izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 26. децембар 2013.

BLUE IS THE WARMEST COLOR (2013)


***(*)     4-
           
Ovaj film, kao i donji rivju i slike u njemu,
ne preporučuje se mlađima od 15 godina.
Gole tete rade bezobrazne stvari.
Kome to smeta, ili je nezreo, neka preskoči ovo.


            Kao što reče pesnik, "priča o ljubavi obično ugnjavi". Vaistinu. Osim kad se ispriča na mega-svež način, iz novog ugla, sa novim impaktom... Blue Is the Warmest Color je najbolji ljubavni film još od... uh, ne pamtim otkad. Bolji film o ljubavi ove godine nećete videti. A i šire.
            Nominalno, to je gej film. Ali ne, čekajte: bez Pavlov-strave i bljuvanja – ovo je, tačnije rečeno, film o lezbijskoj ljubavi. Dakle, cura na curu, a obe lepe (jedna je preljepa!), bez muškog mesa da zaklanja vidik (mada, ima u jednoj sceni kurac koji sevne načas, iznenada, pa još nadignut, čisto da se održi legitimitet art filma, jer jebeš umetnički film, pa još francuski, bez gologa kurca!). A što je najlepše, i najtačnije, ovo je, prosto, film o ljubavi i u njemu će se definitivno prepoznati svako ko je ikada evoluirao iznad nivoa  "muvanja", one night standova, kurvi, neobaveznih klinačkih orgijanja i žurkiranja i fufica i klipovanja i pornićarenja.
            Priča ne može biti prostija: girl meets girl, girl loves girl, girl eats girl, girl loses girl, girl goes on (with difficulty). Srpski rečeno, sretnu se, zavole se, raskinu. Been there, done that, got a T-shirt; so what? Pa, kao i obično u umjetnosti, nije toliko stvar u ŠTA koliko je u onom magičnom KAKO.
            Imate, recimo, divne, velike ljubavne priče koje zavise od nekih vrlo specifičnih okolnosti i dodatnih komplikacija za ljubavisanje: klasne razlike, starosne, imovinske, nacionalne, rasne... na pozadini rata, krize, lova na veštice, alien invazije... Ja te volem, al' sam već priženjen. Ti me voleš al' ja mrem od bolesti teške. On bi je 'teo, al' ona je još (pre)mlada. Ona bi ga 'tela, al' on preferira muškarce. Obećana je drugom. Ne daju im roditelji. Gnjavi ih Crkva. Društvo. Inkvizicija. Suprotstavljene strane u ratu. Itd. Uvek ima nešto, kol'ko da čovek ne može da se skroz opusti i uživa u jedinoj stvari vrednoj življenja!
            Ništa od takvih zamki i smicalica ne postoji ovde. Čak ni to što su cure gej (u Francuskoj!) nije onoliki problem koliki bi to bio, recimo, u balkanskim gudurama i palankama. Mislim, OK, ima malo neprijatnosti sa drugaricama u školi kad nanjuše da je naša barely legal nimfeta Adela možda lezbijka; i ima genijalno suptilna scena kad Adelina "drugarica" Ema dođe na večeru kod njenih, gde je sjajno prikazan tihi pakao laži i pretvaranja na koji su primorane zato što ih veže "love that dares not speak its name". Ali ne, nisu to prepreke, nisu to nepremostivi klanci i ponori što im sreću zanavek kvare, nego samo manje distrakcije i gnjavaže. Uostalom, ima scena kad njih dve odu na gej paradu, ali pošto to nije srpska, sa oklopnim vozilima, stotinama hiljada policajaca i ćelavim imbecilima koji ruše, lome i tuku, nego pariska -  to je opušteno i veselo, k'o da su otišle u luna park. Glavne prepreke u ovoj ljubavnoj priči su u njima samima: delom u karakterima, delom u godinama (Ema je nešto starija i mnogo iskusnija), a delom u klasnom statusu (Adela je iz srednjeklasne familije, dok su Emini otvoreni i premisivni roditelji iz nešto višeg staleža; a i inače ne uklapa se curica najsjanije u Emin umetnički svet, svet pozera i fensera i arty-prdeža).
            Glavni kvalitet ovog filma je njegova perfektna ubedljivost: smisao za detalje, proživljeni i suptilni prikaz nastanka, uspona i pada jedne strastvene ljubavi, sa savršenim tajmingom i ritmom, bez protrčavanja, bez jurcanja, polagano, a opet bez smaranja. Da: film traje tri sata, ali verujte, ako ga gledate na pravi način i iz pravih razloga, to ne da se ne oseti nego, dok traje, tražićete JOŠ! Zaista, gledao sam ove godine brojne pristojne akcione filmove i trilere koji su počinjali da me smaraju već oko 60-og minuta (a traju između 110-135 minuta). Tokom Blue Is the Warmest Color, u kome zaista nema neke velike akcije i saspensa, nijednom se nisam prozevao, nijednom nisam gledao na sat tokom tih 175 minuta: držao mi je pažnju sve vreme! Kad biste znali koliko brzo i lako se smaram u ovim mojim godinama, koliko malo mi fali da ugasim film posle 10-15 minuta, znali biste kakav je ovo kompliment!
            Ključni momenat u gorepomenutoj ubedljivosti, međutim, jeste gluma. Da: to kako ove dve cure glume, to je nešto NEVIĐENO. Bukvalno. Fasciniran sam. Adèle Exarchopoulos, koja igra Adelu, ne samo što je najlepša glumica koju sam video ove godine, nego je i najlepša koju ćete videti golu golcatu (back, frontal, above, below, everything), pa još u obilatim erotskim zamalo-pa-hardcore scenama, za dugo vremena! Ni Léa Seydoux (Ema) nije za bacanje, dapače; ali Adela… Ko bi rek'o da grčki gen može ovakvu lepoticu da proizvede...
            Hej, čekaj, nisam o njenom izgledu hteo; uostalom, slike dovoljno govore. I mada će ovaj film među Srbljima verovatno privući pre svega pokvarenjake željne golog ženskog mesa – muške šovinističke svinje koje će da se naslađuju projektujući svoj muški gejz (gaze!) na lepe žene obnažene, iživljavajući pritom pornićarske fantazije (a zaboravljajući na aksiom: "šta radi muškarac između dve lezbejke? SMETA!") – nije to glavna stvar ovde. Ne, zaista! Mislim, ne odmaže to, nimalo, ali... nemojmo jedan po mnogo čemu izuzetan film svoditi na softcore pornić!
(Mada, kad sam već kod toga, moram istaći da feminista u meni smatra da se tiranin-reditelj malkice zaneo s eksploatacijom ove dve nesrećnice, i da se sa explicitnošću i dužinom sex-scena ovde malkice prećeralo. Nije to bilo nužno baš TOLIKO. But then again, ovo možda može da zasmeta samo ženama, a ko pa njih nešto pita?)
Htedoh reći – glavna stvar ovde (pored glumice koja prija oku!) jeste njena apsolutno prirodna, neafektirana gluma. Taj raspon emocija kroz koje surovi reditelj tera ovu Adelu, taj dijapazon njenih najsuptilnijih reakcija na najsublimnije nadražaje, i to što je ona u svakoj prilici, u svakoj mikrosekundi TAČNA i ISTINITA, što svojom mikroglumom, mimikom govori TOMOVE – e, to se retko viđa. Kakvi budžeti, kakvi specijalni efekti i pirotehnike i hobiti: iskrena, prava emocija je najveće bogatstvo filmske umetnosti – to uhvatiti, to preneti: eto postignuća! Adela je imala šta da isporuči, a ovaj Kečiče (reditelj) je to umeo da zarobi kamerom i prenese: i tu svaka priča i počinje i završava. Ili jesi, ili nisi. Ko zna – znaće! Ko ne zna – neznaće!
Dobro. Sad, zašto film nema veću ocenu? Zar ovo nije masterpis? Ne, nije. Koliko god se izdvajao iz recentne ponude, a trenutno se nalazi na 4. mestu moje godišnje best-of liste, ovo ipak nije epohalni klasik i bezgrešni vrhunski masterpis za sva vremena, nego "samo" jedan odličan film koji će, možda, zasluživati svoje mesto u nekim listama najboljih 20 ili 30 ljubavnih filmova ikada. Možda.
Šta mi sreću kvari? Pre svega, ipak preterana jednostavnost (linearnost) goreopisane strukture. To uključuje i odsustvo ozbiljnijeg konflikta i frikcije sa okolinom. Roditelji, koje u početku vidimo možda i više nego što treba, u drugoj polovini SKROZ nestanu, pa se onda pitam čemu oni grdni minuti porodičnih večera i ćaskanja pre toga, ako tu nigde nikakva puška nije okačena da opali kasnije. Drugarice, familija, ostatak sveta – sve to naprosto nestane negde na pola filma, i ove dve kao da se nastane u vakuumu u kome obitavaju samo Emini artsy-fartsy prijatelji.
Ostatak ovoga mora da se bavi SPOJLERIMA, pa zato – tread lightly, odnosno, prvo pogledaj film pa onda hajllajtuj ostatak teksta i čitaj do kraja.

