Hodžson: Okean kao odraz kosmosa

            Želim da vas podsetim na jednu nedavno (prošle godine) izašlu zbirku – moj izbor najboljih horor priča klasičnog, uticajnog pisca Vilijama Houpa Hodžsona (svojevrsnog proto-Lavkrafta) pod naslovom GLAS U NOĆI. Više o njenom sadržaju, i značaju ovog pisca, imate OVDE, a o izgledu knjige – OVDE.

            Na ovom mestu, međutim, želim da skrenem pažnju na dva aspekta Hodžsonove strave, kojima se detaljnije bavim u pogovoru ove knjige. Ovo što sledi je odlomak iz mog pogovora „Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos”.

Okean kao odraz kosmosa

U uvodu upravo objavljene antologije novih horor priča sa pomorskom tematikom, njena višestruko nagrađivana urednica, znamenita Elen Detlou, piše: „Lavkraft je, poput brojnih drugih pisaca (a naročito Vilijama Houpa Hodžsona), u prostranstvu i tuđinstvu mora video isti potencijal za stravu koji je ubedio pisce još od samog rođenja priče strave da tminu nastane čudoviština i babarogama. More je vodena terra incognita, široko prazno platno koje priziva pisce da na njemu zamisle užase.“ (Ellen Datlow (ed.), The Devil and the Deep: Horror Stories of the Sea, Night Shade Books, New York, 2018, str. 7.) 

Ono što ovoj urednici izmiče, međutim, jeste da su oba ova pisca u moru videla potencijal za specifičnu stravu, iz sasvim osobenog ugla, koji je bio stran njihovim prethodnicima i savremenicima.

Engleska je, kao velika pomorska sila, a ujedno i majka gotske i horor književnosti, svakako i pre Hodžsona imala jezovite priče smeštene na more, ali, onda kada je to bio slučaj, prekookeanski brod bio je samo mehanička zamena za sablasnu kuću, dok su konotacije i implikacije zapleta bile iste kao i na kopnu. Prelazni a znamenit slučaj bila bi izvrsna priča „Kapetan 'Polarne zvezde'“ Artura Konana Dojla („The Captain of the "Pole-Star"“, Arthur Conan Doyle, 1883) o čoveku koji u ledenim pustarama na krajnjem severu okeana prati fantoma koji je ipak domaćeg porekla, 

dok su pomena vredni okeanski susreti sa nepojmljivo čudovišnim prisutni, recimo, u pričama „Gornja brodska postelja“ F. Meriona Kroforda („The Upper Berth“, F. Marion Crawford, 1886) i „Morski otimači“ H. Dž. Velsa („The Sea Raiders“, H. G. Wells, 1896). Mogao bi se navesti još pokoji vredan primer, ali svaki od njih bio je pojedinačna pojava u opusu datog pisca: niko se, pre Hodžsona, nije tako dosledno i duboko, u čitavom nizu priča i romana, studiozno posvetio razradi ove tematike, a još manje je ta razrada imala konotacije koje joj je ovaj pisac podario, a docnije ih Lavkraft još više eksplicirao.

Naime, jedan od većih doprinosa Lavkraftove proze poetici horora bila je spoznaja da nam nije potrebno otiskivanje u daleki svemir za susret s radikalnom Drugošću: potpuno nepoznat i tuđinski svet imamo u svojoj blizini, okruženi smo njime, u morima i okeanima „naše“ planete. Kao što je to još Embrouz Birs duhovito-dubokoumno u svom Đavoljem rečniku definisao: „Okean, im. Vodena površina koja zauzima oko dve trećine sveta načinjenog za čoveka – koji nema škrge.“ (Embrouz Birs, Đavolji rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992, str. 139.) 

Lavkraft je to sagledao još filozofskije i tmurnije: „Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih mora beskonačnosti“ glasi njegova nezaboravna formulacija, istinita kako doslovno tako i metaforički. Da je okean savršeni, mikrokosmički odraz tajanstva mračnog makrokosmosa u kojem se naša planeta ubeskraj okreće, Lavkraft je znao još od svoje prve značajne priče, već pomenutog „Dagona“, a vrhunski izraz te ideje dao je u „Zovu Ktulua“ (iz kojeg i potiče gorenavedeni deo), verovatno najuticajnijoj priči napisanoj u 20. veku.

