SVETLO SA TVRĐAVE: NIŠKI KRITIČARSKI KRUG (novi dvobroj filmskog časopisa YU FILM DANAS 92/93, 2009)
Četvrtak, 25.03.2010.
u 12 h
Kinoteka – ul. Kosovska
Promocija najnovijeg dvobroja YU filma danas
„Svetlo sa Tvrđave – Niški filmski kritičarski krug“
Učestvuju:
priređivač, Severin Franić
i autori:
BRANISLAV MILTOJEVIĆ
DEJAN DABIĆ
SRĐAN SAVIĆ
DEJAN OGNJANOVIĆ
Evo kako ovo izdanje najavljuje priređivač Severin Franić u svom uvodu:
A ONI I DALJE TERAJU PO SVOME
Definitivno se našavši u kinematografskom kao društvenom i socijalnom, jednako kao i profesionalnom i etičkom, a nadasve egzistencijalnom okruženju koje im nikada i nije bilo sklono koliko treba, i na koje se nikada i nije moglo računati kao na plodnu oranicu koja će svakom zaoranom brazdom podići na razinu evidentnog kvaliteta sveukupni naš kinematografski život i svakom od njegovih pojedinih segmenata udahnuti toliko neophodnu dozu novog entuzijazma, za divno čudo Oni i dalje »teraju« po svome, Oni i dalje perom »drljaju« po hartiji, Oni i dalje sizifovski stameno »guraju« svoj kinematografski kamen uz brdo svih naših sunovrata, i umesto da se manu ćorava posla kao što su se manuli gotovo svi ostali, Oni i dalje nastavljaju ne samo da odlaze na projekcije filmova u bioskope (koje su novokomponovani lokalni feudalci već ukinuli pretvarajući ih u »poslovni prostor«!?!), nego i da pišu o tome šta su gledali, te da li je to što su videli poistovetivo sa njihovim poimanjem jedne od sedam umetničkih oblasti koju na pragu novog veka i Milenija krase mnogobrojne vrline koje nemaju apsolutno nikakvih ili tek nešto malo dodirnih tačaka sa filmom kao medijem, kako se blagoizvoleo izraziti jedan od dva najveća gurua pisane reči o filmu u Srba, onaj koji nas je, pored neponovljivog Vicka Raspora pre njega, učio tome kako se film gleda, kako se o filmu razmišlja i o filmu piše — dr Dušan Stojanović o kome današnje generacije filmskih mutivoda nemaju ama baš nikakvog pojma, još manje da je upravo dr Dušan Stojanović svojom knjigom »Velika avantura filma« u okviru tadašnje jugoslovenske pisane reči o filmu odigrao onu ulogu koju je na globalnom planu odigrao sve do ovih naših dana nezaobilazni, neprikosnoveni autoritet pisane reči o filmu Andre Bazen sa četiri knjige pod zajednički naslovom »Šta je film?«, o kojima ovdašnji »mladoturci« ne samo na papiru, nego i sa pozamašnom količinom blokbaster–mondijalističkog kajmaka na glavi, takođe ne znaju ama baš ništa — o kojima, u stvari, nemaju čak ni pojma!
