izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 25. јун 2009.

KRATKOFIL report III

KRATKOFIL report III

U kome se opisuju sumanuti rafting Vrbasom, susret sa Harvesterom i ceremonija otvaranja Kratkofila

Glavni razlog što sam došao u BL dan ranije je u tome što sam želeo da učestvujem u raftingu zakazanom, pomalo bizarno, za 1. dan Festivala, ili tačnije, za dan u kome Festival još nije ni otvoren niti su svi gosti pristigli.

Posle obilatog sna u finoj, udobnoj sobici hotela BOSNA, ustadoh odmoran i spreman za adrenalinske tobogane po brzacima Vrbasa. Još uvek me je držalo mesište od prethodne večeri, a ionako mi se stomak po ustajanju poslednji budi, te bez doručka, lagan, odoh (tj. bejah odvezen) na zborno mesto lokalnog rafting kluba, za koji mi rekoše da ga vode ljudi koji su prvi na Balkanu počeli time profi da se bave. Posle svega što tu videh i doživeh, nemam razloga da sumnjam u to. Uostalom, samo par nedelja ranije baš oni su baš tu organizovali svetsko prvenstvo u raftingu, a sada smo mi, bedni amateri, imali da se talasamo po tim istim stazama. Utoliko bolje!

Naravno da sve nije išlo po planu i programu: trebalo je mnogo više vremena da se svi potencijalni rafteri okupe na tom mestu – inače, prijatnoj kafanici sa dugačkom terasom kraj reke, pokrivenoj krovom od trske. Neki su gnjavili sa ustajanjem, neki su kasnili, neke su morali da vraćaju (prof. Nikola S. zaboravio u hotelu baterije za svoj slušni aparat...) i tako se jutro otezalo ka podnevu, a zbitije nikako da počne. Ne žalim se previše, jer još uvek nisam bio gladan; pijuckao sam đuseve i ćaskao sa Evaldom i, mestimično, Alanom. Tu smo popunili izjave sa osnovnim podacima o sebi na formularima koje nam dadoše. Pošto sam prevodio ovoj dvojici šta se gde na papiru traži, pred kraj rekoh na jednom mestu: "Ovde se traži da potpišete da u slučaju neke nesreće dopuštate da se vaši bubrezi i drugi organi koriste za transplantacije srpskim pacijentima." Evaldu se ta fora toliko dopala da je posle išao od stola do stola i zezao druge strance, citirajući im ovo.

Alan je, pak, već okupio svoju grupicu zaluđenika sa kojima će, počev od toga dana, da snima svoj kratki 'film' bez scenarija, improvizovan (navodno u Dogme stilu, ali krajnji rezultat je bio drugačiji od toga, imao je 'pozajmljeni' Vangelisov muzički skor iz BLADE RUNNERA, itd.). Dakle, ne žalim se na to čekanje; opušteno smo sedeli u ladovini po inače prilično toplom danu, a mene je dodatno zabavljao stalni bekgraund glas Nataše koja preko telefona pokušava da organizuje haos.

Onda najzad dođe i čas za polazak: dadoše nam specijalnu opremu u vidu vodootpornih trikoa, pojaseva za spasavanje, spec. obuće i kaciga, i s tim posedasmo u mini-vanove da nas odvezu par desetina km dalje, na mesto sa koga treba da se otisnemo niz besniju i bržu vodu od ove koja je mirno curkala kraj kafanice. Bila je to prilika da zapazim ono što sam ionako oduvek slutio, naime da superherojima nikako nije lako u onim pripijenim trikoima, naročito na vrućini!

Pre uranjanja u vodu, održaše nam podužu pridiku o opasnostima i rizicima, te o ponašanju u slučaju pada u vodu itsl. Naravno da nam ništa od toga nije bilo potrebno jer niko nije pao u vodu i sve je prošlo OK; umesto svih tih jezivih upozorenja mnogo bi nam više pomogli da su nam skrenuli pažnju na opasnost zagorevanja na tom grdnom suncu. Naime, nit se udavih, nit u vodu padoh, nit glavom lupih o bilo šta, čak nisam ni žuljeve na šakama proizveo a ni istegnuće mišića iako sam obilato baratao veslom – ali zato izgoreh kao rak tog dana na vrelini koju ni stalno prskanje vodom nije mnogo umanjilo, nego je, čak, i ojačalo tu zapečenost.

Moja bledolika arijevska koža nije navikla na sunce, a kada mu se u retkim prilikama previše izloži, sklona je da pocrveni, oljušti se, i tvrdoglavo se vrati u pređašnju nijansu, bez "pocrnjivanja" kojima su skloni oni sa cigansko-turskim kompleksijama kože i genetskog sustava. Što je još gore, sunce je uhvatilo samo izolovane delove tela: nehumano su mi izgorele obe ruke, ali samo do laktova (pritom desna više od leve!) jer je nagore to bilo pokriveno odelom, a na nogama su mi upadljivo pocrvenela samo i isključivo kolena (iako su i listovi bili goli), što me je sve zajedno našaralo na neverovatno zabavan način (za posmatrače, ne baš i za mene).

