izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. јануар 2009.

POSLEDNJA KNJIGA (prikaz knjige)

POSLEDNJA KNJIGA
 
Zoran Živković

Kompanija "Novosti, AD"

Beograd, 2007.

(Prikaz objavljen u LETOPISU MATICE SRPSKE)

Piše: Dejan O G NJ A N O V I Ć

Pred sam kraj najnovijeg romana Zorana Živkovića, dvoje likova vodi sledeći razgovor:
"Zašto je preduzeo da piše detektivski roman? Zar nije mogao da odabere visoku književnost?"
"Pa i odabrao je. Za njega detektivski roman nije niska književnost."
(str. 253)
Tenzija između tzv. "niske" i "visoke" književnosti provlači se kroz čitav roman, još od prvog poglavlja, u kome inspektor Lukić ulazi u knjižaru 'Papirus' da bi istražio slučaj misteriozne smrti mušterije, a prodavačica ga dočeka rečima: "Bojim se da nemamo mnogo knjiga koje bi zanimale jednog policijskog inspektora. Držimo uglavnom lepu književnost." (str. 10) Kako se ispostavlja, inspektor Lukić je redak zver, pismeni policajac koji je, čak, završio studije književnosti, i tvrdi da su mu ove pomogle u sadašnjem poslu. "Detektivski romani? Ali to baš nije visoka književnost," zapaža knjižarka. Načitani policajac odvraća: "Zar biste, recimo, Zločin i kaznu ili Ime ruže svrstali u nisku književnost?" (str. 10)

Ovim rečima, a i kasnijim pozivanjem na Ekov postmoderni, visokoknjiževni detektivski roman, Živković kao da diskutuje i sa svojim kritičarima. Dugo vremena njegovo ime bilo je vezano za navodno trivijalni žanr naučne fantastike, prvo u svojstvu urednika žanrovskih edicija koje je priređivao (edicija Kentaur, kod Prosvete), zatim i izdavao (edicija Polaris), a najzad i preko teoretičarske delatnosti (magistrirao i doktorirao sa temama iz SF-a, napisao Enciklopediju naučne fantastike…). Kada se, zatim, sasvim posvetio pisanju proze, Živković je često, po inerciji, u prikazima (pa čak i u najnovijem Rečniku književnih termina dr Tanje Popović, str. 466) nazivan piscem naučne fantastike, iako njegova vrsta proze ima malo sličnosti sa ovim popularnim žanrom, i zapravo pripada znatno poštovanijem korpusu fantastike u najširem smislu reči. Pošto je dobio nekoliko vrednih inostranih i domaćih priznanja za romane koji su pretendovali na visoku književnost, Živković se sa Poslednjom knjigom okušao u žanru koji se još uvek pretežno smatra trivijalnim – krimiću. Može zvučati čudno da se autor koji je dobar deo svoje karijere posvetio braneći dignitet vrste pisanja za koju se opredelio odluči da, nakon ozbiljnih književnih nagrada, napiše jedan čist žanrovski roman, pa još "bestseler" koji se prodaje na kioscima uz dnevne novine.1)

Ova odluka može se donekle razumeti uz pomoć replike navedene na početku ovog teksta: "Za njega detektivski roman nije niska književnost." Na žalost, ova tvrdnja ostaje mrtvo slovo na papiru koje nije uspešno oživljeno niti argumentovano Živkovićevom prozom. Pre svega, navedena izjava sadrži jednu logičku grešku: jer, da li se zaista može govoriti o "visokim" i "niskim" žanrovima ili samo o dobrim i lošim pojedinačnim književnim delima, bez obzira na žanr kome pripadaju? Konkretno, detektivski roman može biti i niska i visoka književnost, zavisno od umeća autora koji se njega poduhvati. Pokušaji da se sopstvenom delu podari dignitet pozivajući se na romane Dostojevskog i Eka ostaju tek retorički trik u kontekstu Živkovićevog romana, koji nije slab zato što pripada detektivskom žanru, već, jednostavno, zato što je veoma slabo osmišljen i napisan.

