izabrana dela

izabrana dela

петак, 01. фебруар 2013.

EXCISION (2012)


**(*)
2+
            Valjalo bi da napišem koju reč o ovom filmu jer mogli ste ga videti na mnogim listama "najboljih" horora iz 2012-te, mada ne i na mojoj. Na mojoj nije, pre svega zato što to uopšte nije horor, a zatim i, naravno, zato što nije naročito dobar. Ipak, makar i sa zakašnjenjem od oko pola godine otkad sam ga pogledao, evo par ohlađenih impresija.
            EXCISION je nedokuvan, nedomišljen, šizofren film koji pozira da je "coming of age", pretvara se da je neka kao "satira" srednjeklasne Amerike, izdaje se za nekakav ekscentrični, kontroverzni, krvolipteći "horor", glumi da je nekakav "alter", "indie" pa čak i "artsy" film, a za najneprobirljivije može da prođe i kao "crna komedija".
            Prolem je što je on sve to pomalo, na parče, zavisno od toga koju scenu gledate. U izolaciji, ima mikro-elemenata svega gore nabrojanog. Ali oni nisu uobličeni u koherentnu, smislenu estetsku i idejnu celinu, nego su prosto nabacani u naivnoj nadi da će ti parčići da se nekako sami od sebe slepe i proizvedu jedinstvo – ili, neki zlobnik bi mogao reći još i: u nadi da će površniji gledaoci u svojim glavicama napraviti veze i smisao i značenje tamo gde oni, u samom filmu, nikako ne postoje. 
            EXCISION nije horor jer nema ni saspensa ni jeze a kamoli strave: jedino ubistvo u filmu je – iz nehata (tj. iz smanjene uračunljivosti, bez predumišljaja, čak "sa dobrim namerama"). Istina je, ima nekoliko kratkih scena sa leševima, krvlju, odsečenim glavama i izvađenim fetusima, ali čak i ti vizuelno bogati, svakako najvredniji delovi filma urađeni su napadno videospotovski, pozerski, fejkerski, kao samodovoljni set-pisovi slabo integrisani u ostatak filma. Izem ti film u kome i to malo što valja nisu dešavanja, nego fantazije poremećene glavne junakinje koja se tokom 95% filma ponaša samo kao IDIOT a ne kao opasni psiho koji tek što nije postao manijakalni ubica. Zbog toga barem 95% ovoga uopšte NIJE horor.
            A ta junakinja je i glavni kamen spoticanja: iz njene šizofrenije izrasta i šizofrenija čitavog ovog poremećenog, neuravnoteženog, besciljnog, misguided filma. Autor očito pokušava da nam nju predstavi kao simpatičnog goth-emo horror-loving autsajdera, dakle kao pozitivnog individualca u moru osrednjih "normalnih" američkih morona kako u školi tako i kod kuće, ukratko: kao neshvaćenu osobu sa specifičnim "morbidnim" interesovanjima. I eto nama instant-empatije: koji ljubitelj horora, a i šire, koji pratilac CULT OF GHOUL bloga neće da saučestvuje s jednom takvom likinjom?
            Međutim, do kraja filma postaje nam jasno (ako pažljivo procesuiramo to što gledamo) da je EXCISION samo jedan hipsterima namenjeni, našminkani "case study" o tamo nekoj poremećenoj tinejdžerki gde ni njeni simptomi ni to što joj se dešava ni to kako se ponaša pa ni to što na kraju uradi – nema ama baš nikakvu znakovitost, nikakvu metaforičku ili ma kakvu vrednost.
Nema tu satire na "uskogrudost" američke familije (pa makar mamu igrala Trejsi Lords!), jer familija je ovde brižna, požrtvovana i, u krajnjoj instanci – u pravu; 
nema tu satire na crkvu (pa makar popa igrao Džon Voters!), jer i pop ovde samo pokušava da pomogne, kol'ko može; 
nema tu satire ni na školski sistem (pa makar direktora škole igrao Rej Vajs!) jer i nastavnici kako su ovde prikazani samo obavljaju svoj posao i ne deluju kao represivni i ograničeni monstrumi što ograničavaju jedno krhko mlado biće koje bi samo da leprša na krilima svoje ekscentričnosti i originalnosti, nego ljudi koji pokušavaju da se nekako nose sa očigledno poremećenom, bolesnom osobom i njenim psihopatskim ponašanjem.
Pritom se prepoznatljive face iz "indie" i/ili žanrovskih uradaka koriste jeftino i površno, kao instant-credentials, iako su kretenskim scenarijem zapravo lišeni one aure koju sa sobom meta-filmski nose. Drugim rečima, EXCISION ama baš ništa ne dobija učešćem baš ovih "diva": da, čuvena pornićarka igra običnu domaćicu i MAMU; da, čuveni tatko na amoralni treš & neukus igra POPA; da, incestuozni psiho-otac Liland Palmer igra DIREKTORA ŠKOLE – ali baš ništa od njihovog vanfilmskog prtljaga ne prenosi se u ovaj ovde, i nikako mu ne doprinosi, nego samo navodi na pogrešan trag. EXCISION bi isto tako jadno smrduckao sve i da su te likove igrali neki drugi, neznani glumci.
 
