izabrana dela

izabrana dela

среда, 10. јануар 2018.

TWIN PEAKS (1990-1991) - Ghoul's view

            

Evo nekih fragmenata misli, impresija, prisećanja i slutnji koje osećam potrebu da sa vama podelim povodom prve dve sezone serije
Tvin Piks, a povoda za to ima najmanje dva.
Kao prvo, Tvin Piks će biti emitovan na RTS-u u narednim nedeljama i mesecima, i to počev od samog početka, od 1. epizode 1. sezone, koja će biti prikazana u petak 12.01., a nakon toga će, sve redom, ići od utorka do petka uveče na RTS2 u 21h, sa reprizama od ponedeljka do petka na RTS2 u 16h. Da nacrtam, to znači da će 1. epizoda (RTS2, 21H, 12.01.) biti reprizirana u ponedeljak 15.01, a 2. epizoda biće u utorak 16.01. RTS2, 21H, sa reprizom u sredu u 16h, itd.
Kao drugo, i važnije, ostadoh dužan svog osvrta na najnoviju, III sezonu (koja će, ako to gore nije dovoljno jasno nacrtano, biti prikazana na RTS-u odmah posle prve i druge sezone). Pošto mi je januar standardno popunjen gledanjem poslednjih preostalih filmskih kandidata za godišnje BEST OF liste, ne verujem da ću stići da još jednom odgledam ceo TP3 pre početka februara, što znači da će moj osvrt na III sezonu verovatno doći na red negde u prvoj polovini februara – taman uoči RTS emitovanja III sezone...
Stoga, dok ne sazri čas za moj rivju III sezone, evo ispod mojih misli i opservacija o prve dve sezone. Takođe, podsećam da na blogu već možete naći vrlo dobar overvju prve dve sezone koji je uoči početka III sezone prošlog proleća sačinio saradnik bloga, „matoji“ (ali pazite se, tu ima spojlera), i to stoji OVDE.
Pored toga, na blogu možete čitati i moj osvrt na film TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME, koji je zapravo daleko važnija i supstancijalnija priprema za III sezonu nego što su to epizode serije koja joj je prethodila.
            A sad, uoči superfinala superserije...