Počnimo od glavnog junaka i naratora: inspektor Dejan Lukić je bezlična pojava koja služi za opisivanje događaja, ali koja ne poseduje nikakvu naznaku ličnosti. U romanu ništa ne saznajemo ni o njegovoj prošlosti, ni o nesvakidašnjoj odluci da nakon studija književnosti postane policajac, niti o njegovim sadašnjim nazorima: kao mašina za suvoparno raportovanje reči, dela i slika koje je pisac naumio, on je najgori zamislivi narator, budući da je lišen i zabavno-cinične perspektive Čendlerovih junaka-istražitelja, ali i povučeno-objektivne, pa ipak dražesno ljubopitljive vizure jednog naratora-posmatrača poput doktora Votsona. Neubedljiv kao i sve ono što opisuje, Lukić je puka marioneta u Živkovićevim rukama, prinuđena da izgovara ovakve platitude: "Zbilja, ako trezveno razmislim, kako to valjda jedino priliči policijskom inspektoru, kako bi mogla postojati knjiga u kojoj se opisuje ono što mi se upravo događa? Nikako, naravno. Ovo je stvarnost, a ne književnost. Zar da dopustim da mi formalno obrazovanje prvi put zasmeta u poslu." (str. 59-60) Još slabije prolaze ostali 'likovi' koje Lukić sreće, jer ako je narator tek dvodimenzionalna skica, svi ostali su samo jednodimenzionalne crtice koje autor po svojim potrebama pomera po šahovskoj tabli a da nijednog trena ne osetimo prisustvo ljudskih aktera u toj prozi. Po shematizovanosti likova ovaj roman kao da je imao za cilj da dokaže, a ne opovrgne, čestu zamerku koja je krimi-triler romanima odvajkada upućivana vezano za tipske, klišetizirane likove i situacije.

Tome doprinosi i Živkovićev loš sluh za dijalog, što je tim gore budući da je Poslednja knjiga –u skladu sa zahtevima petparačke književnosti – ispunjena njima u tolikoj meri da čitalac često stiče utisak da u rukama ne drži roman, već tekst radio drame. To ne bi toliko smetalo da se ne radi o beskrvnim razmenama informacija bez imalo živosti, duha, ili barem ličnih osobenosti koje bi služile karakterizaciji. Evo jednog od brojnih mogućih primera izlišnog ponavljanja i prepričavanja situacija koje su čitaocu bile prikazane samo stranu ili dve ranije:

"Ja sam," rekao sam kada se javila. "Gde si?"
"Još sam kod Maje." Glas joj je zvučao utučeno. "A ti?"
"Upravo sam izišao iz Instituta za sudsku medicinu." Zastao sam malo. "Nemam dobrih vesti."
Vera je kratko ćutala.
"Nisam ih ni očekivala. Šta je bilo?"
"Knjiga je odnela još jednu žrtvu."
Ponovo je nekoliko trenutaka proteklo u tišini.
"Koga?"
"Doktorku Vidić. Sećaš je se?"
"Šta se dogodilo?"
"Otvorila je knjigu, iako sam je upozorio da to ne čini."
"Ta grozna knjiga!" Verin glas se pojačao. "Jesi li je se domogao najzad?"
"Nisam. Nestala je."
(str. 235)

Ovakve deonice, u kojima se taksativno prepričavaju već viđeni i čitaocu poznati događaji, ne samo što nepotrebno opterećuju krimić, koji bi morao da se služi narativnom ekonomijom za postizanje svog osnovnog cilja, saspensa (napetosti), već i previše podsećaju na početničko ponavljanje nedostojno autora kome je ovo šesnaesta knjiga proze. U pojedinim slučajevima, replike su sasvim nesuvisle, na primer:

"Užasno," rekla je Vera. "Život mi se potpuno poremetio."
"Najbolje je da ne obraćaš pažnju. Ponašaj se normalno, kao i do sada."
(str. 143)

Evo i jednog primera neuspelog, uštogljenog humora:

"Ovo već postaje zabrinjavajuće. Izgleda da ti ne prija vođenje ljubavi sa mnom."
Nasmejao sam se.
"Kakve veze ima vođenje ljubavi s mojim ružnim snovima?"
"Uvek ih posle sanjaš."
"To uvek samo je dva puta."
"Nije bilo nijednog izuzetka."
"Svejedno, moraćemo da povećamo uzorak. Ako me košmari budu pohodili i posle, recimo, dvadesetog puta, videćemo šta da preduzmemo."
"Šta možemo da preduzmemo? Odustaćemo. Zar da dopustimo da izgubiš miran san?"
(str. 180-81)
Jedini pokušaji da se dijalozi junaka ožive nečim što nije banalna razmena informacija mogu se naći u njihovim beskrajnim razglabanjima o različitim vrstama čaja. Naime, Živković svoje junake povremeno šalje u obližnju čajdžinicu, što je prilika za duge razgovore koji se nikako i ničim ne mogu opravdati, budući da ne služe niti zapletu, niti simboličkoj dimenziji romana, niti karakterizaciji (osim ako piščeva namera nije bila da svoje junake prikaže kao nesnosno dosadne likove koji sve vreme pričaju samo o čaju i o vremenu, dok se, paralelno s tim između njih razvija romansa bez trunke strasti ili čulnosti.) 

