izabrana dela

izabrana dela

недеља, 30. јул 2017.

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS (2017)


 *** 
 3- 

Glad za nečim lepim, šarenim, fantastičnim a spektakularno-bioskopskim navela me je da odem i pogledam (suprajz!) – Besonovog VALERIJANA. 
Disklejmeri: 1) Nisam čitao strip po kojem je ovo rađeno iako mislim da mi je u mladosti prolazio kroz šake; nije me zanimao. Bliži mi je srcu Valerijan Borovčik…
2) Nisam ljubitelj spejs opera. Snažno mrzim i STAR WARTS i STAR DRECK. Nisam gledo njihove najnovije nastavke, niti me zanimaju.
3) Snažno volim filmove NIKITA (4) i LEON (5), pa čak, u znatno manjoj meri, i BIG BLUE (3), ali od onoga što je Beson radio u ovom veku jedino mi je LUCY (3-) prihvatljiva. Ukratko, njegovo ime samo po sebi nije mi garant ničeg posebnog, naročito danas.
PETI ELEMENT (1997) mi je bio simpatično-zaboravljiva diverzija, i od VALERIJANA nisam očekivao ništa više nego spektakularniju verziju toga. I nisam razočaran: dobio sam tačno to što sam hteo – besonovski simplifikovanu zašećerenu crno-belu razbibrigu u mega-šarenom koloru u kojoj se svaki od potrošenih 200 miliona dolara vidi na ekranu (umesto u džepu neke nabudžene "Zvezde", recimo).
Čak i za Besonove infantilno-simplističke standarde zaplet ovoga filma je neverovatno jednostavan – i zapanjujuće predvidiv. Kao da je i sam, u startu, sebi postavio ambiciju da izgradi jedan veliki “SF” LUNA PARK, sa 300 slikovitih čuda, muda i buda, vožnji, ogledala, vozova, ringišpila, vrteški, akvarijuma, svemirskih brodova, čudovišta i ludila, i da tanušna pričica, iliti “zaplet” služi samo kao alibi da se prošetamo kroz sve to bez naročitog involvmenta, a sa puno digresija koje su same sebi cilj. To ide dotle da je čak i „kulminacija“ jezivo nenapeta i predvidiva, bez ikakvog twista.
I to je, na nekom nivou, OK: ko hoće velike priče, glumačke bravure, teme i ideje, filozofije, artizam, antologiju sedme umetnosti itsl. taj ne ide na filmove od 200 miliona, a svakako ne (više) na filmove Lika (za Srbe: Luk) Besona. 
Ako ništa drugo, ovaj film nije mi delovao napadno glupo, nisam imao osećaj da mi moždane ćelije u patnji umiru dok sam ovo posmatrao, nisam imao gađenje i gnušanje kojim me nadahnjuju čak i trejleri za holivudsko smeće.
(Digresija: umalo nisam zaspao gledajući trejlere za Džastis Skvod il' tako nešto i kretenizam od Dark Tauera, serijala koji nisam voleo ni u knjiškom obliku a koji je, sad vidim, dodatno zaglupljen na filmu. Jedino mi je trejler za Blejd Ranera dao nešto malo nade u bolje sutra).
Beson je ovde uneo dovoljno iskrene klinačke zaluđenosti da ova velika šarena laža ipak ima nešto malo duha i šarma – ne koliko je mogla i, možda, morala, ali dovoljno da to bude pitko i prijatno a ne ogavno. Dakle, ovo je film jednog velikog nedoraslog klinca – napravljen za druge klince i one koji se tako osećaju.
U čemu je razlika u odnosu na holuvudsko infantilno smeće?
Pa, u tome što tamo ovakve filmove prave komiteti matorih konjina koje niti poznaju niti razumeju predloške koje eksploatišu nego scenarije i vizuelnost i sve određuju na osnovu istraživanja javnog mnenja i proseka i najnižeg zajedničkog imenitelja i oponašanja poslednjeg velikog hita. 
Još prostije rečeno, holivudski šareniš je najčešće “Kako matore Đokice zamišljaju šta današnja mladež voli”; Besonova šarena laža je “Šta Mali Đokica (Beson) voli da na filmu vidi.” Možda je za nekoga ova razlika presuptilna i premala da bi se uopšte pravila, ali meni je bila sasvim dovoljna da u ovom filmu umereno uživam. Uz svu neizbežnu kalkulaciju (kad se barata s ovolikim parama) – Besson really means it. Mewstly.
Šta mi je, tačno, prijalo?
SF-bajkovita bombonica za oko: veliki i mali svemirski brodovi i čamci, laserski pištolji i druga, čudnija oružja i oruđa, bizarni tuđinski lendskejpi, dizajn raznih vanzemaljskih bića, preogromne kosmičke stanice i gradovi, sumanuto preterane crtano-filmske akcione scene (u par navrata sam pomislio na Peru Kojota, Duška Dugouška i sl) i fantastični dekori bizarnih mesta koja ne liče na bilo šta na Zemlji. Dakle, luna park. Ali odličan. Ni manje ni više.
Glumci su slabunjavi, pre svega glavni. Slab je taj Dane de Haan, fali mu harizma – ovaj lik, kako je pisan, trebalo bi da igra neko kao mladi Harison Ford, neki šmeker, zajebant, zavodnik, švaler, tabadžija, kavgadžija. Ne pada mi na um takav neko u ovom trenutku – ali me čudi da je ikome Dane pao, jer on više izgleda kao žrtva tako nekog, nego kao Taj. Iskreno, izmiče mi ko i zašto gura ovog Daneta u glavne uloge neprikladne njegovom talentu, a posle im kriv đavo kad film flopne na blagajnama.
Prvo je to bio slučaj sa visokobudžetnim palp-hororom A CURE FOR WELLNESS, koji je prs’o ko zvečka, a sad evo i VALERIJAN grca i tone na američkim blagajnama (mada, njegovo prirodno okruženje su Evropa i Kina, tamo bi trebalo da povrati uložene pare, pa možda koji zlatnik i da zaradi). Dane je OK glumac, ali njegova podočnjačka fizionomija i talenat prikladniji su malim indie i art filmovima (u kakvima je do sada pretežno i igrao) nego wannabe blokbasterima; odnosno, ako je baš zapeo da igra u potonjima, bolje bi mu bilo da igra ljigave zlikovce nego junake.
Ne znam za strip, ali Valerijan je u filmu baš iritantno koncipiran, kao naduveni drkadžija i samozaljubljeni kreten koji izbacuje loše fazone, pa je tim pre njegova “ljubavna afera” sa Karom Delevinj napadno nezanimljiva: ne samo što je rezultat predvidiv (da, smuvaće se na kraju! ups, spojler – NOT!) nego je ovaj toliko antipatičan da čovek počne da navija PROTIV njega. Ova lutkica Kara uz njega još i drži vodu, mada je u suštini to samo “kako mali Đokica zamišlja snažnu žensku”, pa još standardno loše pisano, otrcano, bez ikakvih memorabilnih replika.
Takođe, nekome će možda biti ogavna promidžba politički korektne hipijevštine: naime, vanzemaljci oko kojih se sve ovde vrti osmišljeni su kao vizuelno još kičastija varijanta onih štrumpfova iz AVATARA
Oni žive u fotošop wallpaper “Tri palme na otoku sreće” idili, “u jedinstvu s prirodom”, u toj nekakvoj večitoj Kalifornija-sreće-Havaje pesak-sunce-korali dembeliji sa “ekomijom” zasnovanom na nekakvom karikaturalnom spoju gizmo-gremlina i armadila koji pojede jedan biser a iskenja sto, i tako vekovima i milenijumima, dok ne dođu Zli Zemljani sa svojim eksploatacijama i kolonozacijama i genocidima.
Pritom su ovi alieni zamišljeni kao multi-kulti gender-bender androgini u čije su crte lica unete i azijske i negroidne i (dominantno, jer, ipak, jebi ga) belačke crte kao nekakav homo-hetero-bisex nad-sex odnosno ne-sex anđeoski ideal, što je u idejnom pogledu malo njanjavo mada u estetskom nije bez svog đavla. 
Infantilnost celog koncepta mi čak i ovo čini svarljivijim od Kameronove „ozbiljne“ filozofijade oko Gaje i ostalih „jedinstvo s prirodom” sranja ali mogu da razumem da će nekome desnijem i besnijem i kromanjonskijem od mene to sve biti daleko odvratnije.
Da nacrtam: nervira me kad mi neko prodaje Mudo za Bubreg (Kameron) ali mogu da budem tolerantan kad mi Beson prodaje Mudo ne pretvarajući da je to nešto drugo nego Mudo. Sve dok nije smežurano kengurovo mudo Vojvode Šešelja...   
Ukratko, čudan je VALERIJAN. U teoriji, ovo ne bi trebalo ni da gledam – a pogledao sam. U teoriji, kad sam već pogledao, ovo ne bi trebalo da mi se sviđa – zapravo, sasvim mi je OK unutar unapred uračunatih ograničenja. Šta reći o filmu u kojem nekakva Rijana (kako čujem, velika zvezda pop muzike il' tako nečega) igra daleko najzanimljiviji lik, a najbolja scena je Rijanina muzičko-plesna tačka. I kid you not!

