izabrana dela

izabrana dela

уторак, 25. март 2014.

TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop


* * * * (*)
4+

            True Detective je serija koja je počela genijalno, i razvijala se vrlo pametno i obećavajuće, sa čestim bleskovima genijalnosti, sve do poslednje epizode, u kojoj je drastično pala i maltene se pokakila na dobar deo svojih ranijih kvaliteta. Ne baš toliko da ih poništi – jer to je i dalje 7/8 odlična serija – ali dovoljno da ih značajno relativizuje.
            Strogo gledano, ne može se biti "pomalo genijalan" niti "relativno genijalan". Isto kao i kod trudnoće, i ovde važi načelo: ili jesi ili NISI. U krajnjem saldu True Detective *nije* genijalna serija i ne može da se popne na tron na kome suvereno sede takvi vrhunci krimi-horor-trilera kakvi su TWIN PEAKS, MPD PSYCHO i RIGET – ali, u ova krizna i bedna vremena već i činjenica da im se donekle približila, uprkos svojoj krajnjoj poludupastosti, dovoljna je za radost i slavlje. Čak i u svom krnjem, na-kraju-zasranom obliku, True Detective je odlična, pažnje vredna serija.
            Dinamika serije zasnovana je na najofucanijem momentu pajkanskih filmova i serija, prisutnom čak i u najboljim delima, od FRANCUSKE VEZE preko SEVEN pa do... poslednjeg direct-to-dvd krimića na ovu temu koji ste pogledali. Taj momenat je: Good Cop / Bad Cop. Ovde imamo Pravog detektiva i Ne-baš-pravog detektiva. Pitanje je samo, koji je koji? Na početku, Marti (Vudi Harelson) je običan porodičan čovek – žena, deca, pivo, sport na TV-u, ženske sa strane... – a Rast (Metju Mekonahi) je asocijalni, cinični, usamljeni morbidni mračnjak (ništa žena, ništa deca, ništa TV, ništa ženske...). Ali – ko od njih dvojice bolje radi posao? Ko je tu PRAVI detektiv?
U duhu ove dihotomije (a i da ne bih smorio jednim dugačkim tekstom) odlučio sam da svoje pisanije o ovoj seriji podelim na dva dela. Osvrnuću se, ovde, na samo dva aspekta – tj. ne "samo", nego dva koja su za mene bila ključna i koja u mom umu definišu PRAVOG DETEKTIVA: jedan je super-pozitivan, a jedan super-negativan. Ni jednom ni drugom nisam zapazio da je neko posvetio adekvatnu pažnju u obilju internet tekstova koje sam izučio tokom serije i nakon njenog završetka. U ovom, prvom delu, baviću se onim DOBRIM u njoj. U narednom, drugom i poslednjem, pozabaviću se onim LOŠIM u njoj, što mi sreću kvari. Pa, da krenemo...