Zbog toga, sasvim je razložno strahovanje njegove junakinje:

"Još ću ispasti lik iz niske književnosti," rekla je, opet se osmehnuvši.
"Zar vam ovo deluje kao niska književnost?"
(str. 52-3)

Tako odvraća Lukić, govoreći o tekstu u kome se zatekao, zarobljen u klišeima na koje nas pisac povremeno podseća u jalovoj nadi da će ukazivanje na njih proizvesti njihovo prevladavanje, ili postmoderni kvalitet koga tu, ipak, nema. Usiljeni dijalozi, poput narednog, slab su nadomestak očekivanih žanrovskih učinaka:

"Dakle, šta sad neizbežno sledi?"
Uzdahnuo sam.
"Sad neizbežno sledi rastanak do sutra. Drugačiji razvoj događaja bio bi svojstven niskoj književnosti, a knjiga za kojom tragam to, izgleda, nije."
(str. 61)

Na žalost, Poslednja knjiga je baš to.
U žanrovskom smislu to je izrazito nevešto konstruisan roman. Istraga se kreće pravolinijski, bez elemenata koji krase dobre krimiće, kao što su: pod-zapleti, (lažno) osumnjičeni, neočekivani preokreti i slično. Umesto toga, Živkovićev inspektor sledi najelementarniju logiku i proceduru kako bi dešifrovao zaplet, time potvrđujući sebe kao mediokritetskog junaka bez trunke superiornih moći jednog Šerloka Holmsa. Svaki policajac, pa i onaj koji nije studirao književnost, rešio bi ovaj slučaj jednako uspešno sledeći tragove koje mu pisac ostavlja. U nekoliko slučajeva, u prelomnim tačkama, Živković poseže za jeftinim deus ex machina trikovima. Na primer, kada se Lukić nađe pred zidom u vidu šifre za pristup kompjuteru jednog kolege koji je već okarakterisan kao strastveni čitalac (i saradnik) tabloida, njemu prosto sine:

Ljudi su i inače predvidljivi, a policijski inspektori nisu tu nikakav izuzetak. Baš naprotiv. Šta bi drugo Petronijević odabrao za šifru nego naziv svog omiljenog tabloida!
(str. 151)

Još je uvredljivije po čitaočevu inteligenciju kada se, samo šest strana kasnije, Lukić nađe pred još jednom sličnom misterijom: došavši do skrovišta sekte Poslednje knjige on treba da na ulazu kaže lozinku, koju ne zna:

Lozinka!
Ali kako da znam lozinku? Ledeni pipci panike počeli su da mi gamižu uz kičmu. Kada sam se već pomirio s tim da mi preostaje samo da se okrenem i pojurim ka autu, čuo sam sebe kako izgovaram dve reči.
"Poslednja knjiga."
(str. 157-8)

I naravno, lozinka za ulazak na skroviti posed na kome se dešava okupljanje sekte Poslednje knjige glasi baš – "Poslednja knjiga". Rečena sekta prikazana je u stilu trećerazrednih roto-romana. Evo kako Živković prenosi reči njenog žreca:

"Jeste li spremni da ponizno primite izbavitelja koji dolazi da spase naš svet od propasti?"
"Jesmo!" složno je uzvratilo mnoštvo.
"Jeste li spremni da se pokorno poklonite jedinom gospodaru i vladaru?"
"Jesmo!" još se grlatije razleglo sa svih strana.
"Jeste li spremni da se suočite sa krajnjom istinom?"
"Jesmo!" Izgledalo je da se sve trese od siline pokliča.
(163)

Ovakve situacije i ovakva retorika duhovito su parodirani u filmu Deveta kapija (The Ninth Gate, 1999) Romana Polanskog, koji se takođe vrteo oko jedne knjige natprirodnih moći i tajanstvene sekte koja pokušava da je se dočepa. No, kod Živkovića parodije nema, već samo elementarnog odsustva imaginacije, a možda i žanrovske potkovanosti, budući da situaciju u opisanoj sceni, u kojoj vođa sekte raskrinka Lukića, Živković po ko zna koji put "razrešava" posežući za deus ex machina rešenjem, jednim od najbanalnijih u istoriji niske književnosti: baš kada se žrec sprema da žrtvuje nepažljivog inspektora, sva svetla se gase, "konjica" (policija) donosi spas u zadnji čas, a – što je posebno neubedljivo – u haosu koji tada nastane u opkoljenoj zgradi svi do jednog člana sekte uspevaju da pobegnu bez traga.

