Pismo podrške od ĐORĐA KADIJEVIĆA

Otkako sam prijateljima i delu internet javnosti obznanio KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA dobio sam desetine mejlova podrške, poruka i komentara na Fejsbuku i na forumima na kojima sam obznanio svoj slučaj. Neki od autora tih pisama podrške su mi prijatelji ili poznanici, a neki su ljudi koje lično uopšte ne poznajem, ali koji su osetili potrebu da reaguju videvši taj tekst. Svima njima se i ovim putem zahvaljujem na rečima podrške i ohrabrenja.

Siguran sam da mi niko od njih neće zameriti ako priznam da mi je intimno najviše značio mejl koji sam dobio od Đorđa Kadijevića, jednog od najvećih srpskih reditelja i divnog čoveka koga s ponosom mogu da nazovem i prijateljem.

Uz njegovo dopuštenje, obznanjujem taj mejl.

Dragi Dejane

Moja žena i ja smo, evo, već treći dan pod utiskom tvog pisma. Izgleda nam neverovatno to što se tebi dogodilo na fakultetu. Ali, gledano sa druge strane, to je za naše prilike normalno. Mi pamtimo u životu mnogo primera bukvalnog stradanja vrednih ljudi, poput ovog tvog. Teško nam je da se setimo suprotnih slučajeva, kada su neki vredni ljudi koje smo znali bolje prolazili. Ja se sećam kako sam početkom davnih 6o-ih godina prošlog veka bio prinuđen da napustim mesto rukovodioca galerije Doma omladine iz razloga sličnog onom koji je tebe ostavio bez posla. Za razliku od tebe ja sam tada ostao na ulici imajući ženu studentkinju i dete. Ali, dragi Dejane, takva iskušenja ne treba shvatati suviše fatalistički, još manje tragično. Da nisam tada napustio galeristiku, ja nikada ne bih postao filmski reditelj niti bih u tom istom Domu omladine imao premijeru svog filma Praznik.

Zato želim da ti kažem da se nikako ne pokolebaš posle ove nevolje u kojoj si sada. Ti si čovek izuzetne darovitosti, velikuh mogućnosti, i zato sam siguran da jedna zlurada matrona poput te tvoje nazovi šefovice ne može da ti naudi i stane na put. Kako vidim, ti se spremaš da vodiš borbu s njom za svoja prava. Pa, povedi je, moguće da ćeš i pobediti, ali, ako se to i ne desi, veruj mi da i nije bitno za tebe. Tvoj prvi zadatak u životu je da potpuno ostvariš sebe, stvoriš svoje delo, a ne da budes asistent na niškom univerzitetu.

Ono što me čini potištenim je stalno ponavljanje iste priče o tome kakva je sudbina ljudi od duha i talenta u ovoj našoj jadnoj društvenoj sredini. Bogu hvala, nisi ugrožen egzistencijalno, ne bar toliko da nemaš gde da spavaš i šta da jedeš kao što se meni i mojoj porodici dogodilo. Ni jednog trenutka ne sumnjam da ćeš izići iz sadašnje situacije, ostajući onaj koji jesi, pa bivajući i bolji.

Kaži mi da li ja mogu nekako da ti pomognem, nekom preporukom, bilo čime? Znam da bi ti želeo da se pobednički vratiš tamo, na katedru. Ali, bojim se da bi se tamo obreo u ambijentu čiju gorčinu si već osetio, i tu bio izložen novim iskušenjima. Sažeto ću ti reći kako ja mislim da treba tražiti rešenje. U sličnoj situaciji ja sam sebi rekao: nikad više u neki radni kolektiv, nikad sa šefom iznad sebe. Odlučio sam se za slobodnu profesiju i to me nateralo da radim i uradim ono što sam želeo. Razmisli možeš li postupiti nekako slično. Ti si visoko specijalizovan u svojoj oblasti nauke, da ne pominjem tvoje sposobnosti koje su čisto stvaralačke. Ne mogu da zamislim da čovek poput tebe, makar bio u ovako bednim prilikama u kakvim smo mi danas, neće opstati ako angažuje sve svoje snage, svoje veze, pozove se na svoje prijatelje - ti ih imaš i ovde i u inostranstvu.

Da budem konkretan:dovoljno je da objaviš dva ili tri stručna rada ili umetnička priloga u toku meseca, pa da ostvariš primanja kakva si imao na fakultetu. Možda ovo zvuči romantično i optimistički, ali, veruj mi, kad duboko razmislim čini mi se da bi to bilo za tebe najbolje rešenje. Druga solucija je da potražiš posao na nekom drugom radnom mestu. Muka mi je da pomislim šta bi te čekalo da se ponovo obreš na fakultetu i, hteo ili ne, susrećeš se sa ljudima koji su, kao što si opisao, zlurado ili iz nemara i neosetljivosti doprineli da dospeš u položaj u kome si sada.

Kad te put nanese u Beograd nemoj propustiti priliku da se vidimo. Naš zajednički prijatelj Vanja doći će ovih dana kod mene. On mi je mnogo pričao o tebi i tvom"slučaju". Treba imati snage, to će se rešiti, mora se rešiti. Ta veštica ne zaslužuje ni pažnju ni reči, pa ipak ne mogu da ti ne kažem da je, za razliku od nje, moj sin na svojoj katedri imao bezbroj diplomaca i preko dvadeset magistara i doktora nauka, da ne govorim mastera.

Molim te da nas izveštavaš o tome šta se dalje događa sa tobom, bilo loše ili dobro. Ja bih voleo da bude dobro, ali se ne bih čudio da ne bude. Znaj da smo moja žena i ja u svakom trenutku uz tebe, i više nego što možeš da se nadaš. Nadam se skorom viđenju, a dotle mnogo pozdrava od tvojih

Dude i Đorđa

Šta reći? Dok su ovakvi ljudi uz mene, a osobe poput dr Mašović protiv mene, znaću da sam na pravom putu.