THE THING (2011)

**(*)

3-

    Hoksov STVOR je govorio u slavu Zajednice – o tome da neženja može da pobegne i na Južni Pol, ali da ni u toj pingvinojebini ne može i ne sme da bude mimo sveta; pre ili kasnije moraće da se priženi i skući (žena = socijalizacija = brak = zajednica). 

Stvor iz nekog drugog sveta (sam, bez ženke) kod Hoksa je individua koja patetično pokušava da podrije razbrbljani, razdragani rom-kom ove vesele družine, ali se svodi na bezveznjačko levo smetalo koje nikad ne interaguje sa protagonistima na neki znakovit način, nego o njemu i njegovim aktivnostima uglavnom saznajemo iz druge ruke, iz nečije priče, ili ga čujemo u susednoj sobi, kao u nekoj radio-drami. Stvor je ovde prirepak u zapletu kome nije ni neophodan, baš kao što je nešto malo kilavog, mlitavog "horora" nalepljeno samo kao prirepak na jednu romantičnu dramediju.

    Karpenterov STVOR, međutim, govorio je o nemogućnosti Zajednice. Grupa je, kod Karpentera, sumnjiva i manipulativna i potencijalno opasna, zombifikujuća (revolucionari-zombiji u NAPADU…; duhoviti zombiji u MAGLI; spavač-zombiji u PRINCU TAME; alien-zombiji u ONI ŽIVE i SELO PROKLETIH, bande – ali i institucije sistema – u BEKSTVU IZ NJUJORKA, itd). Istina, Zajednica je u STVORU nužnost opstanka, ali je i nemogućnost, u datim ekstremnim (cabin fever) uslovima. 

"Zajednica" je svedena na gomilu slabo-komunikativnih individua, gde je svako preokupiran sobom i svojim mikro-svetom (mjuz na vokmenu, solitary šah, druženje s psima…). Kao i u mnogim modernim hororima, a po uzoru na Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA – nemogućnost komunikacije i saradnje ključni je "greh" i provodnik strave. "Svega toga ne bi bilo da su likovi bili u stanju da načas sednu i dogovore se kao ljudi…"

E, pošto Ljudi (kao zajednica) nisu u stanju, jedan Čovek među njima, najveći individualac (Mekridi), uspeva da se izbori sa Stvorom sve do dubioznog kraja i dvosmislene, Pirove pobede u kojoj je čovečanstvo, možda, spaseno, ali on svakako nije. Nije mnogo, možda, ali je više nego što je uspela Grupa. Naravno, ovime se NE promoviše sebičnost, naprotiv: svojom (individualnom) žrtvom Mekridi daje život za Zajednicu, ali pod svojim uslovima, i na svoj način, kao tipični karpenterovski (usamljeni, autsajderski) heroj. Situacija je, zapravo, još složenija time što, u datim okolnostima, on i nije imao alternativu toj žrtvi – on je sticajem okolnosti praktično primoran na žrtvu, jer šanse za bekstvo ionako nije bilo: jedina dilema je da li ćeš i Stvora da povedeš sa sobom, ili ćeš da umreš kao i toliki pre tebe, dok to čudo ne sredi i poslednjeg, a onda ode do "civilizacije" da nastavi svoj pir…

    Stvor je, u Karpenterovoj verziji, bio organski integrisan u zaplet, u značenje, u žanr, u sve. On je katalizator dotad tinjajućih odnosa i stanja, on je oličenje njihovih strahova – najzad, On/To je, možda, i Ona: potisnuta Ženskost, poreknuta, negirana na tom mestu, u toj mikro-zajednici muškaraca izvan velike Zajednice. 
I ono-to-ona se zato što je negirana vraća još veća, jača, monstruoznija, vagino-zubatija, i sa sobom donosi košmarno, grozomorno anuliranje individue i stapanje i mutiranje i transformaciju u svom najužasnijem, telesno manifestovanom obliku. Itd.

Za razliku od svega toga, ovaj novi STVOR ne govori ni o čemu. I zato se tu nema šta analizirati, sem njegove grozomorne praznine i besciljnosti. On obitava na vetrometini današnjeg američkog studijskog filmmejkinga (bez obzira što ga kao reditelj-najamnik potpisuje nekakav Holanđanin). To je kalkulisani, obezmuđeni, bezlični i bezukusni produkt za konzumente industrije zabave – kao jedna zaboravljiva žvaka, ili kesa kokica: nešto jedva-supstancijalno, za privremeno žvakanje, što ne može da zaista zasiti, već služi samo za izazivanje mehaničkog rada vilica uprazno.

