ANATOMICA DE SOMNIIS - Milovan Lalović

Presing, Mladenovac, 2014

108 strana

Tiraž: 100 primeraka

            Ljubaznošću izdavača dobio sam primerak ove zbirke horor priča autora Milovana Lalovića pa ću pokušati da je ovde što objektivnije prikažem.

            Zvanična najava kaže ovo: "Anatomica de somniis nas uvodi u stari dobri svet horora; priče se bave slovenskom mitologijom, vilama, vampirima, natprirodnim pojavama, duhovima i demonima. Smeštene su u razne krajeve zemaljske kugle, od Kejptauna, preko Balkana u vreme Rima, Grčke i Crne Gore, do sela Kisiljeva u Srbiji, u kome se prati austrougarski izveštaj o vampiru Petru Plogojoviću i poznatom događaju iz XVIII veka. Lalovićev svet mašte balansira na ivici fantastike i horora; čudesnu mitologiju smenjuju vremenske mašine i apokaliptične vizije. Pisana realističnim jezikom, zbog koga ćete zaista osetiti jezu kako kako vam podiže kosu na glavi, zbirka predstavlja pravo književno osveženje."

            Izvesna Prof. Ana Pejović kaže ovo: "Za Milovana Lalovića se sa punim pravom može reći da je na začetku kulta koji na samoj ivici milenijuma postaje sve jači i rasprostranjeniji. Užasi zabilježeni izmedju njegovih redova u medjuvremenu su postali opšta mjesta naših košmara. Svojom neobuzdanom i bezgraničnom maštom on u fantastičnom modusu opisuje strast grijeha, emotivni kolaps, dekadenciju duha i plimu bestijalnosti kroz nevjerovatno širok spektar emocija koristeći se motivima dobra i zla u svojoj viječitoj borbi kroz dualizam čovjeka i nebeskog šapata. Dobro osmišljenom stazom on nas "za ruku" vodi do najdubljih iskonskih strahova skrivenih u našem unutrašnjem jastvu. Njegov umjetnički svijet toliko je tematski raznolik a dijapazon osjećanja i duševnih nemira toliko je širok da isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti."

            Zadnja korica kaže da je autor "rođen 1979. godine u Nemačkoj, u radničkoj porodici, od oca Crnogorca i majke Srpkinje iz Hrvatske...", da se ubrzo posle 2006. ukrcao na prekookeanski brod i krenuo na putovanje oko sveta, da je objavio zbirku pesama Prividi i da je autor horor romana Alfa, koji je objavljen u Atini i postao bestseler u Grčkoj.

            A ja kažem sledeće: zbirka Anatomica de somniis je svedočanstvo hvale vrednog entuzijazma za horor pisanje, ali čak i uz najdobronamerniji pogled ona teško da može da zasluži više od jedva prelazne ocene. Zapleti priča su rudimentarni, neoriginalni, nerazrađeni i značenjski uglavnom prazni, naracija je ravna, jezik tek kompetentan ali bez pomena vrednog osećaja za atmosferu, a balkanski ambijenti tek dotaknuti, nedovoljno slikoviti i sočni. Evo, ukratko, kakve su priče.

            "Gospodin T." deluje umereno obećavajuće, ali niz mistifikacija vezanih za tajanstvenog suseda, raskomadanog psa i boce sa "abortusima" i drugim čudima u teglama njegovog podruma ostaje upravo to: nepovezana mistifikacija, naročito kad se maločas raskomadani Gospodin T. pojavi u sobi našeg vinu sklonog pisca i zatraži da ovaj obriše priču o njemu koju je tek započeo... Uprkos proizvoljnosti svih tih manifestacija mora se priznati solidna doza košmarnosti u kojoj čak ni apsurd ne smeta nego donekle i doprinosi stravi.

            U "Kući majke Sofije" kupovina kuće kraj mora pretvori se u košmar kad se ispostavi da je u njoj živela veštica koju je Đavo odvukao u more pa je sad na njoj kletva koja glavnog junaka pretvori u kanibala. Naiva u zamisli i pripovedanju čini ovo jedva prepričanom, ali ne i dramatizovanom pričom. Na kraju, čak pedeset (50!) policajaca dođe da uhapsi glavnog junaka (str. 22), kao da je Šarli Hebdo terorista a ne samo jedan poludrogirani mladić...

