izabrana dela

izabrana dela

субота, 06. јануар 2018.

Više od istine: jedan prikaz



Kadija se rodi! Vaistinu se rodi! A imao je i zašto!
Rođendan Đorđa Kadijevića - koji upravo danas, na tzv. badnji dan uoči navodnog rođenja tzv. Isusa Hristića, puni 85 godina - obeležićemo na blogu dvojako: prvo sledi jedan dobar prikaz moje knjige o Kadiji, a zatim i snimak  nedavne emisije sa RTS-a u kojoj je Kadija gostovao i kao i uvek nadahnuto govorio.

            Knjiga na koju sam veoma ponosan, Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, Novi Sad, 2017) dobila je još jedan kvalitetan, promišljen i dobro sročen prikaz. Njegov autor je Janko Takač a objavljen je 17.12.2017. na portalu Pančevo City.

 


Šta u svojevrsnoj (auto)biografiji filmski reditelj 

Đorđe Kadijević kaže o nekim od svojih filmova 

koje je snimio u južnom Banatu


Janko Takač


OBJAVLJENO 17.12.2017.

Đorđe Kadijević (1933, Šibenik) je u srpskoj javnosti poznat kao filmski autor kojeg se setimo prevashodono kada se pomenu filmovi Leptirica i Sveto mesto. Iako je režiser koji se na jugoslovenskoj sceni pojavio još šezdesetih – filmovima koji su bili deo tzv. crnog talasa – i iako je njegov rad bio najšire dostupan kroz TV seriju Vuk Karadžić RTB-a, do danas ga mlađa i srednja generacija ipak najviše poznaje po njegovim – za naše prilike pionirskim – horor ostvarenjima. Već dugo se oko Đorđa Kadijevića gradi status kultnog autora horror filmova, ali ima tome evo već desetak godina od kako se i filmski kritičari mlađe generacije ozbiljnije posvećuju ovom autoru. Počelo je to studijom U brdima horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, 2007) i zbornikom Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008) da bi se kultni status Đorđa Kadijevića definitivno potvrdio ovogodišnjim monumentalnim delom, (auto)biografijom Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017). Za sve tri ove knjige, zaslužan je niški pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac i esejista Dejan Ognjanović.
U najlepšoj tradiciji autobiografija sastavljanih u vidu serije intervjua – podsetimo se na primer knjiga Linč o Linču i Kješlovski o Kješlovskom koje je na srpskom izdalo izdavaštvo Hinaki – Ognjanović je u periodu od nekoliko godina obavio veći broj razgovora sa Kadijevićem i svi ti razgovori su objedinjeni su – zajedno sa velikim brojem ekskuluzivnih fotografija iz lične arhive režisera – u ovu impozantnu knjigu od skoro 500 stranica.