Oni su doista odlučili da, poput Skita, i dalje teraju po svome i da u duhu tradicije koja Niš čini jednim od simbola naše ne samo opšte, nego i duhovne etc. tradicije, u duhu onog Sinđelićevskog (Stevan) neizgovorenog ali opredmećenog slogana bolje i na nogama mreti, nego se predati pa da ti polože glavu na panj, jednako kao i u duhu podvižništva jednog Tepića (Milan) na početku krvavog ratnog bolera u Hrvatskoj početkom devedesetih za koji zamalo da nas ubede da smo mi krivi za to što su nas ubijali uzduž i popreko i da smo mi ti koji treba da se priklonimo onima koji nam tu tobože istinu ponavljaju iz dana u dan kao da smo deca, bez obzira na činjenicu da je Srbija danas prepuna dotične »dece« koja su debelo naplatila sva svoja pokajanja kajući se i u moje ime, mada ih za to nisam ovlastio, pokažu svima oko sebe da ne pripadaju ljudima posle čijeg prolaska ostaju ruševine, nego onoj malobrojnoj grupi zatočnika koji svojim svedočenjima u formi pisane reč o filmu svakome od nas ubrizgavaju dodatnu dozu adrenalina kao temelja na bazi kojeg ćemo izdržati ovaj nalet sveopšteg ludila, dobro znajući da će se jednoga dana o nama kojih više nema govoriti ne na osnovu toga da li smo postojali ili ne, nego koje smo i kakve sve »namolovane«, snimljene ili pisane tragove posejali svuda oko sebe. Kada jednoga dana neko iz budućnosti segne za tim i takvim dokumentarnim ostacima epohe koja je samu sebe već uhvatila za rep i počela da ga glođe, shvatiće da smo doduše živeli u veoma smutnim, respective vučjim vremenima, ali da su među nama postojali i oni koji su, ako ništa drugo a ono bar pokušali da mu se svojim perom suprotstave i na taj način spasu, paradoksalno, obraz čak i onima koji ga nikada nisu ni imali.
Oni uistinu nastavljaju svojim putem dalje, precizno pri tom odmerivši da najbolji položaji, tranšeje i busije odakle mogu sveobuhvatno da razmišljaju te pišu o filmu nisu van nego unutar niške Tvrđave, i to u trenutku kada se, netom pre nego što projekcija krene pogase svetla, ali još i više nakon što ova mine a Oni opet ta pogašena svetla upale i, upalivši ih, svojim perom obasjaju netom prošavše događaje svesni da će ta ista svetla, da bi ih svojim perom iznova upalili, morati opet jednom biti pogašena, i tako od jedne projekcije do druge, od jednog Festivala do drugog, niška, i naša, Tvrđava nastavlja svoj hod kroz istoriju uvek po meri jedne te iste zakonomernosti — da bi konačno osvanula u svom punom sjaju, produhovljena jednim delom i »pismom« koje ne mari za bilo kakve obzire osim za kreativnost svakog od »onih« koji čine ovaj niški filmski kritičarski kvartet, ona strategijski umešno i uspešno a taktički više nego respektabilno ovima dopušta da se unutar nje ušanče u netom iskrčenim kreativnim merokazima koji je definitivno čine neosvojivom, a da nikome baš i nije palo na pamet sem njima četvorici koji su se, poput četiri mušketara iz Diminih (Aleksandar) pustolovnih romana preselila u presnu svakodnevicu dobro znajući da se bez njih u svakom slučaju može ali da bilo kakva priča o niškom filmskom juče, danas i sutra bez njih nije i priča kojoj se veruje — da je pitanje načina na koji ćemo živeti sutra upravo pitanje načina na koji živimo danas. Da su te činjenice i Branislavu Miltojeviću, i Dejanu Dabiću, i Srđanu Saviću i Dejanu Ognjanoviću i te kako poznate, o tome je besmisleno i govoriti; i odviše svesni toga da su upravo Oni ti koji o filmu znaju gotovo sve što treba da se zna i koje bi svaka druga Kultura, sem ove »naše«, negovala kao što se neguje sve što je iole vredno pažnje, u trenutku kada mnogi bacaju pero u trnje i kada se prebacuju u neke druge, sa kinematografijom niukoliko u srodstvu, »kreativne« poduhvate, Oni