A rafting ko rafting: bio je taman toliko različit od onog slovenačkog, upriličenog tijekom Grossmana, koliko je Slovenija različita od Rep. Srpske. Dok je grosmanovski rafting na Muri oličenje sklada i skoro pospanosti – spuštanje čamcima niz dosadno mirnu reku – ovaj je na Vrbasu bio bosansko srpski divalj i besan i uzbudljiv, sa brzacima i stenama usred vode i vrtlozima i ostalim andrmoljima koji su opravdavali upotrebu svih zaštitnih sredstava iako potonja, srećom, ipak ne behu potrebna. Znači, bilo je uzbudljivo, zabavno, živahno, a svemu je doprinosila dobra ekipa u čamcu: sa mnom je bio Evald, amerikanka Suzan, prevodilac sa engleskog, Dejan, Sergej (o kome kasnije više), i par stručnih raftera koji su se brinuli da se ne podavimo više nego što propisi dozvoljavaju.


Foto: DESCENT into madness! Dok ne dobijem fotke sa samog raftinga, neka posluži ovaj capture sa DVDa filma koji mi je Harv ljubazno narezao.

Pošto sam neplivač, tj. Vodolija koja vodu voli samo da posmatra a ne i da se u njoj brčka, nisam učestvovao u njihovim orgijama plivanja na mirnim mestima reke, a naravno ni u ludilu nisam pomišljao da skačem sa drveća i mosta, što su odradili skoro svi – ili, tačnije, svi Srbi, i retko koji stranac. There's a lesson in it somewhere, ko hoće da se udubljuje u vilozoviranje. Stoga sam se samo prskao tom vodom onda kad baš prokuvam, i upuštao se u oprezna plutanja (uz pomoć pojasa). Iako su svi upozoravali da Vrbas u sebe prima grdne planinske reke te da je zato strašno leden, temperature vode je bila idealna za hlađenje po vrelom danu, i s najvećim uživanjem sam se uranjao u nju u trenucima predaha, kojih smo napravili 3-4 tokom spuštanja niz reku.

Na odredištu nas je čekao ručak, a do tada sam već dobrano bio ogladneo. Razmažen grosmanovskim raftingom, koji kulminira orgijama mesožderstva i pijanstva na Ostrvu ljubavi, očekivao sam nešto bar donekle slično tome i ovde. Avaj! Maštanja mi je razbila Nataša još ujutro pre polaska, rekavši da su organizatori platili samo ručak, dok eventualno piće plaćamo sami. A onda, kad započe taj ručak – on se odmah i završi, nakon samo 2 'jela'! Sastojao se samo od nekakvog prženog testa sa malo rendisanog sira preko, nešto malo sira i kajamaka i salate, i – teleće čorbe. Misleći da je ta čorba predjelo, ja mudro ostavih mesto za predstojeći roštilj ili gulaš ili ko zna šta... ali kako je vreme odmicalo a čorba se hladila, a niko nije donosio ništa drugo, shvatih da je vrag odneo meso, i nalih još malo one čorbice u tanjir. Ona je bila i početak i kraj jelovnika za taj 'ručak'.


Foto: "Kelner, gde je glavno jelo?!"

Tokom tog obeda upoznadoh se bolje sa dvojicom lokalaca, od kojih pomenuti Sergej ispade umereno zabavan mladunac, student režije i veliki fan Terija Gilijama. Kazao mi je da u svojim studentskim filmovima ima elemente fantastike i horora, pa mu zatražih to da vidim i eventualno prosledim Grossmanu ako procenim da valja, ali uz sve njegove pokušaje nije uspeo da se organizuje i to mi dostavi tokom mog boravka tamo. Nakon još malo haosa oko organizacije prevoza nazad do grada, i čekanja, najzad me odvezoše do hotela, gde se bacih u popodnevnu dremku, e ne bih li oran i odmoran dočekao uzbuđenja večeri – in vivo susret sa dugogodišnjim net-poznanikom sa Sagite a sada i sporadičnim saradnikom ovog bloga, "Harvesterom", te otvaranje festivala i koktel party posle toga.

Harvester je, kao i uvek, učinio sve da situaciju maximalno zakomplikuje: uspeo je da baš tih dana ostane bez interneta kod kuće; uspeo je da sebi pokvari fixni telefon; a uspeo je i da umesto dogovorenog glavnog ulaza u hotel dođe da me čeka kod sporednog! Ipak, sve te njegove blesavosti uspeo sam da bajpasujem, i naš antiklimaktični i nimalo spektakularni susret desio se negde oko 20.10h u utorak 16.06.2009. Kako će se ispostaviti, Harv je baš onako simpatična blenta kakvim se i na netu ispoljava i nema nikakve diskrepancije između njegove smušene, ali s-mene-pa-na-uštap lucidne net persone i 3D varijante. O njemu detaljnije u narednim izveštajima; takođe, o samim filmovima sa festivala pisaću u zasebnom raportu, da ne gnjavim ovde ljubitelje tračeva i drugih vrsta dešavanja od onih strogo kulturnoumetničkih.


