THE SUBSTANCE (2024)

***

3+

 

Jedan od najiščekivanijih horora ove godine dolijao je, odnosno premijerno je prikazan, na upravo završenom SLAUGHTER FESTU u Doljevcu kraj Niša.

Bio je iščekivan iz više razloga:

1) ne viđaju se baš tako često velike holivudske zvezde u horor filmovima, a ovde su ocvala (ali dobro-držeća!) Demi Mur i Denis Kvejd pojačani zvezdom u usponu, Margaret Kvejli;

2) oni koji su bili oduševljeni debitantskim filmom Korali Faržea, REVENGE (u koje se ja ne ubrajam; to je, za mene, jedan okej ali tek malo ljuće začinjeni film osvete, za 3-), bili su nestrpljivi da vide njen drugi film;

3) počele su da pristižu glasine o spektakularnim efektima maske, o transformacijama i kreaturama kakvi odavno nisu bili viđeni, a naročito ne u filmu pristojnog budžeta;

i najzad, 4) iščekivanje je postalo neizdržljivo kad je ovaj creature-fest i splatter-fest u jbnm KANU – dakle, na najprvorazrednijem od prvorazrednih filmskih festivala – dobio NAGRADU ZA SCENARIO!

Na svu sreću, kada se ukazala opcija da, pored ostalih filmova, za SLAUGHTER FEST, možda možemo dobiti THE SUBSTANCE, ja sam, kao programski direktor tog festivala, snažno naglasio da taj film apsolutno MORAMO imati – pa su organizatori, podgrevani mojim ubeđivanjem, posle nešto komplikovanog pregovaranja (jer naravno da su neki „veći“ festivali hteli da imaju premijeru kanskog dobitnika!) uspeli da ga obezbede. I tako je THE SUBSTANCE imao ne samo srpsku premijeru u Doljevcu; imao je i regionalnu (biće npr. prikazan u Puli tek za par nedelja, a možda bude i na Paliću, ali reprizno, he he), a i u celoj Evropi je do sada bio prikazan na samo još par festivala.

Pa, sad kad su se slegli utisci, da odgovorim najzad na pitanje koje mi stalno upućuju ovih dana: kakav je THE SUBSTANCE?

THE SUBSTANCE je kao film Brajana Juzne (npr. body-horror satira SOCIETY), samo u slow-motionu. Ono što Juzna nabije u sat i po, ovde je razvučeno na dva i po sata.

Međutim, ako mislite da je to zato što su Juznini likovi „tanki“ jer im nije dat prostor da se razmahnu, a ovde se u tih extra sat vremena razvila neka „drama“ i „slojevitost“ i „motivacija“ – ne, nije u tome stvar, uopšte.

THE SUBSTANCE je, u pristupu likovima i temi, isto tako „dubok“ i „suptilan“ koliko i neki film Brajana Juzne! Dapače, ovo je Juzna na steroidima: ovde se karikatura i kliše i parodija uzimaju kao polazna osnova, a onda se hipertrofiraju do… eh, maltene, besmisla.

Ovaj film je skoro VULGARNO SIMPLICISTIČKI i pamfletaški.

I ovo ne kažem nužno kao osudu; nekima će to sigurno smetati, a nekima će biti zabavno. Meni je bila simpatična doslednost i samosvest u tom postupku. Dakle, nije se ovde jednodimenzionalnost nekako „desila“, nije se omakla; ne, ovde je ona u startu prigrljena, a onda je, kažem, stalno i svuda, u svakom minutu filma sve do odjavne špice, primenjivana na svim nivoima i u svim postupcima.

Glumačka preterivanja najočiglednija su u hiper-karikaturi lika ljigavog TV producenta kojeg igra Denis Kvejd: u poređenju s njim Korbin Bernsen u Juzninom DENTISTU deluje kao bergmanovska studija karaktera i mikro-glume. Ovo je kao da je Džon Voters uzeo da nad-juznuje Juznu. Ovo nije žvakanje scenografije – ovo je gaženje scenografije buldožerom dok se buldožerdžija Kvejd cereka BWAHAHAHAHAHAAA!!!

Rediteljska preterivanja ogledaju se na milion načina, ali recimo: krupni planovi, zumovi, brza montaža, isticanje svakog detalja, svakog pokreta, deformacije slike ribookim objektivom… Sve to i mnogo toga drugog primenjuje Korali kako bi svoju tanku priču napumpala do nivoa BILBORDA, kako bi svoju jednu rečenicu u koju može da stane zaplet povećala na FONT 72, pa mu udarila BOLD, pa ga metnula za svaki slučaj i u ITALIK, a za one iz zadnjih redova ipak to sve i PODVUKLA.