            Supersubjektivni ugao


            Tvin Piks sam zavoleo na prvo gledanje, kada je tokom proleća 1991. godine ta serija bila emitovana u noćnom programu, čini mi se TVBG. I koliko god ta serija bila odlična i sama po sebi, meni će uvek biti dodatno posebna – dapače, unikatna – zato što sam je gledao upravo u najvažnijoj, najprelomnijoj godini svog života, kada sam otkrivao čudesne svetove duha i tela, ljubavi i ravnodušnosti, svetla i mraka... Da, bio sam zaljubljen tih meseci i ne mogu ni danas da vidim Odri i Bobija a da nemam neku vrstu flešbeka, ili barem posebnog sećanja na tadašnje vreme i tadašnje fetiše i fascinacije i identifikacije...
            Linča sam, u to vreme, već snažno voleo, pre svega zbog Čoveka slona koji mi je dugo, u ranoj mladosti, bio omiljeni film (uopšteno gledano, nevezano za žanr), ali i zbog tada sveže otkrivenog sveta slatke perverzije iz Plavog somota. Da, bio sam tada itekako već zagazio u ljubav prema „čudnom“, ekscentričnom, bizarnom, i nisam doživeo Tvin Piks kao nekakav šok kakav su doživljavali „normalni“ gledaoci navikli na običnije TV krimi sadržaje.  
         Ne da se nisam čudio njegovim otkačenostima nego sam ih spremno i s radošću dočekao i uživao ponajviše baš u njima, a ne u sapunici i hudanitu malog mista. Tek kasnije, sa razvojem istorijske svesti i punog poimanja konteksta shvatio sam kolika je to revolucija bila na tadašnjoj televiziji. Ali, usred revolucionarne godine mog života, koja se okretala ka mraku i propasti zajedno sa raspadom zemlje, eksplicitno započetim tog leta, Tvin Piks mi je legao sasvim prirodno.
            Ne, nisam se primao na „luckaste“ likove per se: infantilno-retardirani Endi i Lusi nervirali su me, mlaki šerif i njegova afera s onom kineskinjom smrtno su me gnjavili, kao i ljubavisanje kafedžijke i pumpadžije, te svaka pojava Džejmsa (i dan-danas ne mogu da dokučim dal' je Linč taj lik parodirao ili ga je strejt stavio onako njanjavo-patetičnog)... Nisam otkidao ni na fetišizaciju kafe (koju nisam pio tada, niti je pijem sada) i pite od višanja (koju jedem, kad je ima, ali čije odsustvo ne primećujem kad je nema), ni na za moj ukus preteranu količinu sapunice (bez obzira što je ova bila donekle izvrtana naopačke, poluparodirana itsl), a kao ozebao sunce dočekivao sam svaki nagoveštaj mistike, natprirodnog, fantastičnog, stravičnog... A kako je serija odmicala, bilo ih je sve više.
            „Damn fine coffee? Damn fine pie?“ WHATEVER! Dajte bolje još tih borova što se usred duboke šume ljuljaju na noćnom vetru (ali, da li je to vetar? Da li je to samo vetar?!), dajte BOBa kako viri iza ćoška, ispod kreveta, iza dvoseda, dajte Crvenu Sobu, patuljke i džinove i Crne Magove što s vatrom hodaju kroz vekove prošle i buduće – to mi dajte, a ne hotelijerske zavrzlame oko ril estejta, i pilane, i izbore za mis i kamiondžije i njihove narko-dilove!
            Fast forward 26 godina kasnije – i, na moje veliko olakšanje i radost, u III sezoni je poprilično sljušteno ono što me je u starom TP nerviralo ili me gnjavilo, a do 11 je odvrnuto ono zbog čega sam seriju i (za)voleo. Znači, NE hodanje manje-više utabanim stazama sapunice uz povremeno blago, jedva primetno skretanje s te stazice, nego smelo i ludo-hrabro lomatanje po žbunju i gustišu i mraku neispitanih predela podalje od stazice kojom bojažljive, konvencionalne dušice vole da gaze...

            Superpočetak!

            Ne mogu dovoljno snažno da naglasim koliko je pilot-epizoda TP ingeniozna. Iako je bila s pravom hvaljena, ona je toliko fucking dobra da se ne može prehvaliti!
            Pronalazak Lorinog tela, umotanog u plastiku... Reakcija Pita i Endija, pre svih, ali i starog doktora... Apsolutno genijalno postepeno saznanje, u školi, šta se zapravo desilo... To kako Dona sabira 2 + 2 + 2... Ona učenica koja istrči van škole plačući... Bobi koji se lomata i bacaka i svađa po hodniku... Pa onda reakcije Lorinih roditelja, čisto zlato...
Koncentrični krugovi koji se šire oko tog jednog leša i to kako postepeno uzburkavaju čitavu tu malu zajednicu – to je toliko genijalno uhvaćeno i preneseno, sa istinskom dušom i razumevanjem, sa ljudskošću, nesenzacionalno, ne kao gimmick i plot point, kao „ok, mrtva cura, ajde idemo odma na plot-plot-plot, whodunnit“ nego sa Linčovim trejd-mark smislom za ritam, za doziranje, za tempo, za akcenat, za detalj... Čisto besprekorno savršenstvo!
            To se zove udica! Nikad me više u životu nijedna prva epizoda ili pilot nisu ovako vešto, pametno i sa srcem i dušom (ne isključujući pritom mozak!) upecali. I to ne samo zbog vulgarnog hudanita (Ko je ubio Loru Palmer? Ko je upucao Mister Bernsa? Ko je Kartmanov pravi otac?...) – mislim, OK, naravno da je i mene to zanimalo i da je to bio jedan od motora serije, ali mnogo više me je zaintrigirao ceo taj pažljivo izgrađen svet, a naročito nagoveštaji daleko šire i mračnije (natprirodne) pozadine tog jednog ubistva. Dakle, od starta me je više zanimala osobena mitologija (šta su sove ako nisu stvarno sove?) nego sociologija „malog mista“ i njegova prizemna sapunjara (dal će ovaj da se spanđa s onom i dal će ona da otkrije da je onaj vara...).