i dalje nižu svoje filmske kritike i oglede, i dalje objavljuju to sto je napisano u časopisima, revijama ili na internet–sajtovima koje niko od tzv. ozbiljnih kritičara ne čita, Oni se bore, padaju i ustaju, leče od zadobijenih rana i neizlečeni vraćaju na prvu borbenu liniju, sinđelićevski ustrajno odolevajući sveopštoj entropiji koja je zahvatila državu i društvo u celini, javašluk proglašujući javašlukom, tuđim uspesima se radujući jednako kao i ne skrivajući sopstvene neuspehe kada se dogode. Oni, tj. njih četvorica, toliko različiti između sebe da bi se na tim i o tim razlikama mogao napisati podebeo esej, u jednom su kao i u Diminim romanima o mušketarima poistovetivi do kraja — svi do jednoga o filmu razmišljaju kao što se razmišlja o sopstvenoj ljudskoj i kreativnoj sudbini, film je njihov izvor i uvir a u okviru te poistovetivosti sa umetnošću »veka i naroda«, kako je govorio nenadmašni Fric Lang, svako od njih je obeležen jednim od onih kreativno–filmskih belega za koje ne znamo da li će nas afirmisati do kraja ili će nas kadikad dovesti i u nepriliku. Međusobno deleći jednu te istu koru kinematografskog hleba, do kraja posvećeni mediju, svaki od njih je u odnosu na onoga drugog po »jedna od perspektiva« ili »jedan raspon«, kako je to govorio Mihiz (Borislav Mihajlović), po »jedna vertikala«, ponavljao bi kada bi se suočio sa stvaraocem od verva, koja se pomno iščitava, koja se ili voli ili ne voli ali se poštuje i do kraja ceni kao znanje, pre svega, a odmah potom i kao napor da se ne bude kao i svi ostali, da se bude svoj, makar i pogrešio, makar i ostao u začaranom krugu jedne te iste ideje odnosno jednog te istog opredeljenja, tačnije: jedne te iste dogme. Danas, kada se svuda oko nas pre nešto urušava, nego što se podiže, danas kada se bujicama reči koje ništa ne znače i čije je dejstvo uglavnom samozavaravajuće pre zamagljuje suština, nego što se u svojoj biti nudi svima nama na uvid, svaki pokušaj da se prevlada opšta ravnodušnost i inertnost, depresija i apatija dovoljan je da se čak i onima sa kojima ne delite isto mišljenje, pridružite u nameri da bar nešto od onoga o čemu svakodnevno pišemo ostane u našem primozgu kao svojevrstan putokaz da se, bez obzira na sve, može živeti i opstati te da se može živeti i opstati ne isključivo na osnovu ispoljenog instinkta za samoodržanje, nego kreativnog saznanja kao inicijalne kapisle da i u tim i takvim okolnostima umemo da, kao što bi to narod rekao, »Popu kažemo pop, a bobu bob!«, pa kom’ opanci a kom’ obojci! Trećeg, kao da je reč o »nešto između« možda i ima, možda i postoji, ali u ovoj priči ono je rešenje koje niko više ne zagovara...
Više od toga da o pripadnicima »Niškog filmskog kritičarskog kruga« bilo šta kažem tako što ću nešto konkretnije reći o svakome od njih pojedinačno, o njima je danas oportuno govoriti pre svega kao o posvećenicima jedne od onih profesija koje su nekada proslavile jugoslovensku a danas srpsku kinematografiju a kojoj sam i sâm pokušao da podignem svojevrstan spomenik u formi knjige pod ne manje karakterističnim naslovom »Svođenje računa (Jugoslovenska filmska misao 1895–1995)«, a o kojoj je malo ko progovorio na način na koji se moglo a i trebalo... Oni koji su o njoj mogli da govore kompetetno našli su se između njenih korica; oni koji se nisu našli u njoj, s ne malom zlovoljom su se na njenog autora bacili drvljem i kamenjem i na taj način mu definitivno sugerisali da je bio u pravu što ih je zaobišao; postoje naravno i oni treći koji su sve to mudro oćutali, možda nerado ali ipak time dokazavši da je pravo svakog od antologičara da svoj antologijski izbor brani i odbrani argumentima o kojima se potom može