            "Lica u drvetu" govore o zverovilama (sic) i drveću koje doslovno guta drvoseče. To ima neke veze sa ostacima paganskog hrama. I šta s tim? Pa eto, ništa. "Ptice su veselo pjevale, a snijeg se topio pretvarajući mali potok u veselu rijeku grgoljavih slapova" (str. 23). U ovoj priči imamo "izvor širok preko deset metara" (str. 25). Ni Dunav ni Nil nemaju takve izvore, a ovde se govori o nekakvom planinskom potočiću...

             "Zasebni svjetovi" počinje ovako: "Bili su tmurni oktobarski dani. Kiša je bez prestanka padala danima" (str. 31). Pokušaj noćnog provoda dvojice prozaičnih omladinaca prekine se kad jedan, pokisao od kiše, odluči da se sam vrati kući, a pred ulazom u stan ga neka žena niotkuda ubode nožem... Usledi niz ne naročito inspirisanih dogodovština (uključujući pojavu đavola sa konjskim kopitima i roščićima) a sve se rasplete – SPOJLER!!! - otkrićem da se radilo o buncanju i vizijama momka nakon saobraćajne nesreće. It was all a dream! Or was it? Na kraju imamo naravoučenije: "Šta god bila istina nameće mi se samo jedan zaključak, ljudi su zasebni svjetovi koji dijele istu dimenziju" (str. 37).

            U zbirci imamo još i "Stari bunar", kraj koga dečak vidi duh devojčice koja se u njemu udavila 1893. – ali šta s tim? Ništa. Eto. Pa onda zaboravljivi i konfuzni "Demon iz stare zidine" o ocu kojega demon navodi da ubije svog sina, "Sjenovid" o bestelesnom duhu koji iz nejasnih razloga nudi večnost zauzvrat ljudima od kojih uzima tela... "Poslednja poruka" skicira apokaliptičnu globalnu viziju (na skromnih 6 stranica) o invaziji nevidljivih (vanzemaljskih?) entiteta na Kejptaun pri čemu autora više zanimaju splatter efekti otkinutih glava, šikljanja krvi i prosutih creva negoli smisao svega toga ili pak ljudski odnosi (glavni junak mrtav 'ladan pređe preko nestanka svoje žene i smesta počne da razmišlja o hrani: "Ana nije dolazila i već sam osjetio duboko u duši da je nikada više neću vidjeti. Negdje predveče, shvatih da u kući nemam ništa za jelo", str. 67). "Eksperiment vremeplov" je naivna obrada inače solidne zamisli o putu kroz vreme pri kojem čovek svaki put kad uđe u neki vremenski tok mora da ubija svog dvojnika (alternativnog samog sebe) u stvarnosti u kojoj interveniše. Ali, šta s tim? Ništa, eto tako. Life's a bitch, and time travel even more so!

            Sve ove pričice, ili bolje reći skice za priče, imaju jedva po 10 stranica svaka, a neke i manje, pa se barem ne mogu optužiti za preteranu gnjavažu – iako i u tom ograničenom opsegu ne uspevaju da zaista involviraju čitaoca i privuku ga, bilo likovima, bilo događanjima, da ih s naročitim interesovanjem prati.  