            Superglumci

            Dopustite mi samo par kratkih truizama koje moram da izbacim iz sebe: uz svu navodnu Linčovu otkačenost, ekscentričnost i šta ti ja znam, ono što po meni nije dovoljno hvaljeno kod njega jeste njegova ljudskost – i smisao za (pravog) Čoveka i pravu Ženu, ukratko, za kasting najsavršenijih mogućih glumaca. To važi za sve njegove filmove, počev od Eraserheada pa nadalje: koliko god Linč bio slikar po izvornoj vokaciji, on nikada nije puštao da Slika (i Stil) zasene Čoveka. To je činio za razliku od nekih drugih, npr. Hodorovski ili Arđento, koji su svoja ludila i vizije ovaplotili koristeći pretežno B i C glumce, a čak i kad su imali ponekog iz A lige, uglavnom nisu znali šta bi s njim – npr. Maks fon Sidou u Sleepless.
Linč, pak, iako površnom gledaocu može delovati kao nekakav „style over substance“ autor, nekakav provajder oniričnih, iracionalnih bulažnjenja bez ikakvog smisla, čovek koji baca na ekran koješta bez reda i smisla, kako mu ćune ili šta mu se u snu javi kako bi zasenjivao prostotu svojom „ekscentričnošću“ – hej, sreo sam mnoge zastupnike ove „teorije“ i pričao sa njima! – zapravo je odličan storiteler, i to je kvalitet koji mu do sada, takođe, čini mi se, nije bio dovoljno prepoznat i pohvaljen. Taj čovek ume da ispriča priču – da, priču, sa početkom, sredinom i krajem, i sa smislom povrh svega!
Možda je on, ponekad, priča drugačijim ritmom, sa drugačijim akcentima, iz neočekivanog ugla i odvede u nekonvencionalnom pravcu, ali to nikako ne znači da su, kao što sam često slušao, filmovi kao Lost Highway i Mulholland Dr. bez smisla. Naprotiv. Ali treba pažnje, strpljenja, treba sposobnosti da se odbace izlizane štake i istrulele štule holivudske naracije kako bi se ušlo u Linčov svet, i uživalo u njemu...
A taj svet je, kažem, još komunikativniji (i složeniji!) nego nekih drugih Na-Slici-Zasnovanih-Reditelja baš zbog svoje ljudske dimenzije – zbog snažnih likova snažno oživljenih vrhunskim glumačkim kreacijama. Bilo da se radi o odlično odabranim veteranima (Džon Hart, Denis Hoper, Hari Din Stenton...) ili manje-više novajlijama koji su tek kod njega procvetali (Džek Nens, Kajl Meklahlan, Lora Dern, Šeril Li...) – oni se Linču prepuštaju u potpunosti, jer taj čovek zrači poverenjem i ljudskošću: znaju da neće biti zloupotrebljeni nego vrhunski upotrebljeni, čak i ako ne znaju baš sasvim šta tačno rade tj. gde se baš u velikoj slagalici njihovo parče nalazi.
Ali sve ovo je zapravo samo dugačak uvod kako bih kazao sledeće: uz svu čast i poštovanje celom glumačkom ansamblu, ako bih u prve dve sezone morao da izdvojim jednog glumca, to bi bez i najmanje dileme bio – Rej Vajs! Da, Lorin tata. Šta taj čovek tu radi!!! Kroz šta sve prolazi! Koje sve emocije ima da izrazi, i facom i celim telom! Mikrogluma, makrogluma, brzalice, zezalice, zlokobna mrštenja, sreceparajuća plakanja, jezivi plesovi...