Ali, Hodžson je s tom spoznajom bio prvi. On je, istina, nije intelektualizovao onako kao Lavkraft: u njegovim pomorskim pričama ne mogu se naći filozofski intonirane deonice poput znamenitih pasusa kojima počinje „Zov Ktulua“; niti su one povezane u kakav uzajamno nadograđujući, sveobuhvatni mitos nalik Lavkraftovom. Nekolicina je povezana lokacijom – Sargaško more – ali ne i stvorenjima što se tu skrivaju ili razrađenom zaleđinom njihovog tamošnjeg prisustva. Može biti da je u tome razlog što je Hodžsonov doprinos ovoj tematici ostavio slabiji i manje trajan pečat od Lavkraftovog; potonji je, sa svojom mitološkom matricom, otvorio širok prostor za građenje sveta (eng. world building) na koji su se nadovezali i brojni drugi pisci, dok je Hodžson već i sam, bez tuđe pomoći, brzo iscrpeo svedene potencijale Sargaškog mora u nizu pomalo repetitivnih priča.

Značajno je, ipak, naglasiti da niko pre Hodžsona nije toliko insistirao, iz priče u priču, na vizuri prema kojoj je čovek samo prividno domaćin, a zapravo stranac u okruženju koje s njim i njegovim vrednostima ima malo ili nimalo veze; da je svet u kojem živimo suštinski zloćudan, ispunjen stvorovima i silama koji samo vrebaju čas da nam zauzmu tela, živote i prostor; da nas krhke granice dele od infekcija i invazija najogavnije vrste, a da nema nikakvog boga koji bi nam garantovao sigurnost na ovom ili „onom“ (hipotetičkom) svetu. Bog, ako uopšte postoji, ćudljiv je, nepredvidiv, nehajan i uništiteljski kao i sâm okean, što je maestralno jezgrovito prikazano u priči „Iz srca oluje“, gde je dvosmislenim jezikom učinjeno nejasnim da li narator na ivici smrti opisuje prirodan fenomen (oluja na moru) ili – natprirodno „Stvorenje“ koje razara jedan brod, budući da je okean personifikovan kao zloćudno demon-božanstvo: „Moj Bog je ovde, kraj mene, oko mene, a ubrzo će biti i iznad mene. Znaš šta to znači. Nemilosrdan je. More je sad jedini Bog što postoji! (...) Bog je Ono, ne On.“

Lavkraft će, kasnije, razraditi ovu formulaciju, da bog nije On već Ono – odnosno, da je bog našeg svemira Azatot, idiotski, beslovesni haos: neantropomorfni, poput okeana amorfni entitet koji ne haje za koncepte dobra i zla kao i za sudbinu ljudske rase ili uopšte svekolikog života na jednoj planeti. I on se neće izvinjavati zbog svog „huljenja“ kako to Hodžsonov narator čini – ali, svejedno, Hodžson je u ovome bio prvi. U njegovim pomorskim pričama zaleđina je implicitno filozofska, i očigledna postaje tek uvidom u veći broj pažljivo odabranih njegovih priča, a ne u (nepostojećim) tiradama njegovih likova ili pripovedača.

Ono što im daje naročitu snagu jeste autorovo tako očigledno iskustvo na moru i upečatljivo opisani ambijenti, sa svim što uz njih ide (oluje i drugi meteorološki fenomeni, olupine, gustiši morskog rastinja, egzotično-fantastični živi svet, itd). Njegova proza je proza čoveka od akcije, uglavnom lišena kitnjastih ukrasa – a opet, atmosferična, bogata i poetična kad zatreba; najčešće je svedena, direktna, konkretna, kako u formulaciji strukture zapleta (linearnih i krajnje jednostavnih) tako i u opisima radnji i stanja. Za razliku od Lavkrafta, koji morem nije plovio i čak ga se plašio, a čije priče se retko dešavaju na širokom okeanu ili ispod njega (izuzeci: podmornica u „Hramu“ i pomorska kulminacija „Zova Ktulua“), Hodžson čitaoca bez problema stavlja u taj ambijent, a realistički prikaz života na brodu odličan je uvod za neosetni prelaz u sfere nerealnog i, neretko, nadrealnog (pre nego što je nadrealizam zvanično i nastao).

