ZAVODNIK u Špaju

            Selo Špaj, odakle potiče moja nedavno preminula majka, nije prestalo da me opseda ni nakon što sam ga detaljno upotrebio kao poprište mog drugog romana ZAVODNIK (2014; II izdanje 2015).

            Svako malo, tj. kad god se ukaže prilika, volim da odem tamo, da obiđem lokacije od kojih su mnoge – u manje ili više izmenjenom obliku – poslužile kao poprišta mog pokušaja da napravim autentični srpski folk-horor roman.

            U ovom blog postu, i u nekoliko narednih, podeliću sa vama neke od efektnijih slika nastalih tokom par mojih skorašnjih poseta Špaju. Većina slika u ovom postu potiče iz novembra 2017. One iz automobila napravio sam ja, a ostale je uglavnom načinio moj sestrić, vozač i pratilac Matija.

            Da bih vam dao bolju sliku konteksta, namerno kačim i nekoliko slika sa puta ka selu, jer i roman počinje polaganim prilaskom toj lokaciji. Za mene je uvek proći kroz Prosek i zatim Klisuru bilo kao preći Prag ka nekom Drugom Svetu... Poznavaoci horora prepoznaće najmanje dve Lavkraftove priče na čije početne pasuse baš ovaj i ovakav početak aludira.

            Sav tekst koji nadalje sledi uz fotke jesu citati iz romana ZAVODNIK...

Ako iz Niša krenete regionalnim putem prema Beloj Palanci, ubrzo pošto prođete kroz tunele Sićevačke klisure i projurite ispod kršnih stena nadvijenih nad asfalt srećni što se nijedna nije obrušila na vas, naići ćete na predeo brdovit, šumovit i zapušten. 

Od sela Prosek, na ulasku u klisuru, pa sve nadalje, uzak put krivuda prateći tok maslinasto-zelene Nišave i njime kamiondžije žure prema Bugarskoj i Turskoj: 

krcate grdosije huje kraj vozila iz suprotne trake u zastrašujućoj blizini, kao da ih svi đavoli gone da što pre napuste taj kraj. 

Preticanje je rizično a manevarskog prostora malo na putu stišnjenom između obronaka planine i strme litice ka reci. 

Klisura nije bez svoje divlje lepote, ali na ovom mestu nije mudro zagledati se u nju, osim ako nemate privilegiju da je posmatrate iz ugla putnika, a ne vozača.

Upravo u toj poziciji zatekao sam se, lica naslonjenog uz staklo, kada je autobus iz mraka tunela i večitih senki klisure izbio na nešto širi prostor. 

Sunce me je zablesnulo kroz okno nedovoljno prljavo da ga sasvim zamuti. 

Svratišta za kamiondžije. Mali dragstori kraj puta. Kamenolom. Skromne kućice zbijene jedna uz drugu u podnožjima okolnih brda.

            Kažu da je nekada ovde vrvelo od života, u vreme kada je nekoliko lokalnih fabrika uspešno radilo, dok su ljudi u naponu snage obrađivali plodnu crvenicu. 

Fabrike su, potom, propale, i sa sobom povukle sve koji su u njima tražili život bolji od onog za plugom. 

Ostala je crvena zemlja, uglavnom prepuštena sebi i nekolicini najtvrdoglavijih ili najočajnijih, koji za drugo ne znaju ili drugde ne mogu. 

Njima je čak i Bela Palanka predaleko, a Niš, odakle ja dolazim – nedostižan.

 

* * * 

Na vrhu brežuljka dočekaše me dva razgranata i uzajamno gotovo zagrljena stabla hrasta ispod čijih je širokih krošnji, u debeloj hladovini, sedeo jedan dečak, leđima oslonjen o veliki stari krst od kamena. 

Ivice potonjeg bile su zaobljene hujanjem vekova a tvrda površina mu je ponegde omekšana mahovinom. Oblik njegovih stranica podsetio me je na malteški krst. 

U centru mu se nalazio ispupčen jednakostranični krst sa zadebljanim krajevima, a na svakom od krakova, u krugu, još po jedan manji. Travu i žbunje oko vinograda koji se spuštao od vrha brežuljka sve dole do raskrsnice brstile su tri krupne bele koze koje mi načas uputiše svoje jedva zainteresovane poglede.

Dečak blago kovrdžave kestenjaste kose podiže krupne tamne oči ka meni ali ne prestade sa svirkom. Imao na sebi majicu teško odredive boje, od bezbrojnih pranja izbledelu tako da je čak i motiv slike na grudima bio neraspoznatljiv. Nosio je bermude od isečenih bledoplavih farmerica. Omalela majica stezala se oko izdžigljalog tela, nehajno izvučena tako da se ogoljeni stomak belasao u senkama. Jednu bosu nogu prekrstio je preko kolena, i nešto nonšalantno u njegovom držanju podsetilo me je na Haklberija Fina. 

Upitah ga:

"Dečko, znaš li gde je kuća Mojsilovića?"

