izabrana dela

izabrana dela

петак, 13. март 2020.

DEERSKIN (2019)



***
3

Kao što znate, jer čitali ste ovde moj osvrt na RUBBER, ja nisam fan Kventina Dupjea i njegovih apsurdističkih one-joke filmića. Tačnije, nisam BIO fan. Ali ovaj njegov mi je, na moje iznenađenje, zapravo vrlo prijao.
Tomu je djelomično tako zbog stvarno zabavne premise – čovek je opsednut upravo kupljenom jaknom od jelenske kože. Ona mu, nakon nedavnog raskida s curom od kojeg kao da je prolupao, pruža novi osećaj identiteta i značaja. Potonje je on, izgleda, upravo izgubio, zajedno sa pristupom zajedničkom bankovnom računu.
Ono što, međutim, ovu premisu čini extra vrednom pažnje jeste dodatak koji dobije, uz jaknu, od starca koji mu je proda: polovna digitalna kamera njega naprasno baci u vode wannabe filmmejkinga. On prvo počne fetišistički da snima sebe samog u jakni, u hotelskoj sobi nekog planinskog mestašceta gde zaglavi, a onda se i pred lokalnom konobaricom (i montažerkom!) izlane da je kakti filmadžija, i tu počinje prava komendija. I horor (slešer). I metafilm.
Žan Dižarden u glavnoj ulozi je odličan u svom snažnom a opet suzdržanom anderpleju koji apsurdnu premisu tretira prilično realistički, nestilizovano, ili barem bez jezika u obrazu – jer, jednom kad/ako progutate polaznu tačku, sve što iz nje proishodi tretirano je prilično logično i dosledno.
Cura koja mu postane montažerka je odlična i kao glumica i kao ženska, i baš sam se razočarao kad mi nakon filma reče drugar da je upravo ona ista ta kokoška koja je nedavno na dodeli Cezara kenjala po Romanu Polanskom, nagrađenom za naj-režiju (ironijom sudbine, upravo njen ko-star ovde, Dižarden, igra glavnu ulogu kod Poljanskog!). Jbg, zašto baš NIKO na ovome svetu nije savršen?!
Kao što ja to uvek ponekad kažem, veoma volim storije o polaganom propadanju nekog lika, o praćenju nečije neizbežne propasti, o uzaludnom bežanju od gravitacije propadanja. Ultimativni film o tome je Fridkinov SORCERER, koji pokazuje da možeš da trčiš ali ne i da pobegneš; da možeš da pređeš pola sveta, da se sakriješ u najdubljoj rupetini u džungli, da rodiš mečku noseći tonu nitroglicerina u zubima – i na kraju, šta će biti? NAJEBAĆEŠ!
Uz svu zabavnost, uz sve te WTF momente, DEERSKIN zapravo odlično prikazuje a) jedan život izbačen iz zgloba, iz ležišta (nakon očito traumatičnog raskida) i, još zabavnije, b) kako se pokušaji da se taj život, kako-tako, pa makar i iracionalnim sredstvima, vrati na šine, zapravo pretvaraju u niz sve luđih, sve bezuspešnijih, od normalnosti i poželjnosti sve udaljenijih, a opet oh-tako-logičnih činova što vode oh-tako-neizbežnoj katastrofi.
A opet, priču u čijoj zaleđini su doom & gloom, Dupje sve vreme prikazuje na lagan, opušten, naizgled nepretenciozan način, tako da se sve vreme smejete, smejete, smejete – da plakali ne biste.  
Pred kraj, rekoh, to zalazi, uslovno, i na teritoriju horora, prvo kroz dijaloge našeg baje sa svojom jaknom, a zatim i kroz njegovu misiju da mu jakna bude jedina na svetu, što znači da mora da pobije sve druge ljude u jaknama. Ubistva su mogla biti i krvavija i šokantnija i komičnija nego što jesu, ali očito je da Dupjea nije zanimalo da pravi konvencionalnu splater komendiju (mada bih ja rado pogledao rimejk ovog filma u režiji Frenka Henenlotera)!
Što se tiče meta-film momenta – pa, recimo, da se ova Jelenska koža poigrava sa klišeom (?) o filmadžijama kao ljudima koji nemaju život, koji su temeljno sjebani, i kojima je snimanje filmova supstitut za život i/ili za ubijanje (tj. prave filmove da ne bi postali ubice). I još, bavi se filmadžijama koji prave filmove da bi, eto, pravili filmove, i da bi, budući suštinski Nikogovići, imali kao šta da se predstave u društvu („Ja, znate, snimam filmove...“), iako u suštini ne znaju ni šta tačno rade, ni kako, ni zašto...
Snimanje filmova kao metafora za Život kao takav...
Igranje igre čija pravila ne znaš; igranje u filmu čiji žanr ne znaš, mada apsurdistička komedija nikad nije daleko... a ni horor...
A istovremeno sa svim tim, ovo se može posmatrati i kao jedno od najsurovijih razrađenih ismevanja sve raširenije današnje potrebe za selfijima, poziranjima, autodokumentovanjima, samoobmanjivanjima, igranjima uloga, fetišizmima, instagramima, medijacijama...