Reklamira se kao prikvel – ali zove se isto kao bi se zvao rimejk (dakle, *identično* filmu kome bi, kao, ova radnja trebalo da prethodi, a to se sa pravim prikvelima ne radi; da je ovo zaista prikvel, zvao bi se THING'S ORIGIN ili RISE OF THE THING ili tako neki kurac). I struktuiran je kao rimejk, sa nekoliko prepoznatljivih faza preuzetih iz scenarija Bila Lankastera, koji se ovde na špici ne pominje, što je po meni stvar za na sud. Umesto toga, pozivaju se na Kempbelovu novelu kao izvornik; taj jadan fazon ne pije vodu, jer dešavanja u ovom filmu nemaju veze s njom – šlepanje na Karpenterov film i njegovu adaptaciju te novele očito je na svakom koraku.

Tu je grozna obdukcija nehumanoidne organske mase unutar koje ipak ima nešto čovekoliko…
Tu je kompjuterski/mikroskopski prikaz ćelijske invazije.

Tu je test ljudskosti ("ko je vera, a ko nevera") – ovde znatno debilniji: ko ima plombu, taj je čovek, ko je nema – nije, jer Stvor se ne zamara repliciranjem neorganskih dodataka (proteze, minđuše i sl.). Još gore, ta scena je i žanrovski protraćena, jer nije ni napeta, ni gadna, ni znakovita – ništa se bitno u njoj ne desi, a još je inherentno groteskna na loš, nenamerno smešan način.

Ako već imaš wannabe napetu scenu u kojoj ljudi zveraju jedni drugima u usta i ždrela – u nekom trenutku bi iza nečijih krajnika MORALO da iskoči neko sluzavo čudo. Ali jok. Ne ovde. Bezveze.

U ovom *filmu ni o čemu*, imamo Ženu među zadugo obeženjenim muškarcima, ali od toga ništa ne biva. Njena ženskost, na tom mestu, nikako se ne problematizuje. Imamo Amerikanku među gomilom Norvežana, ali ni od toga ništa ne biva (ionako svi govore engleski, osim kad psuju ili u par rečenica promrmljanih među sobom). Imamo prvi susret ljudi i vanzemaljca, ali ni to sa sobom ne nosi ništa sem generičkih situacija.

Ne postoji ni najmanja svest o konotativnim potencijalima ove storije kao ni ambicija da se bilo šta sa njima napravi iznad nivoa EFX ekstravagance. Na primer: najeksplicitnije vaginoidni monstrum raskreči se iz telesine jednog od *muškaraca*, a ne žene, iako je bila jedna, ranije, u te svrhe neupotrebljena. 

Što je još bezveznije, baš taj vagina-monster spopada našu *junakinju*, a ne nekog od mužjaka – što bi možda imalo nekog smisla da nam je ova prikazana kao lezbijka (a nije), ili barem da se tu dešava neki bitch-fight nalik onome u ALIENS (što ovde ne biva).

Znači, puka proizvoljnost i bezvezarija. Istina, lepo napravljena od strane Vinstonovih učenika, Vudrufa i Gilisa, ali na tome se sve završava.
Ono što novi STVOR nudi je obilje spektakla, a bez supstance.
Da, imamo više efekata, više akcije, više urlanja, više vatre i eksplozija – ali sve je to tipični holivudski sound & fury, signifying nothing.

Karpenterov STVOR je 1982. bio revolucionaran. Groundbreaking filmčina koja je bila toliko Not of this earth da ljudska stoka nije ni umela da smesta odreaguje u značajnijem broju, nego se krdo tog leta radije povuklo u sladunjavu prepoznatljivost bajkovite eskapističke spilbergovštine (E.T.). Propast STVORA kod publike ali i kod slepaca što se kritičarima nazivaju bio je udar od koga se Karpenter NIKADA nije zaista oporavio. To je nezarasla rana čija krv kaplje po svemu što je potom radio, ili mu nije dato da radi.

Ipak, vremenom je proizveo niz uticaja – u stripu (DRUNA), na filmu (HIDDEN; DEEP RISING…), u video igricama… U Japanu je uobličio njihov drevni hobotnica-fetiš u čitav novi podžanr (tentacle-porn) ali je nadahnuo neke od najupečatljivijih prizora u nizu cyberpunk-SF-horora, uključujući tu i body-horror mutacije u AKIRI i gde sve ne.

Zbog svega toga je ono što je pre 30 godina bilo šokantno i grozno u međuvremenu postalo komodifikovano, lišeno moći da šokira: sad u svakom drugom filmu imamo takve mutacije i transformacije, pipci su svuda, sluz curi, Vozi Miško, al džaba kad smo oguglali!

