izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 16. јун 2016.

200 godina Frankenštajna!



            Danas je vreme da obeležimo veliki jubilej: 200 godina od začetka romana Frankenštajn, jednog od najboljih i najznačajnijih horor romana ikada napisanih (u kojem se, takođe, nalazi i klica onoga što će se mnogo kasnije uobličiti u SF).
            O krajnje slikovitom načinu na koji je Frankenštajn nastao snimljena su čak tri filma u celosti tome posvećena. Najbolji među njima je Gothic Kena Rasela iz 1986. koji ove godine takođe slavi jubilej: 30 godina od premijere. Zbog toga je ovaj post prošaran kadrovima iz njega.
            Pored njega, istu temu, ali na različite načine, obrađuju i Rowing with the Wind (1988) i Haunted Summer (1988), a marginalno je se dotiču još i Bride of Frankenstein (1935) u prologu, i Frankenstein Unbound (1990), koji ubacuje malo više SF-a u pozadinu ove gotske pripovesti.
            Ponosan sam što ovom prilikom mogu da najavim da mi je data čast da priredim i napišem veliki temat o Frankenštajnovom jubileju za oktobarsko (Halloween) izdanje magazina Rue Morgue (koje je, kao što znate, obimnije i bogatije od redovnih). 
Tim povodom ću intervjuisati neke od vodećih izučavalaca gotika (među njima i najznačajnijeg, Dejvida Pantera), poznate reditelje i glumce (imena još ne smem da otkrivam), a biće tu i moj članak o Gothicu (gde će, pored ostalog, govoriti i Raselova udovica), zatim osvrt na sve (gorepomenute) filmove posvećene sudbonosnoj noći u kojoj je začet Frankenštajn, itd. Detaljnija najava svega ovoga biće ovde onda kad sve to bude kompletirano i spremno.

            Do tada, evo odlomka iz studije Poetika horora koji govori o tome kako je roman nastao i pod kojim uticajima.




Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron, njegov lekar Džon Polidori (John Polidory), Persi i Meri Šeli i njena polusestra Kler Klermon (Claire Clairmont) zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa. Bajron i Polidori odsedali su u toj vili a Šelijevi su im bili česti gosti. 

Nakon rasprave o osnovnim životnim načelima, od filozofije se došlo na nauku i teorije Erazmusa Darvina (Erasmus Darwin) o elektricitetu kao mogućem faktoru reanimacije mrtvih tela. Sa te teme prešlo se na glasno čitanje strašnih priča iz francuskog prevoda nemačke zbirke Fantasmagoriana (pun naziv: Fantasmagoriana, ou Recueil d'Histoires d'Apparitions, de Spectres, Revenants, etc., F. Schoell, Paris, 1812.), koja je okupljene potakla da se i sami okušaju u pisanju sličnih priča. 

Rezultati tog nadmetanja bili su: 1) fragment koji je Bajron ubrzo ostavio nedovršenim; 2) Polidorijeva kratka priča "Vampir" ("Vampyr") koja je doživela popularnost nesrazmernu svojim kvalitetima zbog toga što je autorstvo dugo vremena bilo pripisivano Bajronu, a u istoriji horora značajna je kao prva književna obrada motiva vampira u engleskoj prozi; 
i najzad, 3) zamisao o oživelom mrtvom telu koju je Meri Šeli prvobitno naumila za formu kratke priče ali ju je, na Šelijev podsticaj, kasnije razvila u roman.

Meri Šeli (Mary Shelley, 1797-1851), kći istaknutih boraca za ljudska prava i pravednije društvo i supruga jednog od vodećih pesnika engleskog romantizma, odrasla je u klimi radikalnih ideja i nekonvencionalnog životnog stila. Sa šesnaest godina pobegla je sa već oženjenim pesnikom Persijem Šelijem i doživela nekoliko pobačaja i preuranjenih porođaja pre nego što se s njim venčala. Mnogi izučavaoci u detaljima njene biografije vezanim za odrastanje bez majke (umrla nekoliko dana nakon porođaja), sa strogim ocem, kao i u onim vezanim za njeno mučno majčinstvo (samo jedno dete poživelo je i odraslo), vide korene ideja i emocija iznetih u njenom prvom i najznačajnijem romanu – Frankenštajnu.

Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno. Za života autorke doživeo je još dva izdanja: drugo, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831. u okviru edicije "Standardni romani" ("Standard Novels"). Pritom, tekst trećeg izdanja autorka je značajno izmenila i zbog toga danas ovaj roman postoji u dve verzije. U ovom radu analizira se prvobitna verzija, iz 1818, iz razloga koji se dole obrazlažu.

            Istorijski posmatrano, vreme u kome je roman nastao karakteriše se sasvim drugačijom klimom od one, relativno stabilne, u kojoj se rodio rani gotik. Prve dve decenije 19. veka u Engleskoj karakterišu se ekonomskom krizom, visokim cenama hrane, političkim i društvenim nemirima, krizom sa Ludistima (1811–17), Napoleonovim osvajanjima i dugim, skupim ratom sa Francuskom. Sirotinju su obilato regrutovali za rat, a zemlja je bila na ivici revolucije zbog visoke nezaposlenosti, zemljoradničkih protesta, uništavanja mašina i sl. (Videti: Jacqueline Howard, Reading Gothic Fiction: A Bakhtinian Approach, Clarendon Press, Oxford, 1994, pp. 249-50.) 
Duh nedavne Francuske revolucije lebdeo je nad Engleskom kao bliska, realna pretnja, pa su otud i proizvodi kulture bili na oku konzervativnih i reakcionarnih grupa, zabrinutih nad potencijalnim ugrožavanjem crkvenih ili sekularnih autoriteta. Strah od bilo čega što bi moglo zvučati kao "Francuska doktrina", sa posebnim naglaskom na ateizmu kao najvećoj pošasti, vladao je u to vreme. Zbog optužbi za ateizam M. G. Luis je bio prinuđen da za drugo izdanje svog romana Monah izvrši opsežne popravke i izbaci problematične, "bogohulne" delove. Slične optužbe mogle su se čuti i povodom Frankenštajna, dve decenije kasnije, naročito u svetlu opšte pretpostavke da je anonimno objavljeno prvo izdanje zapravo delo Persija Šelija, koji je 1811. bio izbačen sa univerziteta Oksford zbog svog pamfleta "Nužnost ateizma" ("A Necessity of Atheism").

            U idejnom smislu, uticaji na ovaj roman brojni su i mnogostruki, i kreću se od Šelinog oca, radikalnog filozofa Vilijama Godvina (William Godwin), kome je roman posvećen, i majke, proto-feministkinje, Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft), preko Getea, Miltona (iz čijeg je Izgubljenog Raja potekao moto romana – uklonjen u trećem izdanju), pa sve do njenog supruga, Persija Biša Šelija, koji je aktivno radio na redakturi rukopisa romana i ostavio primetan trag na njemu. 
Konkretno, uticaji se sastoje u sledećem: Vilijam Godvin je u svom najpoznatijem delu, Istraživanje političke pravde i njenog uticaja na opštu vrlinu i sreću (Enquiry Concerning Political Justice, and Its Influence on General Virtue and Happiness, 1793), zastupao tezu koja je i jedna od centralnih u romanu Meri Šeli, naime, da se čovek rađa kao suštinski benevolentno biće, a da ga društvene institucije kasnije kvare. 
Zbog toga se njegove ideje istovremeno mogu kvalifikovati kao optimistične u pogledu potencijala za čovekovo usavršavanje i boljitak, i kao radikalno-anarhističke, budući da se zalagao za korenitu reformu društvenih institucija. Na kraju je zaključio da svaki sistem zapravo stoji na putu razvitka originalnog i samosvojnog uma, i da je u tom smislu svaka država po svojoj prirodi štetna.  
Godvin je, takođe, autor romana sa elementima gotika, Stvari kakve jesu, ili: Avanture Kaleba Vilijamsa (Things as They Are or The Adventures of Caleb Williams, 1794) o slugi koji otkriva zločin svog gospodara i prinuđen je da beži od njegovog društvenog uticaja koji mu omogućava da se nekažnjen izvuče. Roman takođe predstavlja kritiku društvenih institucija, a naročito pravosudnog sistema Engleske tog doba. Meri Volstonkraft je najpoznatija po knjizi Odbrana prava žene (A Vindication of the Rights of Woman, 1792), u kojoj je tvrdila da žene nisu inferiorne u odnosu na muškarce, već se samo takvim čine zbog nedostatka obrazovanja. Takođe je verovala u snagu uma i razumnog društvenog uređenja. Volstonkraftova je bila poznata i po slobodnom životu i brojnim aferama (uključujući jednu sa Henrijem Fuselijem, autorom čuvene slike "Košmar"), što se odrazilo i na ranu mladost njene ćerke...
            Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika. "U osnovi satanizma," kaže naš Rečnik književnih termina, "nalazi se pobuna bića protiv tvorca, sukob nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom. Taj sukob ne rezultira veličanjem zla, nego ističe principe vlastitog moralnog uvjerenja – prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uvjerenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja."  Pobuna bića protiv tvorca svakako je jedna od centralnih tema Frankenštajna, s tim što bezimeni stvor poseduje odlike istovremeno luciferske (demonske) i adamske (ljudske). Moto romana glasi:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me?-