Pravila vezana za Supstancu ispisana su u krupnom BOLDU, a rediteljka nas često, u fleševima, podseća na njih kad zatreba (mada, realno, i ne treba – ali rekoh, ovo je jedna velika vežba iz preterivanja i redundantnosti).

Za slučaj da živite na Marsu, ne pratite horor i ne znate o čemu je ovaj film, evo: Demi Mur je omatorela za ukus ljigavih šovinističkih producenata koji traže mlado meso; zahvaljujući tajanstvenoj supstanci, ona iz svog tela vadi to mlado meso, u vidu Margaret Kvejli, koje uvaljuje producentima za debele pare. Fora (jer uvek ima neka fora! neka kvaka! zajeb, uslov, fusnota: čitaj ono sitnim slovima!) je u tome da se matora koka i pilence moraju smenjivati, naizmenično. Prvo 7 dana jedna hiberniše a druga hara, pa onda rokada. Naravno da će pilence, kojem je zinulo dupence za lovu kojom je obasipaju tako mladu i jebozovnu, poželeti da produži period svog haranja – ali to košta: košta njenu matricu, koja počinje da se gužva i deformiše… Things are gonna get UGLY!

Sve što je moglo ovde da se pretera – preterano je: recimo, beskrajno je smešno što, radi akanja s tom Supstancom, obe iteracije (i kokoš i pile) moraju da barataju ŠPRICEVIMA koji su preterano preveliki čak i za konje i bikove a kamoli za nežne cvetiće, ali… nema veze.

E, sad, ako neko već doživljava predorgazmičke trzajeve čitajući ove redove i zamišljajući ovo kao najdivnije nešto što je ikada postojalo, moram vas upozoriti: ja, u načelu, volim preterivanje, obožavam hiperbolu, crni humor i druge stvari koje zavise od jakih začina. Međutim, čak i za moj ukus, ovde se ponegde PREĆERALO s prećerivanjem, u smislu da to počne da gnjavi bez potrebe: ono što bi Juzna raskadrirao u tri kadra, ovde je u devet! Najnebitniji detalji, pokreti, činovi, ovde se bez nekog pomena vrednog učinka rastežu, i to vremenom počne da opterećuje film, da ga rasteže, da mu ubija impakt.

Tim pre što je sredina preduga, a nedovoljno zanimljiva i maštovita.

Početak je jak, tu se uvodimo u likove i situaciju i premisu sa Supstancom, i to je OK.

Kraj je orgija preterivanja i kulminacije nad kulminacijom kakva nije skoro viđena.

ALI, ta sredina filma donosi popriličnu dozu gnjavaže, jer to je ionako predvidiva faza u ovoj vrsti zapleta, a ovde nije oživljena i svežena dovoljno da bi se smanjilo nervozno lupkanje nogama i vrtenje palčevima publike koja čeka da stvari krenu PO ZLU. Jer, zato smo ovde, da se ne lažemo. Ovo sve što gledamo u sredini samo su beskrajne varijacije na karikaturu i parodiju sasvim plastično oslikanu već na početku. Yeah, yeah, I heard you the first time! OK, u redu je, muške šovinističke svinje tretiraju lepe mlade žene kao meso, balave nad njima, turaju ih u reklame i na bilborde, mlate pare, a one se prodaju, nemaju dignitet, suštinski se prostituišu (prodaju svoja telesa), samo se mladost ceni, jednom kad malko ostariš već si izduvana lopta koju nemilosrdno bacaju, ne ceni se duša nego telo, ne ceni se emocija nego poza i grimasa („PRETTY GIRLS SHOULD ALWAYS SMIIIILLEEEE!“) itd itd itd.

Ono što je tu sveže i ređe viđeno jeste prikaz interiorizovane mizoginije i šovinizma, samomržnja sopstvenog „ostarelog“ tela koje, kao, nameće muškošovinistička kultura, pa su žene zato „primorane“ da se pumpaju silikonima i plastikom – mada bi trebao neki ozbiljniji i dublji film od ovoga da nam pokaže kako i zašto one to „moraju“… Takođe je relativno novi momenat unutarnji rat: ne rat polova, muško-žensko, nego rat starih protiv mladih žena, i obrnuto: ta borba „u blatu“, koju im, kao, nameću zli muškarci pa onda one, kao, „moraju“ da se valjaju u njemu, itd.