Organski užas ili telesna strava

         U vreme kada su žanrom vladali eterični fantomi i tek poneka stidljivo materijalizovana grozota, suptilno nagoveštena odabranim detaljima, kao kod M. R. Džejmsa, Hodžson je u središte svog horora postavio izrazito ogavno organsko i telesno. Čak i onda kada je koristio već viđene nosioce gađenja, kao što su pacovi, treba samo uporediti koliko ih je štedljivo i s merom koristio Brem Stoker (u Drakuli, i u pričama „Sudijina kuća“ i „Sahrana pacova“) sa onim što je Hodžson uradio u priči „Misterija olupine“ sa razularenim hordama džinovskih pacova koji, usred trule olupine u Sargaškom moru, na buljuke skaču na ljude i grizu ih.

            Koliko su tek, onda, još snažniji njegovi prikazi potpuno fantastičnih kreatura – koje bi Lavkraft svakako nazvao „bogohulnim“ – bez ikakvih pandana u poznatom živom svetu. I koliko su samo živopisno prikazani, sa nepatvorenom grozom i gađenjem pred njihovom sluzavom, neljudskom, poganom telesnošću. Ovaj aspekt njegove proze zaslužuje detaljniju analizu, u narednom delu ovog pogovora, pa ćemo, za početak, samo ukazati na to da je ovde posredi revolucionarni raskid sa viktorijanskim dobom i njegovim merilima, i smelo zakoračenje u moderno doba gde će telesni užas postati sve dominantniji. To se u horor prozi desilo donekle upravo „zahvaljujući“ masakrima I svetskog rata koji je Hodžsona zbrisao sa pozornice, a da ga je ovaj kojim slučajem preživeo, svakako bi se u njegovoj potonjoj prozi proživljeni telesni užas još snažnije manifestovao.

Nesvestan svog prethodnika, dakle nezavisno od njega, Lavkraft je u svom opusu razvio koncept grozomorne telesnosti. U njegovoj prozi možemo prepoznati bar četiri modaliteta u kojima se telesni horor (eng. body horror) ispoljava, i to: 1) sakaćenje tela; 2) raspadanje tela; 3) preobražaj tela, i 4) tuđinska (neljudska) tela. Poslednje dve vrste imaju naročitu bliskost sa Hodžsonovim delima, pre svega priče kao što su „Senka nad Insmutom“ koja opisuje grozne plodove spajanja ljudi i amfibija i „Danički užas“ sa neljudskim elementima (pipci, žalci i sl.) fizionomije demonski začetog Vilbura Vejtlija. 

Upečatljivi i ekstremni primeri spajanja ljudskog i animalnog – a pre svega sa telesnim detaljima vodozemačkih i vodenih (morskih) stvorova – svoju prvu veliku književnu inkarnaciju dobili su upravo kod Hodžsona, u romanu Čamci sa 'Glena Keriga' i u priči „Demoni mora“, ali i u spojevima ljudskog sa gljivama i lišajevima, kao u „Glasu u noći“ i „Olupini“, gde invazivna Drugost ima kancerozno korodirajuće dejstvo po ljudsku telesnost, kao kasnije u Lavkraftovoj „Boji izvan ovog svemira“. U svim ovim slučajevima na delu je Hodžsonov koncept abhumanog – lajtmotiv koji zavređuje detaljniju analizu...

(kraj odlomka)

Ovu knjigu još uvek možete nabaviti kod mene (dogstar666@yahoo.com), ili kod izdavača – Orfelin za samo 900 din. Pišite dok ima, ne kukajte kad nestane!

Ima je još uvek i u knjižarama, kome je tako draže.