Praznik – Pohod – Kraj rata

Kadijevićeva filmska karijera je, dakle, počela je još sa filmovima tzv. crnog talasa i radi se o zaista – za to vreme – subverzivnim ostvarenjima. Prvo od takvih je film Praznik (1967) u kojem se Kadijević sasvim hrabro posvetio prikazivanju jedne ratne priče u kojoj su svi glavni akteri iz kvislinškog tabora – četnici i nedićevci. Dakle u doba realnog/samoupravnog socijalizma i ekspanzije partizanskog filma, Kadijević je snimio ratni film u kojem se partizani uopšte ne pojavljuju. Ovde je zanimljivo pomenuti epizodu sa cenzurom, koja u to vreme nije bila tako isključiva, a pokazalo se ni previše relevantna. Na cenzorskoj komisiji je za Praznik procenjeno da se radi o filmu koji bi trebalo zabraniti, ali pošto je cenzor ovo ostvarenje video i kao najbolje debitantsko ostvarenje dotad viđeno u socijalističkoj Jugoslaviji, Praznik je išao u redovnu distribuciju tokom koje je prošao više-manje nezapaženo. 
S jedne strane cenzura nije bila isključiva, a sa druge strane sama subverzivnost (inače prilično teškog i teskobnog) filma nije bila dovoljna da privuče veći broj ljudi u bioskope. Posle svog debitantskog, hvaljenog, ali slabo zapaženog Praznika, Kadijević je snimio Pohod (1968), o još jednoj subverzivnoj ratnoj priči. Ovaj put pratimo Čilu, radnika na imanju koji pred završetak rata luta ratom zahvaćenom Srbijom, krijući se od Nemaca, četnika i partizana. Čila nije sam, tokom svog lutanja od nemila do nedraga, glavni protagonista je privržen jednom teletu koje celo vreme vodi sa sobom. Tako je sve do konačnog oslobođenja kada dolazi do prinudnog otkupa i tada mu narodna vojska oduzima tele. Želimir Žilnik je Pohod nazvao najcrnjom tačkom crnog talasa. Treći film iz te nikad završene Kadijevićeve trilogije trebalo je da se zove Kraj rata, ali to delo nikad nije snimljeno jer se u to vreme na Kadijevićeve „drske interpretacije ratne i okupacijske stvarnosti” već gledalo kao na filmove crnog talasa, dakle kao na previše subverzivna dela. Kadijević inače odriče svoju pripadnost toj grupaciji jugoslovenskih autora (Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović…) iako je po Lordanu Zafranoviću Kadijević bio i radikalniji od navedenih autora.

Žarki


Za čitaoce sajta Pančevo Si Ti posebno zanimljiva će biti epizoda o trećem Kadijevićevom filmu – filmu Žarki. U ovoj ratnoj drami u produkciji Kino-kluba Pančevo glavni protagonista Žarki pada u ruke folksdojčerima. Oni ga u lancima vode od sela do sela i javno muče da bi iz njega izvukli imena ljudi iz pokreta. Žarki (tumači ga Jovan Janićijević Burduš) odbija saradnju i biva živ sahranjen. Nažalost radi se o filmu kojeg se Kadijević odriče (Ja taj film ne smatram svojim. Kao da ga nisam ni snimio.) zato što kao režiser imao doista nepremostivih problema tokom produkcije ovog dela (Film je bio producentski onemogućen. Ja sam taj film počeo da snimam, i dospeo u producentsku mat-situaciju, …, ali ove okolnosti su bile naročito nesrećne jer su bile vezane za pokrajinsku kinematografiju. … A Vojvodina je tada imala svoj poseban fond za kinematografiju i za njih je bila velika uzurpacija da sada nekakav beogradski filmski ansambl i ekipa dođu da se mešaju u njihov ambijent i snimaju beogradski film na vojvođanske teme).
Produkcija Žarkog je dakle bila u rukama entuzijasta iz Kino kluba Pančevo, ali se prema Kadijeviću radilo o mladim, neiskusnim i neprofesionalnim zaljubljenicima u film, ljudima koji su bili puni dobre volje, ali koji su nažalost bili potpuni diletanti bez ikakve filmske škole. Na sve to, na pančevačkog producenta se navuklo neprijateljstvo vojvođanskih tj. novosadskih reditelja (Kadijević izdvaja Želimira Žilnika i Karolja Vičeka) koji su Pančevcima stavljali klipove u točkove sa namerom da film propadne. Na kraju je Žarki – koji je zamišljen kao martirološki i antiherojski film – postao delo bez pravog efekta i bez prave snage, nimalo sličan ostalim filmovima iz Kadijevićevog opusa. Zato Kadijević nije tražio, ni dobio honorar za ovaj film. Kao što to u životu već biva, Žarki se tada prikazivao u bioskopima širom Vojvodine i to sa izuzetnim uspehom. Bio je to Kadijevićev film sa najvećim brojem gledalaca.