Oveštalim situacijama i oveštalim načinima za njihovo razrešavanje možemo dodati i često posezanje za oveštalim frazama: gorenavedeni "ledeni pipci panike" (str. 157) zapravo su odjek već iskorišćene fraze "ledeni prsti panike ščepali su me za prsa" (str. 92), a tu su i proceduralno sumnjivi postupci poput onog da inspektor u jednom trenu svojim sopstvenim mantilom pokriva telo žrtve na podu knjižare (!) samo da bi malo kasnije uzeo taj isti mantil sa leša i obukao ga (!) ili logički sumnjive detalje, poput ovog koji Lukić zapaža osmatrajući police knjižare 'Papirus':

Uz nekoliko veoma značajnih dela nalazili su se i sasvim osrednji romani. Moraću jednom da pitam Veru (…) kako ih je uopšte primila u knjižaru koja se diči besprekornim književnim ukusom.
(83-84)

Kakva je to knjižara koja drži samo vrhunsku književnost, koliko uopšte polica sa knjigama u njoj može da bude i gde je u tome ekonomska logika za njeno postojanje, pisac nam ne otkriva, jer mu je važnije da još jednom posegne za demarkacionom linijom između "visoke" i "niske" književnosti koja se kao lajtmotiv provlači kroz čitav roman, sve do završetka. Kulminacija bi trebalo da bude finalni "okretaj zavrtnja" kojim će Živković transcendirati dotadašnje nemušto i neznalačko koketiranje sa žanrovskim pismom i samouverenom alhemijom preobraziti svoj petparački napisan roman u "visoku" književnost. 

U preokretu na kraju ispostavlja se da je stvarnost likova romana zapravo "samo" fikcija, da su sve vreme bili lutke od papira u jednoj knjizi, i da su sve smrti, do tada detektivski istraživane, bile izazvane posezanjem tih likova za knjigom u kojoj su videli same sebe kako posežu za knjigom... Iako ovaj završetak donekle opravdava papirnate likove na prethodnim stranama, on je, u žanrovskom smislu, prevara u odnosu prema legitimnim očekivanjima čitalaca, kojima se roman agresivnom marketinškom kampanjom reklamirao kao "gotovo nerazrešivi triler". Sam autor je u jednom promotivnom intervjuu kazao: "Smerno se nadam da Poslednja knjiga neće izneveriti ni one koji prvenstveno očekuju dobar triler, kao ni one koji očekuju moju osobenu fantastičku prozu. Da li je to spajanje nespojivog? Rekao bih da nije." 2)

Svako bavljenje žanrom podrazumeva tri nezaobilazna činioca: autora (ponuda), publiku (potražnja) i izdavača (posrednik, a vrlo često i kreator potražnje). Žanr podrazumeva sistem ustaljenih pravila koja su poznata na sva tri nivoa žanrovskog bitisanja: autor svesno poseže za određenom tradicijom i sledeći (ili varirajući) određene postupke proizvodi delo prepoznatljivih karakteristika; izdavač svoj marketing podređuje vrsti (t.j. žanru) dela koje objavljuje tako da već izjavama za štampu, naslovom, koricama, plakatima i drugim propratnim materijalom jasno kod publike stvara određeni horizont očekivanja; najzad, publika se rukovodi znacima koje joj nude, prvo izdavač sa svojim pakovanjem, a onda i pisac, sa tekstom između korica, i dešifrujući žanrovske znakove u datom tekstu postiže ili ne postiže (zavisno od umešnosti pisca) vrstu žanrovskog uživanja koje joj dati žanr obećava. Pisac tzv. visoke književnosti nije obavezan da sledi bilo kakva očekivanja, ali onda kada se opredeli za poigravanje sa uzusima tzv. niske, a čitava propagandna mašinerija stvara lažni horizont očekivanja ('bestseler', 'krimić', 'triler', 'uzbudljiva knjiga od koje zastaje dah' itsl.) on nema prava da se tako nadmeno nasmeje u brk očekivanjima stvorenim kod čitalaca.