            Dvostruki dobitnik Zlatnog Gula, Metju Mekonahi, odigrao je ne samo ulogu svoje karijere, nego je i kreirao lik za svaku antologiju. Okej, lepo je to napisano, ali ono što je napisano ostalo bi mrtvo slovo na papiru da se toga nije poduhvatila glumčina ovog kalibra: trenutno na ovome svetu postoji samo još JEDAN glumac koji bi ovome mogao da parira, a to je, naravno, Mads Mikelsen – samo još on bi mogao da pokida u ulozi ovog tipa, ali baš za ovu konkretnu on ipak nije. Sreća pa imamo HANIBALA (i o njemu – uskoro!) tako da nam i druga velika glumčina ovih dana pruža TV horror uživanjciju.
            Mekonahi ovde toliko suvereno vlada kadrom da kad se on pojavi, on naprosto Mikelsenuje sve ostalo: to je takvo PRISUSTVO, takva aura, to jebe kevu mikro-glumom, mimikom, govorom tela, držanjem, pokretom, sve odmereno, sve tačno, ali ne mehanički, nego živo, napeto, tako da osećaš varnice u vazduhu! Znači, spontano se odmakneš od ekrana kad je on na njemu, toliko razbija; a onda se sponatno primakneš, ZATO što se diviš koliko razbija!  
U toj akciji on ima savršenog sparing partnera u vidu starog kolege iz nekoliko filmova, Vudija Harelsona, koji je takođe odličan u svojoj ulozi, s tim što on ima lakši zadatak, da oživi konvencionalniji lik koji je, reklo bi se, daleko bliži Vudijevoj fizionomiji i prirodi (priprosti prosečni prostodušni ženskaroš, pivopija, ragbi-fan). S druge strane, Mekonahi – koji se u svom degutantnom govoru povodom dobijenog Oskara prvo, i iznad svega, zahvalio BOGU (!) – ima da oživi cinika, pesimistu i mizantropa (jednom rečju: realistu – nezavedenog iluzijama kojima se narod kljuka).
            Dakle, bogomoljac i Teksašanin Mekonahi (koga pamtimo kao najbolju – tj. jedinu dobru – stvar u abortiranom, besmislenom TEKSAŠKOM MASAKRU 4) je 110% ubedljiv kao ultimativni filozof-prorok Crnila čije su proklamacije o ljudskoj vrsti, svesti i nesvesti, bogu, veri i univerzumu umnogome inspirisane svetonazorom Tomasa Ligotija, ekspliciranom u knjizi o kojoj sam ovde nedavno pisao: THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE. To su prijave poput ove:
"I think human consciousness was a tragic step in evolution. We became too self-aware. Nature created an aspect of nature separate from itself. We are creatures that should not exist by natural law... We are things that labor under the illusion of having a self. A secretion of sensory experience and feeling. Programmed with total assurance that we are each somebody, when, in fact, nobody is anybody… I think the honorable thing for our species to do is deny our programming, stop reproducing, walk hand in hand into extinction, one last midnight, brothers and sisters opting out of a raw deal."
U prethodnim nedeljama mnogo je internet mastila prosipano povodom očiglednih kvaliteta ove serije (odličan scenario, dijalozi, gluma, kamera /na 35mm traci!/, režija itsl.) – pa o tim očiglednostima ne bih sada i ovde. Da: sve to stoji, sve je to tako – super snimljeno, glumljeno, režirano, pisano itd. Prava poslastica: odličan film od 8 sati. Takođe, mnogo je internet mastila proliveno – dok je to sve trajalo – u nagađanjima kuda to sve ide, šta to znači, kako protumačiti ovu ili onu repliku, znak, sugestiju, detalj plota i sl. Time se nisam bavio ni dok je serija trajala – uživao sam u njenoj nepredvidivosti, neuklopivosti, u tome što nemam blage veze kuda to ide i kako će u sve to da uplete Birsovu i Čejmbersovu Karkosu, Kralja u Žutom, Ligotija, Lavkrafta, Lerda Barona i ostale žive i mrtve horor klasike s kojima bi se serija mogla dovesti u vezu. Time se neću baviti ni sada – jer serija je gotova, videli smo svi kuda je to vodilo. Ukratko: nigde. (O ovome više – u idućem nastavku!)