Sveto mesto


Zanimljiva je i epizoda sa snimanja filma Sveto mesto gde Kadijević govori o snimanju veoma lepih i upečatljivih scena u ambijentu napuštene crkve. Ove scene su snimane na pravoj lokaciji – u stvarnoj napuštenoj crkvi u južnobanatskom selu Dolovo. Lutajući po Deliblatskoj peščari, ja sam u selu Dolovu naišao na jednu čistinu pored groblja na kojoj je stajala napuštena grobljanska crkva koju je podigao, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, jedan bogataš, vlasnik velikih površina zemlje. … Bila je jako zapuštena i oštećena, … ali još uvek je bila kompletna … U međuvremenu je ta porodica nestala, izumrli su svi i za to mesto nije trebalo tražiti dozvolu ni od koga ili bilo šta plaćati.Nezaboravne i predivno snimljene scene bdenja studenta teologije Tome (tumači ga Dragan Jovanović) nad telom Katarine (prelepa Branka Pujić) koja svake noći u crkvi ustaje iz sanduka i pokušava da priđe prestrašenom mladiću su do danas ostale urezane u pamćenje svakog poštovaoca domaće kinematografije. A eto, snimane su negde tu, pored nas…

Ostala dela

U nastavku knjige možete čitati o Kadijevićevim  ostvarenjima Pukovnikovica (1973), Darovi moje rođake  Marije (1969), Čudo (1971), Zakletva (1974), Beogradska deca (1976), Aranđelov udes (1976), Marija (1976), Čovek koji je pojeo vuka (1981), Napadač (1993), kao i o TV serijama Nikola Pašić: poslednja audijencija (2008) i dokumentarcu Tito i umetnost (2014).
Naravno, najveći delovi knjige posvećeni su danas već kultnim delima Leptirica (1973), Štićenik(1973), Devičanska svirka (1973), Sveto mesto (1990), kao i filmu Karađorđeva smrt (1983) i seriji Vuk Karadžić (1987). Posebno zanimljiv segment je poglavlje posvećeno nerealizovanim scenarijima. Ovde Kadijević govori o desetak scenarija za filmove i TV serije koji nikad nisu snimljeni, kao i o razlozima koji stoje iza izostanka njihove realizacije.

Mnogi režiseri sa područja bivše Jugoslavije zaslužuju jednu ovakvu impozantnu i sveobuhvatnu biografiju a Dejan Ognjanović i novosadski „Orfelin” su izdanjem o Kadijeviću nesumnjivo postavili jedan visoki novi standard u sastavljanju ove vrste knjiga na ex-YU prostoru.
* * * 



U emisiji Da Možda Ne emitovanoj na RTS-u 28.12.2017. govorilo se o odnosu istorije i televizijskih serija - od Nemanjića do modernih vremena, te o razlici između mitova, umetničkih fikcija i istorijskih činjenica.


Evo kako glasi RTS najava:
„Uzbuđenje zbog najave emitovanja televizijske serije o dinastiji Nemanjića, kao i uspeh serije Senke nad Balkanom podsetili su nas na to koliko imamo naklonosti prema umetničkim vizijama istorijskih epoha? Pamtimo velike serije i filmove kao što su Vuk Karadžić ili Boj na Kosovu... Koliko su televizijske serije pomogle da upoznamo našu istoriju i kako su uticale na našu stvarnost? Koliko smo progresivni a koliko konzervativni u pogledu na prošlost iz perspektive vremena u kome živimo? U kojoj meri je naša percepcija istorije ideološki obojena i da li smo uspeli da izbegnemo zamke mitologizacije? Da li više pamtimo srpske velikane kroz glumačke uloge ili muzeje i istorijske knjige?“
U emisiji su govorili:
Zdravko Šotra, reditelj,
Deksa Pantalejski, "scenarista",
Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista i istoričar umetnosti,
Prof. dr Smilja Marjanović-Dušanić, istoričarka i konsultantkinja u seriji Nemanjići.
Autor i urednik: Olivera Kovačević.

Emisiju u celosti možete pogledati na RTS-ovom Jutjub kanalu.



https://youtu.be/sOY4f56Rs6s  

7 коментара:

  1. Nek mu je srećan rođendan! Nisam znao a baš sam planirao da repriziram njegov Praznik. Drago mi je da im je rekao neke stvari u emisiji, a moglo se tu svašta još reći da je bilo prostora. Kadiju je uvek uživanje slušati. A Stoiljkovic zrači nekom odvratnom energijom. Sav je u nekoj pozi, onako smoren, kao on je nekakav dubokomisleni pisac. A ustvari je jedan običan mulac. Ali takvi se danas cene...

