke, ah, kriv im američki imperijalizam i militarizam!


donald trump much?

Dejan Ognjanovic је рекао...

much many trump donald such

Milos Zivkov је рекао...

Jako dobar tekst. Svaka čast.