Super-pozitivan kvalitet DETEKTIVA koji želim da istaknem sastoji se u apsolutno savršenom golicanju mojih erohororgenih zona, odnosno, u užasno profilisanoj, izgrađenoj sposobnosti građenja jeze, napetosti i strave, kako ovozemaljske tako i "kosmičke", kakva se retko viđa bilo gde: na televiziji, u bioskopu, direktno na dvd, u hororu, izvan horora, šta god. Da: ovo nominalno NIJE horor serija, već melanž nekoliko (pod)žanrova, sa naglaskom na krimi-detektivskom (uz, za Amere, nažalost neizbežnu melodramsku sapunicu) ALI – sve to jeste mestimično protkano neodoljivim hintovima da psiho-triler-horor aspekti zapleta, vezani za serijskog ubicu sa slikovitim ritualnim sklonostima, zapravo ima dublju (mističnu; onostranu) zaleđinu od frojdovskih frustracija iz detinjstva tek još jednog banalnog američkog psiha.
U poigravanju sa tim aluzijama na nešto veće i moćnije i neljudskije od svojih aktera True Detective zaista nema premca u modernom hororu: ne pamtim kada sam poslednji put video HOROR koji se ovoliko znalački poigrava onim najsuptilnijim, najneuhvatljivijim u tom žanru: nagoveštajima, njihovim pažljivim doziranjem i pozicioniranjem, njihovom akumulacijom u naoko benignim ambijentima i situacijama – u najobičnijem fucking RAZGOVORU usred bela dana u dobro osvetljenoj kancelariji usred policijske stanice, dakle, proizvodnja jeze na najsigurnijem mestu koje se može zamisliti!
I ovaj momenat želim da naglasim: u američkom hororu, kako onom rađenom za TV, tako i u filmskom, naglasak je prečesto na senzaciji, na spektaklu, na AKCIJI. Vampiri grizu, zombiji kidišu, psihopate kolju nožekanjama i testerama, demonske sile i njima opsednuti ljudi skaču, lebde, bljuju, puze po plafonu – ne mo'š naći horor film bez bar jedne scene tuče: to su makljaže i levo i desno, šljus, pljas, tras, nebitno da li su duhovi u pitanju (vidi CONJURING; ili sada već zaboravljeni a svojevremeno dugočekani 100 FEET) ili stvorovi od krvi i mesa – to je rvanje, to je šutiranje, to su nokauti, aperkati, mlaćenje za sve pare, bacanja o zidove i plafone, kroz prozore i vrata, niz stepenice, daske pucaju, zidovi se probijaju, stakla pršte, malter otpada... rusvaj živi! 
Naravno, u filmu treba nešto da se DEŠAVA. I treba, čak i u hororu, da bude i akcije. Ali američki horor je praktično zaboravio (ako ga je ikada i bilo briga) umetnost SUGESTIJE, nagoveštaja... strave! E, tu DETEKTIV briljira! On vam, recimo, pažnju zagolica, a onda i prikuje onim što bi u rukama neveštog pisca, odradek-reditelja i lenjih glumaca bilo – snimljeno pozorište, ili još gore – radio drama! LJUDI GOVORE! Pfffft! Ta i'te, molim vas! Gde je tu CINEMA?
Ali, bato, ovde nije tako: savršenim smislom za detalj, za frejming, za ritam scene, za intonaciju govora – smislom za nagoveštaje, za golicanje, za sugestiju... umesto gomile dosadnog bla bla bla, odnosno "drugovi, ovako ćemo... drugovi, onako ćemo..." – dobijamo vrhunski saspens! To najviše važi za scene sa Mekonahijem – iz gorenavedenih razloga: zato što on tako naelektriše scenu da vreme postane spljošteni krug, izgubite osećaj za vreme, hipnotiše vas, nema beganja, šta je sad ovo, mađija, what sorcery is this?! Ali važi, takođe, i za Vudijeve ispovesti, kao i za flešbek-scene u kojima njih dvojica ispituju ove ili one svedoke i aktere, gde takođe, umesto bla-bla nagvaždanja i šio-mi-ga-Đura kliše-trtljanja dobijamo vrhunski saspens, jezu, stravu i zlokobnost - a sve to bez nekog naročitog spektakla, BAU-BAU scena, iskakanja iz ormara i lomatanja niz stepenice!
Ovaj postupak – horor kroz dijalog - tipičniji je za klasičnu horor prozu negoli za moderni horor film (redak upečatljiv izuzetak bio bi, recimo, Bletijev EXORCIST III, mada i on je zasnovan na romanu a režirao ga je čovek koji je, pre svega - pisac). Ja ga naročito volim i obilato koristim u svojim nedelima. Moj prvi roman, NAŽIVO, u svoje prve dve trećine sastoji se maltene isključivo od RAZGOVORA, i od gledanja u TV ekrane! Tek na kraju ono što je dotad bilo nagoveštavano i posredovano – dođe i ukaže se NAŽIVO! Nešto slično važi i za moj upcoming roman ZAVODNIK, u kome su neke od jezivijih scena takođe – RAZGOVORI sa ovim ili onim licima od kojih se stiču zlokobni nagoveštaji o pravom stanju stvari (mada, bez brige: ima tu i sasvim dovoljno ukazanja i "akcije"; čak i više nego u NAŽIVO)... Hell, čak i finalna scena mi je, u suštini, svojevrstan tete-a-tete!

