izabrana dela

izabrana dela

уторак, 02. август 2016.

POISON BERRY IN MY BRAIN (2015)


 ***(*) 
 3+ 

            Ovaj odličan film pogledao sam još pre 4 meseca, na FEST-u, i nikako da se nakanim da sročim par reči o njemu. Evo tih reči, najzad!
POISON BERRY IN MY BRAIN je predivan, presladak, neopisivo zabavan film o – zaljubljivanju!
Ne, nisu me oteli badi-snečeri, ove redove zaista ispisujem ja, dr Ghoul (sumnjivcima nudim ličnu kartu na uvid!); uostalom, ovaj rivju ispisuje isti autor istog OVOG prikaza za istu onu francusku AMELIJU PULEN!
Dakle, u čemu je štos? Otkud uopšte jedna romantična komedija može zaslužiti Ghoulovu prelaznu ocenu, a kamoli pak specijalni tretman na ovom blogu i čak Pečat Preporuke? Pa, lako – ako je napisana tako proniciljivo i dobro (zasnovana na mangi, ali to, samo po sebi, ništa ne znači, ako se ne adaptira kako valja), ako ima ovako spektakularno dobro pogođen kast koji vrca šarmom, ljupkošću i zabavnošću, i ako je režirana tako neopisivo dobro da čarape same odleću sa stopala pred divotalnom nepogrešivošću te majstorske inscenacije bez ijednog pogrešnog koraka tokom dvočasovnog trajanja!
Konkretno, cela fora je u zauzetom uglu iz kojeg se sve prikazuje. Realistički gledano, kao što ja to uvek ponekad kažem, tj. citiram stihove pjesnika, „priča o ljubavi obično ugnjavi“! Međutoa – ako se nađe zaista SVEŽ ugao, čak i ta otrcana „boy meets girl“ priča može biti zabavna. I eto, ovde je baš to slučaj! Tačnije, ovde je „girl meets boy“, ali to mu je to.
ZALJUBLJIVANJE – IZNUTRA!
Kako?
Zamislite da je um zaljubljivačice (simpatične 30-godišnje cure koja, kako to kod Azijatkinja često biva, uopšte ne izgleda toliko staro!) zapravo konferencijska soba u kojoj se petoro likova (aspekata njene ličnosti) međusobno raspravlja, glasa i nadglasava oko svakog njenog postupka i odluke u vezi s tim da li da se javi dečku (bebi-fejs umjetniku) koji je se slabo i seća, šta da mu kaže, kako da mu kaže, da li da uradi ovo ili ono, da li da rizikuje i ispadne glupa ili da igra na sigurno, ćuti i pusti ga da ode, da li da bude nametljiva, da li da mu se smesta baci u krevet, itd.
Tih petoro su: ozbiljno-racionalni šef tima, optimistično-energični mladić, pesimistično-(pre)oprezna žena na pragu srednjih godina, napaljeno-entuzijastična tinejdžerka i suzdržano-predani zapisničar.
Zamislite da su ti „likovi“ („otrovne bobice“ u njenom umu!) zapravo neverovatno zabavni, da sve vreme preglumljavaju, ali na onaj neodoljiv japanski način, konzistentno stilizovan, i pun duha – i da su njihovo ponašanje, i replike, zaista sveži i DUH-oviti i živahni i –ponavljam se, ali zaista ZABAVNI. Zabavnost ovog filma je toliko zabavna da se to koliko zabave možete imati tokom njega teško može dovoljno zabavno naglasiti (i ponoviti)!
Da mi je neko kazao da ću ovoliko snažno i duboko da se unesem u film u kojem je glavni saspens u tome DAL ĆE DA SE UZMU rekao bih mu/joj da još nisam postao baba pred pornićem! Međutim, nakon ovog filma, ili jesam postao ta baba, ili sam se opet zaljubio (uprkos svemu!), ili je ovo stvarno izuzetak, krajnje redak primer filma koji se bavi temom koja me naročito ne zanima (bar ne na filmu) ali je, ovde, u datom slučaju, unikatno, to obrađeno toliko –ehm, zabavno, da se tu nema šta dodati ni oduzeti, to je TO!
Mislim, jbt, ovaj baja režira te „oće kaki – neće kaki“, „should I stay or should I go“ scene sa dinamikom i smislom za saspens ravnim režiji najboljih akcionih scena, ili pak onih „dal’ da seckam plavu il’ crvenu žičku na bombi“ momenata iz najnapetijih trilera!
Uostalom, ako me baš vučete za jezik, nemam ja ništa protiv ljubavi i zaljubljivanja kao teme – ni na filmu ni u životu – samo što se ta tematika uglavnom obrađuje na neke patetične, otužne, otrcane, dosadne, milion puta varirane, meni nezanimljive načine. Ovde je to sve učinjeno beskrajno (da!) zabavno!
I baš zato što je to tako, neću da vam kvarim uživanje bilo kakvom daljom pričom: ovo nije moja uobičajena kritika, pa ni rivju u punom smislu, nego samo elaborirana PREPORUKA! Neću ništa da spojlujem, niti da analiziram, još manje da filozofiram: ono što ova lepotica ima da vam ponudi zaslužujete sami da otkrijete. Samo ću reći nekoliko stvari:
1) film je neverovatno ZABAVAN!
2) likovi/glumci su neviđeno šarmantni i prijemčivi!
3) situacije su koliko prozaične toliko i životne, proživljene, i biće svakome dobro poznate iz iskustva, a opet, date su iz dovoljno svežeg ugla da to ne bude deža vi;
4) samo zato što je ovo, u suštini, rom-kom, nemojte misliti da je (kako to s tim žanrom obično, a naročito u USA, biva) predvidiv! Ili zaslađen! Mislite da je ovo neka japanska boza? Da ovde sve ide glatko i slatko uz samo minorne nesporazume, čisto da se dešava neka priča? Ne bih da spojlujem, ali kazaću samo da ni hepi-end nije ovde baš sine qua non! Ozbiljne stvari su u igri, i mada film može da deluje lagano, on nikako nije trivijalan!
Japan je ovo, zemlja velikih filmova! I baš ovo je, suprajzingli, jedan od njih!
Ni po čemu ovo ne bi trebalo da bude poseban film: radio ga nekakav pretežno televizijski reditelj koji je pre 10 godina čak napravio jedan zaboravljiv, neupečatljiv (**) hororčić, PRAY (2005); tema je ta koja je (prepričano zaista zvuči „Pih, koga je briga!“); bazirano na mangi (opet ti stripovi!); nema nikakav hajp, nigde, na Imdb-u ima samo dve kritike, čak i ja sam ga na FEST-u pogledao skoro slučajno... 
A opet, eto, zato imate mene, da vam povremeno otkrijem i ponešto ispod radara, ponešto što drugde ne biste saznali ili, ako negde i vidite u ponudi, ne biste pogledali jer na prvi pogled ne deluje kao bogzna šta...
Što se mene tiče, ovo je jedan od filmova godine, daleko najprijatnije gledalačko iskustvo u bioskopu u ovoj godini i garantovano mesto u top-10 a možda i top-5 za ono viđeno u 2016. Gulov pečat se podrazumeva. Šta još čekate? U međuvremenu se pojavio i na netu, pa skidajte, gledajte, sami ili sa svojom izabranicom/izabranikom, dejtom, ili nasamo.