Kao što rekoh, film opisuje uspon i PAD jedne ljubavne veze. I za razliku od većine melodrama koje su meni poznate, ovaj film tom PADU, i njegovim posledicama, posvećuje daleko više prostora i vremena nego što inače biva. U normalnim ljubavnim filmovima, ako imaju tužan kraj, raskid, ili smrt, ili kakva-god tragedija, obično se dešavaju pred sam samcit kraj. Ovde – cure raskinu, ali film traje bar još nekih 30-40 minuta posle toga, i prati ono što se na filmu retko viđa, a naročito ovako upečatljivo, ubedljivo, emocijom pregnantno, a to je: ponovni susret dugo posle raskida, pri čemu ljubav još tinja u jednom (Adeli) ali je zgasla u drugome (Ema).
Dakle, taj osećaj neugasle ljubavi, i nade, očajničke, iako beznadežne, da se to opet nekako rasplamsa, da ono što je nekad bilo NE MOŽE da se tek tako okonča, da NIJE KRAJ, i ti trapavi pokušaji ispipavanja osećanja ex-partnera, glumljenja normalnosti, sitnog ćaskanja – kako si, kako živiš, šta ima kod tebe... – dok ti srce lupa a glas drhti, dok umireš od strave, i nade, i bola što je to uopšte puklo, i što sad s osobom s kojom si nekad bio najbliži i najstrastveniji imaš da vodiš neki suštinski tupi razgovor, kao s nekom školskom drugaricom koju godinama nisi video, a ne s osobom koja ti je bila sve i sva a sad je kao neki polu-stranac, a i dalje ti znači... 

