izabrana dela

izabrana dela

уторак, 11. децембар 2012.

Zarožje: U vodenici Save Savanovića (1. deo)

            U nedelju 02. decembra napokon sam naživo obišao sveto mesto srpske vampirologije i hororistike, kamen-temeljac mita o najpoznatijem srpskom vampiru – čuvenu vodenicu kraj sela Zarožje u zapadnoj Srbiji gde se, prema legendama, vampir Sava Savanović gostio krvlju zlosrećnih vodeničara. Priču o tome ovekovečio je i dalje raširio Milovan Glišić u priči "Posle devedeset godina" (1880), a dodatno je proslavio prvi srpski (i prvi ex-Yu) horor film, LEPTIRICA (1973) Đorđa Kadijevića, koja je, zbog svoje kultne i legendarne uloge zaslužila da ukrasi koricu moje knjige o srpskim filmovima strave, U BRDIMA, HORORI (2007).
            Da podsetim: u Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašan momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da ruku kćeri, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana okupljeni na većanju pod šljivom. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Strahinja uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu vodenice; tom prilikom doznaje ime vampira kada ovaj uzvikne: ''Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!'' (Milovan Glišić, 'Posle devedeset godina' u: M. Glišić, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić, Beograd, 1983, str. 163)  PS: Na licu mesta, u Zarožju, meni je više seljaka kazalo malkice drugačiju verziju ovog usklika, sa rimom: "E, Savo, Savo, otkad si vampir postao, bez večere nisi ostao!"
Zahvaljujući pamćenju najstarije žene u kraju, grupa seljana zajedno sa Strahinjom uspeva da pronađe Savin grob u 'Krivoj jaruzi' i u njemu zaista nalazi vampira opisanog u skladu sa srpskim narodnim predanjem: ''Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio a drugo mu otvoreno'' (ibid, str. 175). Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu, a ''onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po Ovčini, pa je i njega nestalo'' (ibid, str. 185).
Bez obzira na natpis bilborda na ulasku u selo, moram da demantujem tvrdnje lokalnog turističkog saveza i lokal-patriota: Sava Savanović NIJE "prvi srpski vampir". Prvi zabeleženi, dokumentovani slučaj vampirizma u Srbiji odnosi se na slučaj Petra Blagojevića, iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta. O njemu svedoči tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta 1725. U tim nemačkim novinama predstavljen je izveštaj vlasti Austrije, pod koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, sa opisom događaja koji se zbio u Kisiljevu 1725. godine. 
U njemu se navodi da je posle smrti Petra Blagojevića, u roku od osam dana, u selu umrlo devetoro ljudi, koji su bolovali po 24 sata od nepoznate bolesti. Svi su na samrti ispričali da im je Blagojević dolazio u san i davio ih, zbog čega im je nemoguće da izbegnu smrt. Petrova udovica, kojoj je on, takođe, dolazio u san, pričala je da se vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje nepromenjeno, da im raste kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Ogorčeni zbog brojnih smrti u selu, meštani su pozvali paroha i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob i pripreme dobro zaoštren glogov kolac.
Pošto su otvorili sanduk, videli su, prema ovom izveštaju,  da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre deset nedelja. Posle probijanja glogovim kolcem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Potom je telo spaljeno, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu. (Nav. prema: Montague Summers, The Vampire in Europe (1929), Bracken Books, London, 1996) Ovi austrijski izveštaji značajni su zbog toga što su bili su prvi koji su na Zapad preneli srpsku reč "vampir", koja se, kroz brojne prevode ovog teksta na francuski i engleski, brzo proširila Evropom.
O svemu ovome možete se obavestiti u dokumentarnom programu MISTERIJE SRBIJE posvećenom "Savinoj družini" (OVDE!), a ja ću samo još jednom, zbog tvrdoglavih, ponoviti da Sava Savanović nije PRVI srpski vampir, nego "samo" – NAJPOZNATIJI. Zašto? Zato što su usmene priče jedno, nemačke novine od pre skoro četiri veka drugo, a pripovetke poznatih pisaca i filmovi poznatih reditelja nešto treće, pa prema tome – Kisiljevo i Pera Blagojević tek treba da porade na svom marketingu. Do tada, i do mog (neizbežnog!) odlaska u to mesto, evo kako je protekla moja poseta Zarožju.