Živković svojim fantastičnim krajem podriva temelje prećutnog sporazuma koji svako žanrovsko (ovde: kriminalističko) pismo sklapa sa čitaocem. O tome govori najozbiljniji proučavalac krimića na ovim prostorima, dr Pavao Pavličić (koji se, pored odličnih teoretskih spisa sa krimićem uspešno okušao i u spisateljskoj praksi):

Lakše je utvrditi u što se ne smije dirati, s čime se ne smije eksperimentirati: ne smiju se dirati temelji žanra, njegove bazične konvencije. Ne smje izostati misterij, niti borba izmedju istrage i zločina, kao što ne smije izostati ni razrješenje zagonetke; ne smiju intervenirati nadnaravne sile niti se smiju pojavljivati podaci i likovi za koje čitalac prije nije znao.
(Pavao Pavličić, Sve što znam o krimiću, Filip Višnjić, Beograd, 1990., str. 71)

Živkovićev preokret na kraju Poslednje knjige podriva same temelje krimi trilera: ispostavlja se da ne postoji zlikovac, da je misterija bila lažna, da su uzroci smrti nadnaravni, da je čitava stvarnost zapravo fikcija, pa čak, na neki način, i da je pripovedač sâm ubica, budući da je i on (na kraju) razotkriven kao pisac, tj. piščev alter-ego. Previše je toga podriveno i srušeno, a da ništa, zauzvrat, novo niti vrednije od srušenog nije izgrađeno. U nasilnom pokušaju da jedan nevešto izgrađen i ispodprosečno napisan roman izdigne do "visoke" književnosti, Živković izneverava i žanr i književnost, i čitaocima željnim dobrog trilera nudi ćorak i prevaru, a onima željnim dobre književnosti – ravno i neuzbudljivo štivo koje se deklarativno možda i može dovoditi u vezu sa Imenom ruže, samo da bi u poređenju s tim delom još upadljivija postala njegova inferiornost na svim nivoima: i jezičkom, i žanrovskom, i idejnom i, uopšte, umetničkom. 

U želji da pobegne od šablona, Zoran Živković je sebi dao auto gol, i napisao delo koje savršeno ilustruje Pavličićeve reči:

Šablona sama po sebi ne daje garanciju umjetničkog uspjeha, ali njezino narušavanje gotovo u pravilu vodi u neuspjeh. Ako se drži shema, krimić možda neće biti umjetnost, ali će biti korektan krimić; ako shemu naruši, pa ne postane umjetnost, neće biti ništa.
(Pavao Pavličić, ibid, str. 67)

Poslednja knjiga Zorana Živkovića je jedno takvo – ništa.

FUSNOTE:

1) Termin 'bestseler' ovde je pod znacima navoda iz najmanje dva razloga: kao prvo, radi se o citatu koji je često u promotivnim napisima o ovom izdanju korišćen od strane izdavača za delo koje još uvek nije ni počeo da prodaje, samo na osnovu odštampanog tiraža (20.000 primeraka); kao drugo, pod navodnicima je zbog diskutabilne upotrebe termina. Naime, bestseler podrazumeva da je izvesna knjiga prvo krenula u prodaju, zatim naišla na veliko interesovanje i onda se prodavala u velikom broju (na šta ukazuje i etimologija, od engleskih reči 'best' i 'seller' koje označavaju knjigu koja se najbolje prodala). Redosled koraka u ovom slučaju bio je drugačiji: knjiga je bila proglašena 'bestselerom' i pre same prodaje, na osnovu uverenja izdavača da će zahvaljujući svom marketingu uspeti da proda celokupni odštampani tiraž, uprkos činjenici da se nijedna Živkovićeva knjiga do sada nije ni približila statusu bestselera, čak naprotiv (što, uostalom, i sam autor često ističe u intervjuima).

2) http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:200342-Prva-Poslednja-knjiga

4 коментара:

Radmilo је рекао...

E, sad kao da sam je pročitao. Pre par sati sam priznao da sam Z.Ž prestao da čitam posle knjige "Četvrti krug". Sad mi je lakše. Ali...
Da mi u petak vratiš moje knjige, jer ne bih voleo da ih vidim komentarisane - ovde.

Radmilo је рекао...

Sad kao da sam je pročitao. A, samo pre par sati sam priznao da sam Z.Ž. prestao da čitam posle knjige "Četvri krug". Bilo mi je dosta. Ali...
Da mi u petak vratiš moje knjige, jer ne bih voleo da vidim komentare - ovde.

Dejan Ognjanovic је рекао...

a, sad je dockan.
posle davanja nema kajanja.
vraćam kad pročitam, a kritika će biti ni po babu ni po dedu, a nekmoli stričevima!

Dejan Ognjanovic је рекао...

pošto je u međuvremenu YU domen ugašen, a srbija prešla na RS, link ka gore-citiranom textu iz VEČERNJIH NOVOSTI sada je ovde:
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:200342-Prva-Poslednja-knjiga