Dakle, ako vam ne smeta ova hipertrofija preterivanja, najveći problem filma je ta faza koja dolazi između „Ajd da probam ovu Supstancu; šta je najgore što može da mi se desi?“ i „ŠTA je zaista najgore što može da joj se desi?!“

Ima i nekih „detalja“ koji su bezvezni i glupi. Rekoh već da su mi vrlo smešni ti ogromni špricevi – ili recimo taj bilbord direktno ispred prozora glavne junakinje sa njenim telom (ili, kasnije, s telom njene „naslednice“ – pileta koje se izleglo iz koke). To je okej. Za film koji je pisala i režirala žena, ovaj je nesvakidašnje duhovit, prilično često. Ali nije mi okej dizajn njenog kupatila – jer koja bi mega-zvezda, bogata ko Krez, imala kupatilo s tim običnim četvrtastim belim pločicama kao iz vojničkog kupatila iz neke kasarne, ili iz Aušvica? Razumem ja hiperstilizaciju i sve to, ali ovde to dovodi do vizuelne praznine i šupljine i do idejno upitne asocijativnosti – ako je to kupatilo uopšte trebalo da asocira na poprište genocida nad ženskošću, ili tako nešto.

Narativno je to, u suštini, feminističko prežvakavanje DŽEKILA I HAJDA uz dvije žlice DORIJANA GREJA, namerno treširano, sa totalnom (tipično ženskom) nezainteresovanošću za NOVUM: neki reditelj bi makar malo pokušao da osmisli i opravda ovu Supstancu, da joj da zrnce ubedljivosti, ali ne, naša rediteljka je tretira kao nešto iz BAJKE, kao čarobni napitak koji, kao i u bajkama, ima uz sebe neku zabranu (ne posle ponoći, ne posle 7 dana, nemoj ovo, nemoj ono…). Nekome će možda zasmetati totalna odmaknutost od stvarnog života toga kako to sa Supstancom funkcioniše (reklama, kupovina, plaćanje, nabavka, korišćenje), ali ona je zapravo Hodajuća Metafora i MekGafin. Drugima će zasmetati BAJKOVITO delanje Supstance, u tome da mlada verzija doslovno izlazi iz stare, kao velika i već formirana, kroz procep na leđima koji se posle, kao u bajci ili crtanom filmu, zašije najgrubljim šavovima…

Trećima će možda zasmetati narativna simplifikacija, po kojoj naša Zvezda (i dalje privlačna sa svojih 60 godina!) živi sama samcita: ni muža ni deteta ni kučeta ni mačeta… Razumem da bi tako nešto unelo dodatne komplikacije u zaplet, ali come on – ko je ikada video lepu i bogatu ženu samu? U kom svetu se ovaj film dešava? Zašto onda ovde nisu kuće od čokolade a prozori od marmelade?!

Enivej, Demi Mur je vrlo dobra a Margaret Kvejli je odlična, i to ne kažem samo kao muška šovinistička svinja nego i kao filmski kritičar: obe dobro razumeju u kakvom su filmu, i verne su njegovom duhu, mada su tretirane s minimumom karikature (taj postupak je rezervisan za muške likove – i za ženske golišave statistkinje koje svojim sisićima i dupićima ukrašavaju sve što treba ukrasiti). Kad sam kod toga, moram reći da sam iznenađen (prijatno!) količinom golotinje od strane obe glumice, uključujući full frontal (moraće freeze frame da radi, ali ipak ima i toga)! Čak se čulo iz publike da se PRETERALO SA KRUPNIM PLANOVIMA GOLIH ŽENSKIH DUPETA: i zaista tih kadrova ima na desetine i desetine. Sad, šta god vam vaše preference govorile nakon pogledanog filma, nesumnjivo je da bi se sasvim druga pesma pevala da je ovaj isti film režirao muškarac.

Setimo se samo kako je neslavno prošao Verhoven svojevremeno sa SHOWGIRLS! Taj isti film da danas režira žena, bez trunke promene bilo kog aspekta scenarija ili bilo čega, bio bi slavljen kao feministički pamflet… Ako ćemo pravo, Koralin film mestimično podseća i na Verhovena: to je taj isti EURO duh koji uzima AMERIČKI POP/ŽANR i napumpa ga i drečavim farbama ofarba do komične prenapuhanosti. Jedina, ali krupna, razlika je u Verhovenovom besprekornom osećaju za strukturu priče, za ritam i dinamiku, za pripovedanje čak i usred preterivanja, što ovde ipak fali. A eto, bizarno da je ova curica dobila jebenu NAGRADU za jebeni SCENARIO u jebenom KANU, a da Verhoven nikad nije bio ni nominovan tamo a kamoli da nešto dobije… O tempora, o mores…

Nego, dobro, da kažem koju i o nagoveštenoj završnici.

Bez brige, neću da spojlujem, mada ko se boji čak i najmanjih hintova, nek ne čita dalje.

Elem, to što vidimo u poslednjih pola sata ovog filma takva je hit-parada telesnih transformacija i efekata maske da to nije viđeno od zlatnih dana Screaming Mad Georgea i Chrisa Walacea! Pa još sa dovoljnim budžetom da se to zaista besprekorno izvede! Ahhh, prava milina, ta skoro zaboravljena umetnost koja se u zadnje vreme, kad se negde i pojavi u blink-n-miss kadru, pretežno rešava CGI efektima…

Ti efekti, barem, dopuštaju da se ovaj film pomene u istoj rečenici sa THE THING (1982), THE FLY (1986) i SOCIETY (1989), mada, da budem jasan, po svojim ukupnim dometima ipak njih ne doseže. Recimo da je najbliži Sosajetiju, ali na tom nivou ne može biti jer on je bio pre 35 godina, sam samcit i ludo hrabar u neraskrčenom šipražju, a ovo je danas, igra na siguricu, ide utabanim stazama i dodvorava se sklonosti Kana da nagrađuje drečavo preterane satire (TRIANGLE OF SADNESS) a naročito kad ih režiraju žene (TITANE).

Još jedna razlika u odnosu na Juznu: on je čarobno uspevao da u svojim najboljim filmovima drži pod kontrolom značenje, i da postigne i dozu TRAGIČNOSTI usred nadrealističkog preterivanja i crnog humora; toga, kod Korali, nema dovoljno, zbog nedovoljnog angažmana s tim likovima, i zbogo prilično ispuštene, preterane završnice, koja previše ode u zajebanciju a nedovoljno u tragediju (za razliku od npr. de Palmine KERI, još jednog očiglednog uzora, koji je umeo i da pretera, kad treba, i da bude dramski pregnantan i dirljiv tamo gde je to nužno).

Da, na samom kraju se PREĆERA S PREĆERIVANJEM toliko da to, od dotadašnjeg usporenog Juzne, skoro doslovno ode u TROMA teritoriju (umesto u KERI teritoriju). Recimo, ono šikljanje je bilo baš nepotrebno i nezabavno. „Ništa mi tu nije smešno“, što reko Psiho… Ritam te završnice je slabunjav i, koliko god horor fan u meni uživao u svim tim efektima koji se tu gomilaju, ozbiljno gledano taj kraj se oteže ko gladna godina, ili kao ona opraštanja na kraju POVRATKA KRALJA, tako da se i šok i body horror i znakovitost razvodnjavaju a gledalac se u nelagodnom kikotanju pita: dobro, ima li ovome kraja, oće li ova već jednom umreti, itsl.

Dakle, SUPSTANCA nije groundbreaking film, bar ne po svojim estetskim dometima, zato što se svodi na (vrlo dobro izvedenu) hipertrofiju već odavno rabljenih tematskih i vizuelnih i narativnih matrica; nije pionir onako kako to npr. SOCIETY jeste, sem po činjenici po kojoj će zauvek ostati u analima – kao prvi horor koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu, a onda, zahvaljujući Ghoulu, svoju srpsku premijeru (i jedno od prvih prikazivanja bilo gde u svetu!) doživeo na festivalu horora i hevi metala u jednoj bivšoj klanici na jugu Srbije…

PS: SUPSTANCA je kupljena za naše bioskope, ali ne verujem da će u njih doći pre septembra, a možda i kasnije – zavisno od planirane američke distribucije. Izgleda da u USA kreće 20.09, pa nije verovatno da će u naše bioskope doći pre toga.

PPS: Imao sam priliku da za SLAUGHTER dobijem i novog Kronenberga, SHROUDS, ali taj mi film smrdi do neba po svemu što sam video i pročitao, siguran sam da će to biti negledljiva smaračina, pa sam to prepustio drugim naiv… ovaj, festivalima, kao exkluzivu.     

SPS: Film Supstanca dobio je na SLAUGHTERU nagradu ZLATNA MACOLA za najbolji film festivala. To je, posle Kana, njegova DRUGA NAGRADA u dosadašnjem festivalskom životu...