Eto. Ako neko sad pomisli da sam bio otet, badisnečovan i brejnvošovan – neću zameriti. Ali fuck, leto je, treba ponekad popiti i dobru, hladnu limunadu; ne mogu se sve vreme piti šampanjci i vrhunska vina. VALERIJAN je sasvim OK razbibriga – ali samo ako ste unapred predisponirani da joj se možete i umete prepustiti. 

5 коментара:

Man from Valley је рекао...

Ovo ja trpam u isti koš sa Star Nešto, šta je to trebalo čovečanstvu. Likovi kao Diznijevi crtaći, sarkastični Had me u Herkulu više oduševio. Neozbiljno.

Srpska sekira је рекао...

I može u isti koš ali sam kasnije, evocirajući osećaje dok sam gledao film, skontao da mi je vreme proteklo fluidno i da u ni jednom trenutku nisam pomislio "kad će dođavola kraj". Tako da je Beson to lepo uglačao od početka do kraja. A ostalo šta je Dejan pisao-stoji.

klem је рекао...

kara delevinj top manekenka
čudno kako nisi znao za rijanu ona je planetarno popularna

Dejan Ognjanovic је рекао...

ama znam ja da postoji NEŠTO što se zove rijana, ali niti sam znao kako izgleda niti šta tačno peva a kamoli da joj znam neku pesmu. a za ovu delevinj nisma znao ni toliko. manekenke su ispod mog radara kao što sam i ja ispod njihovog ;)

mit0man је рекао...

E pazi, sve sve, ali da nisi gledao Rihannin spot sa Madsom Mikkelsenom, e to ti ne verujem. ;)