I dalje je svirao. Činilo se da mu je važnije da okonča melodiju. Istina, bila je neobično lepa. Zastao sam, uživajući u hladu i odmoru nakon naporne uzbrdice i spustio ranac u travu. Nisam prišao kako bih se oslonio na krst ili hrast, jer time bih možda narušio njegov privatni prostor. Bio sam svestan da sam za njega stranac, i nisam hteo da ga uplašim. Noge su mi klecale od penjanja koje je potrajalo... pogledao sam mobilni telefon, i na njegovom satu video da je prošlo oko sat i pô otkako sam izašao iz autobusa. Sad mi više neće trebati. Ugasio sam ga. Onda sam izvukao flašicu i iskapio ionako mizerni, odavno mlaki sadržaj, jedva dovoljan da okvasim sasušena usta. 

Dečak kao da je potpuno zaboravio na moje prisustvo. Pomislio sam da je bolje da krenem dalje; možda izgledam trapavo u toj poziciji, kao da molim ovog mladog fauna za odgovor. 

Bilo je nečeg hipnotičkog u toj muzici kao i u dečakovoj bezbrižnoj pozi što me je zadržavalo u mestu, a iza taraba dvorišta podalje ne spazih ni nagoveštaja nekog posmatrača. Jedino su me koze pratile svojim čudnim, ravnim pogledima i klatile otežala vimena kroz visoku travu. Onda on prekinu na, kako mi se činilo, proizvoljnom mestu i lupi drvenom frulom nekoliko puta o svoj levi dlan, kao da je otresa.

 

 * * * 

Vratio sam se do groblja i ovog puta skrenuo blagom nizbrdicom, pored jedne očito puste kuće. Dobar deo kreča i maltera oljuštili su prsti vremena i ogolili materijal ispod, boje zgrušane krvi. 

Ponegde su davnašnje kiše sprale crvenu zemlju iz tih rupa i procurivši niz beli zid iscrtale crvene trake. To je stvorilo utisak nečeg ranjenog, ostavljenog tu da iskrvari. 

S puta je teško bilo odrediti da li je smeđa boja na starinskim vratima sa dve duguljaste staklene ploče bila prvobitna farba na vratima, ili je to što sam posmatrao samo ogoljeno drvo izjedeno decenijama kiša, vetrova, magli i mrazeva. 

Ove dve fotke nastale su godinu dana kasnije, septembra 2018. i pokazuju istu ovu kuću, sada polusrušenu

Groblje preko puta, odmah do kuće, zaklanjalo se visokim koprivama i šibljem koji su skoro sasvim obavili i prerasli drvenu ogradu: samo vrhovi najviših spomenika štrčali su iz senki pod drvećem.

Put je kružio dalje ulevo, i odmah posle opustelog dvorišta ranjene kuće, doveo me je pravo do zadnjeg zida svinjca koji je pripadao sledećoj avliji. Pozdravi u vidu groktanja potvrdiše ono što sam nanjušio još iza ugla. 

Ta skromna građevina naherenog krova očigledno je bila deo još uvek aktivnog domaćinstva. Ako su uputstva seljaka ispred zadruge bila tačna, to bi trebalo da je moje krajnje odredište. Zapravo, ne svinjac, nego kuća kojoj on pripada.

 

 * * *

          Ovaj roman posvećujem uspomeni

na baba Slavku (majku moje majke)

i deda Vasu (oca mog oca)

od kojih sam čuo svoje prve i najjače horor priče.

Ako ništa drugo, ovo groblje ne izgleda nimalo zlokobno niti morbidno, i to nije samo zbog sunčanog dana. Ovaj se, zapravo, narogušio oblacima iz pravca Bugarske i zapažam nešto bolećivo u sjaju Sunca, zamućenog koprenom, kao kroz gazu. Može biti da jedva kontrolisano bujanje zelenila svuda okolo ukazuje na prirodnost smrti, na njenu uklopljenost u poredak stvari, na njenu prožetost sa samim životom. 

Mahovina krasi kamen sa nečijim davno zaboravljenim imenom, puzavice grle onaj drugi, "nepodšišana kosa grobova" buja iz dubina, i mada u tim vlatima trave ne uspevam da vidim baš vitmenovski optimizam, ne mogu reći ni da me ovo mesto ispunjava poovskom melanholijom. Umesto žalosnih vrba, tužnih breza ili neimenovanih čvornovatih stabala čije bi granje grabilo neoprezne namernike, ovde raste samo prozaično drveće čije je seme, pretpostavljam, naneo vetar. Vetar, a ne ljudi, jer nije ovde bilo planskih zasada, kao što nije bilo staza, aleja, ni parcela, niti cveća i zimzelenog rastinja uobličenih u poruke večnosti.

Ljudi su tu bili pohranjeni uz svoje dedove i očeve, ali sa takvim odsustvom pompeznosti i pridavanja značaja pojedincu da me to pomalo iznenađuje. Ovde možeš zaboraviti na ideju poštovanja privatnog prostora: grobovi su toliko bliski jedni drugima, a pojedini stariji krstovi doslovno grle one mlađe, da je teško iz glave izbiti sliku zakrčenosti tamo dole, sliku kostiju uzajamno pomešanih u zagrobnoj porodičnoj intimnosti. 

Kao što gore, među grobovima, nije bilo granica i izdvajanja, toga nije bilo ni dole: počivaju u univezalnom, komunalnom zagrljaju i tako im je, valjda, svima toplije, i sigurnije, i prirodnije.  

  

--- NASTAVIĆE SE... ---