P.S. Kada bejah mali klinja ja (jedna me je cura volelaaaa...) – igrao sam se, sam samcit, figuricama i igračkama, improvizujući zaplete u hodu, i to sam zvao „snimanje filma“. Kad bi me neko sa strane upitao tada šta radim, ja nisam odgovarao: „Eto, igram se.“ Ne, odgovarao sam: „Snimam film“. (S)nuff said!

P.P.S. Kome je ovo promaklo na FEST-u, ima na netu ;)

7 коментара:

  1. Ovaj film mi je na festu popravio jedan krajnje sjeban dan, nedelju i godinu. I plus mislim da sam te videla u publici :D

    ОдговориИзбриши
  2. Zanimljivo je to sa patoloskim fetisizmom prema odjevnim predmetima. Nekad davno sam procitao pripovjetku Miodraga Bulatovica (na zalost zaboravio sam kako se zove) o nekom tipu koji zavrsi u sanatorijumu i njegovoj leptir masni koja kod drugog pacijenta izaziva patolosko obozavanje zbog koje na kraju izvrsi samo ubistvo .Inace sam misljenja da je Bulatovic nas strasno podcijenjen pisac ,pogotovo sto je cesto ubacivao horor elemente u svoja dijela .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma nije podcenjen,nego sklonjen iz javnosti jer je bio clan SPS-a na pocetku raspada sfrj i zastupao Slobine stavove.Inace je on jedan od nasih najboljih stilista i veliki majstor pripovedanja,cega je i sam bio svestan,cesto se zezao da samo sto nije dobio Gonkurovu nagradu itd.
      Inace horora ima u "Ljudima sa cetiri prsta",prvom (?)srpskom romanu o gastarbejterima i trgovcima ljudima koji tamo rade.
      Ukratko od Buleta treba citati SVE
      PS-drago mi je da si ga spomenuo ovde,svaka cast!

      Избриши
    2. Кад сте поменули Булатовића и елементе хорора у његовим делима, било би занимљиво знати за (нај)значајнија епизодна појављивања хорора у домаћој књижевности, рецимо за време Ес-Еф-Ер-Јота.

      Избриши
    3. Mislis na knjizevnost glavnog toka?
      Osim Buleta,padaju mi na pamet samo "Besnilo" i "Jedenje bogova" ali je vlasnik ovog bloga mnogo strucniji za to,on bi ti dao precizniji odgovor.
      Pozz

      Избриши
  3. slab sam ja poznavalac srpske književnosti, a naročito glavnog toka. zato, rado ću čuti konkretnije preporuke o navodnim elementima horora u tim romanima (oko čega sam prilično skeptičan, al ajde, da čujem).

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Inace , pripovjetka se zove "prica o sreci i nesreci" iz zbirke Djavoli Dolaze . Prava mindfuck prica, mozda prvi psiholoski horor napisan kod nas. Pomalo me podsjeca na Crnu Macku od Poa , prije svega zbog iscasene psihe fiktivnog pripovjedaca .

      Избриши