Tražih li od tebe, Tvorče, od gline
Da sazdaš me čovekom, molih li te
Iz tame da me vozneseš?
(Džon Milton, Izgubljeni Raj, II, 743-5)


            Njime se nagoveštava složenost odnosa između tvorca i njegovog stvorenja, a naročito odgovornost koju onaj prvi ima prema potonjem.
            Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, 1774), ogleda se kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.  
            Šelijev uticaj na tekst romana svoje tadašnje ljubavnice, a zatim i supruge, višestruk je. Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je Persi Šeli očigledno ispravio tri faktografske omaške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja, uključujući ateizam, sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.


            Najzad, podrazumeva se i uticaj gotskih romana: gotik je u periodu nastanka Frankenštajna, odnosno u prvim decenijama 19. veka, postao još popularniji: barem dvadesetak uglednih magazina tog doba nudilo je svom čitateljstvu gotske priče, novelete, fragmente i romane u nastavcima. U časopisu Magazin za damu (Lady's Magazine), gotik je bio prisutniji u periodu 1804-06 negoli u vreme popularnosti En Redklif (1791-1798).

Sudeći po dnevniku Meri Šeli, ona je pomno pratila dela ovog žanra i bila je upoznata sa svim važnim klasicima. U svom dnevniku Meri Šeli navodi da je 1814. godine pročitala Volpolov Otrantski zamak, i roman En Redklif Italijan, a naredne godine i njene Misterije Udolfa. (Nav. prema: Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996, p. 174. Prema istom izvoru, Šelijeva je takođe čitala gotske romane američkog pisca Čarlsa Brokdena Brauna: Edgar Hantli i Viland, godinu ili dve pre začetka ideje Frankenštajna.) Njena svest o gotskoj tradiciji više je nego očigledna u romanu, a uz sve njegove idejne preokupacije, u svom uvodu, slično Volpolu, ona ipak izazivanje strave navodi kao jedan od primarnih motiva…

* * * 

            Mnogo detaljnije o intenciji, recepciji, dometima i značaju romana Frankenštajn (ali i drugih klasika žanra), čitajte u knjizi Poetika horora. Nekoliko primeraka možete nabaviti i direktno od mene – pišite na mejl.

  
Byron probably made his famous ghost story challenge somewhere between 10 and 13 June, 1816. On 15 June, according to both Polidori and Mary Shelley, the party talked about the "principle" of life. The monster and the tormented scientist were dreamed up in the small hours of that night.

 "I saw with shut eyes, but acute mental vision – I saw the pale student of unhallowed arts kneeling beside the thing he had put together. I saw the hideous phantasm of a man stretched out, and then, on the working of some powerful engine, show signs of life …"


2 коментара:

mgw је рекао...

Film ima jako dobar OST, moze se preslusati i na yt.
Podsjetio me je na La note bleue - pored ostalog, jednako histerican i zabavan film.

Dejan Ognjanovic је рекао...

pa sad, to su vrlo subjektivne i slobodne asocijacije, ali pošto je ovo pree svega FILM KENA RASELA, film na koji najviše 'liči' jeste LAIR OF THE WHITE WORM (ima rivju ovde na blogu) a možda i SALOME'S LAST VEIL.