izabrana dela

izabrana dela

уторак, 14. јун 2016.

Domaći autori žanrovske književnosti: Pioniri strave i fantastike

  
            Kao što sam već ranije najavio, u aprilskom broju (tačnije #126) časopisa “Biznis & Finansije” objavljen je članak, na pune tri strane, posvećen domaćim autorima žanrovske književnosti. Uredništvo je odabralo mene kao predstavnika „mračnije“, horor struje, dok „vedriju“ (i popularniju) fantastiku predstavlja Uroš Petrović. Intervjui sa nama dvojicom utkani su u članak koji je vrlo kvalitetno sačinio Marko Miladinović.
            Pošto je aprilski broj časopisa odavno rasprodat, a onlajn verzija je na netu još od maja, kucnuo je čas da (s dopuštenjem autora) taj članak sada prenesem i na ovaj blog. Evo ga!


Domaći autori žanrovske književnosti: 
Pioniri strave i fantastike

Sudeći prema top-listama čitanosti domaćih izdavača i biblioteka, čitaoci u Srbiji prate trendove iz inostranstva i potražuju najpoznatije svetske krimiće i ljubiće, dok nešto slabije prate epsku i naučnu fantastiku, mada ona ima vernu publiku. Žanrovska književnost, dakle, nije nepoznata ovdašnjim izdavačima, barem kada je njihov uvoz u pitanju. Ali kako se u tu sliku uklapaju domaći „žanrovski” autori?

Marko Miladinović

Dejan Ognjanović, nazivan još i prvim srpskim „doktorom strave” jer je doktorirao svetsku književnost sa temom koja se bavila poetikom horor žanra, svakako je svojim radom najviše doprineo da on opstane i razvije se na domaćoj sceni u poslednjih petnaestak godina. Ognjanović piše horor prozu, prevodi, uređuje za domaće, podjednako kao i za strane izdavače i časopise, a veoma je aktivan i na svom blogu, koji beleži posetu na kojoj bi mu pozavideli i neki manji medijski sajtovi.
U početku je naš sagovornik svoje knjige objavljivao kod nekoliko izdavača koji su već imali izgrađeni renome na domaćem tržištu, međutim, neki od njih su u međuvremenu propali, dok drugi jedva opstaju, a tek poneki „drže glavu iznad vode”. To iskustvo ga je, kaže, naučilo da razlika između „malih“ i „velikih“ izdavača i nije tako krupna kao što se veruje, pa pošto nije bio zadovoljan tretmanom, kasnije se odlučio da eksperimentiše i svoju sedmu po redu knjigu, roman „Zavodnik”, objavio je potpuno sam.
„U tom trenutku moja publika bila je već izgrađena kroz prethodnih šest knjiga koje sam napisao i priredio, plus kroz blog i druge oblike delovanja, kako na internetu tako i uživo na raznim predavanjima i festivalima. Iskustvo koje sam imao sa prvim tiražem „Zavodnika” bilo je odlično. U komercijalnom smislu, 500 primeraka prodao sam direktno, bez posredovanja distributera, knjižara, veb-sajtova. Podjednako važno, u kreativnom i ljudskom smislu bio je to daleko ’topliji’ način komunikacije sa publikom, i veoma mi je značilo ono što sam dobio zauzvrat – prvo kroz pretplatu na još neobjavljenu knjigu, koja je bila dovoljna da pokrije troškove izrade i štampe, a onda kroz narudžbine, promocije i pozitivne poruke čitalaca”, objašnjava Ognjanović.

Raspad socijalizma, uspon horora

Nova i dopunjena verzija „Zavodnika” izašla je prošle godine u izdanju novosadskog „Orfelina”, koji ima i zasebnu ediciju „Poetika strave”, u kojoj objavljuje klasike ovog žanra. „Orfelin” ne spada u velike izdavače, ali posvećuje puno pažnje grafičkom uređenju i odabiru tekstova u svojim naslovima. „To su knjige koje vam se, u masi, same nameću i preporučuju baš zato što nemaju drečave korice i bombastične reklamne slogane, ali odišu ljubavlju, pažnjom i poznavanjem. Činjenica je da je danas domaća publika, kada je reć o žanru strave, već profilisanija, iskusnija, ’obučenija’ da probere žito od kukolja. To je delom zbog povećane ponude: ranije su ljudi čitali sve, jer toga nije ni bilo mnogo. Danas, kad horor knjiga ima više, potrebno je načiniti dobar izbor, razlučiti čisto komercijalna od umetnički vrednijih dela”, ističe Ognjanović.
Bez obzira na postojanost, i veću informisanost te čitalačke publike, činjenica je da neki drugi žanrovi imaju mnogo veću prodaju, pre svega krimi i ljubavni romani, najčešće „sumnjivog” kvaliteta, ali, neretko, i u skladu sa trendovima na razvijenijim tržištima. Zašto su horor i fantastika naizgled „zanemareni” žanrovi kod domaćih autora?
Niška Banja, topla voda...
„Pretpostavljam da ni ponuda ni potražnja nisu bili veliki. Deo odgovora verovatno se krije u našem mentalitetu koji nije sklon mraku, zlokobnosti i stravi nego se i u najgorim istorijskim okolnostima – što znači maltene neprestano – vodi maksimom ’udri brigu na veselje’. Ovdašnja kulturna klima je oduvek pogodovala realističkom diskursu, dok je horor-fantastični stalno bio smatran manje vrednim ili bezvrednim, naročito ako nije u otvorenoj službi satire ili očiglednih metafora”, naglašava Ognjanović i dodaje da prave horor književnosti kod nas nije bilo sve do sredine osamdesetih, sa većim zamahom tek početkom devedesetih.