...e, TO je uhvaćeno toliko genijalno TAČNO, zahvaljujući i savršenom scenariju, i mikro-glumi ove dve (ali naročito Adele – ona nosi glavni teret ovde!) da se to rečima ne može opisati. I ta scena njihovog post-post razgovora, u restoranu, nekoliko godina posle kraha veze, nešto je za antologiju. Što reče jedan prijatelj, "ko tu ostane suva oka – nije ljudsko biće!" Vaistinu.
Nažalost, RAZLOG za krah te veze toliko je banalan, prozaičan, petparački, da je u velikoj nesrazmeri sa ostatkom. U redu je da to pukne, ali da TAKO, zbog toga pukne – fuck, šta je ovo, DINASTIJA? Prosto, suviše je obično. Velika ljubavna priča mora da bude VEĆA OD ŽIVOTA. A ovo ovde, da pukne od najkretenskije ljubomore, za koju je povod neki skroz nebitni epizodista – da, naravno, u ŽIVOTU se dešavaju takve imbecilnosti, svakog dana; ali na FILMU, eeeh... možda, u nekom trećerazrednom.
Ukratko, Ema u toj sceni ljubomore i isterivanja Adele iz kuće pokaže toliko ružno lice – lice na koje nas dotadašnji film i nije pripremio, lice koje dođe niotkuda – da, nakon što se oporavite od šoka pred tom niotkuda stvorenom nakazom, jedina smislena reakcija je: OK, ako si ti zapravo TOLIKI IMBECIL, onda jebi ga, i ne zaslužuješ našu curicu: nosi svoju BOLESNU ljubomoru i ego-tripove negde drugde, nemoj nju (više) da truješ. Ukratko, teško je, posle te scene, žaliti zbog kraha te veze; teško je navijati za Adelu da se ovoj rospiji vrati; teško je osećati tragiku i neizbežnost u nečemu toliko banalnom, prozaičnom i suštinski nebitnom, lako izbrisivom, nečem što bi minimum pameti, minimum prave ljubavi i praštanja izgladio i zalečio.
U istinski velikim ljubavnim pričama protagonisti se lome, cepaju, razdvajaju nekim okolnostima koje su izvan njihove, i bilo čije kontrole: bolesti, ratovi, rase, smrti, i onda čovek može samo da kaže – jebi ga, BOGOVI su bili protiv njih, nije im bilo suđeno. Star-crossed lovers, i tako to... A ovde, ne: svega toga ne bi bilo da ova glupača, Ema, nije patološki ljubomorni skot koji jedno ovako preslatko devojče išutira na ulicu samo zato što je ova, u trenucima usamljenosti, otišla u naručje tamo nekom nebitnom liku koji joj očigledno ništa bitno nije značio...
Pored toga, prećeralo se, malo, pred kraj, sa scenama u zabavištu u kojem Adela počne da radi. OK, ima tu lepih, dirljivih momenata (npr. kad sva emotivno sjebana ima da s tom dečicom igra i peva a suze jedva suzbija) ali ima i nepotrebno dugih deonica kad ih uči pesmice, ili da sriču slova na tabli. Moglo je tu da se iseče bar 5-6 minuta... Naravno, ja bih ovu Adelu mogao da gledam i u uncut security cam snimku iz učionice, 45 minuta u cugu kako se zamlaćuje s decom, ali to iz mene govori stalker-perv; ako ću kao kritičar, ti minuti su ipak nepotrebni filmu.

I tako... Blue Is the Warmest Color je jedna topla ljudska (ljubavna!) priča koja ima Ghoulov pečat, naročito za one koji se prepoznaju u goreopisanom (ili oslikanom!); za moj groš je to, u krajnjem saldu, ispalo previše obično, ali običnijoj publici će valjda baš to da legne, jer ne morate biti lezbijka da biste se prepoznali u ovim emocijama: svako ko je ikada voleo drugo živo ljudsko biće ljubavlju strasnom i strašnom, naći će se u ovome!  

1 коментар:

rashomon је рекао...

Mislim da nije u pitanju samo ljubomora, ima scena kada Ema zamera Adeli što nije deo njenog art sveta, zahvaljuje joj što je "kuvala&stuff" ali bi volela da piše više, iako ova kaže da je srećna i bez toga. Odbija seks pod izgovorom da je dobila prerano... Mislim da je ta scena tu da pokaže da ova merka onu trudnicu i da je burna reakcija na prevaru bio samo način da je otera kako bi bila sa njom. Jako iskren i realističan film, da ih vidim na ulici ne bih se začudio:)