razglabati ovako ili onako, ali koji se u svakoj eventualnoj daljnjoj raspravi neposredno moraju uvažiti; i mada se u njoj nisu našli, svaki od branilaca niške Tvrđave i prava na nju, sem Dejana Ognjanovića kao najmlađeg, dobio je, pa je i iskoristio mogućnost, da se predstavi čitaocima »YU filma danas« svojim tekstovima i tako otvori onu plodonosnu brazdu nekih budućih poduhvata koji se upravo ovih dana kao svojevrstan nauk formirao u više nego svojevrstan stvaralački podsetnik, pa i pomenik o tome (i na to) da Niš nije samo regionalni centar u kome vlada haos i u kome se gase bioskopi kao uostalom svuda po Srbiji, već da je Niš grad kome i dalje nedostaju ljudi koji će svojom pameću nadomestiti sve one kohorte zaludnih koji nam svojim političkim i idejnim ali ne i kreativnim stavovima kroje kapu tako da se više ne zna ko šta u ovoj zemlji jede i pije, ali se veoma dobro zna ko će sve to da plati! Da se i sami ne bi našli u nebranom grožđu, da ne bi propali u Domanovićevo (Radoje) »Mrtvo more«, da se ne bi našli u blatu do grla, da ne bi kukumavčili kao što to svi odreda rade, da ne bi zviždali u pištaljke i lupali u šerpe kao da su ih netom pre pustili iz ludare, i Miltojević i Dabić i Savić i Ognjanović su se radije ujarmili u kola sopstvenih znanja i neznanja o filmu kao mediju i kako je vreme počelo da otiče svaki od njih je bivao sve sigurniji u ono što radi i sve samorodniji u načinu na koji je krenuo da se redovno predstavlja publici za koju ne znamo koliko je ima, ali da je ima to niko ne bi trebalo danas da osporava. Jednodušni u odbrani filma kao medija, sva četvorica su ovog trenutka pouzdani svedoci u kojoj je meri film doista čedo »veka i naroda«, ali istovremeno i u kojoj je meri od umetnosti erozovao sve do razine najobičnije umešnosti za povodljive i niukoliko hrabre i smele. A ako se neko ipak usudi te na platnu ispolji zavidan nivo sopstvene kreativnosti, o njemu se manje–više govori sve drugo samo ne (istina o tome) da je u pitanju stvaralac koji kao iznimka potvrđuje samo pravilo. Poslednji »skandal« u čijem se epicentru našao Lars fon Trir sa filmom Antihrist više od svega upozorava na to da ne toliko sa njim, koliko sa svima nama nešto debelo nije u redu; opšte ludilo kome smo gotovo svi podjednako podlegli, moguće je neutralizovati jedino ukoliko prionemo na posao i ne dozvolimo da ono a ne mi njega podvrgnemo devastaciji; onaj ko tu najobičniju lekciju iz života nije shvatio kako treba, nema šta da traži ni u životu ali ni u umetnosti; sa tim saznanjem u okruženju koje im nije nimalo sklono, Oni i dalje teraju po svome i sve dok bude tako niko im u stvari neće moći ništa! I baš zato jer je umetnost ono poslednje što nas definitivno čini, odnosno vraća među i ljudima bez obzira na nemerljiv broj iskušenja kojima nas svakodnevno bombarduju, verujući da smo kao što i oni, ono što nas neposredno gura napred, u neke nove neizvesnosti i iskušenja, »Svetlo sa Tvrđave« je kao Ideja–Izbor–Knjiga svojevrsno priznanje četvorici niških filmskih mušketara, pa i nauk svima ostalima, da se o srpskoj kinematografiji, sada i ovde, može govoriti jedino ukoliko se uvaži činjenica da srpsku kinematografiju, sada i ovde, ne čine samo filmski stvaraoci i produkcija, nego da svoj suštinski smisao srpska kinematografija i sve ono što se kao distribucija, repertoar, odnosno lektira sliva u nju može da ovaploti jedino ukoliko se kao njen integralni deo, ravnopravno sa produkcijom, ma kakva da je, prihvati i u njoj ostvari svoje puno pravo na postojanje i pisana reč o filmu kao ona vrsta fermenta kojeg se nijedna kinematografija na svetu ne stidi, ali eto postoje i one, kao što je to naša, koja se stidi onog najboljeg u sebi!?