Prema njegovim rečima, stidljivi horor motivi postoje u delima „glavnog toka“ („Besnilo”, „Kako upokojiti vampira”, „Strah i njegov sluga”), „ali otvorena žanrovska dela izgleda da su morala da sačekaju da se SFRJ raspadne zajedno sa njenom ’socijalističkom’ estetikom koja je neprijateljski gledala na horor kao na dekadentnu zapadnu tvorevinu, kojoj nema mesta u našem navodno naprednom društvu. Ipak, nakon određenih neizbežnih dečjih bolesti, u poslednjih četvrt veka profilisan je zreliji odnos prema hororu u našoj književnosti, iako ovaj žanr i dalje, uglavnom, tavori na margini, u izdanjima čiji se tiraži najčešće mere u stotinama a ne u hiljadama”, zaključuje Ognjanović.

Fantastika u školi

S druge strane, Uroš Petrović je svoj prvi roman pisao, kako kaže, bez predumišljaja i žanrovskog usmerenja, ne znajući kako će na kraju izgledati. Ispostavilo se da je taj roman, „Aven i jazopas u zemlji Vauka”, jedan od prvih domaćih iskoraka u epsku fantastiku. Posle nekoliko ponovljenih izdanja pod okriljem beogradske „Lagune”, ovaj naslov dospeo je čak i do izborne lektire za starije razrede osnovnih škola, a o njemu je napisan i dvocifren broj naučnih radova. Pokazalo se da su se “ograničenja domaćeg tržišta za fantastiku raspukla u paramparčad, kako bi sa ograničenjima u umetnosti i trebalo da biva. Uvek sa izvesnom nelagodom koristim pridev ’žanrovska’ – elemente fantastike u svoja su dela zdušno uplitali veliki pisci od Šekspira do Bulgakova, ili kod nas Pekića, pa nikome ne pada na pamet da ih svrstava u pomenuti okvir”, ističe Petrović za „Biznis & Finansije”.
Prema njegovim rečima, nasleđe narodne književnosti, ako je umešno iskorišćeno, može dragoceno da oplemeni bilo kakvu vrstu savremene, a posebno žanrovske književnosti. Svoja iskustva iz detinjstva, kada je tokom leta slušao priče sedeći pored vatre, ovaj pisac pokušava da prenese svojim čitaocima. „Naravno da iz redova koje pišem na sve strane vrcaju domaća predanja kojih sam se, za takvih večeri, naslušao. Danas se onim što pišem trudim da delić takve atmosfere – kada senke od plamena poigravaju po licu pripovedača – nekoj drugoj deci ponovo priuštim.” Sudeći po odavno dostignutom šestocifrenom tiražu njegovih knjiga samo u Srbiji, izgleda da im se to dopada.
Promociji žanrovske književnosti u poslednje vreme pomažu i sve češća okupljanja ljubitelja epske i naučne fantastike širom Srbije. Među posetiocima ima puno mlađeg sveta, pa barem na prvi pogled deluje da su novije generacije zainteresovane za ovakvu vrstu literature. „Sve što se uradi u cilju promocije bilo čega, ima izvestan efekat. Ipak, najveća promocija bila je i ostaće pojavljivanje zanimljivih, kvalitetnih knjiga jer, na kraju, ipak odluči tražnja – nešto se ili traži, ili ne. I najveličanstveniji dragulj ostaće zauvek pod zemljom ako takav niko ne traži“, uveren je Petrović.
Naš sagovornik ocenjuje da su nove generacije zahtevne, ma koliko njihova pažnja na prvi pogled izgledala površno. „Sve se veoma ubrzalo, tako da mislim da mlade teško možemo privući delima u kojima se na tri strane opisuje red saksija na mediteranskom prozoru ili nečije dubokoumno stremljenje ka katarzi. Ako knjiga ne osvoji čitaoca već na prvim stranama, biće brzo odložena i dugo, dugo veoma očuvana – a u svetu knjiga očuvan izgled nije baš najbolja preporuka. Za knjige u bibliotekama važi čudno pravilo – što je knjiga u lošijem stanju, to je bolja. Dakle, po onome što sam video, čini mi se da su nove generacije živahno zainteresovane za brze, napete i zanimljive literarne pustolovine”, zaključuje Petrović.


Onajn verzija je izvorno objavljena OVDE.



1 коментар:

Srpska sekira је рекао...

To je to...