    ОдговориИзбриши
  2. Cetiri mediokriteta i Kadijevic u studiju.


    ОдговориИзбриши
  3. Dobro Kadijević zbori, ali i na njega kao i na sve nas utiče prevelika mitologizacija naše istorije. Ne samo da nam je istorija mitologizovana, već smo stvorili i mit da je srpska istorija bogatija herojskim likovima i događajima, nego istorija drugih naroda.

    Švajcarci su možda imali babu, neustračivog borca sa kotlom, ali su imali i nepobedivu vojsku u XIV i XV veku. Tokom tih dva veka pobeđivali su Habzburge, nemačkog cara, Burgundince, a nakon što su se izborili za slobodu i nezavisnost iznajmljivali su svoju pešadiju kraljevima i bogatom plemstvu širom Evrope, a u svojim kantonima su diplomatski branili stečeni status. Imali su Viljema Tela, borca za slobodu, ali i Kalvina, koji je iz Ženeve širio reformaciju i uspeo da u eri verskih ratova sačuva mir u Švajcarskoj. Dakle, i junake kada je to trebalo, ali i mudre glave, učenjake i diplomate zahvaljujući kojima su tokom narednih vekova očuvali mir.

    Ovde se često može čuti i kako, na primer, Švedska nikad nije ratovala. U IX veku švedski Varjazi ili Rosi ili Rusi osnovali su Kijevsku i Novgorodsku kneževinu, koje su bile preteča Ruskog carstva, a kod kuće su vekovima bili u klinču između vikinških kraljevstava Danske i Norveške. Konačno su tokom XVI veka ustancima i ratovima protiv Danske izborili nezavisnost i nakon toga, slično Švajcarcima, diplomatski vekovima čuvali i sačuvali nezavisnost.

    Srpska kolektivna svest je takva da potcenjivački posmatramo istoriju Švajcarske i Švedske, jer ona nema znamenite junake ratnike i epske bitke. Nema ih samo zbog toga što se istorija u ovim zemljama sagledavala racionalistički, kao što se uostalom ona i stvarala – racionalnom politikom i diplomatijom. Zbog toga možemo samo da im zavidimo.

    ОдговориИзбриши
  4. istina je, za kadiju su primarni junaci - BORCI. i on koristi paradigmu junaka koji izlazi na megdan, gleda smrti u oči, i pobeđuje. i u knjizi detaljno obrazlaže svoje divljenje karađorđu, kao idealu toga. ali, takođe, jednako ubedljivo brani i miloša obrenovića, kao paradigmu 'racionalnog političara i diplomate'... takođe, on u knjizi objašnjava zašto ga nikad ne bi znimalo da snima film o, npr. pupinu pa čak i o tesli, ali bi zato strašno voleo o hajduk-veljku.

    ОдговориИзбриши
  5. Praznik,Leptiricu,Coveka koji je pojeo vuka,Sveto mesto,sam pojedinacno gledao po 15-ak do 20 puta do sada i gledacu i dalje,kada mi krene zelja za tom atmosferom,radnjom i tako tim,da ne blebetam previse.Zelim jos reci a imam i potrebu da to kazem,jer je istina suva kao Atakama.Kadija,kako ga Ghoul iz postovanja,ponekad nazove,je covek koji nema los uradak i samo je OGROMNA steta,sto covek jos vise u svom zivotu nije stvarao(ili mu nisu dali priliku za to).Nikad nije kasno.Dordje,daj nam jos nesto novo,epsko.Proklete pare i prodakshn i snimi kako ti se naredi.

    Ajd da gledamo Nemanjice.

    ОдговориИзбриши
  6. Da ne bude zabune(Kadija nikada nece snimati kako mu narede).Mislio sam na sadasnje,u vecini,mlake stvaraoce.

    ОдговориИзбриши
  7. https://www.youtube.com/watch?v=6lMARvuWvzE

    ОдговориИзбриши