Horor filmovi, međutim, čak i dan-danas, u 21. veku, najčešće i dalje robuju ofucalim fazonima iz 1930-ih; recimo, kada žele da neki creepy old man junacima iznese creepy old upozorenje dok je osvetljen creepy old svetlom odozdo – a to je obavezno intonirano creepy old dubokim grlenim glasom. True Detective uspeva, stalno i stalno iznova, svojom suzdržanošću, naglaskom na likove i dramu i smislom za nagoveštaje, tokom skoro svih 8 sati svog trajanja, da proizvede više vrhunske, prvorazredne jeze, strave i napetosti nego najboljih 8 horor filmova iz proteklih nekoliko godina zajedno, sa svom njihovom udruženom bukom i besom!

Naravno, dobar horor treba da, posle određene doze predigre --- ovaj, pripreme i sugestije, napokon pruži i konfrontaciju, prsa u prsa, sa nečim konkretnim: možda ne baš direktno sa "monstrumom", ali barem sa njegovim tragovima. Zato, nemojte misliti da je True Detective sveden samo na pričam-ti-priču! Neee, ima tu sasvim dovoljno jezivih scena i izvan toga.
Šta kažete na nalaženje jezive umetnine na zidu spaljene i polusrušene crkve?

Ili kad Marti u svesci svoje 8-godišnje ćerke nađe – ovo?

Ili na posetu religioznim južnjačkim fundamentolima u šatoru, uključujući sumnjivog propovednika i intervju sa retardom?
Ili na kratki ali zlosugestivni kadar u kome narko-psiho šetka po svojoj pustoj avliji sa gas-maskom i mačetom?

Ili na super-napetu scenu jeziviju od većine novijeg horora, kada dvojica detektiva, sami samciti, odu da po'apse zlikovce koje jure već 4 epizode u nekakvoj džunglovitoj močvarnoj nedođiji? Moram reći da ja, inače, prilično blazirano gledam "saspens" scene danas, ali ova, ova ovde: fucking Christ – ova me je zaista prikovala u mestu, ostao sam bez daha, može biti i da sam nesvesno stezao pesnice dok mi prsti nisu pobeleli! Čitav dijapazon je tu pokriven, od creeping dread šunjanja po žbunju do ulaska u te kolibe (a ZNAŠ već od ranije kakvi monstrumi tu imaju leglo) pa do konfrontacije sa njima i wham-bam-bang eksplozivno neočekivanog razrešenja te scene! Simfonija napetosti!

Ili, šta reći na Rastov intervju u ludnici sa devojčicom čiji je život – ali ne i razum – spasio?
Ili jezivi VHS video sa snimkom paganskog (?) rituala sa petoricom maskiranih i jednom vezanom devojčicom? Ništa jezivije od VHS-a, rekoh ja i pokazah odavno, još u NAŽIVOM...

