U prvom
delu ovog izveštaja dao sam predistoriju priče o (pravom) prvom srpskom vampiru (Peri Blagojeviću), kao i o
najpoznatijem – Savi Savanoviću;
opisao sam kako je došlo do moje posete selu Zarožje, i prvu fazu puta, do
dolaska u selo, uz osvrt na internacionalnu medijsku halabuku koja je baš tih
dana pratila to selo i "Savinu" vodenicu kraj njega. A sada, evo pravog mesa ove priče! Slede ekskluzivne
impresije i slike sa lica mesta, iz kolevke srpske vampiristike i hororizma.
Na donjoj slici - vodenica kako je izgledala 2010. godine, pre potpunog rušenja krova:
Napomene: 1)
kao i uvek, klikni na sliku da je vidiš veću i detaljniju; 2) copyright za sve
fotke sa žigom – The Cult of Ghoul Inc;
3) sve fotke, osim dve (očigledno je koje su izuzeci), načinjene su 02. decembra 2012. od strane horror
tima; 4) sve fotke, osim onih koje mene prikazuju, uslikao sam ja-pa-ja!
...Kad smo
napokon sišli sa Ibarske magistrale, spustili smo se srednje-lošim drumom do
sela Zarožje i tu načinili pogrešno skretanje. Ali, naša sreća tog
sablasno-maglovitog i mestimično kišovitog decembarskog dana bila je tolika da
nam se posrećilo čak i s pogrešnim skretanjem. Naime, drumče kojim smo sišli sa
druma naniže, ka dnu doline, očekujući da tu nađemo vodenicu, vrlo brzo se
pretvorilo u ćorsokak. Ali ne pre nego što smo na njegovom kraju ugledali jednu
ženu u avliji i upitali je za vodenicu.
Strahinja i
Pišev su sa njom usnimili kraći razgovor, uprkos sitnorominjajućoj kišici. Žena
nam je kazala da se vampira ne boji, tj. ne veruje u njih, a nije ni čula za
navodnu obavijest iz opštine da se upozorava građanstvo da se pripazi Save sad kad
mu se srušila vodenica itd. I ne samo što nam je objasnila put do tražene
lokacije nego nam je, što će se pokazati kao sudbonosno, preporučila da
potražimo izvesnog meštanina, Slobodana, koji zna mnogo toga o celoj toj priči,
i rad je da o tome priča pred kamerama, s kojima je već imao puno iskustva u
prethodnim danima. Baš nam takav treba! I zato, prva stanica bila je njegova
avlija, koju prepoznadosmo iz prve, zahvaljujući opisu pomenute zarožanke.
Ukratko –
sreća nas je nanela u dom izuzetno gostoprimljivih i u svakom pogledu divnih
ljudi koji su baš tada pravili kobasice za svoje potrebe (od mesa sa
svinjokolja od pre par dana). Ne samo što su nas usred tog posla primili u dom,
nego su nas i domaćinski ugostili – slatko, sok, domaća pita sa sirom i sa
jabukom, palačinke, domaći duvan-čvarci itd. Nismo hteli da budemo na smetnji,
pa ni da ulazimo unutra, ali –kako nam kasnije rekoše drugi ljudi- narod je u
ovim krajevima vanredno gostoprimljiv, gost je svetinja, i uvredili bi se da
smo insistirali da ne prihvatimo njihove ponude. Ipak je to Zapadna Srbija,
srce srpstva (zajedno sa središnjom Šumadijom), nezatrovano kojekakvim
elementima koji, recimo, istočnu i južnu Srbiju čine stecištima kojekakvog
šljama.
Slobodan nam
je još detaljnije objasnio kako da dođemo do vodenice, i poslao nas tamo dok
privrši svoj posao s kobasicama, nudeći da nam kasnije u kameru kaže šta god
budemo raspoloženi da ga pitamo. Tako i bi: odosmo kolima oko 1km dalje, i bez
greške nađosmo vodenicu. Zahvaljujući TV prilozima i fotkama iz ranijih dana
nije bilo ni najmanje sumnje da je to baš ta.
Prvi utisak:
vodenica nije u selu, nego podalje od njega, što je sasvim normalna stvar i u
skladu sa simboličkim značenjem te lokacije kao mesta koje i jeste i nije deo
zajednice. Jeste, jer njoj pripada i njoj (vitalno) služi, a nije zato što je
ipak podalje od nje, izdvojeno i blago tabuizirano, te kao takvo idealno za
manifestovanje onostranih sila...
Drugi utisak: pored
puta, direktno naspram vodenice, nalazi se spomenik čoveku koji je baš na tom
mestu preminuo. Kažu, nije nikako vezano za Savu. Kažu, srčani udar. Kažu,
slučajnost što je baš tu...