Lik istovremeno zastrušujuć izvan svake mere (ultimativni zli Pater Familias – oličenje najgoreg straha, da ni u sopstvenoj kući, ni od svog najrođenijeg nisi siguran!) i dirljivo patetičan, kada shvati šta je, posednut, nesvestan (?), izvan kontrole, učinio – oskrnavio i ubio svoje najvoljenije: kakav raspon, kakvo ludilo zahtevati od jednog glumca da to sve pokrije – i kakav unikatni fenomen da se to, zapravo, desi, bez greške, bez ijednog iskliznuća, jezivo ubedljivo, i zastrašujuće, i dirljivo... 
To što je Rej Vajs uradio u Tvin Piksu (uključujući, naravno, i film – gde je još jeziviji!), to je za sve antologije, sve nagrade, sve udžbenike, sve ordene, spomenike, zlatne zvezde, holove slave, Emije, Emue, Globuse, Oskare, Palme, Međede i ostalo.
To važi i za Grejs Zabriski, koja mu tu igra ženu, mada na svoje pravo jezivo mesto dolazi tek u III sezoni...

            Super-Pad i Super-Bomba
  

            Da, moram se složiti sa opštim mišljenjem – ne volim kad se to desi, radije bih da pišam uz vetar i stojim sam na pustopoljini, da budem originalan, sam samcit protiv svih, ali ne mogu; volim Platona al' mi je istina draža. Naime, jeste, II sezona Tvin Piksa, nakon što Lilend Palmer skonča u apsani, počinje naglo da pada, i ne uspeva da stane na svoje noge – sve do spektakularne finalne epizode, koju je Linč napisao i režirao. Priznajem, ima i tom otpatku od polusezone zabavnih delova – recimo, genijalna slešer-horor scena Liovog buđenja iz retardacije i proganjanja neverne ženice – ali ceo taj podzaplet sa Vindomom Erlom bio je krajnje nezanimljiv u startu: slepo crevo u seriji koja se otrgla iz ruku Linča (koji je bio zauzet snimajući svoj najslabiji film – barem za mene, Divlji u srcu su mnogo divljine i nimalo srca, a sve napadno uninvolving).  
Nimalo čudno što je to slepo crevo neceremonijalno odstranjeno u Linčovom finalu II sezone – smejem se samo kad pomislim kako je Vindom bez respekta zgužvan i bačen u kantu za đubre tom prilikom (u Crvenoj sobi, od strane Boba), kao Linč da kaže: „Jebo vas ja, ostavim vas same par meseci i vi mi izađete sa OVIM?! Bacaj to tamo i da ga više ne vidim!“ Još manje je čudno što tokom cele III sezone Vindoma niko više nije ni pomenuo. Kao da ga nije ni bilo...
            Da i ne govorim o drugim promašenim podzapletima, recimo predosadno nagvaždanje sa ludilom Bena Horna i njegovih reinscenacija bitaka iz Građanskog rata! Pa teško mi je bez psovanja da uopšte išta kažem o tom kretenizmu, o tom traćenju još jednog nedovoljno hvaljenog glumca (što se mene tiče, Ričard Bejmer je jedan od vrhunaca I sezone TP, uživanje za gledati, i ako bih imao neke zamerke na III sezonu, a imam ih, jedna od njih se sigurno odnosi na to što mu nije dato ništa zanimljivo da radi). Ili Zauvek-Dosadni-Džejms i njegove couldn't care less neo-noir peripetije. Ma, neću dalje o tome.
Samo da potvrdim i potpišem: II sezona se istrgla iz ruku svojih tvoraca, odlutala u pravcu preteranog kreveljenja i slepstika i karikature, izgubila se duša, sve je otišlo predaleko u parodiju, i koliko god meni lično bilo žao zbog otkazivanja serije, tada, ne mogu reći da ne razumem njene finansijere. To više nije bio TP koji smo voleli, želeli i zasluživali, nego travestija koju je Linč pokušao da zauzda – ali premalo, prekasno. Njegova ludački dobra „poslednja“ epizoda zaista je jedan od vrhunaca serije, ali – zbog onih 7-8 koje su joj prethodile, sasvim je razumljivo zašto umalo nije i ostala poslednja (bez obzira na više nego otvoreni kraj).

Odjeci...