Na nju se, naravno, odavno spremam, ali tek sada su se sklopile sve potrebne kockice da se to uradi kako valja i priliči. Pozvan sam da se, kao stručni konsultant i special guest star, pridružim timu koji su činili više nego prikladno nazvani vozač-snimatelj-reditelj Strahinja (I kid you not!) i moj dragi prijatelj, pisac i antropolog, Marko Pišev. (PS: Fotke u ovom postu sa CultOfGhoul žigom su originalne i ekskluzivne, a ostale, bez žiga, skinute su sa interneta. Odabrao sam nekoliko njih koje prikazuju Savinu vodenicu iz doba pre nego što se krov urušio.)
U subotu uoči puta Marko i ja smo prvo overili odlični meta-horor BERBERIAN SOUND STUDIO na Festivalu Autorskog Filma, a posle toga se sa nekom manje-više hororičnom družinom zapili na jednom prijatnom, mirnom etno mestu, udobno zavučenom i sklonjenom od beogradske dizelaške vreve. Uz crno vino i sitne duvan-čvarke (sic!) koje sam mudro poneo sa sobom, vilenili smo do oko dva po ponoći (čvarci su iščezli mnogo ranije), kada sam ja, kao najodgovorniji, insistirao da pođemo domu, imajući u vidu plan da se na put krene već u 05h ujutru (!!!), te stoga ne bi bilo zgoreg malo i zažmuriti, a možda i odremati, pre dugog i zahtevnog putešestvija! Trećem članu tima, Strahinji (koji je tad mudro dremao) poslali smo poruku da je bolje da ipak dođe po nas u 06, što nam je u krajnjem saldu dalo stratešku prednost od ciglih dva i po sata čistog sna tog jutra, pre nego što smo seli u njegov auto i krenuli Savi u pohode. Na slici: Marko Pišev.
Naravno, naši mladi organizmi, očeličeni svakojakim hororima, glatko su prešli preko ovog iživljavanja i deprivacije sna, i posle nešto malo jutarnjeg prozevanja brzo smo zaboravili na to da jedva da smo oka sklopili prethodne noći. Jutro je bilo kao poručeno za naš hororični naum: izmaglica je, kad smo izašli iz velegrada i krenuli Ibarskom magistralom put Valjeva, prerasla u maglu, a naročito od Lajkovca u gotski doom & gloom zavila puste livade i ogolela stabla. 
Uz zvuke Radio Kosmosa iz dalekog svemira, moje ghoulish oko zapažalo je natpise kraj puta, kao što je "Zagrobne usluge" (dakle, ne pogrebne, nego zagrobne!) i u memoriju urezivalo bizarne nazive mesta kraj kojih smo prolazili: Rubibreza, Nepričava (iz one dečje serije!), Ćelije, Popučke, reka Krivošija, manastir Pustinja... Sve su to bili znaci da smo na pravom putu – putu ka mestu Primarne Scene srpskog horora
Ja sam, čak, tražio da slušamo isključivo crkvenjački radio na čije smo talase naišli, voljan da se prigodnim religioznim (pravoslavnim) pesmama psihički spremim za susret sa arhi-vampirom, ali moji saputnici su me nadglasali. Vozač je čak insistirao da će početi da bljuje ako čuje još jedan ton bogougodnih melodija, pa sam bio prinuđen da se priklonim bezbednosti u saobraćaju. Naročito po toj magli... Serpentine i "lakat-krivine" su nas dočekale u brdima, horori, nadomak sela. Ipak je to put sa mnogo uzvičnika, i kao takav nije za zezanje.
Ni GPS ni Google Maps nisu nam davali 100% sigurnosti, pa uz mnogo opreza, ali srećom bez lutanja, uspesmo da lociramo skretanje prema selu Zarožje – mada, toliki smo slepci da smo u dolasku uspeli da ne zapazimo (relativno skromni) bilbord sa slike, i kraj njega se slikali tek kad smo sve obavili, u povratku. Na donjoj slici: Strahinja i Sava!
Kad smo prišli selu počela je da rominja sitna kišica, što nas je donekle uplašilo da će nam vreme pokvariti planove. Naime, alibi za ovu ekskurziju bilo je snimanje kratkog dokumentarnog filma za jednu novu Bg televiziju. Ovaj dolazak smo planirali nekoliko nedelja ranije, PRE nego što je pukla kretenska halabuka koju su pojedini strani mediji ko zna otkud sročili i preneli. Naime, verovatno znate da je čitav niz stranih glasila, od tabloida do uglednih dnevnika, izvestio su da su tupavi Srbi, odnosno opštinske vlasti u Zarožju, proglasili neku vrstu vanrednog stanja, podigli stanje pripravnosti na viši nivo i upozorili stanovništvo da se pripazi vampira, zato što se srušio krov Savine vodenice. 
Evo samo delića tih budalaština koje su se baš u danima pred naš put prepisivale iz jednog u drugo glasilo, sa vrlo malo proveravanja fakata ili dodavanja nekog researcha: uglavnom se radi o copy-paste "vestima" sa neznatnim količinama sopstvene šminke:
 