Da ne govorim o vrhunskim dramskim scenama – recimo, kad Rast u svlačionici doslovno nanjuši da Marti vara ženu, i njihova konfrontacija (prajsles na svim pojmljivim nivoima!) – ili kad odu u močvarno svratište za kurve, gde pronađu dnevnik sa prvim nagoveštajima Karkose – ili famozna komplikovana akciona scena kroz pola komšiluka na kraju 4. epizode, sve u jednom kadru, bez rezova (iskreno, ta scena je puko razmetanje, prilično nebitna za zaplet, odnosno nepotreban akcenat je dat nečemu što uopšte nije bilo nužno u tom obliku i količini; lepo je za videti, da, ali i savršeno redundantno; daleko bitnije stvari nisu dobile ni približno ovoliki akcenat!) i tako dalje.

Znači, TRUE DETECTIVE ume da ćuti, ume da bude spor (za pojedine retardirane gledaoce – i prespor, čak uspavljujući), ali zato kad se oglasi, kad digne glas, kad počne da drma – to odjekuje! I u tom promišljeno izgrađenom balansu između sugestije i akcije, između mira i saspensa, između krimića i sapunice i horora – u neprestanom igranju na žici – on je veštiji od većine modernih horor filmova.

Nažalost, na kraju to sve ne završava eksplozivnim katarzičnim spektaklom kao u vrhunskim hororima, nego... ehhh, o tome u idućem nastavku!

5 коментара:

Kvazar је рекао...

Ah, sta reci za ovo ostvarenje koje je uspelo da mi vrati taj decacki osecaj jednog desetogodisnjaka dok je gledao It i Children of the Corn, npr. Naravno, sad vec na nekom svesnijem nivou i time ispraceno vecim uzivanjem. Kad sam sa sumnjom pustio prvu epizodu (jer sumnjam u sve prehvaljeno), sumnjao sam dodatno da tek zbog mog nekog ocekivanja tu nece biti nesto posebno. Kakvog li iznenadjenja. Momenat koji je tako lepo izgradjen, momenat kad se pojavio lik sa macetom i gas maskom u gacama, bukvalno me izuo. A bilo je jos par momenata gde nisam stezao samo pesnice :)
Jedva sam cekao ovu recenziju i sve sto mogu da kazem jeste, da cu se truditi da ovu seriju pamtim po ovde spomenutim vrhunskim elementima u ovom delu recenzije.
Znam da sledi pljuvacina, pogotovo po poslednjoj epizodi, gde im sve oprastam - sve osim skrnavljenja detektiva Rasta... Za to im bi se nacestitao svih mogucih praznika.
Samo se nadam da ovo nije kraj serije, jer koliko sam pokupio po netu onako usput, snimace se i dalje ali sa jednom sitnom razlikom - bez Mekonahija. Kazem nadam se, jer bih voleo da se ovaj banalizovani kraj ispostavi kao deo neceg veceg, u duhu preostale sezone. Jer prica i dalje ima potencijal, mada sad dosta klimavog.

Flammeson је рекао...

Kad ce biti drugi deo ovog prikaza?

Dejan Ognjanovic је рекао...

biće gotov, nadam se, tokom iduće nedelje.

Krajišnik је рекао...

Dobra serija, kod keoje mi se, međutim, nisu dopali, pre svega akcioni elementi, kao ni sama završnica, koja sugeriše da Deda Mraz, ipak postoji i da se ne treba zamarati filozofskim aspektima bića i ništavila.

Znam da akcija nije suština ove serije, ali onaj deo sa Riđim članom bande i način na koji ga Mekonahi za uvo, šeta po bloku, dok traje surovi obračun bandi, mi zaista para oči. Ona scena na kraju sa sve onim holivudskim preokretima, ne zaslužuje ozbiljniji komentar, takođe.

Sitnica koja mi je u toku cele serije išla na živce je Vudijevo čeprkanje jezikom po ustima u svakoj bogovetnoj sceni...:-)

blacky maca је рекао...

Erolovo čudno menjanje naglaska, od retardiranog do starog engleskog... Da li su ovo samo reference ili delići nečeg dubljeg?

Žuti kralj i vanvremenski entiteti?