Treći utisak: blago
razočarenje što je vodenica previše blizu putu, pa još asfaltnom, koji prolazi
kroz tu udolinu i svojom savremenošću narušava inače divlju lepotu i atmosferu
starinskog, drevnog.
Četvrti
utisak: do vodenice ne postoji pristupačna staza, a kamoli put. Do nje se s tog
asfalta može sići, na jedvite jade, i uz mnogo opreza, samo niz jedva primetan
stazuljak, strm i rizičan, naročito po blatnom i klizavom vremenu.
Peti utisak: dobro
je da ipak nije cela srušena, kako neki neprecizni izveštaji iz treće ruke
tvrde. Dakle, nije se "srušila
Savina vodenica", nego samo njen krov.
Zidovi se zasad još drže, i podupiru impozantnu i oku prijatnu građevinu.
Kasnije nam
rekoše da je krov pao pre više od godinu dana, što još besmislenijom čini tu
novinarsku patku o "nedavnom" rušenju vodenice i posledičnom
"strahu" meštana od posledica toga. Pre će biti da je nekome (iz
opštine?) tek ovih dana sinulo da nekako unovči lažne glasine o tome. Pitanje
je samo zašto su čekali toliko dugo...
Što se tiče
lokacije, ona je savršena. Mesto je zaista sa svih strana izolovano brdima i zlokobnim
đavolovarošanskim šiljatim stenama, senovitom šumom, i uopšte ne deluje kao da
je selo odmah iza. Osećaj izolovanosti je više nego primetan čak i usred
podneva.
Čulo se samo
stalno klokotanje planinskog potoka, ali čak i žubor te vode baš na tom mestu,
u tako gluvom i sivom danu, nosio je zlokobne konotacije.
Sasvim
prikladno tom ambijentu, Sava Savanović je demonstrirao svoju vampirsku
sposobnost preobražavanja u ma koju životinju, Mada se češće pretvara u vuka
ili psa, nama se ukazao u obliku velike
blede žabe. Zaista originalno (i ljigavo)! Mada se lukavo kamuflirao među
kamenjem, mom gulovskom oku nije mogao da promakne, pa sam ga uslikao u krupnom
planu, kao dokaz. Kasnije je postao nevidljiv.
U vodenici su primetni
tragovi plamena, odnosno požara. Nažalost, zaboravio sam da kasnije pitam
Slobodana otkud to, i otkad. Ali, ako zamišljate scenu gomile seljaka sa
bakljama koji dolaze ovde kao na kraju nekog Univerzalovog horora iz 1930-ih –
o'ladite. Čisto sumnjam da je tako nešto u pitanju.
Kao što se
može videti, vodenični točkovi su još uvek unutra, u kršu i rusvaju od palih
greda i ćeremida.
Vodenica
deluje mala: skroman prostor za rođenje tako velikog mita o Savi Savanoviću –
sobičak jedva dovoljan da se u njemu dva čoveka okrenu jedan oko drugog bez
dodira.
Svakako je
prostora manje nego u onoj vodenici iz LEPTIRICE. I kad sam kod toga, valja
naglasiti da taj TV film *nije* sniman u Zarožju, već u nekom selu u današnjoj
Bosni, a ondašnjoj SFRJ. Razlog je taj što je Kadijević a) želeo vodenicu u radnom stanju, a ova zarožanska u to
vreme nije bila u pogonu; i b) želeo je veći i slikovitiji prostor od ovoga u
kome kamerman ne bi imao gde da se okrene sa svojom mahinom.
Kasnije tog
dana Slobodan nas je poveo u jednu drugu, bolje očuvanu vodenicu –znatno veću
od ove. Ali džaba joj očuvanost, džaba joj prostor, kad je na mnogo
prozaičnijem, neskrovitom mestu, nepogodnom za pletenje jezivih priča i
legendi.
Naravno, ovu
Savinu vodenicu smo obišli i razgledali sa svih strana, i tek kad smo je
osmotrili odozdo shvatili smo koliko je zapravo strašno propala: ne samo
očigledno srušeni krov, nego je i njen pod na ivici propasti.
Podne daske su
sasvim polegle, popucale i svile se ka tlu, i neki neoprezni namernik koji ovde
eventualno dođe i reši da se šegači u unutrašnjosti vodenice lako može da
strada, ili barem ozbiljno da se sjebe, usput ubrzavši rušenje cele vodenice,
ako svojom težinom polomi već žestoko natrule daske i grede.
Kad sam video
u kakvom je stanju pod, shvatio sam koliko je nerealna, a na neki način i
besmislena priča o "renoviranju" vodenice, što se moglo naći u
pojedinim izveštajima i prilozima. Nema ovde šanse za renoviranje: to je toliko
trulo i propalo da jedino može da se izgradi iznova, od nule – dakle, da se
sruši skroz, ili barem drveni deo, pa da se gradi na postojećim kamenim
temeljima (mada mi ni oni ne deluju baš mnogo stameno).
