VRLO DOBRI NOVI HORORI!!!

 

            A sad, nekoliko reči o vrlo dobrim hororima iz 2021. o kojima nisam stigao zasebno i u detalje da pišem onda kad sam ih odgledao, pa zato ovako, na gomili, kraće…

 

THE MEDIUM

***

3

Od reditelja genijalnog filma CHASER i vrlodobrog WAILINGa, ali ovde u ulozi samo scenariste, znači u nečijoj tuđoj režiji, dolazi ovaj korejski mockumentary koji kreće iz antropologije, folklora i realizma (ekipa snima dokumentarac o baba-medijumu u nekim zabitim planinskim selima) a završava frenetičnom orgijom nasilja na kraju u verovatno najintenzivnijoj i najdužoj neprekinutoj sceni strave u nekom found footage filmu.

Sad, lepo je to i zabavno donekle, ali odnekle je prilično frustrirajuće iz bar dva razloga: 1) treba prihvatiti da ima nešto stvarno iza prilično dalekih i egzotičnih i preteranih sujeverovanja, 

a 2) jednom kad ih prihvatite – ispadne da ni takozvana pravila ne važe, i da ni ti šamani i medijumi nemaju pojma, zle sile ih zajebavaju kako oće, a kad krene taj anything goes, ja se malko izgubim u tome, naročito kad se predugo otegne.

Jeste i u životu i u hororu nekako najstrašnije kad shvatiš da nema pravila, da te ništa stvarno ne može (na duži rok) odbraniti od zla, da si slamka među vihorove itsl. ali postoje načini da se to dramaturški predstavi na smisleniji i prijemčiviji način, da to deluje osvešćeno, kao poenta filma, a ne kao prilično proizvoljni bunch of scary stuff that happened…. and happened… and happened… and kept happening until it ain’t even funny.

 

 

THE DEEP HOUSE

***

3-

 

Ovo je kao LIVIDE, samo pod vodom. Dvojac iza tog filma (i nedostignutog INSIDE) ovde je pružio više nego solidan eksperiment u formi. Onu divotu koju smo do sada, u podžanru „podvodna ukletost“, imali samo u sitnim ali slatkim parčićima, na kašičicu, (besprekorno u Arđentovom INFERNU i sasvim solidno u Džordanovom IN DREAMS), ovde dobijamo na kutlače, tokom većeg dela trajanja ovog filma.

Dakle, mladi par ronilaca zaglavi u podvodnoj kućerini na dnu jezera, gde ih ubrzo spopadaju natprirodne sile. Jednom kad se razjasni priroda tih sila to je razočaravajuće šupalj kliše i budalaština na nivou Mikijevog Zabavnika, 

a i kraj je morao biti razrađeniji i žešći – deluje zbrzano, kao da je i rediteljima ponestalo kiseonika, da su im se umorili mišići u tolikom džilitanju pod vodom da su izronili prerano i prebrzo, i kao rezultat tako nagle promene pritiska ostali pomalo braindead.

Ipak, svako ko ima fetiš na snoliko-košmarni ugođaj koji je neizbežan u ovakvom ambijentu uživaće u većem delu ovog indirektno-mutno-lavkraftoidnog filma. Ne, iako je pod vodom, nema ovde Ktulua i njegovih minjona, ali naglasak na ambijentu i atmosferi, sa tim vodenim konotacijama, nije dalek od njegovih priča.

 

 

POST MORTEM

***

3

Mrtvoladni Mađari, fotograf specijalizovan za slikanje leševa – a ima ih kolko nećeš kad, odmah posle I sv. rata krene i Španska Groznica – jedno izolovano ravničarsko selo u kojem mrtvi ne ostaju mrtvi nego počnu da lupkaju, prave sranja i – lebde visoko iznad krovova, i čine da živi ljudi takođe lebde i bacakaju se po vazduhu…

Ima tu zanimljive atmosfere i nekoliko odličnih, vrlo jezivih scena prave strave. Plus, ja zaista imam fetiš na levitirajuće užase, obožavam kad se neke jezive stvari dešavaju telima koja se bacakaju u vazduhu – npr. zaginuće Abdula Alhazreda, ili prvo ubistvo u prvoj STRAVI U UL. BRESTOVA, ili ono pred kraj FURIJE – 

ali čak i ja, koji to obožavam, moram reći da se s tim ovde malko prećeralo, kao da se reditelj zaneo svojim mehaničkim i vizuelnim efektima, nauštrb priče i likova.

Ali, s tom rezervom na umu, u ovom hororu ima šta da se vidi – pa zato, gledajte!

 

LAST NIGHT IN SOHO

**(*)

2+

Stil iznad supstance, ali u najgorem mogućem smislu reči. Zapetljano ispripovedana a zapravo, kad se rasplete – uvredljivo trivijalna i prazna pričica, nevredna pričanja. Jeste, prelepa je Anja Tejlor Džoj kad igra, peva i glumi izmučenu superpevaljku, superigraljku i silom-kurvu, ALI, niti je ko nju pištoljem u čelo naterao na to, niti je njeno prisustvo u filmu dovoljno veliko da bi ga nosilo i opravdalo.

Umesto nje, imamo da pratimo jednu apsolutno nesnosnu kreaturu – em je kasting iritirajući, em je lik napisan ogavno debilno, kao (nenamerna) karikatura krupnookog spetljanog nevinašceta, 

em je takav lik u oštrom kontrastu sa suštinski mračnom i neprijatnom storijom koja se oko nje plete, em je hepiend posle svega toga usiljen i kretenski i neadekvatan, em je rediteljeva instrukcija da ova žena-miš sve vreme govori nekim imbecilno-retardiranim poluvrskanjem i mekim šuškanjem stvarno kap koja prevrće ovu čašu govana prelivenu sa mnogo šlaga i zaslađivača i veštačkih farbi što su mnogi, očito, pokusali ubeđeni da su dobili vrhunski dezert.

Nisu. Pojeli su šareno govno. Jedan prazan fejk film bez ičega u svom srcu, bez duše, jedan veliki pozeraj, jedan kvazihoror kojem je priprema predugačka a deliverovanje uvredljivo banalno i kliše (nožekanja i kuća koja gori!). Ima tu eye candyja i izvan Anje (naravno, kad stvari slika Čanvukov kamerman), nesumnjivo ima i dobre režije mestimično (Rajt je dobar tehničar, odradek bez duše, koji pravi filmove bez poente onda kad mu je Sajmon Peg ne došapne) – ali sva ta zvonca i zviždaljke i šarene laže upošljeni su u svrhu debilnog zapleta nevrednog truda.