Foto: Harvester i Ghoul vidno zabaljeni remek delima kratkog filma, dok prof. Nikola Stojanović pije, ovog puta - vodu (?)

Dakle, odosmo zajedno do Pozorišta, na čijem krovu je trebalo da se desi otvaranje. Tamo proćaskah sa nekoliko ljudi, među njima i jednim novinarem za koga sam odavno još dao intervju, za GLAS SRPSKE, a onda se smestismo na plastične stolice poređane na krovu ispred velikog platna. Vetar je pretio da ga obori na publiku a sve crnji oblaci na nebu obećavali su oluju, ali na kraju ne ispade ništa od toga, i veče prođe mirno i bez većeg spektakla – ako ne računam prilično bogat meni na stolovima, kasnije.

Istina, o tom meniju se samo slutilo, ali se nije znalo ništa konkretno. Ja sam očekivao da će nakon kratkog pozdrava od gradonačelnika, i otvaranja, odmah da usledi ždranje i opijanje. Ali ne! To je, kako ispade, bilo sačuvano samo za najizdržljivije – one koji su bili sposobni da izdrže prvi blok takmičarskog programa od kojih 100ak minuta. Na svu sreću, gradonačelnik nije mnogo gnjavio, a dosadni promo-spot o Islandu su prikazali samo dva puta.


Foto: Milutin je beknuo:

Najveći saspens izazvalo je najavljeno otvaranje od strane Milutina Miloševića, čoveka čiji je glas bio nadsinhronizovan u AŽDAJI i koji nije ni beknuo tijekom čitavog FANTOMA. Usledila su nagađanja: da li će i pozdravni govor da ide na playbacku? Da li će festival da otvori pantomimom, govorom tela, jezikom zastava ili dimnim signalima? Saspens je dostigao nepodnošljive razmere kada je Fantom prišao mikrofonu, uhvatio ga obema rukama, kao neki rock pjevač, a onda stao da se osvrće oko sebe, kao da traži znak od tehničara koji pušta play-back – ili možda "idiota" s textom? Počeo je čak i da zeva, ali nikakav glas nije izašao. Publika se umirila, svi čekaju da čuju Fantomov glas. Posle 20ak sekundi njegovog meškoljenja za mikrofonom, Fantom je kazao (prividno svojim glasom, ali uzorak je premali za definitivno tvrđenje): "Sve je u redu. Ugasite svetla. Festival je otvoren." Pre nego što smo i stigli da shvatimo da smo čuli Milutinov glas (?!)* – sve je već bilo gotovo, svetla se ugasiše, i krenuše kratki filmovi!

Sva sreća te su ti filmovi bili vrlo dobri, a neki čak i odlični – što se vidi i u činjenici da je bar 2-3 među njima na kraju festa završilo sa nagradama. Zahvaljujući tome, Harv i ja ostadosmo na filmovima, iako to nismo planirali, i odgledasmo ih bez većih trauma, čak sa sporadičnim uživanjem.


Foto: Ponoćna zakuska.

A onda, negde oko ponoći (!), započe koktel, banket, kako li da ga nazovem – i dalje na krovu pozorišta, sa sjajnim pogledom na BL ispod. Beše tu svakojakog ića i pića, koje proždrasmo i popismo na ogradi – Harv, zapravo, nije ništa pio jer je smotano zakasnio da uzme čašu (tipično!), a nije previše ni jeo jer je već večerao iako sam ga ja upozorio da će biti banketa (tipično!). Činilo se da mu je dovoljno sit toga što je napokon upoznao Ghoula, te što je zahvaljujući njemu sada bio među zvezdama. Obavestio me je da ćevapi koje su nam tu poslužili jedva da zaslužuju ocenu 5 ili 6 na listi do 10, i da prave banjalučke ćevape tek treba da probam, recimo kod izvesne BILJANE...


Foto: Sergej, Rakija, Ghoul, Harv... poziraju sa sokovima...

Ostatak posleponoćnog pijuckanja i ćaskanja provedosmo u društvu Sergeja i njegove dve ljupke drugarice: jedna je novinarka a druga rediteljka dokumentarca o rakiji koji kasnije dobih na disku i ovih dana ću ga pogledati. Bila je to srdačna i zabavna ekipa i sve u svemu, otvaranje je proteklo bez većih problema, bar sa ove strane, vidljive gostima. Samo Nataša zna kako je bilo iza kulisa – ali u gužvi i žamoru te noći i njen uzbuđeni glas manje se čuo.

*P.S: Tokom festivala često sam viđao, sretao i skoro sudarao se s Milutinom; čak i kad je bio u društvu, nikada, nijednom prilikom, nisam mu više čuo glas. Kad god i gde god sam ga video, ćutao je.

2 коментара:

Shozo Hirono је рекао...

ok, ovo je mesnatije.

Aleksandar је рекао...

Btw, moj rivju je takođe gotov i biće okačen ovde za koji dan. Stej ćund!