Jer, hteli mi to ili ne, priznali to ili ne, pisana reč o filmu je ono saborno mesto kvaliteta koji je i u ovom trenutku na razini kojoj sama produkcija nije u stanju da parira jer se, u odnosu na neke ranije epohe, dogodila ona vrsta prevrata o kome superiorno svedoči Branislav Miltojević kao najstariji. Ma koliko da se, s ove distance, čini da je pisana reč o filmu pomno pratila ono što se događa na ekranu prednjačeći i tada, jednog momenta dogodilo se da je sama produkcija, i to tokom šezdesetih godina pre svega, nad ovom odnela prevagu te da je, po vrednostima izjednačivši se sa njom, uspela da premosti sopstvenu inferiornost tako da je svojim unutrašnjim raponima, koji su i danas nedvojbeni, pisanu reč o filmu dovela u situaciju da i sama krene u proces samopreispitivanja te tako samu sebe obogati znanjima direktno crpljenim iz konkretne kinematografske prakse. Netom što je taj kratkotrajni period procvata celokupne jugoslovenske a time i srpske kinematografije politički i idejno likvidiran od strane onih koji nam upravo danas, post festum, sole pamet svojim liberalnim splačinama predstavljajući same sebe ne kao one koji su žrtvovali sve oko sebe, nego upravo kao one koje su žrtvovani (maltene u duhu filma kojim je otvoren lov na ljudske glave diljem nemačkog Rajha, Jevrejin Zis), ono malo pameti što je preostalo premestilo se iz same produkcije u pisanu reč o filmu, iz filmova među one koji o filmu pišu ili i pišu i govore više nego srećni kada mogu da mu se svojim ogledanjima u jeziku oduže na adekvatan način, ali i više nego nesrećni kada o tome šta su videli zapravo nema šta i da kažu odnosno napišu, što se i u ovom izboru očituje na više načina, makar se lično i ne slagao sa nekim stavovima ili opredeljenjima pojedinih saučesnika ove zajedničke kreativne zavere koja, po ko zna koji put, vraća poverenje u neke nama i poznate i nepoznate konzumente celuloida koji su mu ostali verni čak i po cenu da već sutra nemaju o čemu više da pišu, ali da se sećaju svega onoga što su videli i doživeli, to je ono čemu mogu da »podlegnu« kad god požele...
»Svetlo sa Tvrđave« je Knjiga (ne ni hrestomatija, ni zbornik) koja je napisana zajednički, tj. Knjiga koju smo zajedno pisali — Ja kao njen inicijator ili ideolog, koji sebi nikada nije dozvolio da unapred izgovori nešto što nije u stanju i da ostvari i koji je pre stvarao pa potom govorio, nego obratno, i njih četvorica (Miltojević, Dabić, Savić, Ognjanović) kao neposredni svedoci zavere koju sam skovao u sopstvenoj glavi a onda krenuo među potomke Stevana Sinđelića i Milana Tepića da bi, zajedno sa njima, odbranio ne samo čast jedne profesije, nego i njen suštinski smisao. Svestan problema koji se javljaju netom ih izdvojim i posadim ispred sebe kako bih od njih dobio odgovore koji se i očekuju, svakome od njih »dozvolio« sam da mi predloži svoj i samo svoj sopstveni izbor tekstova, a što se mene tiče stavio sam se u ulogu vrhovnog arbitra koji je, načelno odobrivši svakome od njih da se sam po sebi predstavi javnosti, sve to što mu je dostavljeno oblikovao tako da svaki od četiri mu-šketara s niške Tvrđave dobije podjednaku šansu u materijalnom smislu reči kako bi se, maltene do kraja, kreativno samorealizovao, i u tome je ubeđen sam i sva originalnost i draž lektire kojoj »pregovaram«; naime, originalnost i draž su sadržani u činjenici da su zapravo Oni ti koji su ovu Knjigu ne koncipovali, ali ispunili osnovnim sadržajem — to da!, te da su, ne izuzimajući dakako mene kao koautora, neposredno odgovorni za sve ono što su napisali, jer sam izbor koji su (iz)vršili ne predstavlja drugo do ogledalo i sliku njih samih. Onoliko koliko kao filmski kritičari, teoretičari i esejisti vrede tolikim sjajem odbljeskivaće njihovi tekstovi, a na meni je da na kraju ove prelogomene za četiri saučesnika i jednog »eksteritorijalnog« kormilara konstatujem da sam to učinio ne zato jer nisam znao čime da »zamajavam« eventualne čitaoce, nego pre svega zato da bih onima koji smatraju da su na vrhu pokazao da je sve relativno, pa i činjenica da pišemo ovde ili onde, pa i činjenica da se selimo sa jednog festivala na drugi, pa i činjenica da navijamo isključivo za svoje favorite, pa i činjenica da pišemo a ne umemo filmski da mislimo, te da tamo negde, u nekom tamo (južnom prugom sapetom) Nišu, kome su »tamo neki« pokušali da preotmu čak i Festival glumačkih ostvarenja, postoje podvižnici od reči koji su evo dospeli u situaciju koju ni časopis kao što je to »YU film danas« nije mogao, koliko ni hteo da prenebregne ili zaobiđe, kao što ih prenebregavaju ili zaobilaze mnogi koji o filmu znaju »sve« a da to nikada i niukoliko nisu činjenično dokazali kao fakticitet koji se respektuje...