Ako neko u
tome bude video materijalnu korist (turizam i sl), može da to uradi, ali – to
više neće biti TO. Mislim da se sa velikom sigurnošću može reći da su Strahinja,
Pišev i Ghoul bili među poslednjim živim ljudskim bićima koja su kročila u autentičnu Savinu vodenicu dok se ova koliko-toliko
držala na okupu, makar i kao polu-ruševina. Biću zaprepašćen ako ovo sve izdrži
snegove ove zime i ako proleće dočeka u iole prepoznatljivom obliku kakav smo
mi imali sreće da, maltene u poslednji čas, zateknemo.
Znači, okej,
možda neko, nekad, ovde napravi još lepšu i još stariju (sic) vodenicu, ali to više neće biti ona u kojoj je
najpoznatiji srpski vampir, navodno, davio vodeničare – nego neka sasvim
druga. I drago mi je što sam ovde bio i autentičan ugođaj osetio pre nego što
neko nađe za shodno da ovo sruši i napravi novu "vodenicu"; pre nego
što izgrade staze i stepenice da svaka baba i svako derište može tu da prolazi
i kolicima prilazi; pre nego što naprave trafike, suvenirnice i kafane odmah
pored, i tako sasvim ubiju unikatnu atmosferu tišine, samoće, izolacije i
neljudske, blago neprijateljske, zlokobne prirode na ovom mestu.
Kad sam već
kod suvenira, sa sobom sam odavde poneo nekoliko: dve treščice iz drvenog dela
vodenice i jedan kamičak izvučen iz njenog temelja. I mada mi to sve vreme stoji
kraj uzglavlja, tokom ove dve nedelje koje su prošle od tada nije mi nijednom u
san došao niti Sava, niti neki drugi vampir – zapravo, nisam imao nijedan horor
košmar... Pišev je sa sobom poneo jedan veliki štap, kako bi njime o tlo
oslanjao svoje izdžigljale kosti, ali ni on nakon toga nije doživeo nikakvu
natprirodnu emanaciju ("Vrati mi moj štap!" i slično).
Od Slobodana
smo čuli priču o Savi Savanoviću otprilike onakvu kakva je čitaocima Glišićeve
priče poznata (vidi 1.
deo ovog izveštaja za dajdžest-podsećanje). Jedino odstupanje je u tome
što je, prema njegovoj verziji, Strahinja u vodenicu otišao sam (a ne na
angažovanje starešina sela), praktično sa samoubilačkim namerama. Znači, ne da
pomogne selu, ne da se dokaže kao zreo momak za nesuđenu devojku, nego kao
razočarani melanholik koji je, kad mu je odbijena prošnja voljene, rešio da ode
u vodenicu i pusti da ga tu vampir sredi, jer šta će mu život bez drage...
Slobodan nam
je kazao i to da se niko drugi, posle Save, u selu nije vampirio; da ljudi tog
kraja svi znaju za priču o Savi S, ali da ne osećaju neki preterani strah od
tog mesta, žive svoje živote najnormalnije u njenoj blizini – ali, takođe,
izbegavaju da se tu zadese uveče, a kraj nje ne bi prespavali ni za kakve
novce.
Kad sam kod
toga, kazao nam je da je nedavno, pre nekoliko meseci, tu boravila grupica Novosađana,
koji su spavali kraj vodenice čak dve ili tri noći. Videli smo tragove njihovog
kampa. Kaže da ništa posebno nisu videli, ali jesu tokom noći čuli neke zvuke i
glasove za koje nisu baš bili sigurni odakle su i šta znače...
Slobodanov sin
mi je nudio 300 E da zanoćim kraj
vodenice, što bih možda i učinio da sam imao sa sobom svoju vreću za spavanje,
i da nisam morao da se nazad u Beograd vratim istog popodneva sa ekipom. No,
ako ima ljudi koji smatraju da je to easy
money, samo izvolite, idite u Zarožje pa nađite nekoga ko će vam platiti da
zanoćite kraj Savine vodenice – i nek vam je sa srećom! Al' ako vam se nešto
desi, ja perem ruke od svake odgovornosti!
U idućem
nastavku: 1) poseta drugoj, većoj i očuvanijoj vodenici u Zarožju (i mali trač
o tome kako je čuveni putopisac Memedović "noćio" u
"Savinoj" vodenici)! 2) dva prastara groba kraj crkvice u selu! 3)
obilazak jednog apsolutno neodoljivog, pradrevnog groblja, najstarijeg na kojem
sam ikada ghoulovao (starog nekoliko vekova)! Stay tuned!
---NASTAVIĆE
SE---