Umesto da, recimo poput MAY, naša freako-weirdo antijunakinja može da funkcioniše kao malkice stilizovana i preterana paradigma svakog neuklopljenog tinejdžera, i da tako prozbori nešto univerzalno, s čime bi saučestvovao svako ko u tim godinama NIJE bio mega-socijalizovana dizelaško-siledžijska mega-popularna "zvezda" svake žurke i proslave – naša junakinja se tokom celog filma zapravo ponaša kao najobičniji SKOT prema svima oko sebe, bez izuzetka, i bez ikakvog smisla.
U to spada i prolongirana, a u krajnjoj instanci besmislena scena u kojoj se, ničim izazvana, iživljava nad jednim momčićem (poodrasli Petar Pan), koga prvo napadno "zavede", a onda ga u motelu, nakon seksa (tokom kojeg ona tripuje da ovaj pliva u krvi), ismeje i otera, pošto ga prvo umaže svojom menstrualnom krvlju. 
Ženska osveta? Okej, ali – za šta? EXCISION nam to ne (po)kaže.
Snažna nezavisna žena? You wish! Bolje reći – obična psihopatska nakaza.
Ne samo što je njeno ponašanje psihološki nemotivisano, nego je i dramaturški neopravdano, jer ovog lika više ne vidimo do kraja – cela ta podugačka scena s njim samo je još jedno od slepih creva u ovom nekoherentnom filmu: samodovoljna i autistična, u samu sebe zatvorena baš kao i glavna junakinja.
Zbog toga je i gledanje ovog prilično jadnog izgovora za film slično čitanju proze sačinjene od rečenica koje, svaka za sebe, nisu loše: imaju pismenost, izbrušene su, ne zvuče loše kad se pročitaju u izolaciji. Ali – one ne funkcionišu unutar pasusa ili stranice jer pisac (tj. ovde: reditelj) nema osećaj za ritam, za ton, za fluentnost, za gradaciju, za vođenje priče, za uspone i padove, za nad-celinu iliti "kišobran" koji bi trebalo da se nad svim tim pojedinostima nadvija i da ih osmišljava.
Zbog te svoje nabacanosti, EXCISION je manje film a više velika Roršahova fleka sa nekoliko farbi pljusnutih jedna preko druge tako da će manje probirljivi i manje pronicljivi gledaoci videti samo one parčiće koji se njima sviđaju ("wow: vidi krv; al' je dobar onaj leš!"; "joj, što je lep ovaj kadar, k'o iz spota Merlina Mensona!"; "uuu, al' je odgovorila majci!"; "kakva jaka ženska: vidi al' je zajebala ovog što je 'teo da je kara u motelu /u koji ga je ova praktično silom odvukla/" itsl). Takvima neće smetati što je kraj ultra-imbecilan, što iz dotadašnjeg farsičnog tona naprasno skače u poludupasti pokušaj "tragedije" ili bar "drame" – i što sve to nema baš nikakvog smisla.
"Smisao? Ko još to traži! Dajte nam poneku pošalicu, poneki geg, vizuelnu dosetku, dajte šarene sličice koje mrdaju, i nek se neka poznata lica malo krevelje i namiguju nam – i bićemo zadovoljni!" E, ako tako razmišljate, EXCISION će vam biti sasvim okej.  
Ja mu dajem 2+ na samoj granici sa 3- zato što nije napadno glup, što je ovde-onde zabavnjikav, ili barem pokazuje potencijal da to bude, ne gnjavi skoro nimalo, a i zato što se zgodna AnnaLynne McCord junački borila da napravi živ lik od toga što joj slabi scenario daje, a debi-reditelj Richard Bates Jr. pokazuje dovoljno vizuelne kulture zbog koje ću mu dati šansu i u narednom pokušaju, bez obzira na ovo prvo mače, koje bez daljeg bacam u vodu.

Нема коментара: