30 DAYS OF NIGHT (2007)

**(*)

3-

šakalaka mrak, mrakadak tak! klak kajmak! kaka laka šu-pak! krkamak pak, tak. klak junak gvak! kva-kvak! mo-mak!

ili u prevodu: **(*), 3- za solidno dizajniran ali tanko dramaturški koncipiran film, sa mlitavim i uninvolving junacima te rascepkano uninvolving dešavanjima koja nisu adekvatno napeta i zločesta i zastrašujuća već samo umereno zanimljiva, if at all.

vampiri previše poziraju sa tim svojim kaputima na vetru: ako su već tolike zveri da ne umeju ni usta da obrišu nakon jela, zanima me kako se i gde se odevaju, i zašto, uopšte.

i šta rade kad ne jedu? stoje na vrhovima krovova i izgledaju cool?

a za to vreme? šta rade glavni junaci kad ne spavaju ili ne rade neke glupave stvari? nema TV-a, nema kompjutera, nema ničega, a oni svi zajedno u jednoj sobi, mrak i vetar i vampiri napolju, a mesec curi polagano, dan za danom…

pored nepostojećih likova te autistički nedostatnih negativaca i njihovog načina funkcionisanja (otkud oni, da li ovako svakog meseca prikolju po jednu naseobinu, i kako tolko vremena ostadoše neotkriveni, itd itd), jedan od većih problema filma počiva i u nepoštovanju jednog od (skoro) neumoljivih axioma horora: jedinstvo mesta, VREMENA i radnje.

POSTOJI razlog zašto se svi veliki horor filmovi dešavaju U JEDNOJ NOĆI A NE U 30! vremenski raspon u dobrom hororu je najčešće od jednog do nekoliko dana (mislim na glavnu radnju, nevezano za 'prolog', 'epilog' i sl.). retko biva da se uspešan i dobar horor film rasprostre na više nedelja ili meseci (a i to najčešće biva sa onima koji se graniče sa krimi-trilerom, o serijskim ubicama).

baš kao što postoji razlog zašto su sva najveća dela proznog horora zapravo kratke priče i novele, a VRLO retko – romani.

prosto, ne postoji žanr čiji efekat u tolikoj meri zavisi od pomenutih jedinstava: jedinstvo mesta, vremena i radnje, kao što je to slučaj sa hororom. za puni 'impakt', horor treba da bude sabijen u jednu kontinuiranu, neiscepkanu, konzistentno napetu i atmosferičnu priču, i malo je većih zločina u hororu od onog '7 dana kasnije' ili ''3 dana posle' ili 'mesec dana kasnije'.

fuck that!

na um mi padaju VRLO retki izuzeci od ovog pravila, i oni takođe spadaju u siege movie, kao THE SHINING ili DAWN OF THE DEAD – filmovi u kojima je unutrašnja drama aktera integralni deo priče, a ne mlakonjavi fil kao u 30 DAYS, i u kojima se intenzitet pretnje direktno reflektuje na unutrašnje mehanizme izolovanog mikrokosmosa tako da postoji jasna gradacija i jasna kulminacija – dok u 30 DAYS sve to deluje vrlo proizvoljno, i protok vremena, i razvoj likova (if any) a 'kulminacija' je vrhunac proizvoljnosti i couldn'tcareless-izma!

ukratko, film me ostavio ladnim – in a bad way!