Get your garlic, crosses and stakes ready: a bloodsucking vampire is on the loose. Or so say villagers in the tiny western Serbian hamlet of Zarozje...

A local council warned villagers to put garlic in their pockets and place wooden crosses in their rooms to ward off vampires, although it appeared designed more to attract visitors to the impoverished region bordering Bosnia.
Many of the villagers are aware that Sava Savanovic, Serbia's most famous vampire, is a fairy tale. Still, they say, better to take it seriously than risk succumbing to the vampire's fangs.

Residents of a remote Serbian village at the border with Bosnia were advised by local authorities to carry constantly in their pocket garlic, put wooden crosses in homes and arm themselves with stakes to defend the spirit of Sava Savanovic, a vampire as famous for Serbia as Dracula for Romania.
Village’s mayor Miodrag Vujetic said: “People are terrified, everyone knows the legend of vampire Sava Savanovic who, we fear, is now homeless and looking for somewhere else and possibly other victims. We are all scared.”
 
Richard Sugg, a lecturer in Renaissance Studies at the U.K.’s University of Durham and an expert on the vampire legends, said the fear could be very real. Stress can bring on nightmares, which makes people’s feelings of dread even worse.
"The tourists think it is fun - and the Serbian locals think it’s terrifying," he said.

            A evo ga i jedan od niza inostranih video priloga koje možete videti na Jutjubu:

E, a kad su već stranci digli toliku dževu, priča o Savi je vaskrsnuta i u domaćim smešnim izgovorima za medije, pa je tako B92 poslao svoju ekipu u Zarožje da snimi kraći prilog o ovome, koji možete videti ovde:

Fama je bila tolika da je čak i onaj Amidžić, koji se proslavio glumeći (?) retarda, došao da tu snimi prilog za svoj Pink SHOW. Štaviše, baš njega smo sreli po izlasku iz vodenice, tog istog dana – ali da ne idem preko reda, nego sve kako priliči, od početka... 
Dakle, u sledećem nastavku biće opisano kako smo se proveli u Zarožju, kako su nas primili meštani, šta smo videli u vodenici i oko nje, u kom obličju nam se ukazao Sava Savanović, ima li kakve istine u navodima stranih i domaćih medija, itd. Ostanite uz KULT za ekskluzivni, autentični i jedini 100% istiniti slikoviti izveštaj iz kolevke srpskog horora!!!

---NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU!---

4 коментара:

Man from Valley је рекао...

Impozantno. Nego, nešto motam film. Ima li Glišić priču u kojoj su akteri vuci koji zimi kidišu na torove a predvodi ih žena, što aludira na vukodlake, ili je to Mopasanova priča, pošto je on ima sličnu priču. Akp jeste, kako se zove ta Glišićeva priča?

Ivan Ivanhoerista је рекао...

U pitanju je Milisav Savić i njegova kratka priča " Vuk"...

Man from Valley је рекао...

Hvala, tragaću da pročitam, mada sam gotovo ubeđen da Glišić ima priču tog tipa. Potražiću Glišićevu zbirku pripovedaka da vidim. Odavno sam to čitao, ali nisam čitao Savićevo delo.

Savandulj је рекао...

M. Glisic- http://www.kodkicosa.com/posle_devedeset_godina.htm