Jedina duža pripovetka u zbirci je "Izvještaj iz sela Kisilova" (na epskih 17 strana), zasnovana na slavnom prvom srpskom (zabeleženom) vampiru, Peri Blagojeviću, iz 1725. godine. Nepoznati gospodin iz Požarevca nepoznatom naratoru iz mutnih razloga pošalje beležnicu koja krije – isposvest supruge Pere Blagojevića. Pomalo trapavom naracijom izgleda kao da nepismena seljanka s početka 18. veka u nekakvoj srpskoj selendri vodi dnevnik, svakog dana zapisujući vampirizaciju svog muža, a onda i mnogih drugih u selu, ali zapravo se radi o njenim reminiscencijama koje ona, redom, od prvog do poslednjeg dana, diktira u pero neimenovanom austrijskom zvaničniku. Narator putuje u Atinu kod izvesnog grafologa i demonologa da zajedno rade na rukopisu a u pauzama turistički obilaze znamenitosti grada! Usledi čitanje suvoparno nanizanih događaja u Kisiljevu, ono što imate svuda na internetu, za slučaj da u stanu ne držite knjige iz vampirologije, pri čemu ženina vizura ne donosi ama baš ništa novo, nikakav novi angle u dobro poznatu priču, pa je učinjena krajnje izlišnom kroz piščevu nemaštovitu reprizu. Paralelno s tim počinju da se dešavaju i neke nezanimljive, "čudne" pojave u njihovom stanu i okolini (nešto šušnulo, nešto lupnulo, otvorio se prozor...). Na kraju – kućepaziteljka te atinske kuće se povampiri. Kako? Zašto? Kakva je veza njene vampirizacije s ispovešću srpske seljanke od pre tri veka? Koja je poenta svega toga? Eto, tako.

            Na kraju, pričica "Vilinsko kolo" smeštena je među proto-Slovene u vreme Rimske vladavine na ovim prostorima (i pre doseljavanja Slovena, koja se ovde, izgleda, ignoriše); ovi naši su zapeli da se muvaju tamo gde ne treba, uprkos svim zabranama da se ne valja vilama naturati. Sledi predvidiva kazna nametljivcu. I šta s tim? Ne vrzmaj se tamo gde vile plešu. Eto. Otrcana priča u slabo korišćenom mizanscenu, koji je ovde samo mehanički postavljena pozadina bez bitnijeg upliva u priču (koja bi ista bila i da su umesto dva Slovena od pre dva milenijuma protagonisti bili neki fun loving tinejdžeri ili drvoseče s početka 21. veka).

            Da li će biti nešto od "kulta" Milovana Lalovića koji proriče Prof. Ana Pejović - ostaje da se vidi. Ovo što je u ovoj zbirci isporučio svakako nije zaloga za bilo šta slično. Njegova "opšta mjesta naših košmara" uglavnom nisu zaživela nečim svojim, autentičnim ubedljivim ili upečatljivim, što bi ih izdiglo iznad opštih mesta (i učinilo zaista košmarnim). "Nevjerovatno širok spektar emocija" jedva je skiciran, ali nije oživljen, nego samo prepričan. Da li ova zbirka zaista "isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti" – to je najbolje da sami proverite, ako vam ovo gore rečeno i navedeno nije stvorilo dovoljno jasnu i ubedljivu sliku. Četiri priče iz ove zbirke možete pročitati na sajtu autoru i doneti svoj sud, ako kliknete OVDE.

            Anatomica de somniis je još jedan dokaz stare maksime – da bi se dobro pisalo, treba prvo puno dobroga pročitati, a poželjno je, vala, nešto malo i proživeti i pročitano+proživljeno promisliti. Ako je autor zaista išao na put oko sveta, iz njegovih tekstova se ne vidi nikakav naročit uvid u ljudsko stanje, psihu, egzistenciju, u bogatstvo i raznolikost sveta. Ne vidi se zrelost, ni slojevitost doživljaja. Ne vidi se svest o tradiciji žanra (npr. Skrobonjina "Reč koja odjekuje" u vezi sa "Kisilovim") niti promišljanje žanra čijim motivima se bavi. U sasvim neupečatljivom stilu se još manje mogu videti činioci koji su njegov roman Alfa navodno učinili "bestselerom" u Grčkoj (osim ako se ne složimo da bestselersko pisanje zapravo zahteva jezik uprošćen do nivoa banalnosti). Priče u ovoj zbirci uglavnom su ispod proseka: ocene se kreću oko trojke, po mojoj tarifi od 1 do 10, sa samo tri izuzetka kojima sam dao 5- a to su "Gospodin T." (zbog nagoveštaja iracionalne košmarnosti), "Lica u drvetu" (zbog pojedinih zanimljivih prizora drvogutanja i motornih testera) i "Izvještaj iz sela Kisilova" (zbog pokušaja rekontekstualizacije korena srpskog horora, više nego zbog ostvarenog, poludupastog, nedokuvanog rezultata toga).