P.S.: Ova fora sa konf. salom u nečijem umu može vam zvučati poznato ako gledate crtane filmove. To je zato što je primenjena u Pixarovom dugometražnom crtiću INSIDE OUT (2015). Ali ne, nisu Japanci pokrali Amere: pre će biti obrnuto, jer manga sa ovom forom (na kojoj je film baziran) izlazi od 2009. godine!

I ne samo to, nego je japanski film beskrajno zabavniji, duhovitiji, originalniji, ljupkiji i bolji od Pixarovog. Pogledao sam prvih 20-ak minuta INSIDE OUT, ali me je smorila ta prezaslađena, otužna šećerlema pa sam ugasio i obrisao. Verujte mi, POISON BERRY IN MY BRAIN je vrsta „ljubavnog“ filma koji bi morao da legne svakom pravom, posvećenom i ukusom obdarenom čitaocu ovog bloga.

3 коментара:

Nikola Gocić је рекао...

Glavna glumica je toliko neodoljiva, da bih film odgledao do kraja, čak i da njene "bobice" nisu bile onoliko "otrovne". :)

Dejan Ognjanovic је рекао...

a tek ova što im udara TAJM-AUT (na mojoj prvoj, pečatiranoj slici)!

Nikola Gocić је рекао...

O, da! Njoj je dovoljno samo da se pojavi i prostreli pogledom kao na slici, ne mora ništa ni da kaže. :D