Istina da Oni i dalje teraju po svome u dovoljnoj meri je provokativna, koliko i produkrivna a da se ne bi opet jednom ponovila kao nauk od koga se počinje, ali na kome se ništa i ne završava, čega su Oni sami i te kako svesni. Dani koji dolaze tu moju pretpostavku potvrdiće (znam to) kao precizno tačnu!
***
SADRŽAJ:
Predgovor
A oni i dalje teraju po svome (Severin M. Franić)
Autori
BRANISLAV MILTOJEVIĆ
-Medijatizacija sveta
-Tužna osetljivost A. Sokurova
-Uzani format, normal 8 + super 8 = 16
-Geff: antifilm i nove tendencije
-Vreme zelenih beretki ili skica za novu teoriju nobl—grant filma
-Plemeniti borci u opštoj ratnoj priči
-Deca Marksa i koka-kole
DEJAN DABIĆ
-Na raskršću ili godine uzaludnih čekanja
-Očekivana pobeda igre
-Uvod u novi (kinematografski) život
-Između tradicionalnog i novog
-Snovi u kinematografskoj noći
-Nebo iznad celuloida
-55. Beogradski FDKF
-Između kinematografije i ekologije
-Sada je sve lepo
-Borba katolika i hugenota
-Varljivo srce
-Narativno poigravanje
-San zimske noći
-Živi i mrtvi
-Klopka
-Zavet
-Na tihoj vatri
-Sveti Georgije ubiva aždahu
-Milioner sa ulice
SRĐAN SAVIĆ
-Onjegin među javom i med snom
-Eskurs u književno-filmske relacije i pokušaj klasifikacije jedne ekranizacije
-Stradanje Isusovo
-Collateral
-Mandžurijski kandidat
-Muharem — muzika, oči života
-Ivkova slava
-Slomljeno cveće
-Karaula
-Nemoguća misija 3
-Sinovci
-Povratak supermena
-Dvostruka igra
-Kukavičko ubistvoDžesija Džemsa
-Zastave naših očeva/Pisma sa Ivo Džime
-Nema zemlje za starce
-Zrno utehe
-Opraštaj od glumačkog kralja
-Došao je tiho i ušao u legendu
-Neko tamo gore ga voli
DEJAN OGNJANOVIĆ
-Evropa u senci Fausta
-Praznik kao horor film
-Rozmerina beba kao egzistencijalni horor
-Novi košmar: film ili... stvarnost?
-Duhovi u nama
-Maska demona
-Bulevar zvezda
-Mejtriks riloudid
-Solaris (2002)
-O ljubavi i smrti
-Džejkobova lestvica košmara
-Provalnik (Bin-Jip aka 3-Iron)
-Before the Devil Knows You're Dead
-Senke živih i mrtvih
-Pusti pravog unutra
-The Chaser
-Ljubav i drugi zločini
-Turneja
-Oči bez lica
-Užasni doktor Fajbs
-Mučiti, mučiti i samo mučiti (Martyrs)
-Besnilo (Rabid)
Нема коментара:
Постави коментар