I zato, uz svu buku i bes, ovi današnji efekti (obilato potpomognuti kompjuterima) ne mogu ni da računaju na sličan efekat. To su sada samo neke awesome igrarije sa spajanjem i razdvajanjem tela, njihovim lepljenjem, kidanjem, cepanjem, uvrtanjem… i ima tu eye-candy divota za ljubitelje ovakvih stvari, da se razumemo. Uprkos velikoj skepsi, pa i podozrenju prema ovom nepotrebnom filmu, lagao bih ako bih rekao da mi nisu prijale scene sa čudovištima i efektima. 

Hell, ako sam ikada neku ikonografiju u hororu voleo, onda je to body horror: svakojaki najgori mogući i naročito nemogući, fantastični scenariji preobražavanja i monstrumizacije telesa. I ovaj rimejk (da, rimejk!) nudi sasvim dovoljnu dozu takvih efekata za one koji ih vole, uglavnom dobro napravljene, pa zato ne mogu da se po njemu izbljujem onoliko koliko bih voleo i koliko u svojoj srži, zbog svoje blasfemije i uzaludnog prizivanja imena Božjeg, zaslužuje.

30 godina kasnije, sa svom naprednom tehnikom, čak i efekti maske Roba Botina i družine ostaju nedostižni, neprejebivi. Vudruf i Gilis nisu od juče, znaju svoje znanje, ali ovom prilikom su se producenti mešali u posao čak i njima, i u dosnimavanjima i menjanjima nametnuli mnogo veću upotrebu CGI efekata nego što je isprva planirano. Valjda današnjoj omladini kompjuterski crtež deluje stvarnije od prave stvari, šta li.

Ovo nije dobar film. Ali nije ni stravično loš. Prijale su mi neke scene, ali nisam uživao toliko u režiji koliko u majstorijama majstora za kreature. Sve u ovom STVORU je ni tamo ni ovamo, nedefinisano, neodređeno, bezlično, u krajnoj instanci – NEBITNO. Ništa nema ni najmanji impakt, pa tako ni "tragični" kraj naše junakinje. Hoksov film ima imbecilan kraj, ali memorabilan u svojoj kretenskoj reakcionarnosti: KEEP WATCHING THE SKIES! Taj kraj je postao paradigma čitavog tog paranoičnog (antikomunističkog, hladnoratovskog) stanja svesti u američkim SF-hororima 1950-ih. Iako kretenski, stari STVOR je postao trend-setter. Uobličio je (paranoični) etitjud svoje zajednice.

Karpenterov STVOR ima jedan od najlepših završetaka nekog horora (ili filma, uopšte), ikada, igde. WHY DON'T WE JUST WAIT HERE FOR A LITTLE WHILE... SEE WHAT HAPPENS... Kakva je to madrfaking mudovita genijalnost! Kakav uber-cool etitjud pred licem smrti. Hemingvej može da plače u svom grobu, može da ustane i da po drugi put sebi od muke raznese glavu, jer Mekridi tu pokazuje šta znači HEROJ, šta je pravi GRACE UNDER PRESSURE, šta znači pravi MAČO MEN u fizičkom i *metafizičkom* smislu! Čak i ako nebesa padnu, ubiće velikog čoveka. Da.
But outside it was raining… No, it was not raining, it was a fucking snow blizzard coming!

A ova kilava koještarija – nema ništa takvo na lageru. Čak je toliko bezobrazna da tokom odjavne špice (sa istim FONTOM kao u jedinom pravom STVORU) sadrži scenu koja direktno pušta pipak prema prvoj sceni u Karpenterovoj verziji, kao da je takvo spajanje moguće - kao da se ova isprazna i besciljna igrarija MOŽE spojiti sa tom genijalnošću i činiti celinu koja neće biti nakaradna poput ovih man-alien nit-riba-nit-đevojka groteski. Mislim, okej, može se to spojiti: kao pile sa sisom, kao baba sa žabom, kao govno sa pitom.
Džaba im font, kad su omašili sve ostalo.

P.S. Međutim, poznati srpski komičar Dimitrije Vojnov ne misli tako. On, ako uopšte misli, misli da je novi STVOR bolji od Karpenterovog. Kaže Dimče da je "Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira". Po njemu, "Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje." Lepo, zaista! Za razliku od Karpentera koji, prema ovom komičaru, ne ume da režira… 

I zato, kaže on, "THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani." Da, loše kritike ovog rimejka su – "klevete". 

I ja im se sada zdušno pridružujem!