Nije ovo ni mesto ni prilika da pišem o skoro neizmernom značaju i uticaju ove serije ne samo na igranu TV produkciju nakon nje nego na svekoliku pop-kulturu... Ali ću vas, a propos toga, podsetiti samo na moj tekst o Sklavijevoj aproprijaciji Tvin Piksa u čuvenoj dvoepizodi Dilana DogaDilan Dog u Tvin Piksu!

Uostalom, pisano je već puno o tome u proteklih četvrt veka. Ali od svega zabavnog i ludog što je ta serija uradila (a uradila je MNOGO) izdvojiću ono što je, za moj horor groš, primarno – a to je kako je podmuklo, kvarno, zajebano, lukavo (polako, prvo na kašičicu, pa tek posle na kutlaču) najširem auditorijumu, uljuljkanom u veri da gleda ljupku krimi sapunicu sa otkačeno-simpatičnim likovima, uvalila HOROR!
I to pravi, nepatvoreni, gaće-useravajući, nadrealni, crni, košmarni horor – a ne detinjarije koje su se u to vreme na televiziji izdavale za horor tipa TALES FROM THE CRYPT, TALES FROM THE DARK SIDE, MONSTERS i imbecilne mini-serije Mika Gerisa po Kingu ili bez Kinga. Ne kažem da u tim serijama nije bilo i finih epizoda i pažnje vrednih stvari – ali ipak, naglašavam, čak i u najboljim izdanjima to je ipak infantilni horror-lite, dijetalni horor za decu i vikendaše. Tvin Piks je na TV doneo HOROR, bato, za odrasle!

A ako to važi za prve dve sezone – u kojima je to bilo pomalo bojažljivo, utopljeno u more mehurića od sapunice – koliko li to samo mnogo više važi za balls-to-the-wall ludačku nadrealnu I-don't-break-for-no-one III sezonu! Ali o tome, uskoro...
Za oko 25 dana

6 коментара:

  1. Potpuna demonstracija glume od strane Reja Vajza..ne znam mnogo uloga gde je prikazan ovoliki spektar emocija i likova. Cini mi se kao da nikad nije dobio dovoljno priznanje za svoj rad, kao i da ga industrija nije uopste iskoristila. Najzesci tandem negativaca na televiziji - Bob i Liland. Nema sumnje da je jedan od razloga posrnuca serije bio kraj za njegov lik.

    Grejs Zabriski ne mora ni da progovori pa da ovlada svakim kadrom.

    Linc je uvek umeo da izabere glumce, i narocito glumice. Ali nekako imam utisak (ili nisam dobro informisan) da nije mnogo njih iz TP napravilo karijere kakve su mogli. Npr. ova Dzenifer Lorens je No1 trenutno u holivudu, a mislim da ne moze da se stavi u isti kos sa glumicama iz TP (kada su ove bile u njenim godinama), ni po glumi ni po izgledu.

    ОдговориИзбриши
  2. Ako знаш како изгледа кад се куче упиша од среће тако и ја кад видех овај текст и најаву Ya Yule Yule Ya!

    ОдговориИзбриши
  3. Kako je '..one chants out...' ili '..one chance out...' i šta bi značilo ovo prvo?

    ОдговориИзбриши
  4. postavi pitanje u potpunoj, srpskoj, jasnoj rečenici, pa će ti možda biti odgovoreno.

    ОдговориИзбриши
  5. Mislim na Majkov monolog od sinoć ,,Through the darkness of future past...'jer prevodilac je preveo tu reč kao 'šansa'a na dugim mestima vidim da piše 'chants'(čatiti srp.)Fala unapred.
    Inače taj prevodilac nije nešto,na jednom mjestu gde Dona govori utiske i kaže '..najlepši san i najužasniji košmar',ovaj to prevodi kao najlepši san i najružniji san...

    ОдговориИзбриши
  6. na uvo je teško dokučiti šta je ovaj reko, ali CHANTS ima daleko više smisla (mada je čak i tako to i dalje hermetično). dakle, verovatno to treba ovako: "Through the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds... "Fire... walk with me."" dakle, bezlično 'one' - neko - poje, zapeva između dva sveta...

    ОдговориИзбриши